Tag Archive | Božić

Божићна прича

Један млади хумориста упутио је ово опширно писмо нашој редакцији, пред Божић, обећавајући причу за додатак у божићном броју.

Поштовани Г. Уредниче,

Још мало, па ћемо и ми писци пред Божић и пред Васкрс морати тражити од Општине београдске једно место на Великом пијацу, где ћемо продавати свој еспап, а то су прилози за божићни број.

Замислите само како изгледа пијац, па још пред овако благ дан: касапи, пиљари, лончари, сељаци, земунске пиљарице; квиче прасад, крече кокоши, каучу ћурке, нуди се, виче се, ценка се, само ври! И, да видите чуда, све се прода! Усред тог лома, где, на пример, куварице нуде саме себе за службу, јер нити имају прасе, нити лука, нити купуса, нити пишу приче (можда и за своју срећу); еле, усред тог лома и гужве упарадили се у једном ћошку и ми писци. Тапкамо ногама од зиме, трљамо руке и вичемо на сав глас:

— Ходи, приче добре!

— ’Ајде песама за додатак!

— Тазе Позоришни преглед!

— Код мене смешне приче, извол’те само!

Ви уредници обилазите, меркате робу, па тек приђете једном

— Па пошто ова причица? — и то изговорите кисела лица, претурајући немарно листиће да тиме унапред убијете вредност целој тој причици.

— Врло је добра, господине, смешна да се публика покриви од смеја.

— Добро, де, пошто? Не причај ми ваздан.

— Извол’те код мене! — нуди мој колета.

— Што ми удараш на пазар? — цикнем.

— Не лажи човека, рђо! Знам ја тај еспап, сам бофл! И тако некад долази до гушања, а уредник се нађе у чуду, па оде трећем:

— Пошто та песмица?

— Која, молим?

— Она с краја, изгледа жалосна.

— Веома жалосна, да се одерете плачући.

— Хм! Нисам мислио да тако ожалостим читаоце на овако благ празиик.

— Па, оно, знате, и није толико, умерено је, извол’те прочитати.

Уредник узима, чита и раскриви се насред пијаце, а хумориста довикује:

— Извол’те код мене, весело, смешно, као што треба за благ дан! — а песник дода:

— Носи одатле те твоје будалаштине, лудаче, што расплака тако дивног човека!

Долазе и други уредници. Обилазе, гледају, врте главом, прођу свуда по књижевном одељку пијаца, пазаре, ценкају се.

Ту је понеко са понеком филолошком расправом, мрк, преневољан. Код њих се слабо ко задржава. Понеко тек упита:

— Еј, ти тамо, шта имаш ту?

— Падеже без предлога!

— Тхм, иди с милим богом! — изговори уредник љутито и отреса од себе руке.

Него што се шалимо, шалимо, али сада читајте ово озбиљно. Обећао сам јуче да ћу вам дати за божићни број једну хумореску, али у исто време сам обећао и неким досадним жирантима да ћу меницу регулисати.

Та се два обећања тако несрећно удесила, да и сам не знам куда ћу и шта ћу. Метните, господине уредниче, руку на срце, па и сами помислите како је у овој ситуацији тешко и мучно за несрећног хумористу. Треба да пишем веселу причу, а љут сам, огорчен и ожалошћен. Један безобразан и неучтив овдашњи новчани завод (име не помињем, злу не требало, из неких виших разлога) увредио ме је једним нечувено дрским, управо одвратним писмом, у коме вели овако глупачким и несолидним тоном:

„Господине,

Вашој меници, на којој сте ви потписани као акцептант, протекао је рок 12. овог месеца.“

Па ово још и црно и бело, али оно даље још горе, оно је превршило сваку меру безобразлука. Те рђе из тог завода још веле, ни мање ни више:

Да „меницу регулишете у року за три дана од данас“, и још, не знам, помињу и некакве, тамо њине „зле последице“. Прави скандал!

Ето, видите, кад вас тако изненадно, просто као гром из ведра неба, снађе нека напаст на правди бога, кад вас зли и бездушни људи тако трону и ожалосте, куд је онда човеку до шаљиве приче! Почнем причу, али не иде, ништа ми духовито ни весело не пада на ум. Све ми се по глави смуцају некаке, што рекао Захар Обломовљев, некакве жалосне речи. „За три месеца од данас“ и тако којешта. А тек реч: меница, па она тужна реч платите, па још и оне, тамо њине, несрећне зле последице, морате признати нити су смешне, нити баш тако духовите.

Па још ни по јада што сам ја сам собом ожалошћен и узнемирен „жалостивим речима“, него ме још и досадни жиранти још више троњавају. Изиђем да прошетам, да се разгалим, не бих ли, к’о велим, растерао црне мисли, не би ли ми дошло што шаљиво и духовито на ум да то спишем у причу. Али, таман се ја разгалио, таман дух мој полете у више сфере, док, ах, зли удес! преда мном се створи мој жирант (и то онај љући). Чудио сам се откуд баш сад, баш у овом судбоносном тренутку да искрсне баш он и нико други код 2½ милиона живих становника миле нам Краљевине. Као да ме ко поли хладном водом. Оде моја духовитост до ђавола! Збуњен, зинуо сам од чуда, па ни речи да проговорим.

