Позориште у паланци (2/3)

(Претходни део)

У кафани код „Орача“ све је спремно. Направљена је бина од дасака уз врата читаоничка, на која ће глумци улазити и излазити пред публику.

Пред вратима каванским је г. Ивић, те причекује госте као управитељ.

— Нек ти је са срећом, Јово! — вели му једна тетка, улазећи унутра, врло озбиљно.

— Хвала! — одговара овај у басу још озбиљније.

— Почесмо, а? — говори г. Спира, здравећи се са управитељем.

— Трчи још за једну клупу — виче глумац чешљару.

— Па у име бога! — одговара Ивић Спири и окрете се унутра кафани, те рече да се иде код Стеве берберина за клупу.

Као што видите, ту шале нема. Дошла већ и публика.

Ушао и управитељ унутра, јер се не нада више посети. Чека се само на почетак. Један дечко носи вино у стаклету и по наредби управитељевој служи публици.

— Деде, служи г. Спири.

— Хвала; нека ти је дуговечно! — одговори овај, пошто испи чашу.

— Дај чича-Гаври једну.

— Нека, море, баш не могу нешто; тек дођох теби за љубав!

— Хвала ти, ал’ де попи једну: добро вино!

— Е ’ајде; срећно ви било и дуговечно! Дабогда на велики степен дошли! — благосиља Гавра.

— Дај боже! — одговара смирено Ивић сав срећан.

— Хајде, почињите, Васо! — викну кубеџијском калфици стриц, кад Васа извири на вратима читаонице.

Почела је и представа. Дечко служи и даље вино, а публика пије и смеје се, да већ мислиш све ће пући. Нарочито Јови што игра Пелу.

Срету шустера игра глумац, и да би га боље представио пијана, то се и сам опио.

— Како се овако направи пијан, па истина као пијан човек!? — чуди се чича-Гавра.

Остали глумци на бини прснуше у смех кад то чуше, а нарочито они што вире кроз ошкринута врата читаоничка.

Суфлер говори из рупе између дасака, која је томе и намењена, али глумци и запитају кад добро не дочују.

— Пела му полети у очи — говори суфлер.

— Не мувај се! — виче један у читаоници, јер хоће да га гурну они други, да боље види.

— Ћутите ви тамо, не чује човек! — саветује их суфлер, а Пела клима главом и чека да јој суфлер наново каже.

— Пела му полети у очи! — изговори Јово меланхоличним, тужним гласом, климајући главом.

Глумац севну очима од љутине и значајно одмахну главом док се тек Пела присети, цикну колико га грло доноси, и потрча на Срету.

Громогласан смех разлеже се у публици.

— Гле ти опаког Јове! — вичу неки.

Игра се даље.

— Пела кија! — виче суфлер.

— Пела кија — понавља Јова.

— Та кијај, мамлазе; чујеш што ти се каже! — гунђа глумац.

— Не кијам ја, ти треба да кијаш! — одговара му Јова љутито.

Глумац га крадом муну ногом испод стола и промрмља: — „Кијај, животињо!“

— Питај га ко кија? — брани се Јова.

— Пела, Пела — чује се суфлер.

Јова се сад намести, диже главу и кину.

Игра се настави даље.

— Готово да се иде — рече чича-Гавра и диже се. Глумци прекидоше часком игру и погледаше на ту страну.

— Седи још мало — задржава га г. Ивић.

Почеше да се дижу и остали, и опраштају се са онима што остају и са управитељем, па довикну и глумцима:

— Е, лаку ноћ! Баш се исмејасмо!

— Лаку ноћ! — одговоре они, да се не замере.

— Деде, попиј још једну, нуди управитељ понекога и на вратима да га придобије и за други пут.

И тако мало-помало одоше сви пре но што се представа свршила.

—

Даване су још две-три представе после тога, али посете све мање. Ко је био једанпут, тај не дође други пут, јер сваки држи да то треба једанпут видети, као год и чудовишта што приказују на вашарима.

