Човек око својих педесет и неколико година; раста средњег, телом снажан и крупан; косе црне, која је већ почела седити; лица ни дугуљаста ни округла, већ обична; образа румених, управо црвених, са још црвенијом мрежом жилица на јагодицама; дуга носа. Обријане браде и крупних бркова, који су покривали уста, а на крајевима су мало, што веле, „уфитиљени“ и умазани помадом: — то вам је господин Сима, чиновник у пензији.

Њега можемо брзо наћи у вароши К…, где и станује, јер није од оних људи који желе свуда забости свој нос, који су час овде, час онде; он се креће готово сваког дана као по неком утврђеном распореду: или седи код куће, или је у „Марковој кавани“. У ту кавану дође рано изјутра, седне за један сто до прозора, поручи каву, запали дуван, па тако „густира“ и чита „Брку“, или ма какав други лист, или са господином Јовом игра домина. Тако ту проведе до десет часова, па онда изиђе мало на пијацу, где загледа пилиће, проба сир, скоруп, вина; цењка се, „пазари“, како он вели, али ће ретко кад шта купити. „Пошто ти је, снашо, ово шарено пиленце?“ — има обичај рећи, па ма то било и велико пиле, или: „Пошто дајеш, пријатељу, тај шилер?“ — па ма то било и добро вино.

Тако, дакле, прође он по пијаци до једанаест часова, па се упути кући. Лаганим, озбиљним, па баш, ако хоћете, и достојанственим кораком иде, носећи у левој руци цигару а у десној штап, којим не врти и не окреће као какав ветропировић, нити га носи тек онако, узалуд, већ као да њиме пребраја кораке, удара у земљу при сваком покрету десне ноге; главу држи усправљено, мада врат повије напред, и тек покадшто ће мирно и озбиљно климнути њоме, не скидајући свој црни „халбцилиндер“, с узвиком: „О, добар дан, добар дан!“ или ће га потпуно скинути па с осмехом прословити: „Добар дан желимо!“, што већ зависи од тога с киме ће се срести и поздравити. То већ другачије иде кад наиђе на улицу у којој станује. У њој он познаје све изреда, што но кажу и старо и младо, и мушко и женско, и поред кога било пролазећи рекао би по коју, на иример: „Како у школи, Милане, може ли се, а?“, „Шта правиш, Васо, можеш ли помало?“, „Сунчаш ли се, газда Јанко?“, „Добар дан, госпа Персо, спремате ли ручак?“ — или ма шта тако. Само, имајте на уму да он никад готово не изговори целу реченицу док мало не застане, а говори крупно и доста отегнуто. Долазећи, тако, до своје куће, застаће мало пред вратима, те трљне који пут ноге, па било суво или каљаво, потом се мало израче и испљује, па тек уђе у предсобље. Остави штап у један угао код собних врата па уђе у собу.

Соба у којој станује доста је пространа и видна, са намештајем који доста одговара његовом положају. Под је застрт шареницама, а до дувара који је спрам врата стоје два гвоздена кревета застрта зеленим засторима и таквим истим јастуцима; до прозора повелики дрвени сто, покривен, такође, зеленим чаршавом, поврх кога је раширен један број новина, а на једном крају стоје неколико комада лепо сложених књига као: „Грађански законик“, „Кривични законик“, „Устав“, „Вечити календар са рождаником и сановником“, и још неке, а на другом крају неколико табака чисте хартије, по среди дивит, пескаоница, кутија са жигицама, и још неке ситније ствари; поред стола две плетене столице; о зиду две-три прилично избледеле слике и гусле, а у самом углу скупоцена икона, испред које виси сребрно кандило, а покрај пећи, у једном куту, стоји дугачак чибук.

