Tag Archive | Gusle

A Vote for the Blind Bards

Up until a few years ago, grandpa-Mijat, as the whole village and all the neighbouring villages had called him, was still alive. And it had amazed me even when I was little – even grey-haired old men called him grandpa-Mijat, saying that for as long as they could remember grandpa-Mijat was an old man. I remember him from when I was little and attended the village primary school. His house was near the school and I feel as if I were looking at him right now, strolling gently down the road by the school. Tall, stout, with long grey moustache, longish grey hair, nearly at shoulder length, beard neatly shaved, and long grey eyebrows that almost covered his eyes. He walked at a slow pace, in long strides, and always upright. He smoked a long chibouk[1] made from cherry wood, and a firesteel was always hanging at his hip; across his chest he always carried an old leather pouch, and in it a tobacco pouch made of dried sheep’s bladder, a flint stone, and a few more necessities. His household was a strong, big zadruga[2] with over fifty members. It was probably only due to respect towards grandpa-Mijat that they stayed together, because almost immediately after his death their zadruga split into several households.

Although illiterate, grandpa-Mijat still held school and science in high esteem as if it were sacred, and he rejoiced seeing any child that could read books and write letters, which was a rarity in his youth. He always advised the younger folk to send their children to school to receive education. Sometimes he would sit by the hearth, light his chibouk, letting thick wisps of smoke through his grey moustache that was slightly yellowed around the lips, and the children would read epic poetry to him, or he would tell them about the battles and the heroes of the uprising. When the first uprising erupted he was five years of age, and by the time of the second uprising[3] he was already on the battlefield. Often when telling the stories about those harrowing days, slain heroes, and devastating adversities, a tear would roll down his wrinkled cheeks and he would take the gusle[4], pull the bow over the string – the mournful sound shimmered in the air – and the sombre old voice sounded:

Dear God, a mighty marvel, such portents in the skies
Across the realm were seen, to herald Turks’ demise…

Once, some two or three years before his death, in a conversation with the teacher, grandpa-Mijat said,

– It makes one wonder, teacher, today we have liberty and literate men and schools and everything, and yet men are only becoming worse!… – and saying that, grandpa-Mijat sank deep in thought, sadly shook his head, and sighed.

Teacher said nothing.

After a short silence, grandpa-Mijat spoke again.

– My child, I will die soon, and would really love to see the children learning in school, and watch what is going on in there.

– School exams are in three days, grandpa-Mijat, you can come to the exams! – teacher invited him wholeheartedly.

And grandpa-Mijat promised he would come.

The exams were like any other: children with their faces freshly washed, dressed better than usual, sitting stiffly on their seats with a terrified look on their faces because the school inspector, that “monster” that teacher had used to scare them throughout the year, had come. The inspector, serious, frowning, sat at the table with an important air. Specially for him they put a clean cloth over the table and a bouquet of flowers in the glass. His face was dignified as if he were preparing to hold a lecture at the University, and when he browsed through the report cards, he did it with such an important and pensive expression that one would think he was in the process of solving some serious scientific problem. Children stared at him, their eyes bulging out, frightened, and from each of their expressions one could read, “Oh, my, how scary he is!”

The teacher also looked scared and changed, as if he were expecting a verdict on which his life depends. There is also another important question tormenting him: “Is the inspector a philologist or naturalist?” The answer will determine how he will proceed with the examination, and, of course, determine its success. The school board, consisting of five townsmen, sat there in all seriousness and pretended to observe and appraise the teacher’s efforts. Pupils’ parents sat at the end of the room and listened to their children’s achievements.

The exam was proceeding as it should.

Grandpa-Mijat came in. Both children and adults stood up. Inspector fretted and waved at the children to sit down and not interrupt the exam. Grandpa-Mijat was given the best seat. He sat and observed with reverence the multicoloured pictures of snakes, cows, birds and other God’s creatures on the walls, and then the abacus, blackboard, maps. On one table he noticed a lump of salt, a small bar of sulphur, a piece of iron, a steel rod, some stones, and dozens of other common items.

All these things around the school impressed grandpa-Mijat as much as the first time he saw the railroad.

And once grandpa-Mijat sat down, inspector called a pupil.

– Ask him the same topic – inspector told the teacher with dignity, assuming a position and expression of deep, solemn attention.

– Tell us, Milan, what you know about sheep. Careful, slowly, don’t be afraid, you know it well.

The child’s eyes bulged, He extended his neck a little, swallowed nervously, looked in fear at the inspector and shouted in a resonant voice,

– Sheep!… (there he swallowed again, stood on his toes a little, and shouted further) Sheep, it has a head…

– Very good! – said the teacher.

Inspector nodded approvingly.

Not knowing what the inspector’s gesture meant, the child became a bit confused, and continued:

– It has a head, neck, body and limbs; on its neck it has long hair that is called mane…

– Careful, don’t talk nonsense! – said the teacher with a slightly stricter tone.

– Have you never seen a sheep, you fool! – the child’s father shouted angrily from his seat and the other guests laughed.

– The guests will kindly not interfere! – remarked the inspector.

– But, Sir, this is my boy, he’s been herding sheep for days on end, and now he’s saying it has a mane. What did you to my child in school?!

The child started crying.

– Be careful, what’s upsetting you, you can do this well – said the teacher and patted the child’s head, although he would have rather slapped him with an open hand.

The child became even more bewildered and proceeded to mix up all the subjects:

– Sheep, it is our domestic animal, it has a head and on it the post office, telegraph and the district court.

– Think carefully. Sheep! Understand: sheep! – said the teacher, all trembling. – What post office are you gibbering about?!

– It has a head, and the national assembly convenes therein!

– Careful! Or I will send to your seat!

– It is a predator; it has two sources, one on the Golija mountain, and other… and they merge into one near Stalać and flow northward…

– Have you lost your mind today?! – the teacher shouted.

– It is our useful plant which ripens in the autumn and gives us a sweet thick-skinned fruit, its young are born blind, and it sheds its fur every year.

– Sit down! – shouted the teacher angrily and wiped large beads of sweat from his brow.

The exam continued with the other pupils.

Grandpa-Mijat was all ears and listened with amazement at the questions the children were being asked, while he knew it all as well as any child, even without any schooling.

He heard that pigs love to eat acorns, that they have a head and four legs, that the young pig is called a piglet, female is a sow, and male is a boar. He also heard that the ox has a head, four legs and a tail, it ruminates, eats grass and pulls a cart, and the cow gives us tasty milk. The ox meat is eaten, and ox hide used for shoemaking. He heard then also that salt is salty, white, and it can dampen; that steel is unyielding and used for making knives, scythes etc.