Па ипак се одушевљење код младих људи не хлади. Раде они неуморно.

Прођете поред чешљара Саве, а тек иза тезге се чује глас, рецимо:

— Ја част своју морам крвљу опрати!

То Тоша, његов калфа, учи улогу, а шегрт стоји на вратима, па пази да газда не наиђе.

Чудите се и идете даље; тек пред кубеџиницом вас тргне дрека:

— Удри, неверо, у ове слабе груди!

Још се више чудите кад тек наиђете пред мумџијски дућан, а оно се слегао силан свет, па гледа и слуша што није чуо.

Газда-Цоне ошамарио калфу, а овај протестује и прети како ће се осветити.

— Тој ли те плаћам, свињо погана, да ми се дереш по дућану као луд! Све ће ми муштерије попудиш!

— Немој ти никог да грдиш и да бијеш! — вели калфа.

— „Да ви’ш како Милош туче!“ … Да ви’ш ти сад како газда-Цоне туче! — виче газда-Цоне што га грло доноси.

Мадо-помало распали се и калфа, изгрди газду што боље уме, па оде из дућана.

Могли сте опет једном слушати како се куварица у кавани код „Плуга“ завадила с газдарицом.

— Ако ви тако мислите, мени позориште не гине! — прети куварица.

И збиља, само да оде, дочекали би је раширених руку.

Једном речи, преобразио се цео град. Мало у којој кући да нема свађе и галаме. Газде вичу на калфе и шегрте, оцеви на децу. Млађи и старији свет је на ратној нози.

Управитељ Ивић покрпао се са својом женом, па брука једна — пуца цео град. Није жени ни лако, ако хоћемо право. Откако је позориште отпочело, нема она мира по вас дан; а по сву ноћ, као што се она жалила сусеткама, седи сама као скот, ,,па и скот то не би трпео“ — говорила је она.

Код ње се једном искупиле жене, а она се жали:

— Те хајде шиј одежду, те хајде туцај смесу, те ово те оно; па чак јуче каже да му правим неке перјанице за војводе. Баш, верујте, не можеш да данеш; ето, нисам, откако то позориште дође, протнула иглом.

— Баш се и ми чудимо како можеш да поднесеш тај „штрапац“ толики?! — говоре оне остале.

— Море, то ништа, него чим вече, он у позориште, па до неко доба чекај, чекај; па кад дође, устај, те отварај врата, па прозебох, ето кашљем једнако!

— Мука, богами — вели једна — то није никакав живот!

— Па што му не кажеш да се остави! —предлаже друга.

— Коме, је л’ њему?! … Воли он позориште и оног брљивог глумца него мене сто пута! — рече јетко Ивићка, а сузе јој заблисташе у очима.

— Е, е, шта се учини, ако ко Бога зна! — вичу друге и климају главом тужно и као с неким изразом саучешћа на лицу.

Ето, из тих су се разлога дешавале свађе између Ивића и његове жене, и једно вече дошло је до тога да је Ивић опалио жени шамар.

Играо се „Бој на Косову“. Ивић седео по подне код куће и учио улогу Милоша Обилића. Он шета по соби из краја у крај, застајкује, лупа се у груди, изговара поједине реченице тако јако да се прозори тресу. Жена седи у крају, плете и гледа шта се чини од човека, а љута као ђаво.

— Ја невера никад био нисам! — виче Ивић, и дигао једну руку увис.

— Што не гледаш ти, бога ти, да купиш дрва? — пита га жена оштро.

— Излази Вук — говори лагано Ивић даље — не, не, Милош опет излази.

— Што ти је, бога ти, те излуде! — рече жена јетко.

— Ухватићу Вука Бранковића! … — декламује Ивић даље и не осврћући се на женине речи.

Дошло вече, а он се спрема да иде. Мора ићи. Како ће бити косовски бој без Милоша?

