Сима пензионар (2/2)

(Претходни део)

Та је Лена чудновата жена. У кући је увек љута и набусита, а кад ко дође, онда се смеје, и то не отварајући уста сасвим; носила се лепо, и била је свакад свечано очешљана. По расту може се убројати у највећи број жена: развијена и снажна, с црвеним лицем, на коме су се прилично видели рубови костију, и великим црвеним носом; обрва није имала, тј. имала је, али су слабо биле приметне; очи су јој биле зелене, а на крајевима закрвављене.

Ушли су у собу. Сима је сео на кревет, пошто је прво узео чибук с лулом и напунио дуваном, зовну Ристу те му припали, па онда се мало завали на јастуке, а лула му до’ваташе чак до земље. Тако он сад, више, готово, лежећи но седећи, пушио је, и дремајући дао се у неке важне мисли: „Е, да сам само с оне стране метнуо на петицу, затворио бих га, он би морао да каже: даље, а ја бих после овамо на четворку, и био бих „аус“, а он би био надигран. Овако ми оде двајест пара за каву, а сутра ћу боље да „промозгам“. — Још је мислио о разним другим стварима, као: о старим „срећним временима“, и старој плати и поклонима, о неком купљеном прасету да ли је добро затворено и да ли га је скупо платио, итд.

Док је он тако размишљао, Лена је пристојно испијала сваку чашу.

— Ехе, па дај-де и мени коју чашу… ти све сама попи — трже се одједаред Сима из својих мисли.

— Слабо, богами, купи па ћеш пити!

— Е, баш нека луда жена — рече Сима дижући се. Потом остави чибук, поглади мало бркове, и додаде:

— Деде оне гусле донеси овамо да превучем, овај, који пут.

— Нисам ти ја слуга, дигни се па узми.

— Гусле ми дај овамо! — викну он заповедајући, а затим тош вишим тоном додаде: — док није ђаво био! Много се ти нешто сићиш!

— Ма каки ђаво, очију ти твоји’; деде, бога ти, пробај да видим тог твог ђавола — одврати она упорно и ма’ну два-три пута главом.

— Па, овај — поче мекше сад Сима устајући — могу ја и сам узети; ја сам, знаш, и млађи, ти си, овај, додуше, доста у годинама… ја…

— Ех, јадан, шта му се чини — одврати Лена чисто певајући.

Затим наста ћутање, само што се из друге собе чуло гласно смејање Перино, који је, читајући новине, наишао на ону Симину фразу: „Биће крвав рат, каквог још историја није на својим листовима забележила.“ Лена је чачкала уво једном плетаћом иглом, и гледала кроз прозор, а Сима трљао гудало тамњаном, и нешто гунђарио кроз нос, сигурно неку вародну песму коју ће отпевати, па, погледавши затим у Лену, прекиде ћутање.

— Знаш ли ти, бога ти, шта су гусле Србину, а?

— Добро кад ти знаш, а за мене је лако… но немој ми урлати ту.

— О, хо, хо, хо, видиш ти ње… ту прекиде удешавајући кобилицу на гуслама, опет је погледа некако блесасто, продужујући: — овај… а ја… знаш ли ти, бога ти, шта су Србину гусле? …

Лена се само намршти, али му не одговори ништа.

Сима се не хте оканити, али то не због тога што је инаџија, него тек онако, што нема друго шта да каже, још неколико пута додаде: „Баш ти не умеш мислити!“ Ово је изговарао полако и затегнуто, и не гледајући у њу.

— Ама ти тражиш, Симо, неког ђавола. Шта си ми се најмио ка’ луд! Шта не умем мислити?! Шта ти као мислиш?! — Ово је Лена изговорила врло оштро, зацрвенивши се у лицу као жар, а очи јој синуше као у дивље мачке.

— Јок, вала, ти баш не умеш мислити — продужи Сима удешавајући нешто око гусала, и не гледајући у њу.

Лена сад остави, управо баци игле љутито, и викну:

— Шта ’оћеш ти данас од мене? …

Он не одговараше ништа, већ, пошто удеси гусле, превуче гудалом преко струна и звуци се одазваше; узвикну једно громко и дугачко „Хоооо!“ Лена закрешта наново, али његов глас поклопи њено крештање.