And there were some children who were unable to say all that. One child even said that horses nest in high trees and eat bugs, and another child raised their hand and said that a horse eats hay, grass and oats, and it does not ruminate; the child also guessed that horse draws a cart and can be used for riding as well.

– There you see who pays attention in class, doesn’t dawdle about, learns all lessons and knows his subjects! – added the teacher, satisfied.

Next grandpa-Mijat listened to the children talk about pears, cherries, apples, plums, and different trees. Where each one of them grows, what kind of fruit it bears, and what it is used for: grandpa-Mijat listened, and he started wondering why he knew all that better than the children without having gone to school.

Then they moved on to fourth grade Serbian language.

Inspector called one of the better students.

– Let him read, or if he knows any song by heart, recite it!

– A song? Alright.

– Which song do you know?

– I know “Departure for Kosovo”.

– Let’s hear it then!

Now when the gates were opened, what time the morning shone,
Then forth unto the gateway Queen Milica came down,
And stood beneath the portal in the shadow of the arch,
What time unto the muster the host began to march.
The spears shone over the chargers…

– Enough! – the inspector interrupted.

Grandpa-Mijat had just warmed up to it a bit and he liked the song, but frowned when the inspector interrupted it.

– Tell me now, what type of word is spears? – asked the inspector.

Spears, it is a common noun.

– Very good!

–Which grammatical case is it in?

Spears, it is the first case plural, the first case singular is spear, and it is declined by the second pattern.[7]

– Nice, and now tell me what is that word when? “Now when the gates were opened”, that’s how you started the song. So, the when?

When, it is an adverb.

– And what are adverbs?

– Adverbs are words added to verbs to show place, time and method, where, when and how the action of the verb is performed.

– Very nice! And are there any verbs in that sentence?

– Yes, verb shone, from the verb to shine.

– Very good, sit down, you passed.

– Let Milivoje Tomić continue the song! – inspector called out.

The spears shone over the chargers, before them Boško rode
On a bay steed, and his rich weed with shining goldwork glowed.

– Hold it: “and his rich weed”. What type of word is that his?

His, it is a pronoun.

– Carry on!

And the standard that he carried swept round him fold on fold;
Over the steed it bellied; thereon was an apple of gold;
From the apple rose gilded crosses, and tassels from them did hang,
And brushed against his shoulders as in the wind they swang.

– Enough! – said the teacher. – Tell me now what type of word is brushed?

Brushed, it is a verb, from the verb to brush.

– What tense is it? – asked the inspector.

Brushed – past tense.

Grandpa-Mijat started grumbling sullenly because they interrupted the song. This was the only thing he liked from all the subjects that children were taught, and even then they would not allow people to enjoy the whole song.

The next pupil they called continued:

Queen Milica sprang forward to the bay stallion’s head,
And she clasped arms round her brother, and unto him she said:
“My brother Boško, thou art become the tsar his gift to me.
Thou shalt not go to Kosovo; he gives his blessing to thee;
Thou shalt give the golden banner to the hero of thy will,
And be my brother in Kruševac, that I may have thee still.”
Boško answered her straightway: “Get back to thy hall this tide!
I would not turn nor give up the flag with the great cross glorified,
Though the tsar should give me…

– Stop! – the teacher interrupted. – What type of word is me? “Though the tsar should give me…”

Grandpa-Mijat jumped up from his seat, his grey hair shaking violently, eyes shining angrily under his bushy eyebrows, and he shouted,

– You scoundrel, why don’t you let children recite this beautiful song, but keep distracting them with that nonsense?

Teacher smiled at grandpa-Mijat’s remark, whispered something in the inspector’s ear, and the other said:

– We have to, old man, that is the curriculum.

– If you have to, then throw your curricula away, and close down all the schools so that children would not sit there in vain. That curriculum of yours baffled the children with nonsense so that after all this schooling they don’t know what a horse eats, even though they knew it all before coming to school. If your curriculum is like that, then they would be better without it and without schools. Let the blind bards roam the world, sing our old songs and praise our heroes, as it was in my youth, and we were no worse men back then!

Thus spoke grandpa-Mijat with a deep sorrow, his voice trembling. He wanted to say something more, but instead he shook off his hands, sighed deeply, turned towards the door, and sadly shaking his head walked out of the school while the guests, teacher, and children remained inside in silence, taken aback.

– By God, grandpa-Mijat is talking sense, a wise, old-fashioned man! I, too, vote for the blind bards! – a low voice came through from one of the peasants, for whom voting has already become a habit, and thus broke the gloomy, deep silence.


In Belgrade, 1902.

For the “Radoje Domanović” Project translated by Vladimir Živanović, proofread by Hannah J. Shipp.

English translation of the Serbian epic poem “Departure for Kosovo” (“Tsar Lazar and tsáritsa Mílitsa”) taken from: Heroic Ballads of Serbia, Sherman, French & Company, Boston 1913, translated by George Rapall Noyes and Leonard Bacon.


[1] Chibouk (Turk. çıbık, Serb. чибук) is a long-stemmed Turkish tobacco pipe.

[2] Zadruga (Serb. задруга) refers to a type of rural community historically common among South Slavs. Generally it was formed of one extended family or a clan of related families; the zadruga held its property, herds and money in common, with usually the oldest member (patriarch) ruling and making decisions for the family.

[3] First and Second Serbian Uprising are a part of the XIX century Serbian Revolution, during which Serbia evolved from a province of the Ottoman Empire into an autonomous state. First Uprising lasted from 1804 to 1813, and the Second from 1815 to 1817, after which the semi-independent Principality of Serbia was established.

[4] Gusle (Serb. гусле) is a traditional single-stringed musical instrument used in the Balkans; it is always accompanied by singing, mostly of epic poetry.

[5] First verses of “The Start of the Revolt against the Dahijas”, epic song created and performed by the famous Serbian blind bard (guslar i.e. gusle player) Filip Višnjić (1767–1834). The song recounts the events that lead to the beginning of the First Serbian Uprising, and it was first recorded by Vuk Karadžić in 1815.

[6] Serbian epic poem which tells the story about the departure of the Serbian army to the battle of Kosovo in 1389. The poem was first recorded by Vuk Karadžić from the famous bard (guslar) and storyteller Tešan Podrugović (1783–1815). It was titled “Tsar Lazar and tsaritsa Milica” by Vuk, but it is also known simply as “Departure for Kosovo”.

[7] Serbian nouns have three declensional types, which are further divided into different patterns.