— Е, чујеш, брате, ти си крајње безобразан човек. Убијаш ми кредит и бацаш ми једну главобољу на врат пред ове благе дане. Ја, брате, имам ситну децу, и не могу да дозволим да ми сада кад се све живо спрема за празник пописују ствари по кући, да моја жена плаче и да пиште деца. Кажем ти да си крајње безобразан и молим те гледај да то још данас регулишеш, иначе… — и жирант претећи махну главом.

Ето, видите како ме дрско и неучтиво напао тај нитков. Па још, не знам, публика вели: Не цвета нам књижевност.

Како ће, до ђавола, да цвета кад ето какав је коров гуши и дави. Не цвета се ту, мој пријатељу. Не може ни да се живи од лопужа и покварена света, па то ти је.

Збуњено, муцајући, почех ја нешто њему објашњавати, управо и сам не знам тачно шта сам хтео:

— Извини, знаш, интересантан случај, овај, знаш, ја ћу сад једну шаљиву причу…

— Е, то је, чујеш, нечувен цинизам! — дрекну жирант као да човек полуде, па, пошто ме презриво промери, додаде: — Ја му говорим да регулише меницу да ми не прави неприлике, а он ми ту трабуња о шаљивој причи.

— Немој ти, брате, ако си лудак, да правиш никог будалом. Ја ти опет понављам да данас регулишеш меницу, иначе ће свашта да буде. Написаће теби адвокат баш истинску шаљиву причу, па ћеш да се искидаш од смеја! — рече човек на завршетку, окрете леђа и оде, а ја остадох запањен гледајући у једну плочу тротоара док ме, тек, један не гурну:

— Склони се, брате, шта си се рашчепио ту насред тротоара, не може од тебе да се пролази.

Ето, видите, па кажу још „не цвета нам лепа књижевност“.

Ја мислим, господине уредниче, да сам вас довољно убедио и да сам, штавише, верно представио мој мучан положај о она два обећања што су се, као што рекох, тако несрећно стекла и сортирала. Ето видате колико је ситних непријатеља противу мене, управо противу садржине вашег цењеног листа. Ако желите да имате ведру шалу у своме листу, то ми морате притећи у помоћ да непријатеље и моје и ваше савладамо. Једна војска од пробраних и храбрих четрдесет динара бораца (не шаљите оне скакавце рођене 1875) била би ми довољна. Ја ћу се лично ставити на чело те храбре чете, и одмах ћу кидисати на све своје непријатеље. И на завод, и на оно писмо његово, и на „жалостивне“ речи, и на црне мисли, и на жиранте. Једним словом, направићу од њих пачарис, лом. Додуше, држим да ће ми војска изгинути, али ако бог да остане који борац, ја ћу се после мука с њиме прочастити и повратити стару ведрину душе.

Ако ми то не учините, онда, тако ми бога, не може испасти моја прича шаљива, већ ће морати бити тако тужна и жалостивна да ће вам расплакати све читаоце вашег цењеног листа, а то је, болан, „од бога грехота, а од људи зазор и срамота“. Зашто да преседа људима благ дан кад они нису ни криви ни дужни. То, право да вам кажем, не би било ни од вас лепо, иако сте новинар; ваљда и ви бар празником имате колико-толико срца за своју верну читалачку публику.

Божићна прича

Где је среће ту је и несреће, где несреће ту и среће има. Тако је и са нама, драги моји читаоци. Ја штампару рекао да лист буде из цицера, а он, ко га зна шта му је било, потегне па сложи из гармонда. Долазим ја пред вече радостан у штампарију да прегледам цео број, а штампар ми рече да треба још рукописа.

— Колико, побогу брате?

— Нема ни за пола броја.

Ужасно.

Брзо докопам перо и хартију, па за сто. Али шта да пишем, о чему. Рад сам да се за овај благ дан не грдимо, а нежно нешто да пишем не иде ми тако од руке. Куд да грдим свет на Божић? Иако смо Срби, нисмо ваљда Цигани. Утом паде ми на ум срећна мисао. Обичај је да божићни број има и причу. То је управо саставни део божићног броја. Куд се може и замислити лист на Божић без приче. А ето, да не би овог несрећног случаја, ви бисте читаоци остали без тог задовољства.

Уосталом, потврдило би се оно старо правило: у шустера најгоре ципеле, те и ово у листу што га приповедач уређује нема приче. Овако ће лепо да се сврши.

Еле, да вам нешто испричам.