Еј, кад се шћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне…

Лена већ беше засузила од једа.

— Симо — крештала је она даље, али јој тек глас доби маха кад он сврши једну строфу и поче само гуслати… — Симо, главу ћу ти разбити тим гуслама! …

Сима сад прекиде, и, озбиљно је погледавши у очи, запита:

— А, овај, знаш ли шта су гусле Србину? …

— Шта, знам ли? Нећу ништа да знам, мене се не тиче, но немој се ту дерати ка’ луд! …

— А то ти, овај, к’о заповедаш баш, као да си ти, овај…

— Ја ти не заповедам, но ти љуцки кажем…

— А… ха, љуцки, па шта се дереш…

— Ти се дереш, ја лепо говорим.

— Е, па, овај, кад лепо говориш, слушај овамо: гусле су очувале Србину слободу! — То је изговорио пуноважно, и чисто се сам осећаше задовољан…

— Јадна твоја слобода! — додаде Лена, и ману главом, омаловажавајући га.

Потом опет наста тишина, само што се чуло из кујне звецкање тањира, које је Риста прао.

Обоје се задубише у мисли. Шта ли су у тај пар мислили? У том нешто тресну у кујни, и они се обоје пренуше, и погледаше једно у друго.

— Тако, онај мамлаз опет нешто разби! — рече Лена, и још се више наљути.

— Он ће, вала, и купити, оца му његовог! То ћу му на рачун! — додаде Сима, па се диже и поче ходати по соби, а Лена брзо изиђе у кујну, залупивши јако врата за собом.

У кујни наста ларма и врева, мислио би човек кућа се руши.

— А, свињо ли ти бугарска, тако, ти моју кућу упропасти; ти ме живу изеде… Ништа ми не требаш! … Шта да платиш, безобразниче један? … Умукни, шта се кезиш као будала! … Згромићу те! …

— Не се секираш, госпођо, не се љутиш, ће да платим! — прекидао је Риста чешће њену ларму, а то је њу доводило до беснила.

— Шта ће ти ова чинија овде; па још ни пола није опрао… О, Господе боже! … Па шта си радио? Гле, па ово метнуо на крај само да падне! … Ух-у-у-ух! … Видиш, кад узмем ову карлицу, па ти главу разлупам! … Па се опет смеје! … Шта да се не секирам? Ма знаш ли ти ком’ кажеш? … Умукни! …

Кад већ љутина беше превршила, она докопа кашику из лонца, који је на столу стајао, али како несмотрено повуче, он тресну на тањире који су били на земљи, и поразбија их. Лена беше ван себе, цикну као змија и дохвати карлицу, али Риста, сасвим равнодушно, слежући раменима и вичући „Боже сачувај шта ради“, изиђе дотле напоље и затвори врата.

Док се то дешавало, Сима је шетао по соби, гласно се накашљавао, колико тек да се не би заборавило да је и он ту, и два-три пута се накањивао да изиђе у кујну, али то није учинио. Ко зна зашто? Кад се ларма већ беше примирила, он, као љутит, нагло изиђе из собе, накашља се, и прво прогунђа два-три пута „овај“, па се опет искашља, и викну:

— Какви су то „чкандали“ по мојој кући? — То изговоривши, значајно погледа свуда унаоколо, а затим продужи… То ја нећу да трпим, јесте ли чули ви, ја сам господар овде!

— Иди ти у своју собу, па ћути, кад се тебе ништа не тиче, немој ми ту стајати на муке, док ти сад нисам платила за гусле! — цичаше љутито Лена.

— Хоћу мир у кући, јеси ли чула ти, ја овде судим! …

— Иди ми с очију! Шта ’оћеш ти? Жесток си да тражиш мир! Ко те као рачуна!

— Е, хе, хе, хе — поче Сима лакше — што је носи онај куси, ја, овај, једнако то гледам…

— Вала, Ристо, неће ти ни Сима ни Бог помоћи — док мени, знаш, моји ђаволи дођу, па почнем наопако!