Пошто, дакле, уђе у собу, скине шешир, прође преко ње два-три пута и тамо и амо, затим, што врло често бива, али не увек, седне за сто, узме један табак чисте хартије, преко тога превуче два-трипут руком, одмери три прста с једног краја и превије, узме перо, загледне га, оцепи једно парче од новина које су на столу, избрише перо, умочи у мастило, и стави озго наслов. Рецимо: „Касационом Суду“, или „Суду Округа…“ и, кад то сврши, остави перо преко дивита, и изиђе у кујну, стане крај шпорета, подиже заклопце од лонаца и загледне шта се кува за ручак. „Охо, Лено, ти баш хоћеш да ме угостиш!“ — говорио би обично, па ма шта се кувало за ручак, а Лена — то је његова жена — обично би му на то одговарала или одмахом главе, или речима: „Ја се, богами, трудим, а ти слабо шта гледаш.“ — „Е, па, овај, ја сам, како да кажем, заслужнији, човек сам“ — или ма шта тако додао би Сима, и на томе се прође.

Тако му прође пре подне, а после подне готово исто тако, само што после подне или мало проспава, а затим доврши писање, ако га је пре подне започео, гуди мало и пева уз гусле, проговори коју са својом „бабом“, како је он то у шали волео да каже, мада се ретко кад сложе, па после узме штап, метне шешир на главу, и пошто се пипне два-три пут по џеповима од капута и по неколико пута се окрене загледајући по соби као да нешто тражи, накашље се и упути „Марковој кавани“.

Он, истина, дуго седи у кавани, али, да не бисте добили погрешно мишљење о њему, морам рећи да није велики трошаџија, јер је човек, као што сам вели, „зрео и прецеђен“, па зна да чува „беле паре за црне дане”. Цело пре подне попије каву, а после подне прво чашу воде, па, пошто се мало одмори, поручи опет каву. Толико попије за свој новац, а ако добије на домине, или ако му ко поручи још коју каву, разуме се да прими част као сваки човек, јер „две се каве неће свадити“, као што сам у таквом случају каже.

Бива да се кадшто поремети његов тих и миран живот, али таква бура брзо прође, и у његовом животу опет се поврати мир и задовољство.

*

Дошао, тако, једног дана из вароши; до ручка је провео као обично, а кад га позваше на ручак, свуче капут и, оставши само у прслуку, изиђе у кујну где је ручавао.

— Баш сам курјачки огладнео, а ти Перо? — питаше Перу седајући за сто.

Пера је био ђак који је био код њега у стану, а ту се и хранио; младић од својих седамнаест година, вижљаста тела, бледа лица, црних очију и дуге косе; добар и ваљан, само доста својевољан, али се ипак лепо слагао са својим „чика“ Симом, јер је овај увек попуштао, ако дође до спора.

— Па ја нисам баш тако гладан — одговори Пера, слегнувши мало раменима.

— ’Ајде, седај, Перо, деде ти, овај, Лено, дај то да се прожваће — рече пошто је сео, намештајући се на столици.

Пошто се тако лепо намести, узе салвету, развије и, искрививши врат и главу у страну, и зажмиривши мало на једно око, завуче један крај за оковратник, а два за прсник, затим мало засука рукаве на кошуљи и, погледавши значајно свуда по кујни, свечано и мирно проговори:

— Биће крвавог рата, каквог још историја није на својим листовима забележила! — ово је изговорио преко свог обичаја не одмарајући се, и још значајеије свуда поглвда, а поглед му се заустави на Пери.

Пера, који се дотле сав зацрвенео уздржавајући се од смеха, устаде и уђе у своју собу, промрмљавши нејасно: „Куд ли ми је марама?“ — где се прилично задржао.

Риста, момак му, који се дотле, по обичају, кривио и смешкао, уозбиљи се и, с отвореним устима, гледаше уплашено у свога господина.

Само на Лену није никако утицала та висока фраза Симина — него га врло равнодушно пресече речима:

— Сипај, сипај, то, молим те, баш си ти нека историја!

— Ја, ка’ велим, да те почекамо док ту говедину исечеш, а ти, овај, баш не знаш реда — одговори Сима, и поче сипати супу.