Име му Таса. Сећам га се још кад сам дететом био. Држао је и онда сеоску ме’ану баш до наше куће. Увек у потурама чакширама. Зими носи чо’ану памуклију, а лети ферменче шарано срмом. Рођен је ту у нашем селу, а говори као Македонац. Тако је почео од шале, из ачења, одмалена, па му то после прешло у навику, нарочито му се акценат разликује од нашег шумадијског акцента. Сећам се да је у његовој ме’ани увек галаме, свађе, боја. Сваки дан понеки гост испадне крвав из ме’ане, или остане Таса крвав. Да се бије, то му је посластица, а бије се ни за шта, онако из шпорта. Иначе добар човек, весељак.

Кад говори, сваки час помиче капу. Час је намакне на очи, час забаци на потиљак.

Сећам се да сам га још као дете питао:

— Пошто си, ча-Тасо, купио ову дуванкесу?

— А, пошто?! … Е, чичин душко, живота ме кошта.

Све њега „живота кошта“. Питај га за шубару, за јелек, за опанке, он ће само одма’нути као љутито руком, забаци капу на теме и узвикне:

— А, пошто!? … Живота ме кошта! — и набаци опет љутито капу на очи.

Сећам га се са једне сељачке свадбе. Окупио једног зидара да пије.

— Не могу више, газда Тасо!

— А, ’оћеш да пивкаш, сунце ти небеско?!

— Не могу.

— А, ’оћу те преврћем како свиња врећу. — Извади нож, па кидиса на човека.

— Не, привикаше, шта ћеш то!

— ’Оћу да га кољем, небо му његово!

Једва спасоше човека.

Сутрадан миран. Упаде у нашу кућу с череком меса.

— Клали смо пилиће — вели мајка — неће нам требати.

— Јади гу море! — рече и штуче. Не чека новац. Закоље брава, па разнесе по комшилуку. Обеси о врата, па и не пита да ли коме треба или не треба.

Каже му неко:

— Немам, Тасо, паре!

— А, немаш паре?! Куј те пита за паре? Даће бог крајцару, јади гу џанум!

Такав је и данас. Носи јанџик, у јанџику увек ситан никлен новац. Он другу монету не трпи. Опет галама и битка по ме’ани, опет крчми месо. Све по старом.

Видео сам га прошлог лета.

— Шта те кошта та шубара? — упитам га намерно.

— А, шта кошта?! Живота ме кошта! — одговори и тресну шубару о сто.

Као год што за све вели да га живота кошта, тако има и једно, свега једно једино поређење.

Уђе један сусед у ме’ану. Таса уточи литар ракије, донесе две чаше, па седе са суседом за један сто.

— Много ће да буде, ча-Тасо! — дирам га.

— Није много. Напојем се сас ћило, два, па се испавам, па сутра трезан к’о пцето.

Све код њега „к’о пцето“.

Пије к’о пцето, трезан к’о пцето, спава к’о пцето, иде к’о пцето, пуши к’о пцето. Једним словом, све. То је једино његово поређење.

— Море, чујеш, ноћас испевасте ту жестоку, ча-Тасо!

— А, певам к’о пцето!

Дође још један сусед.

— Седи овамо!

Онај седе и Таса донесе трећу чашу.

— Пивкај, бога ти љубим!

— Нисам понео паре!

— Не питам за крајцару. Пивкај, душко! — и сипа, куца се и пије.

Он не тражи ни од ког ништа. Ко год дође, он нуди пиће, пије и он с њим.

Прође тако неко време, док он баци око на неког да плати цех. И тај несрећник онда мора платити за све. Хоће, неће, мора! То је обично стран.

Дошао један из оближњег села цркви да му чита поп молитву. Таса лумпује. Пило се ту, јело се. По столу просута ракија, вино, каве, растурен дуван, а Таса с гостима пева, што вели он, „к’о пцето“. Онај болесник спава на клупи. Тако до пред зору. Хоће да се растурају. Таса пред оног болесног, дрмне га за гуњу, онај прене уплашен иза сна.

— Овам’ бре, бога ти милог!

Доведе га до стола. Онај дрхти преплашен, а Таса се нија са забаченом капом и крвавим очима. Десну руку држи на ножу, а левом повлачи по столу и као рачуна шта да се плати:

— Имаш раћија 60 гроша, ајт!

— Имаш вино 70 гроша, ајт!

— Имаш ћурана 90 гроша, ајт!

— Имаш овам’, онам’ 30 гроша, ајт.

Сад као подвуче све и сабира:

— То све износи 80 гроша! — викну и исука иож. — Плаћај, бога ти милог!

Болесник дреши кесу, а Таса га мери крвавим очима и шкрипи зубима.

Иначе он новац не мари. На вересију узме, на вересију да; кад заради коју пару, плати дут, од дужника не тражи, а остатак попије у Крагујевцу са својим људима.

Сад ће и он о Божићу да се проведе.

Пева к’о пцето.

„Страдија“
25. децембар 1904. године