Jaz glasujem za slepce

Do pred nekaj leti je že živel ded Mijat, kakor smo ga klicali vsi v naži vasi, pa tudi po vsej okolici. Kar se je zdelo mena kot fantičku nekaj čudnega, je bilo to, da so ga s priimkom ded Mijat klicali tudi starci s sivimi lasmi, ki so pravili, da pomnijo deda Mijata kot starega človeka, že odkar se ga spominjajo. Jaz se ga spominjam že kot otrok, ko sem hodil v važko ljudsko šolo. Njegova hiža je bila blizu šole, in kakor da ga zdajle gledam, kako stopa počasi po poti mimo šole. Visok, krepak, dolgih sivih brkov, dolgih sivih las skoraj do ramen, z obrito brado, z dolgimi sivimi obrvmi, ki mu malone pokrivajo oči, stopa počasi, z dolgim korakom, a z vzravnanim životom. Stopa in kadi iz dolgega, črešnjevega čibuka, ob boku mu stalno visi kresilo, na prsih pa ima preko ramen obešeno staro usnjeno tobro in v nji tobakov mehur iz posušenega mehurja, kremen in se nekatere najpotrebnejše, stvari. Njegova hiša je bila trdna, mnogoštevilna, štela je nad petdeset družinskih udov. Nemara se iz spoštovanja do deda Mijata niso porazdelili, ker se je družina prècej po njegovi smrti razkropila v nekaj hiš.

Čeprav ni bil ded Mijat pismen, je vendar cenil šolo in uk kakor kako svetinjo in je z veseljem gledal, kako zna že vsak otrok brad knjige in pisati pisma, kar je bilo za njegove mladosti prava redkost, in je mlajšim svetoval, naj pošiljajo svoje otroke v šolo v uk. Kdaj pa kdaj je sedel k ognjišču, si prižgal čibuk, zakolobarile so goste plasti dima skozi sive, okrog ust orumenele brke in otroci so mu prebirali junaške pesmi; ali pa je sam pripovedoval o bojih in junakih iz ustanka. Ko je izbruhnil prvi ustanek, je bilo njemu pet let, v drugem ustanku pa je bil že v bojih. Pogosto se mu je sredi pripovedovanja o onih težkih dneh, o poginulih junakih in hudih bridkostih zakotalila solza po nagubanih licih, pa je vzel gusle, potegnil preko strun, zadrhteli so tožni glasovi in zatrepetal je bolesten, onemogel starčevski glas:

»Ko hoteli so se v zemlji,
v zemlji srbski dvigniti k prevratu…«

Nekoč, a to je bilo že kake dve-tri leta pred njegovo smrtjo, je rekel ded Mijat v nekem pomenku z učiteljem:

»Čudno je to, učitelj, danes je svoboda in so pismeni ljudje pa šole in vse, ljudje pa so čedalje slabši!…« Pri teh besedah se je ded Mijat globoko zamislil, tožno zmajal z glavo in zavzdihnil.

Učitelj mu ni odgovoril.

Po krajšem molčanju je ded Mijat spet povzel:

»Glej, dečko moj, jaz bom kmalu umrl, a vendar bi rad še videl, kako se uče otroci v šoli in kaj počnó tam.«

»Lejte, ded Mijat, čez tri dni bodo šolski izpiti, pridite poslušat te skušnje!« ga je prisrčno povabil učitelj.

In ded Mijat je obljubil, da pride.

Izpit je bil, kakršni so pač izpiti: otroci umiti, lepše oblečeni kakor po navadi, sede otrplo na svojih mestih z izrazom strahu na licih, ker je prišel nadzornik, ta »bavbav«, s katerim jih je učitelj celo leto strašil. Nadzornik, resen, namrgoden, je važno sedel za mizo, ki je bila nalašč zaradi njega pogrnjena s čistim prtom in s šopkom cvetlic v vazi. Njegov obraz je bil dostojanstven, in ko je preletel šolske zvezke, jih je prelistal s tako važnim in zamišljenim izrazom na licu, da bi človek mislil, da rešuje kakšne zapletene znanstvene probleme. Otroci so strmeli vanj z izgubljenimi očmi, vsi prestrašeni in na vsakem njihovih obrazov kakor da se je bralo: »Uuuh, kako grooozen je!«

Tudi učitelj sam je bil preplašen in spremenjen, kakor bi pričakoval sodbe, od katere je odvisna njegova glava, toda poleg strahu se je še mučil z važnim vprašanjem: »Ali je gospod nadzornik filolog ali naravoslovec?« — kajti od tega je bilo odvisno, katero smer bo ubral pri izpraševanju, pa seveda tudi uspeh, šolski odbor, sestoječ iz petih vaščanov, se je zresnil in kakor bi pregledoval in ocenjal, »kako se je šolnik potrudil.« Starši otrok so sedeli ob kraju na stolih in poslušali uspehe znanja svojih otrok.

Izpit je šel svoj normalni tek.

Vstopil je ded Mijat. Otroci in vaščani so vstali. Nadzornik je jezno zamahnil otrokom, naj sedejo in ne motijo pouka. Dedu Mijatu so odstopili najboljše mesto, on pa je sedel ter s strahom in spoštovanjem ogledoval po stenah pisane slike s kačami, kravami, pticami ter drugimi živalmi božjimi, pa nato računalo, tablo, mape in nato je zagledal na neki mizici poleg sebe prgišče soli, palico žvepla, košček železa, konček jekla, nekšno kamenje in še druge take vsakdanje reči.

Vse, kar je ded Mijat videl v šoli, ga je navdajalo s prav takim navdušenjem kakor tedaj, ko je prvič videl železnico.

Prav ta hip, ko je sedel ded Mijat na stol, je poklical nadzornik enega izmed učencev.

»Vprašujte iz istega predmeta,« je rekel nadzornik učitelju dostojanstveno ter zavzel pozo in izraz globoke, važne pazljivosti.

»No, povej nam, Milan, kaj veš o ovci. Samo pazi in počasi govori, ne boj se, saj to dobro znaš.«

Otrok je izbuljil oči, malo iztegnil vrat, pogoltnil vase slino, pogledal s strahom nadzornika ter z zvonkim glasom zapel:

»Ovca (tu je spet pogoltnil slino vase, se malo vzpel na prste in pel dalje)… Ovca — ima glavo.«

»Prav dobro!« je rekel učitelj.

Nadzornik je v znamenje odobravanja pokimal z glavo.

Otrok se je malo zmedel, ker ni vedel, kaj pomeni ta gib nadzornikove glave, in nadaljeval:

»Ima glavo, vrat, trup in ude; na vratu ima lepo dolgo dlako, ki se imenuje griva…«

»Pazi, ne govori tja v dan!« je rekel učitelj z malo strožjim glasom.

