Писмо Ристи Одавићу (2)
29. авг. 1895. г.
Пирот
Ти си ме, драги мој Ристо, погрешно разумео. Мени није ни падало на ум да ћеш ти чак размишљати о томе што сам ти се обратио са жељом да чујем твоје мишљење о мојој женидби. Ја сам то урадио из простог љубопи[т]ства, а већ и сам знам да је ствар свршена. Само не знам како ти се могло учинити из прошлог мог писма да сам нерешљив. То баш није, јер ја нигде нисам био сталнији него у овој ствари. Како можеш опет онако што да кажеш: „ако си просио из лакомислености“. Лакомисленост (и ако је има код кога) никад не би смела тако далеко да иде, јер у том степену чак се не би ни могла тим именом назвати, већ глупачлуком или „животињизмом“. Ко би могао тако што радити (бар у оваквој прилици) то не би био лакомислен човек већ животиња.
Моје личне ствари стоје врло рђаво. Ситуација је тако запетљана најразноврснијим везама да ћу имати страшних неприлика и непријатности. Односи са мојима код куће нису ми ни по јада према другим стварима. На послетку мора се све свршити.
Ја сам доста давно престао да гледам кроз „црне наочаре на свет“, а то је добро јер у каквим се сада околностима налазим не бих могао издржати.
*
Збиља, добро се сетих нешто. Је ли, свињо неучтива, зар сам икад био будала. Заредио ти па частиш ли ме, частиш.
*
Све је добро и красно, али стила проклетог немамо ми овамо по паланкама. Додуше стил нам и не треба до само у случају када се дописујемо са људима што живе у „стихији звука“. Ако хоћеш истину да ти кажем ти би најпаметније урадио да оставиш тај глупи Београд па да дођеш једну годину бар да живиш у каквој паланци и да се умешаш и сам у какве галаме. Како ти се не досади та укрућеност и затегнутост београдске званичне етикете.
*
Још нешто. Ја те питао уопште да ми кажеш како ти мислиш о целој овој мојој ствари а ти ми описујеш вереницу као да је пасош. Не знам како се то тешко разумемо, зар због тога што сам ја „из внутрености“ или се ви тамо у Београду често пребацујете.
С поздравом твој
Радоје
Здраво песниче!
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Писмо Јовану Кангрги (2)
Драги Јово,
Данас ми пре подне није нешто добро. Истина, само сам осећао да ме боли десна рука, и то није ме болела кад мирно стоји, но кад хоћу да је дигнем, али то сам приписивао синоћници. Синоћ је било код мене 5–6 другова, те смо се мало веселили. Покладе, знаш, па смо хтели да се мало провеселимо и поиграмо: прстена, фоте и осталих игара, ти већ знаш, како то иде. Седели смо до једног после поноћи. Пошто они оду, отворим ја прозоре од собе, да уђе мало чиста ваздуха, јер смо били запушили дуваном и запрашили — а ја седнем, да читам нешто, док се ваздух прочисти — и сигурно сам тако назебао. Пре подне и није ми било тешко све до ручка, али чим ручах, одмах ме поче нека језа подузимати, почех да се протежем — све ми изгледа као да ми је мало ваздуха — једном речи, није ми добро… Чекај, молим те, ја горе рекох ти да сам „синоћници“ приписивао то што ме боли рука — чини ми се да би сад требало да нађем прави узрок мом стању — а он је баш сав у томе што сам прозор отварао, ето, видиш, да ти нисам писао, и ја бих се чудио, откуд ће да ми буде зло, кад сам се чувао.
После подне требао сам да идем на час руског језика, али сад већ не могу. Мислим се, шта ћу да радим, аја, не ради ми се ништа. Лежах мало на кревету, претурах се, протезах се, ништа, ништа — све ми се чини, недостаје ми нешто. Дигнем се, те запалим цигару, повучем два-три дима, ништа, човече, није ми по вољи. Опет се завалим на кревет, мислим, али не могу ни то. Што год почнем да мислим, све ми Београд поквари. Ја почнем да замишљам моје село — ливаде, поља, шуме, цвеће, јагањце, пастире, девојке, песме — веселост. Не могу никако — све, све, па ето ти ми Београда. Идем као ја (почнем да замишљам) кроз једну ливаду. А тамо мало даље види се брег, обучен зеленом шумом, цвркућу тице по њој, а сунце просипа зраке, па ти се чини, тамо је рај, а није шума. Тамо опет као виде се радници по њивама, измешано мушких и женских, повили се, па жању жито, а песме из њихових уста само се разлежу, па кикот, па шала, па смеј; — тамо опет чује се жубор — о, проклето нека је све — ено сад одједаред: варошка врева, тандарање кола, вика, ларма, смешани сви могући гласови и многи језици — гомиле непознатих људи, прашина, београдски ветар итд. Што год почнем да мислим, Београд поквари све — одмах тек, као оно у сну, кад се човеку предмети чудновато размењују — људи, животиње, околина и остало — сањао си — сањаш неки пут, као да си у некој царској палати, па се чудиш ономе блеску и сјају, па тек, као, одједаред видиш ту неког свог познаника, и то ти ништа није чудно, све ти то изгледа природно. Па те он тек позове у другу неку одају, кад тамо, учини ти се да си код своје куће, познајеш онај распоред и сваки знак, и то ти опет није чудно — опет ти то изглада сасвим природно.