— Где је тај Риста, оца му бугарског, да га ја питам шта бесни по мојој кући? — опет заоштри Сима. — Ристо!

— Чујем! — одазва се он и отвори врата те уђе унутра.

— А… ха, чујеш, чујеш, одидер овамо ближе… Шамар пуче.

— Тако ти, овај, много си нешто побеснео, а мени кад дођу моје лутке, оца би’ убио! Магарче безобразни! Шта радиш ти овуда? Научићу ја тебе памети.

Риста се опет некако чудновато смешкао и клатећи главом дохвати фес са земље.

— Више ми не требаш у кући; капу, па напоље из куће! — викну сад Лена.

— Ти ћути кад ја заповедам…

— Ти ћути…

— Кушуј, јеси ли чула, ја сам још жив, ја сам домаћин, јер ће сад да буде као са Ристом!

— Ма с ким ти то, пробај де само, пробај…

— Опет тебе носи ђаво…

— Кога носи ђаво?

— Ућути једаред, ти ми не требаш, он ми треба…

— Хо, муко, а што ти мени требаш. Ја, мислиш, цркох за тобом!

— А што си, овај, пошла за мене, кад ти као — умекша Сима гласом.

— Лепо, лепо, Симо, видећемо ми то…

— Е, брате, луде жене — још мекше додаде Сима излазећи из кујне.

Лена је остала наслоњена једном руком на зид и плакала. Риста је опет с накривљеним фесом, на коме је још стајала прашина, како је пао, смешкао се и уплашено и глупачки, купећи разбијену парчад од тањира.

*

Није од тога догађаја прошло ни три дана, Лена је већ била код зета у К… Сима је сам с Пером седео за столом и ручао, и дворио их верни му Риста.

Он је Ристу волео само стога што му је једино с њим било лако изићи на крај, а уз то га је и прилично јевтино служио. Истина, кад се узме у рачун „одбијање на штету“ и друге ствари, добијао је само колико тек да се обува; али о томе нећемо говорити.

Риста је, као обично, стајао крај стола под фесом, у исцепаној гуњи и широким господин-Симиним панталонама, и исто се онако кезио и кривио.

— Баш се госпођа, овај… деде, донеси то пржено месо… Вади ти, Перо… па суни, овај, и масти овде… Бога ми, ти баш умеш љуцки да спремиш… ја… па госпођа нам се наљутила…

— Хи, хи, хи, ће се одљути она — рече својим тоном Риста.

— А ти велиш, овај,… ’оће, ’оће… ја, морамо јој писати, а? …

— Морамо, господине — додаде опет Риста по своме.

*

Није дуго трајало овако затегнуто стање између Симе и госпође Лене.

Једног вечера добије, као одговор на своје писмо Лени, депешу од ње: „Сутра долазим. Чекај. — Лена“.

Изјутра се Сима пробудио рано, па гласно зева, као да зева по нарочитој композицији (у зевању је био прави уметник), лешкари у постељи, весео и задовољан што Лена долази, па, као човек који је скинуо тешку бригу с врата, зажелео се да мало размишља и о доколицама. Поглед му паде на један укуцан ексер у дувару, и њему, од некуд, дође чудна мисао на ум:

— Боже мој, како би било човеку кад би му неко укуцао онај ексер у главу?

— Зло и наопако! — изговори гласно, и устаде.

По ручку је већ седео с Леном заједно.

— Ти, овај, баш тако? — вели Сима.

— Тако!

— Ал’ опет ме тражиш! Хо, хо, хо! — засмеја се Сима.

— Ао, муко једна! — отеже Лена.

— Тражиш ме, јакако! Хо, хо, хо, хо!

— Нашла бих и бољи’ да ’оћу!

— О хо, овај, ти вала јок, а ја…

— Ћути, муко, ћути! — прекиде га Лена.

— Ал’, велиш, не можеш без мене… Хо, хо, хо, хо! — засмеја се Сима.

Лена зену гласно, и оде те леже на миндерлук, леже у виду полумесеца и за’рка.

— Заспа! — рече Сима гласно, па леже и он на други крај!

Ускоро су обоје у хармонији хркали.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.