»Kaj še nikoli nisi videl ovce, tepec!« je jezno kliknil otrokov oče s svojega stola in drugi gostje so se zasmejali.

»Prosim goste, da se ne vmešavajo!« je pripomnil nadzornik.

»Ampak, prosim te, gospod, to je moj otrok, vsak dan ti pase ovce, zdaj pa pravi, da ima grivo. Kaj pa ste napravili iz otroka v šoli?!«

Otrok je bušil v jok.

»Pazi vendar, zakaj se motaš, saj znaš vse to tako lepo povedati«, je dejal učitelj in ga pobožal po glavi, čeprav bi ga najrajši udaril.

Otrok pa je še bolj zmedeno nadaljeval ter pričel mešati vso »učenost«:

»Ovca je naša domača žival, ki ima glavo in na glavi pošto, telegraf in okrožno sodišče.«

»Kaj pa govoriš. Ovca! Razumi: Ovca!« je rekel učitelj in ves zadrhtel. »Kakšna pošta se ti meša sem!«

»Ima glavo, kjer se zbira narodna skupščina!«

»Pazi, pravim, drugače te zapodim v klop!«

»To je naša roparska žival; ima dva izvira, en pritok izvira na Goli planini, drugi pa… Oba se združita pri Stalaču in tečeta na sever…«

»Kaj si znorel danes!« je zavpil učitelj.

»To je naša koristna rastlina, ki dozori jeseni in daje sladek sad, ki je ovit s kožnato lupino in rodi slepe mladiče ter se vsako leto levi.«

»V klop!« je srdito zavpil učitelj in si obrisal s čela kakor grah debele znojne kaplje.

Skušnja se je nadaljevala z izpraševanjem drugih učencev.

Ded Mijat se je spremenil v zgolj sluh in je strme poslušal, kaj vse vprašujejo otroke, on pa je vse to kot otrok vedel tudi brez šole.

Slišal je, da svinja rada žre žir in da ima glavo in štiri noge, da se pravi mladiču pujs, samici svinja in samcu prašič. Prav tako je slišal, da ima vol glavo, štiri noge in rep, da prežvekuje, se pase s travo in vleče voz, od krave pa da dobivamo slastno mleko; da volovsko meso jemo in da porabljamo kožo za obutev. Slišal je še, da ima sol slan okus, da je bela in sprejema vlago vase (se ovlaži), da je jeklo trdo in da delamo iz njega nože, kose itd.

Pa še tega kak otrok ni vedel povedati. Neki učenec je rekel celo, da si spleta konj svoje gnezdo na visokem drevju in da se hrani s hrošči, drugi pa je dvignil roko in povedal, da žre konj seno, se pase na travi in da žre tudi oves, da ne prežvekuje, in je še povedal, da vleče voz in da se porablja tudi za ježo.

»Vidite, kdor v šoli pazi in ne zija okrog sebe, se nauči svoje naloge in jo zna!« je dostavil učitelj veselo.

Nato je moral ded Mijat poslušati o hruškah, višnjah, jabolkih, slivah in o raznovrstnem drevju. Kje raste katero, kakšen sad rodi, za kaj nam rabi; poslušal je ded Mijat in se po malem čudil, od kod ve on vse to brez šole bolje kakor pa ti otroci.

Prešli so na srbski jezik v četrtem razredu.

Nadzornik je poklical enega boljših.

»Naj kaj bere ali pa na pamet pove kako pesem?«

»Pesem?… lahko.«

»Katero pesem znaš?«

»Znam ,Pohod na Kosovo’.«

»Daj, povej!«

»Ko je zjutraj zora zazorila,
sinil dan in je zagrelo sonce,
se je širom mestna dver odprla,
prikorakala v oddelkih vojska.
Vsi konjiki z bojnimi so kopji.«

»Dovolj!« mu seže v besedo nadzornik.

Ded Mijat se je malo ogrel, ker mu je bila pesem mila, zato se je namrgodil, ko jo je nadzornik prekinil.

»Povej mi, kakšna beseda je s kopji?« je vprašal nadzornik.

»S kopji, to je samostalnik, obče ime.«

»Prav dobro!«

»A kateri sklon?«

»S kopji je samostalnik v šestem sklonu množine, prvi sklon ednine pa se glasi kopje in se sklanja po četrti vrsti.«

»Lepo, a zdaj mi povej še, kakšna besedica je tisti ko? ,Ko je zjutraj zora zazorila’, tako si začel pesem. Torej, kaj je ta ko

»Ko, to je prislov.«

»A kaj so prislovi?«

»Prislovi so besede, ki se dostavljajo glagolom in določajo kraj, čas in način, kje, kako in kdaj se dogaja glagolsko dejanje.«

»Zelo lepo! Pa je bil v stavku kak glagol?«

»Bil, to je glagol zazorila, od glagola zazoriti

»Prav dobro, idi v klop, zdelal si.«

»Naj nadaljuje pesem Milivoj Tomić!« je poklical nadzornik.

»Boško Jugović je vsem na čelu,
v častem zlatu ves, na konju ričku.«

»E, čakaj: v čistem zlatu ves. Ves, kakšna beseda je to?«

»Ves ali cel, to je zaimek.«


»Prapor s križem vase ga zagrinja,
brate moj, vsa tja do konja rička.
Na zastavi jakolko je zlato,
a na jabolku so zlati križi,
s križev pa vijó se zlate rese
in opletajo po hrbtu Boška.«

»Dovolj!« je rekel učitelj. »Povej mi, kakšna beseda je to opletajo

»Opletajo, to je glagol od opletati

»Kateri čas?« je vprašal nadzornik.

»Opletajo, to je sedanji čas.«

Ded Mi jat je začel že zlovoljno godrnjati, ker so prekinjali pesmi, ki so mu ugajale edino od vsega, kar so se učenci učili, in mu niso dovolili, da bi jih cele užival.