Тако мени од неке околине у мом селу одједјаред почну да се стварају улице: Кнез Михаилова, Дубровачка, Поштанска — и да журим кроз њих кући, и то ми се учини врло правилан развој мисли, па тек доцније, док ми све појединости изиђу пред очи, увидим да су ме мисли одвеле тамо (овде), одакле бих бежао. — Тако ме страшно Београд наљути, да одједаред добих неку ужасну вољу, да вичем и да грдим. — Да грдим дакле Београд! Како ћу и шта ћу? Погледам случајно кроз прозор — натуштило се небо, ветар дува, а ситне капљице „измаглице“ бију о прозоре. Још гаднији ми се учини, него што је — устанем, не знам ни сам зашто, почнем нешто да тражим, не знам шта тражим (а изгледа ми, као да нема онога предмета који тражим); вратим се натраг и седнем на кревет. Све ми Београд на путу — добио сам вољу само да вичем на Београд, да вичем, да грдим, па то ти је. Одједном некако падне ми на памет да пишем, али шта? како? — Да пишем, да исмевам Београд, да га грдим. Баш ћу да седнем, мислим тако, па ћу једну приповетку из београдског живота. Ала ћу да оспем мржњу против Београда! Или не, једну нотицу за какав лист, па да вичем на владу, што се не стара о чистоти и реду београдском. И то ми се не чини најпаметније — што су ми људи криви, шта ми је крива влада? Мени је крив Београд, њега треба да нападам. Сетим се Бранкове песме, тј. места из његовог „Пута“ „Београде, мој бели лабуде“, учини ми се да бих и ја најбоље то учинио, ако у каквој сатиричној песми исмејем „весели“ (није од весео, -ла, -ло, него весели — несрећни, или још боље, кад неко неког ни крива ни дужна напада, а он не може да се брани, у тако некаком смислу се та реч употребљава) Београд… Све ми се тако врзу мисли по памети, а све смишљам на који ћу начин да се осветим „безобразном“ Београду, што ми нарушава лепе слатке снове срећних дана и својом појавом подсећа на беде и невоље. — Паде ми најпосле на памет да пишем коме писмо, па да се и јадам и тужим на тако дрске поступке — и још да грдим, да вичем све на тај проклети Београд. Коме ћу да пишем, помислим, хајде баш Јови, да му дам посла, да чита којекакве моје будалаштине… Та реч „будалаштине“ као да ме трже из неког заноса. почнем да расуђујем о свом пређашњем мишљењу и мислима и видим да сам, да сам — не знам просто како да самог себе назовем. Како би ме ти назвао, молим те, кажи ми? И ето, драги Јово, тим поводом седох да ти напишем ово писмо. Баш сам смешан. Шта имам да ти пишем глупости? Ето већ тиме и свршавам писмо и шта сам ти писао — ништа. Пиши ми, молим те, јер нисам давно добио писмо од тебе. И ономад сам ти једно испратио, можда га сад у овом тренутку читаш, или си већ прочитао, али и не сањаш да одговараш — дакле ево ти и другог писма, доста дугачког и опет врло кратког. Не знам ни сам шта хоћу, хтео сам нешто нарочито, па ми не иде од руке… „Ништа“.
Београд,
17/II 1892. године.
Прими искрено прздравље
Твој друг
Р. М. Домановић
У идућем писму послаћу ти за успомену једну песмицу. Сад бих то учинио, али право да ти кажем, ако и није лепо — просто ме мрзи — ништа ми се не мисли, а учинићу и оно, што сам у прошлом писму обећао — муку ћеш имати, док и ово прочиташ, јер сам врло брзо писао, па ми се чини да је нечитко — морам да се „одважим“, како ти велиш, да штампам неке песме, ако их ко хтедне примити.
Р. М. Домановић
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Узор лењости
У једном селу живео је у старо време неки веома лењ човек. Ништа није хтео радити, па чак ни колико да себи корицу хлеба прибави. Ваздуги дан би лежао, и да у том селу не беху честити, вредни и душевни људи, тај би лењивац од глади умро.
Овако, добродушни људи га прихране, сваки по што приложи, те не дадоше да скапље. Време је пролазило, али онај лењи никако ништа да кључи. Прође двадесет и неколико година, а село непрестано храни своју лењштину. Навикли људи на то, па им чисто постала као нека обавеза да издржавају тог готована.
