Један млади хумориста упутио је ово опширно писмо нашој редакцији, пред Божић, обећавајући причу за додатак у божићном броју.

Поштовани Г. Уредниче,

Још мало, па ћемо и ми писци пред Божић и пред Васкрс морати тражити од Општине београдске једно место на Великом пијацу, где ћемо продавати свој еспап, а то су прилози за божићни број.

Замислите само како изгледа пијац, па још пред овако благ дан: касапи, пиљари, лончари, сељаци, земунске пиљарице; квиче прасад, крече кокоши, каучу ћурке, нуди се, виче се, ценка се, само ври! И, да видите чуда, све се прода! Усред тог лома, где, на пример, куварице нуде саме себе за службу, јер нити имају прасе, нити лука, нити купуса, нити пишу приче (можда и за своју срећу); еле, усред тог лома и гужве упарадили се у једном ћошку и ми писци. Тапкамо ногама од зиме, трљамо руке и вичемо на сав глас:

— Ходи, приче добре!

— ’Ајде песама за додатак!

— Тазе Позоришни преглед!

— Код мене смешне приче, извол’те само!

Ви уредници обилазите, меркате робу, па тек приђете једном

— Па пошто ова причица? — и то изговорите кисела лица, претурајући немарно листиће да тиме унапред убијете вредност целој тој причици.

— Врло је добра, господине, смешна да се публика покриви од смеја.

— Добро, де, пошто? Не причај ми ваздан.

— Извол’те код мене! — нуди мој колета.

— Што ми удараш на пазар? — цикнем.

— Не лажи човека, рђо! Знам ја тај еспап, сам бофл! И тако некад долази до гушања, а уредник се нађе у чуду, па оде трећем:

— Пошто та песмица?

— Која, молим?

— Она с краја, изгледа жалосна.

— Веома жалосна, да се одерете плачући.

— Хм! Нисам мислио да тако ожалостим читаоце на овако благ празиик.

— Па, оно, знате, и није толико, умерено је, извол’те прочитати.

Уредник узима, чита и раскриви се насред пијаце, а хумориста довикује:

— Извол’те код мене, весело, смешно, као што треба за благ дан! — а песник дода:

— Носи одатле те твоје будалаштине, лудаче, што расплака тако дивног човека!

Долазе и други уредници. Обилазе, гледају, врте главом, прођу свуда по књижевном одељку пијаца, пазаре, ценкају се.

Ту је понеко са понеком филолошком расправом, мрк, преневољан. Код њих се слабо ко задржава. Понеко тек упита:

— Еј, ти тамо, шта имаш ту?

— Падеже без предлога!

— Тхм, иди с милим богом! — изговори уредник љутито и отреса од себе руке.

—

Него што се шалимо, шалимо, али сада читајте ово озбиљно. Обећао сам јуче да ћу вам дати за божићни број једну хумореску, али у исто време сам обећао и неким досадним жирантима да ћу меницу регулисати.

Та се два обећања тако несрећно удесила, да и сам не знам куда ћу и шта ћу. Метните, господине уредниче, руку на срце, па и сами помислите како је у овој ситуацији тешко и мучно за несрећног хумористу. Треба да пишем веселу причу, а љут сам, огорчен и ожалошћен. Један безобразан и неучтив овдашњи новчани завод (име не помињем, злу не требало, из неких виших разлога) увредио ме је једним нечувено дрским, управо одвратним писмом, у коме вели овако глупачким и несолидним тоном:

„Господине,

Вашој меници, на којој сте ви потписани као акцептант, протекао је рок 12. овог месеца.“

Па ово још и црно и бело, али оно даље још горе, оно је превршило сваку меру безобразлука. Те рђе из тог завода још веле, ни мање ни више:

Да „меницу регулишете у року за три дана од данас“, и још, не знам, помињу и некакве, тамо њине „зле последице“. Прави скандал!

Ето, видите, кад вас тако изненадно, просто као гром из ведра неба, снађе нека напаст на правди бога, кад вас зли и бездушни људи тако трону и ожалосте, куд је онда човеку до шаљиве приче! Почнем причу, али не иде, ништа ми духовито ни весело не пада на ум. Све ми се по глави смуцају некаке, што рекао Захар Обломовљев, некакве жалосне речи. „За три месеца од данас“ и тако којешта. А тек реч: меница, па она тужна реч платите, па још и оне, тамо њине, несрећне зле последице, морате признати нити су смешне, нити баш тако духовите.