Naslednji, ki so ga poklicali, je nadaljeval:

»Carica se Milica približa,
pa za uzdo zgrabi konja rička,
in objame brata okrog vrata:
»Boško Jugović, aj, brat moj mili,
tebe car je meni v dar poklonil
in tako sporoča ti in pravi,
da izroči prapor, kamur hočeš,
in da z mano v Kruševcu ostani,
da mi vsaj en ljubljen brat ostane!«
Boško Jugović pa dé in pravi:
»Pojdi, sestra, v svoje bele dvore,
vendar pa jaz k tebi ne bi krenil,
nad dal iz rok zastave s križem,
če mi car pokloni…«

»Dovolj!« ga je ustavil učitelj. »Kakšna beseda je mi? ,Če mi car pokloni’«…

Ded Mijat je planil s svojega sedeža, njegova sivi lasje so zavihrali in izpod silnih trepalnic so v ognju zasijale oči, ko je kliknil:

»Zakaj pa ne pustil otroka, ti ničè, da bi povedal do kraja to lepo pesem in ga zafrkuješ s praznimi marnjami?«

Učitelj se je nasmehnil na to pripombo deda Mijata in šepnil nadzorniku nekaj na uho, ta pa je dejal:

»Mora se tako, stari, tako je po učnem načrtu.«

»Če se mora tako, potem vrzite te vaše učne načrte v kot in zaprite vse šole, da ne bodo otroci mlatili prazne slame. Ta vaš načrt je zmešal otrokom glave, da zdaj ob vsem svojem šolanju ne vedo, kaj žre konj in to so vedeli že, le preden so začeli v šolo hoditi. Če je ta načrt tak, je bolje, da ni niti njega niti šole, marveč da gredo kot slepci po svetu in pojo one naše stare pesmi in junake, kakor za moje mladosti, in mi tedaj nismo bili slabši.«

Te besede je spregovoril ded Mijat z globoko bolečino, z drhtečim glasom. Hotel je še nekaj reči, namesto tega pa je sunil z rokami od sebe, iz prsi se mu je izvil globok vzdihljaj, obrnil se je k vratom in žalostno majaje z glavo krenil iz šole, kjer so ostali gostje in učitelj in otroci v popolni tišini, osupli od začudenja.

»Boga mi, pametno pravi ded Mijat, moder starokopiten mož je. Tudi jaz glasujem za slepce!« je polglasno rekel zase neki kmet, kateremu je glasovanje prešlo že kar v meso in kri, ter s tem pretrgal težko, globoko tišino.


Vir: Radoje Domanović, Zgodbe in satire, Slovenski knjižni zavod, Ljubljana 1951. (Prev. Fran Albreht)

Сима пензионар (2/2)

(Претходни део)

Та је Лена чудновата жена. У кући је увек љута и набусита, а кад ко дође, онда се смеје, и то не отварајући уста сасвим; носила се лепо, и била је свакад свечано очешљана. По расту може се убројати у највећи број жена: развијена и снажна, с црвеним лицем, на коме су се прилично видели рубови костију, и великим црвеним носом; обрва није имала, тј. имала је, али су слабо биле приметне; очи су јој биле зелене, а на крајевима закрвављене.

Ушли су у собу. Сима је сео на кревет, пошто је прво узео чибук с лулом и напунио дуваном, зовну Ристу те му припали, па онда се мало завали на јастуке, а лула му до’ваташе чак до земље. Тако он сад, више, готово, лежећи но седећи, пушио је, и дремајући дао се у неке важне мисли: „Е, да сам само с оне стране метнуо на петицу, затворио бих га, он би морао да каже: даље, а ја бих после овамо на четворку, и био бих „аус“, а он би био надигран. Овако ми оде двајест пара за каву, а сутра ћу боље да „промозгам“. — Још је мислио о разним другим стварима, као: о старим „срећним временима“, и старој плати и поклонима, о неком купљеном прасету да ли је добро затворено и да ли га је скупо платио, итд.

Док је он тако размишљао, Лена је пристојно испијала сваку чашу.

— Ехе, па дај-де и мени коју чашу… ти све сама попи — трже се одједаред Сима из својих мисли.

— Слабо, богами, купи па ћеш пити!

— Е, баш нека луда жена — рече Сима дижући се. Потом остави чибук, поглади мало бркове, и додаде:

— Деде оне гусле донеси овамо да превучем, овај, који пут.

— Нисам ти ја слуга, дигни се па узми.

— Гусле ми дај овамо! — викну он заповедајући, а затим тош вишим тоном додаде: — док није ђаво био! Много се ти нешто сићиш!

— Ма каки ђаво, очију ти твоји’; деде, бога ти, пробај да видим тог твог ђавола — одврати она упорно и ма’ну два-три пута главом.

— Па, овај — поче мекше сад Сима устајући — могу ја и сам узети; ја сам, знаш, и млађи, ти си, овај, додуше, доста у годинама… ја…

— Ех, јадан, шта му се чини — одврати Лена чисто певајући.

Затим наста ћутање, само што се из друге собе чуло гласно смејање Перино, који је, читајући новине, наишао на ону Симину фразу: „Биће крвав рат, каквог још историја није на својим листовима забележила.“ Лена је чачкала уво једном плетаћом иглом, и гледала кроз прозор, а Сима трљао гудало тамњаном, и нешто гунђарио кроз нос, сигурно неку вародну песму коју ће отпевати, па, погледавши затим у Лену, прекиде ћутање.

— Знаш ли ти, бога ти, шта су гусле Србину, а?

— Добро кад ти знаш, а за мене је лако… но немој ми урлати ту.

— О, хо, хо, хо, видиш ти ње… ту прекиде удешавајући кобилицу на гуслама, опет је погледа некако блесасто, продужујући: — овај… а ја… знаш ли ти, бога ти, шта су Србину гусле? …

Лена се само намршти, али му не одговори ништа.

Сима се не хте оканити, али то не због тога што је инаџија, него тек онако, што нема друго шта да каже, још неколико пута додаде: „Баш ти не умеш мислити!“ Ово је изговарао полако и затегнуто, и не гледајући у њу.

— Ама ти тражиш, Симо, неког ђавола. Шта си ми се најмио ка’ луд! Шта не умем мислити?! Шта ти као мислиш?! — Ово је Лена изговорила врло оштро, зацрвенивши се у лицу као жар, а очи јој синуше као у дивље мачке.

— Јок, вала, ти баш не умеш мислити — продужи Сима удешавајући нешто око гусала, и не гледајући у њу.

Лена сад остави, управо баци игле љутито, и викну:

— Шта ’оћеш ти данас од мене? …

Он не одговараше ништа, већ, пошто удеси гусле, превуче гудалом преко струна и звуци се одазваше; узвикну једно громко и дугачко „Хоооо!“ Лена закрешта наново, али његов глас поклопи њено крештање.

Еј, кад се шћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне…

Лена већ беше засузила од једа.

— Симо — крештала је она даље, али јој тек глас доби маха кад он сврши једну строфу и поче само гуслати… — Симо, главу ћу ти разбити тим гуслама! …

Сима сад прекиде, и, озбиљно је погледавши у очи, запита:

— А, овај, знаш ли шта су гусле Србину? …

— Шта, знам ли? Нећу ништа да знам, мене се не тиче, но немој се ту дерати ка’ луд! …

— А то ти, овај, к’о заповедаш баш, као да си ти, овај…

— Ја ти не заповедам, но ти љуцки кажем…

— А… ха, љуцки, па шта се дереш…

— Ти се дереш, ја лепо говорим.