Али једне године удари поплава, те цело село остаде без хране, а друге године удари суша, те се овако исцрпе сва храна што су је чували за гладнe године у општинским кошевима.
— Више ону лењштину не можемо хранити. Ако хоће да ради, добро, ако ли неће, да га сахранимо! — предложи један сељанима, који се беху искупили код општинске суднице.
— Да га сахранимо! — рече већина.
Наредише да ее на гробљу ископа рака. Лењштини рекоше да, ако неће радити, морају га жива сахранити, па нека сад бира које је за њега лакше, мислећи да га тако застраше.
— Па кад је тако, шта му знам, сахраните ме!
И понеше га гробљани носилима. Лењи ћути, не брани се. Кад на по пута, а сусретоше једног богатог домаћина из суседног села. Тера шест кола кукуруза да их прода у овој општини.
— Куда ћете с тим живим човеком на носилима? — запита зачуђено, пошто се с људима поздрави.
— На гробље!
— Па зар жива човека на гробље, бог вас не видео?
Попричају они овом добром човеку каква их невоља гони да сахране овога лењога жива.
— Станите, браћо, — рећи ће онај — немојте ако бога знате, сахрањивати жива човека. Ето, ја му поклањам ових шесторо кола кукуруза, биће му дуго да се храни, а кад то поједе, гледаћемо. Грехота би било то што ви намеравате.
Људи пристадоше и кажу лењом:
— Моли бога за здравље овог доброг човека. Поклања ти шест кола кукуруза, сад те нећемо сахрањивати.
— А је л’ кукуруз крупан!? — пита лењи кроза зубе.
— Није!
— Онда ми није вајде! Терајте ме даље! Морам бити сахрањен.
„Страдија“
20. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Мусини ђемови
Продавале се на једној лицитацији разне ствари. Ту је сваки понешто купио, и од свега еспапа остаде непродато само неколико ђемова. Њих није хтео нико, иако су нуђени будзашто. Напослетку по ниску цену купи их газда-Анта Муса, један од најбогатијих трговаца из те паланке. Крупна људина, у дубоким и сукненим чакширама и с цокулама на босим ногама; плати ђемове, забаци их на леђа и упути се ћутећи и полагано у дућан. За њим се орила подсмевка:
— У здрављу, газда Анто, да и’ носиш… и да се поносиш. Ха! Ха! Ха!… Не брини, ти, за газда-Анту… Има он јаке зубе… за ђемове…
У тој гомили било је и неколико богатијих сељака из оближњега села, који су се такође слатко смејали на рачун газда-Антин.
Газда Анта ћути и одмиче, а у себи мисли: „Добро, геџо, добро! Доћи ћеш ти код Анте да глођеш ђемове, али и’ нећеш лако преглодати.“
—
Прошло од тога доба три године. Удариле поплаве две године узастопце; стигла неродица; стока се испродавала за храну, па дошло време да се потражи зајам у чаршији. Неколико од оних сељака дођу газда-Анти, и: — ти па Бог! Сви јемствују један за другог; уреде се облигације, и газда-Анта им броји дукате. Кад је дошло до последњега дуката, а он пред свакога сељака по један ђем.
— Шта је то газда-Анто? — вичу зачуђени сељаци.
— Па то вам је као и дукат… ако нећете, ништа није ни било: мени моји дукати и ђемови, а вама ваше облигације.
„Страдија“
9. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Божићна прича
Где је среће ту је и несреће, где несреће ту и среће има. Тако је и са нама, драги моји читаоци. Ја штампару рекао да лист буде из цицера, а он, ко га зна шта му је било, потегне па сложи из гармонда. Долазим ја пред вече радостан у штампарију да прегледам цео број, а штампар ми рече да треба још рукописа.
— Колико, побогу брате?
— Нема ни за пола броја.
Ужасно.
Брзо докопам перо и хартију, па за сто. Али шта да пишем, о чему. Рад сам да се за овај благ дан не грдимо, а нежно нешто да пишем не иде ми тако од руке. Куд да грдим свет на Божић? Иако смо Срби, нисмо ваљда Цигани. Утом паде ми на ум срећна мисао. Обичај је да божићни број има и причу. То је управо саставни део божићног броја. Куд се може и замислити лист на Божић без приче. А ето, да не би овог несрећног случаја, ви бисте читаоци остали без тог задовољства.
Уосталом, потврдило би се оно старо правило: у шустера најгоре ципеле, те и ово у листу што га приповедач уређује нема приче. Овако ће лепо да се сврши.
Еле, да вам нешто испричам.