Жена стаде викати и псовати, и запрети да неће врата отворити.

— Мораш! — цикну Ивић и полете на њу срцем Обилића.

— Нећу да отварам! Торњај се куд знаш као сваки луд човек!

— Ко луд?

— Ти!

— Зар ја луд! — цикну Ивић жаром Обилића, и шамар пуче.

Ко зна овакве прилике, тај само може замислити колико је злих последица било за Ивићеву кућу због тога шамара.

Главно је да знате да је Ивићева жена отишла оцу, а њега оставила.

Пошто је г. управитељ Ивић опалио шамар жени и отишао да игра Милоша, био је свестан свега што отуд може да изиђе. Нико није знао шта му је, јер су сви оценили, према игри, да је Милош незгодан.

Кад се врати с представе кући, затекне кућу празну; жене нема.

Да се ко од публике вратио за њим с представе, имао би шта гледати.

— Тако, будало! — дочекао га је прекорно отац још на вратима.

Онда га стаде грдити, а он оборио главу, па нити шта слуша нити шта уме да мисли, а осећа на себи терет, голем, преголем.

— Ето, шта учини с твоју млатњаву, шашавко! — грди га отац.

Ивић се у том тренутку осећао као у неком страшном сну, а презирао је и себе и позориште и глумца и цео свет.

— Ах, Јово, будало над будалама! — рече очајно кад му отац оде из собе, па паде на постељу. Ко зна шта је мислио, али тек сву ноћ није спавао.

Сутрадан се у граду говорило само о том догађају. Знао је он то, и то је чинило његов положај још тежим.

Није излазио никуд из куће, а позоришту је послао оставку, у којој вели да због слабог здравља и породичних ствари не може и даље остати управитељ. Интересантно је што и у таквим околностима стил његов гласи: „Много жалим што не могу да и даље будем на важној услузи својом спремом том позоришту.“

Настала је пометња у позоришту. Лаза и Стева су говорили, износећи разлоге, како треба да престану, јер нису ништа ћарили. Глумцу, Миливоју, Сими и кубеџији није ишло то у рачун, и они су зато да и даље раде, јер:

— Почетак је тежак! — вели глумац, пун поноса и поуздања.

У ствари, сви су они једино ту положили своје наде да се имају чиме хранити, а у ствари и Лаза и Стева су хтели да им то доноси личне користи, као каква трговина, па зато се и љуте што споро иде.

После дужег већања реше да позориште остане, али да сада позову у одбор неке од професора, учитеља, свештеника и имућнијих трговаца, који ће се заузети да одрже тако лепу установу.

И искупи се славни одбор од петнаест лица. Један млади професор, Воја, држи говор и запенио доказујући како је то дивна установа и школа за грађанство, како ће ту да се шири образовање, јачају карактери, свеже духови, јер, вели, и иначе је материјализам све и сва за наше грађане.

Ђакон Таса вели да се избере управа и изберу два лица да направе статуте, јер се њему не чека много. Говори то и слуша шта други говоре, а једнако погледа у сахат да не одоцни на опело.

— Нема овде за мене ћара — мисли Стева, председник читаонице, мезетећи леблебију, пијући комову и мотрећи на свој дућан да не наиђе ко да се брије или шиша!

Настаде жагор и разговор о томе шта ће и како ће. Мало-помало, па пређоше на сасвим друге ствари, и разговор се вођаше као обично у ме’ани, као да су и заборавили што су дошли.

Ђакон оде; Стеви уђе муштерија у дућан, па отрча и он.

— Чека те Томча за оне даске да видите! — јави шегрт једном трговцу из одбора, те оде и он.

Одоше многи, и сваки кад пође вели да ће пристати како се год реши.

Па што се могло и решити друго до да се за управитеља избере г. Воја професор, за потпредседника један учитељ, за благајника један трговац, за драматурга опет један млад учитељ, и четири трговца за надзорни одбор.

(Даље)