— Е, па, овај, кад лепо говориш, слушај овамо: гусле су очувале Србину слободу! — То је изговорио пуноважно, и чисто се сам осећаше задовољан…

— Јадна твоја слобода! — додаде Лена, и ману главом, омаловажавајући га.

Потом опет наста тишина, само што се чуло из кујне звецкање тањира, које је Риста прао.

Обоје се задубише у мисли. Шта ли су у тај пар мислили? У том нешто тресну у кујни, и они се обоје пренуше, и погледаше једно у друго.

— Тако, онај мамлаз опет нешто разби! — рече Лена, и још се више наљути.

— Он ће, вала, и купити, оца му његовог! То ћу му на рачун! — додаде Сима, па се диже и поче ходати по соби, а Лена брзо изиђе у кујну, залупивши јако врата за собом.

У кујни наста ларма и врева, мислио би човек кућа се руши.

— А, свињо ли ти бугарска, тако, ти моју кућу упропасти; ти ме живу изеде… Ништа ми не требаш! … Шта да платиш, безобразниче један? … Умукни, шта се кезиш као будала! … Згромићу те! …

— Не се секираш, госпођо, не се љутиш, ће да платим! — прекидао је Риста чешће њену ларму, а то је њу доводило до беснила.

— Шта ће ти ова чинија овде; па још ни пола није опрао… О, Господе боже! … Па шта си радио? Гле, па ово метнуо на крај само да падне! … Ух-у-у-ух! … Видиш, кад узмем ову карлицу, па ти главу разлупам! … Па се опет смеје! … Шта да се не секирам? Ма знаш ли ти ком’ кажеш? … Умукни! …

Кад већ љутина беше превршила, она докопа кашику из лонца, који је на столу стајао, али како несмотрено повуче, он тресну на тањире који су били на земљи, и поразбија их. Лена беше ван себе, цикну као змија и дохвати карлицу, али Риста, сасвим равнодушно, слежући раменима и вичући „Боже сачувај шта ради“, изиђе дотле напоље и затвори врата.

Док се то дешавало, Сима је шетао по соби, гласно се накашљавао, колико тек да се не би заборавило да је и он ту, и два-три пута се накањивао да изиђе у кујну, али то није учинио. Ко зна зашто? Кад се ларма већ беше примирила, он, као љутит, нагло изиђе из собе, накашља се, и прво прогунђа два-три пута „овај“, па се опет искашља, и викну:

— Какви су то „чкандали“ по мојој кући? — То изговоривши, значајно погледа свуда унаоколо, а затим продужи… То ја нећу да трпим, јесте ли чули ви, ја сам господар овде!

— Иди ти у своју собу, па ћути, кад се тебе ништа не тиче, немој ми ту стајати на муке, док ти сад нисам платила за гусле! — цичаше љутито Лена.

— Хоћу мир у кући, јеси ли чула ти, ја овде судим! …

— Иди ми с очију! Шта ’оћеш ти? Жесток си да тражиш мир! Ко те као рачуна!

— Е, хе, хе, хе — поче Сима лакше — што је носи онај куси, ја, овај, једнако то гледам…

— Вала, Ристо, неће ти ни Сима ни Бог помоћи — док мени, знаш, моји ђаволи дођу, па почнем наопако!

— Где је тај Риста, оца му бугарског, да га ја питам шта бесни по мојој кући? — опет заоштри Сима. — Ристо!

— Чујем! — одазва се он и отвори врата те уђе унутра.

— А… ха, чујеш, чујеш, одидер овамо ближе… Шамар пуче.

— Тако ти, овај, много си нешто побеснео, а мени кад дођу моје лутке, оца би’ убио! Магарче безобразни! Шта радиш ти овуда? Научићу ја тебе памети.

Риста се опет некако чудновато смешкао и клатећи главом дохвати фес са земље.

— Више ми не требаш у кући; капу, па напоље из куће! — викну сад Лена.

— Ти ћути кад ја заповедам…

— Ти ћути…

— Кушуј, јеси ли чула, ја сам још жив, ја сам домаћин, јер ће сад да буде као са Ристом!

— Ма с ким ти то, пробај де само, пробај…

— Опет тебе носи ђаво…

— Кога носи ђаво?

— Ућути једаред, ти ми не требаш, он ми треба…

— Хо, муко, а што ти мени требаш. Ја, мислиш, цркох за тобом!

— А што си, овај, пошла за мене, кад ти као — умекша Сима гласом.

— Лепо, лепо, Симо, видећемо ми то…

— Е, брате, луде жене — још мекше додаде Сима излазећи из кујне.

Лена је остала наслоњена једном руком на зид и плакала. Риста је опет с накривљеним фесом, на коме је још стајала прашина, како је пао, смешкао се и уплашено и глупачки, купећи разбијену парчад од тањира.


Није од тога догађаја прошло ни три дана, Лена је већ била код зета у К… Сима је сам с Пером седео за столом и ручао, и дворио их верни му Риста.

Он је Ристу волео само стога што му је једино с њим било лако изићи на крај, а уз то га је и прилично јевтино служио. Истина, кад се узме у рачун „одбијање на штету“ и друге ствари, добијао је само колико тек да се обува; али о томе нећемо говорити.

Риста је, као обично, стајао крај стола под фесом, у исцепаној гуњи и широким господин-Симиним панталонама, и исто се онако кезио и кривио.

— Баш се госпођа, овај… деде, донеси то пржено месо… Вади ти, Перо… па суни, овај, и масти овде… Бога ми, ти баш умеш љуцки да спремиш… ја… па госпођа нам се наљутила…

— Хи, хи, хи, ће се одљути она — рече својим тоном Риста.

— А ти велиш, овај,… ’оће, ’оће… ја, морамо јој писати, а? …

— Морамо, господине — додаде опет Риста по своме.


Није дуго трајало овако затегнуто стање између Симе и госпође Лене.

Једног вечера добије, као одговор на своје писмо Лени, депешу од ње: „Сутра долазим. Чекај. — Лена“.

Изјутра се Сима пробудио рано, па гласно зева, као да зева по нарочитој композицији (у зевању је био прави уметник), лешкари у постељи, весео и задовољан што Лена долази, па, као човек који је скинуо тешку бригу с врата, зажелео се да мало размишља и о доколицама. Поглед му паде на један укуцан ексер у дувару, и њему, од некуд, дође чудна мисао на ум:

— Боже мој, како би било човеку кад би му неко укуцао онај ексер у главу?