—
Име му Таса. Сећам га се још кад сам дететом био. Држао је и онда сеоску ме’ану баш до наше куће. Увек у потурама чакширама. Зими носи чо’ану памуклију, а лети ферменче шарано срмом. Рођен је ту у нашем селу, а говори као Македонац. Тако је почео од шале, из ачења, одмалена, па му то после прешло у навику, нарочито му се акценат разликује од нашег шумадијског акцента. Сећам се да је у његовој ме’ани увек галаме, свађе, боја. Сваки дан понеки гост испадне крвав из ме’ане, или остане Таса крвав. Да се бије, то му је посластица, а бије се ни за шта, онако из шпорта. Иначе добар човек, весељак.
Кад говори, сваки час помиче капу. Час је намакне на очи, час забаци на потиљак.
Сећам се да сам га још као дете питао:
— Пошто си, ча-Тасо, купио ову дуванкесу?
— А, пошто?! … Е, чичин душко, живота ме кошта.
Све њега „живота кошта“. Питај га за шубару, за јелек, за опанке, он ће само одма’нути као љутито руком, забаци капу на теме и узвикне:
— А, пошто!? … Живота ме кошта! — и набаци опет љутито капу на очи.
Сећам га се са једне сељачке свадбе. Окупио једног зидара да пије.
— Не могу више, газда Тасо!
— А, ’оћеш да пивкаш, сунце ти небеско?!
— Не могу.
— А, ’оћу те преврћем како свиња врећу. — Извади нож, па кидиса на човека.
— Не, привикаше, шта ћеш то!
— ’Оћу да га кољем, небо му његово!
Једва спасоше човека.
Сутрадан миран. Упаде у нашу кућу с череком меса.
— Клали смо пилиће — вели мајка — неће нам требати.
— Јади гу море! — рече и штуче. Не чека новац. Закоље брава, па разнесе по комшилуку. Обеси о врата, па и не пита да ли коме треба или не треба.
Каже му неко:
— Немам, Тасо, паре!
— А, немаш паре?! Куј те пита за паре? Даће бог крајцару, јади гу џанум!
—
Такав је и данас. Носи јанџик, у јанџику увек ситан никлен новац. Он другу монету не трпи. Опет галама и битка по ме’ани, опет крчми месо. Све по старом.
Видео сам га прошлог лета.
— Шта те кошта та шубара? — упитам га намерно.
— А, шта кошта?! Живота ме кошта! — одговори и тресну шубару о сто.
Као год што за све вели да га живота кошта, тако има и једно, свега једно једино поређење.
Уђе један сусед у ме’ану. Таса уточи литар ракије, донесе две чаше, па седе са суседом за један сто.
— Много ће да буде, ча-Тасо! — дирам га.
— Није много. Напојем се сас ћило, два, па се испавам, па сутра трезан к’о пцето.
Све код њега „к’о пцето“.
Пије к’о пцето, трезан к’о пцето, спава к’о пцето, иде к’о пцето, пуши к’о пцето. Једним словом, све. То је једино његово поређење.
— Море, чујеш, ноћас испевасте ту жестоку, ча-Тасо!
— А, певам к’о пцето!
Дође још један сусед.
— Седи овамо!
Онај седе и Таса донесе трећу чашу.
— Пивкај, бога ти љубим!
— Нисам понео паре!
— Не питам за крајцару. Пивкај, душко! — и сипа, куца се и пије.
Он не тражи ни од ког ништа. Ко год дође, он нуди пиће, пије и он с њим.
Прође тако неко време, док он баци око на неког да плати цех. И тај несрећник онда мора платити за све. Хоће, неће, мора! То је обично стран.
Дошао један из оближњег села цркви да му чита поп молитву. Таса лумпује. Пило се ту, јело се. По столу просута ракија, вино, каве, растурен дуван, а Таса с гостима пева, што вели он, „к’о пцето“. Онај болесник спава на клупи. Тако до пред зору. Хоће да се растурају. Таса пред оног болесног, дрмне га за гуњу, онај прене уплашен иза сна.
— Овам’ бре, бога ти милог!
Доведе га до стола. Онај дрхти преплашен, а Таса се нија са забаченом капом и крвавим очима. Десну руку држи на ножу, а левом повлачи по столу и као рачуна шта да се плати:
— Имаш раћија 60 гроша, ајт!
— Имаш вино 70 гроша, ајт!
— Имаш ћурана 90 гроша, ајт!
— Имаш овам’, онам’ 30 гроша, ајт.
Сад као подвуче све и сабира:
— То све износи 80 гроша! — викну и исука иож. — Плаћај, бога ти милог!
Болесник дреши кесу, а Таса га мери крвавим очима и шкрипи зубима.
Иначе он новац не мари. На вересију узме, на вересију да; кад заради коју пару, плати дут, од дужника не тражи, а остатак попије у Крагујевцу са својим људима.
Сад ће и он о Божићу да се проведе.
Пева к’о пцето.
„Страдија“
25. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 