— Сипај то, молим те, па ћути!

— Лепо, вала, ’ајде да сипам.

Затим наста ћутање, само што се чуло његово сркање супе. Пера, који је седео до њега, једва се уздржавао од смеха: Лена је седела на другом крају стола и ћутећи сипала супу. Риста је стајао мало подаље од стола: накривио главу, на којој је био мастан фес с кићанком, зинуо мало и чешао се руком по затиљку, гледајући непрестано блесаво својим подбулим очима, до којих допираше масна и улепљена коса, у господина Симу; сигурно је чекао да се опет поведе говор о рату, али залуд.

То ћутање прекиде Лена заповедивши Ристи да донесе вина из „малог буренцета“.

— Деде, донеси то вино, па ћу ти после нешто заповедити, деде брзо! — додаде Сима.

— Ма, је ли, Симо, ти још не купи вино, зар да ти једнако говорим! — отпоче опет Лена.

— Ја, овај, шта ћу да радим, заборавим некако.

— Ма немој ти, знаш, заборављати.

— Готово, овај — опет ће Сима — но деде ти дај ту говедину, ја знаш… шта велиш, баш морамо купити вина… но како да ти кажем… а, ево Ристе. Одидер овамо, па скини тај фес; како то стојиш под капом кад ти господар руча. То нећу више да видим. — Ту господин Сима заоштри мало гласом и труђаше се да изгледа што важнији.

Риста, кезећи се и клатећи главом, скиде фес, и прогунђа:

— Свеједно, господине!

— Није то свеједно, то је све два! Ти не знаш реда, ти си, овај… деде ти Перо вади то месо, ја баш овога не могу научити реду! Ја… но овај, иди код Марка у кавану, заборавио сам тамо мараму. Кажи: господин Симина марама, он зна — разумеш? Хај’ брзо!

— Разумео сам, господине — опет ће Риста кривећи се и смејући, па оде куд му је заповеђено.

— Па баш — опет продужи Сима, затим прекиде, узевши у уста једно парче говедине, па жвачући поче даље искрекидано — шта велиш, мора се купити… Ја и Пера… овај баш… и не пијемо, а ти, богами, претрпи се мало! Не мораш пити сваки дан! … Шта велиш ти, Перо?

— Шта, сваки дан — пресеча га Лена оштро — а шта ти радиш у Марковој кавани.

— Ти баш, Лено, оца му… овај… Охо, баш ти је добар овај кромпир — говораше вадећи кромпире — баш је као, као, као, овај, баш као неки.

Баш ти је овај кромпир као, као, као, овај, као — поче му се ругати Лена зажмиривши на једно око — као кромпир. Ћути, па једи! — додаде затим љутито.

— А, хо, хо, баш овај… шта беше оно, ти си због вина љута, па… — Сима не доврши реченицу. Наста ћутање.

Пера прекинути разговор окрете сад на другу ствар речима:

— Данас један наредник даде банку за пострадале Приштинце.

— Е, па, оно — поче Сима, па, пошто протрља руке, узе чашу с вином и, прогутавши један гутљај, обриса бркове, па продужи:

— Овај… ја… човек још… да кажем, нема дације… може он то…

— Многи може, ал’ не да — опет ће Пера… Зар Стева генерал не може, но дао два динара, срам га било! То је испод човечанског осећања!

— Е, па човек, можда… Охо, како ти то говориш, оно да, овај, не треба на сто страна; пара иде к’о ђаво.

— Та гладан човек да трпи — настави Пера — па да им… — али га ту Сима прекиде речима:

— Даћеш ти ’де треба, још ти туђим зубима једеш ’леб — а затим устаде, узе у уста један гутљај вина, па, пошто га мало промућка, прогута, оде у своју собу, поневши столицу.

Лена је одмах за њим, такође, отишла, поневши са собом стакло и чашу с вином.

(Даље)