— Зло и наопако! — изговори гласно, и устаде.

По ручку је већ седео с Леном заједно.

— Ти, овај, баш тако? — вели Сима.

— Тако!

— Ал’ опет ме тражиш! Хо, хо, хо! — засмеја се Сима.

— Ао, муко једна! — отеже Лена.

— Тражиш ме, јакако! Хо, хо, хо, хо!

— Нашла бих и бољи’ да ’оћу!

— О хо, овај, ти вала јок, а ја…

— Ћути, муко, ћути! — прекиде га Лена.

— Ал’, велиш, не можеш без мене… Хо, хо, хо, хо! — засмеја се Сима.

Лена зену гласно, и оде те леже на миндерлук, леже у виду полумесеца и за’рка.

— Заспа! — рече Сима гласно, па леже и он на други крај!

Ускоро су обоје у хармонији хркали.


Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Гласам за слепце (из школског живота)

До пре неколико година био је још жив деда-Мијат, како смо га звали сви у нашем селу, па и у целој околини. Што је мене још као малог чудило, тим именом деда-Мијат звали су га и старци са седим власима, говорећи да откад памте деда-Мијата. памте га као стара човека. Ја га памтим још дететом кад сам учио основну школу у селу. Кућа његова била је близу школе, и као да га сад гледам како лагано иде путем што води крај школе. Висок, крупан, дугих седих бркова, подугачке седе косе, готово до рамена, браде обријане, дугих седих обрва, које готово покривају очи. Иде лагано крупним кораком, али права стаса. Пуши на дугачак, трешњеви чибук, о куку му увек оцило, а преко груди о рамену виси стари јанџик и у њему дуванкеса од суве бешике, кремен и још неке најпотребније му ствари. Кућа му беше јака, задружна, бројала је преко педесет чељади. Ваљда се из поштовања према деда-Мијату нису изделили, јер одмах по његовој смрти задруга се распрсну у неколико кућа.

Иако није био писмен, ипак је деда-Мијат ценио школу и науку као какву светињу и с радошћу гледао како свако дете уме читати књиге и писати писма, што беше реткост у доба његове младости, те је млађе световао да децу дају у школе и на науке. Он покатшто седне крај огњишта, запали чибук, покуљају густи млазеви дима кроз седе, мало око уста ужутеле бркове, а деца му читају јуначке песме; или он прича о бојевима и јунацима из устанка. Њему је, кад букну први устанак, било пет година, а у другом устанку већ је био у ратовима. Често у причању о оним мучним данима, о изгинулим јунацима и тешким невољама, скотрља се суза низ његове смежуране образе, и он узима гусле, превуче преко струна, задрхте тужни звуци и затрепери болан, изнемогао старачки глас:

Кад се шћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне…


Једаред, а то је било пред његову смрт на две-три године, у разговору с учитељем, рећи ће деда-Мијат:

— Чудо је, учитељу, данас има и слободе и писмених људи и школа и свега, па опет све гори људи! … — Код ових речи деда-Мијат се дубоко замисли, заврте тужно главом и уздахну.

Учитељ му не рече ништа.

После краћег ћутања, опет ће деда-Мијат:

— Ја ћу већ, дете, скоро умрети, а баш бих био рад видети како деца уче у школи и шта се тамо чини.

— Ето кроз три дана је испит у школи, деда-Мијате, па дођи на испит! — позва га учитељ свесрдно.

И деда-Мијат обећа да ће доћи.


Испит као сваки испит: деца умивена, обучена боље него иначе, седе укочено на својим местима с изразом страха на лицу, јер је дошао ревизор, то „чудовиште“ којим их је учитељ целе године плашио. Ревизор, озбиљно, намрштен и важно седи за столом, на коме је због њега нарочито метнут чист чаршав и у чаши кита цвећа. Лице му достојанствено, као да се спремио да држи предавање на универзитету, а кад претура дечје прописе претура их с таквим важним и замишљеним изразом лица, да би човек помислио да решава какве крупне научне проблеме. Гледају га деца с избеченим очицама, преплашена, а на изразу сваког њиховог лица као да читате: „Јаоој, бреее, страшан ли је!“

И учитељ се преплашио и променио, као да очекује пресуду од које му глава зависи, али, поред страха, он се још мучи важним питањем: „Да ли је господин ревизор филолог или природњак?“ — јер од тога му зависи како ће држање узети при пропитивању, па разуме се, и успех. Одбор школски, у виду пет грађана, уозбиљио се, и као бајаги посматра и цени „како се уча трудио“. Ђачки родитељи седе у крају на столицама и слушају успех знања своје деце.

Испит тече правилним својим током.

Уђе деда-Мијат. Усташе и деца и грађани. Ревизор љутито ману руком на децу да седну и не прекидају рад. Деда-Мијату уступише најбоље место, а он седе и са страхопоштовањем разгледаше по зидовима шарене слике са змијама, кравама, тицама и осталим божјим животињама, па онда рачунаљку, таблу, мапе, па онда на једном сточићу до њега угледа грумен соли, шипчицу сумпора, парче гвожђа, шипку челика, неко камење, и још вазда обичних ствари.

Све то деда-Мијата, што је прегледао по школи, задиви исто тако као кад је први пут видео железницу.

Ревизор прозва једног ђака баш у тај мах кад деда-Мијат седе на столицу.

— Питајте из истог предмета — рече ревизор учитељу достојанствено, а он заузе позитуру и израз дубоке, важне пажње.

— Кажи ти нама, Милане, о овци шта знаш. Пази, полако, не плаши се, ти то лепо знаш.

Дете избечи очи, испружи мало вратић, прогута пљувачку, погледа са страхом ревизора, и звонким гласом продра се:

— Овца! … (ту опет прогута пљувачку, пропевши се мало на прсте и викну даље). Овца, она има главу…

— Врло добро! — рече учитељ.

Ревизор климну главом у знак одобравања.

Дете се збуни мало не знајући шта значи онај покрет главе ревизорове, па продужи:

— Она има главу, врат, труп и удове; на врату има лепу дугачку длаку, која се зове грива…

— Пази, не говори којешта! — рече учитељ мало строжим гласом.

— Зар ниси видео овцу, лудаче! — викну отац детињи љутито са свога места, а остали гости се насмејаше.

— Молим госте да се не мешају! — примети ревизор.

— Ама, молим те, господине, то је моје дете, чува овце поваздан, па опет вели има гриву. Шта учинисте од детета у школи?!