Па још ни по јада што сам ја сам собом ожалошћен и узнемирен „жалостивим речима“, него ме још и досадни жиранти још више троњавају. Изиђем да прошетам, да се разгалим, не бих ли, к’о велим, растерао црне мисли, не би ли ми дошло што шаљиво и духовито на ум да то спишем у причу. Али, таман се ја разгалио, таман дух мој полете у више сфере, док, ах, зли удес! преда мном се створи мој жирант (и то онај љући). Чудио сам се откуд баш сад, баш у овом судбоносном тренутку да искрсне баш он и нико други код 2½ милиона живих становника миле нам Краљевине. Као да ме ко поли хладном водом. Оде моја духовитост до ђавола! Збуњен, зинуо сам од чуда, па ни речи да проговорим.

— Е, чујеш, брате, ти си крајње безобразан човек. Убијаш ми кредит и бацаш ми једну главобољу на врат пред ове благе дане. Ја, брате, имам ситну децу, и не могу да дозволим да ми сада кад се све живо спрема за празник пописују ствари по кући, да моја жена плаче и да пиште деца. Кажем ти да си крајње безобразан и молим те гледај да то још данас регулишеш, иначе… — и жирант претећи махну главом.

Ето, видите како ме дрско и неучтиво напао тај нитков. Па још, не знам, публика вели: Не цвета нам књижевност.

Како ће, до ђавола, да цвета кад ето какав је коров гуши и дави. Не цвета се ту, мој пријатељу. Не може ни да се живи од лопужа и покварена света, па то ти је.

Збуњено, муцајући, почех ја нешто њему објашњавати, управо и сам не знам тачно шта сам хтео:

— Извини, знаш, интересантан случај, овај, знаш, ја ћу сад једну шаљиву причу…

— Е, то је, чујеш, нечувен цинизам! — дрекну жирант као да човек полуде, па, пошто ме презриво промери, додаде: — Ја му говорим да регулише меницу да ми не прави неприлике, а он ми ту трабуња о шаљивој причи.

— Немој ти, брате, ако си лудак, да правиш никог будалом. Ја ти опет понављам да данас регулишеш меницу, иначе ће свашта да буде. Написаће теби адвокат баш истинску шаљиву причу, па ћеш да се искидаш од смеја! — рече човек на завршетку, окрете леђа и оде, а ја остадох запањен гледајући у једну плочу тротоара док ме, тек, један не гурну:

— Склони се, брате, шта си се рашчепио ту насред тротоара, не може од тебе да се пролази.

Ето, видите, па кажу још „не цвета нам лепа књижевност“.

—

Ја мислим, господине уредниче, да сам вас довољно убедио и да сам, штавише, верно представио мој мучан положај о она два обећања што су се, као што рекох, тако несрећно стекла и сортирала. Ето видате колико је ситних непријатеља противу мене, управо противу садржине вашег цењеног листа. Ако желите да имате ведру шалу у своме листу, то ми морате притећи у помоћ да непријатеље и моје и ваше савладамо. Једна војска од пробраних и храбрих четрдесет динара бораца (не шаљите оне скакавце рођене 1875) била би ми довољна. Ја ћу се лично ставити на чело те храбре чете, и одмах ћу кидисати на све своје непријатеље. И на завод, и на оно писмо његово, и на „жалостивне“ речи, и на црне мисли, и на жиранте. Једним словом, направићу од њих пачарис, лом. Додуше, држим да ће ми војска изгинути, али ако бог да остане који борац, ја ћу се после мука с њиме прочастити и повратити стару ведрину душе.

Ако ми то не учините, онда, тако ми бога, не може испасти моја прича шаљива, већ ће морати бити тако тужна и жалостивна да ће вам расплакати све читаоце вашег цењеног листа, а то је, болан, „од бога грехота, а од људи зазор и срамота“. Зашто да преседа људима благ дан кад они нису ни криви ни дужни. То, право да вам кажем, не би било ни од вас лепо, иако сте новинар; ваљда и ви бар празником имате колико-толико срца за своју верну читалачку публику.

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.