Дете бризну у плач.

— Пази, шта се буниш, знаш ти то све лепо да испричаш — вели учитељ, и помилова га по глави, иако би га радије лупио дланом.

Дете још збуњеније продужи и стаде бркати све „науке”:

— Овца, она је наша домаћа животиња, она има главу и на глави пошту, телеграф и окружни суд.

— Пази шта говориш. Овца! Разуми: Овца! — вели учитељ, а сав дрхти. — Каква те пошта снашла!

— Она има главу, ту се састаје народна скупштина!

— Пази, ил’ ћу те отерати на место!

— Она је наша грабљива животиња; она извире на два крака, један крак на Голији планини, а други… Оба се састају код Сталаћа и теку на север…

— Јеси ли ти луд данас?! — викну учитељ.

— Она је наша корисна биљчица, која зри у јесен, а даје сладак плод обмотан кожмурастим оптицом, а рађа слепе младунце, и лиња се сваке године.

— На место! — викну љутито учитељ и обриса с чела крупне грашке зноја.

Испит се продужи испитивањем других ђака.

Деда-Мијат се сав у уши претворио и слуша с чуђењем шта све децу питају, а он то све зна као дете и без школе.

Чуо је да свињче радо једе жир и да има главу и четири ноге, да се младо зове прасе, женска крмача, а мужјак вепар. Тако исто чуо је како во има главу, четири ноге и реп, да прежива, пасе траву и да вуче кола, а од краве добијамо укусно млеко. Да се једе месо вола, а кожа се употребљава за обућу. Чуо је још да је со сланог укуса, да је бела и прима влагу (одвугне) како је челик чврст и од њега се израђују ножеви, косе, итд.

Па и то све понеко дете и не зна да каже. Једно дете чак вели да коњ прави гнезда по високом дрвећу и рани се бубицама, а друго дигне руку па исприча како коњ једе сено, пасе траву, а и зоб једе, да не прежива, и још погоди како вуче кола и употребљава се за јахање.

— Ето ко пази на часу, а не звера, како научи сваку лекцију, па зна! — додаје учитељ радостан.

Затим се деда-Мијат наслушао о крушкама, вишњама, јабукама, шљивама и разном дрвећу. Где које расте, какав је плод, за шта се употребљава; слуша деда-Мијат, па се чисто помало и чуди откуд он то све без школе зна боље од деце.

Пређе се на српски језик у четвртом разреду.

Ревизор прозва једног од бољих.

— Да чита, или какву песмицу напамет да изговори!

— Песму? … може.

— Коју песму знаш?

— Знам „Полазак на Косово“.

— Деде!

Кад ујутру јутро освануло,
Дан освану и огрија сунце,
На граду се отвори капија
И ишета војска на алаје,
Све коњици под бојним копљима.

—Доста! — прекиде ревизор.

Деда-Мијат се беше мало загрејао и би му мила песма, али се намршти кад ревизор прекиде.

— Деде ти мени кажи каква је реч копљима? — пита ревизор.

— Копљима, то је именица општа, заједничка.

— Врло добро!

— А у ком падежу?

— Копљима, то је именица у шестом падежу множине, а први падеж једнине гласи копље и мења се по другој врсти.

— Лепо, а сад да ми кажеш каква је реч оно кад? „Кад ујутру јутро освануло“, тако си почео песму. Дакле, оно кад?

— Кад, то је прилог.

— А шта су прилози?

— Прилози су речи које се прилажу уз глаголе те казују место, време и начин, где се, кад се и како се врши радња глаголска.

— Врло лепо! А има ли у тој реченици који глагол?

— Има, то је глагол освануло, од глагола осванути.

— Врло добро, ’ајде на место, ти си положио.

— Нека продужи песму даље Миливоје Томић! — прозва ревизор.

Пред њима је Бошко Југовићу
На алату, вас у чисту злату.

— Е, стој: вас у чисту злату. Оно вас каква је реч?

— Вас или сав, то је заменица.

— ’Ајде даље!

Крсташ га је барјак поклопио
Побратиме, до коња алата.
На барјаку од злата јабука,
На јабуци од злата крстови,
Из крстова златне ките висе
Те куцкају Бошка по плећима.

— Доста! — вели учитељ. — Сад ми кажи каква је реч куцкају?

— Куцкају, то је глагол од глагола куцкати.

— У ком времену? — пита ревизор.

— Куцкају — време садашње.

Деда-Мијат већ почео гунђати зловољно што прекидају песме, јер то му се једино од свега што деца уче и допало, па и то не даду да ужива у целој песми.

Идући ког прозваше продужи:

Примиче се царица Милица,
Па ухвати за узду алата,
Руке склопи брату око врата:
„Ај, мој брате, Бошко Југовићу,
Цар је тебе мени поклоиио,
И теби је благослов казао
Да даш барјак коме теби драго
И останеш са мном у Крушевцу,
Да имадем брата од заклетве!“
Ал’ говори Бошко Југовићу:
„Иди сестро на бијелу кулу,
А ја ти се не бих повратио
Ни из руке крсташ барјак дао
Да ми царе поклони…

— Доста! — прекиде учитељ. — Каква је реч оно ми? „Да ми царе поклони“ …

Деда-Мијат скочи са свога места, затрееоше се његове седе власи, а испод крупних веђа синуше у јарости очи, и узвикну:

— А што не пустиш, рђо, дете да говори ту лепу песму, него га затракујеш којечим?

Учитељ се насмеши на ту примедбу деда-Мијатову, шапну нешто на уво ревизору, те ће овај рећи:

— Мора се тако, стари, тако је по програму.

— Ако се тако мора, онда баците ви те ваше програме, па затворите све школе, да деца џабе не седе. Тај ваш програм узбунио децу којечим, па сад не зна код толике школе шта једе коњ, а то знају пре него што дођу у школу. Ако је тај програм таки, онда је боље да нема ни њега, ни школа, већ да пођу слепци по свету, па да певају оне наше старе песме и јунаке као за моје младости, а ми онда нисмо били гори!

Ове речи изговори деда-Мијат с дубоким болом, с уздрхталим гласом. Хтеде још нешто рећи, али место тога отресе рукама од себе, јекну из њетових груди уздах, окрете се вратима и, тужно вртећи главом, изиђе из школе у којој и гости и учитељ и деца остадоше у тишини, забезекнути од чуда.

— Бога ми, паметно вели деда-Мијат, мудар је то старински човек! И ја гласам за слепце! — рече полугласно за се један сељак, коме је гласање већ прешло у навику, те тиме прекиде тешку, дубоку тишину.


Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.