Позориште у паланци (3/3)

(Претходни део)

И направише статуте, одобрише, и чак потврдише у полицији.

Одреди одбор хонораре драмским писцима, глумцима и осталим помагачима.

Сад више није шала. Ствар узела озбиљне размере; већ се то протурило и у новине: да зна цела Србија.

Узет је под кирију цео горњи бој неког старог турског конака. Порушише два зида, направише бину, завесу, све као што у Београду има.

Прођу људи једног дана поред турског конака, а зидове руше глумци пијуцима, тресе се сва кућа. Многи слегне раменима, насмеши се, па иде даље.

— Па како ћемо ми са оволиким трошком? — пита професора један од трговаца.

— Лепо — вели овај, одушевљен својим великим предузећем, којим хоће да васпита све грађане и да се прослави — имамо толико и толико грађана, је ли тако?

— Тако је — вели Пера трговац, и неповерљиво га гледа.

— Лепо, нека долази једна трећина редовно, то је толико и толико, по… по… рачунај једно на друго по пола динара од особе, то је, најмање узев, 200 динара; па још кад се узму деца, ђаци и војници, онда је толика сума још сигурнија. У месецу четири представе, то је 800 дин., — доказује професор, и, пошто мало поћута, додаде поуздано:

— Може се рачунати на 1.000 динара месечно.

— А кој’ да плати ови трошкови, док не почнемо? — пита трговац.

— Па има свега отприлике… знаш, највише кошта онај зид док се избије, а обавезали смо се да га, кад позориште престане, направимо опет и предамо кућу исправно.

— Па кој’ то да плати?! — пита Пера бојажљиво.

— То кошта отприлике са свима претходним трошковима на пет стотина динара… Е, сад ћемо уписивати и чланове утемељаче и добротворе.

— Нема од тога ништа! — вели трговац, климајући главом.

Професор ућута, рачунајући нешто у нотесу.

— Хајде да гледам дућан! — рече трговац тромо, диже се и оде.

На идућој седници одборској није било ниједнога трговца. Изговорили су се да имају посла, а ко ће и знати зашто баш нису дошли.

Професор се захуктао, па ради ли, ради. Издаје наредбе, држи глумцима нека предавања о драмској уметности, прима молбе, жалбе, решава о њима, одобрава издатке (управо да се ово или оно узме на вересију).

Ради човек неуморно и с тврдом вером да ће много успети. Задаје глумцима (односно калфицама) лекције, које им диктира, те пишу свако вече, пошто позатварају дућане. Трудио се да развије љубав код младих људи за ову уметност. Набавља књиге о свом трошку, па чак је саставио и једну драму, која је, како он вели, писана простим стилом, те је приступачна ширем кругу. У Јакшићевим драмама је поправљао стихове, јер се уметници жале како не могу да науче и да знају шта уче.

— Само рада и издржљивости, па ће се све постићи! — вели професор.

— Да, јер и ја сам савладао само трудом! — декламује глумац и завалио се на столици као ага.

— Г. Гаврило! — процеди професор кроз зубе.

— Изволите, г. управитељу! — вели глумац, скочи са столици и поклони се дубоко пред њим.

— Моћи ћете ви да им објасните шта је трагедија. Сад смо дотле дошли, јер ја имам посла у школи! — Ето, видите колико ја радим, просто немам времена да ручам и да се љуцки испавам!

— Ако заповедате, г. управитељу?! — вели глумац у басу и смешка се.

— Дакле, моћи ћете ви и то!

— Ви знате да је то мој занат! — вели глумац с поносом и гледа остале, па само што не запита:

— Шта бисте платили да сте овакви уметници?

Остали га збиља гледају са страхопоштовањем.

— Има једна молба, господине, — вели Стева.

Професор уђе у своју канцеларију.

Е, да видите само како је канцеларија сада намештена! Донео он од куће лепе завесе (због којих је дебатовао са женом читава три дана), па писаћи орахов сто, па своју наслоњачу и једно канабе, па набавио један други сто за једног који ће му писати, а на то место узима глумца, јер има леп рукопис. На његову столу је велика, лепа лампа, два сребрна свећњака, један с једне, други с друге стране, и цео прибор за писање. Све је то донео од куће, и то једно по једно, јер би иначе, да је све одједном покупио, жена пала у несвест.

Узгред буди речено, сада се спрема и смишља на који ће начин обилазно да помене жени како му треба и један ормарчић за акта; али то су већ споредне ствари.

Седе он озбиљно за сто и намрштен узе молбу у руке.

Молба гласи:

„Играла сам дуго у многа места најивне роле, па сам због слабос у очи напустила и била у прве куће куварица, а сада сам се раскрупњала те морам почети игру као трагиткиња, па молим понизно г. управника да ме проба и прими. Остајем понизна

Софија Манићева“

Прочита професор, поћута мало, протрља чело и зазвони.

Уђе Лаза обућар.

— Нека г. Гаврило види ту женску, па ако иоле ваља, нека напише решење да се прими, па ћу ја потписати — нареди професор и изиђе.

У ходнику стоји Софија, а Миливоје тишлер јој пришапну:

— То је управитељ!

Она се понизно поклони, а управитељ прође гордо, уживајући у свом положају.

Он је глумици увече очитао вакелу да се добро влада, а глумцима објави да је примљена и издаде строгу наредбу да је нико не сме дирнути.

—

После неуморног труда од читавих двадесет дана, отпоче се припрема за пробе и спремање за представу — опет „Косовски бој“, јер су то „глумци“ најбоље знали.

Сад тек професор није имао одмора по сву ноћ и ваздан.

У зору је у позоришту, а прођите ноћу око једанаест часова, опет тамо.

Једног учи како да се поклони, другог како ће да седи, трећег како ће да плаче, четвртог како да се смеје.

— Немој ти само да вичеш ха, ха, ха, као да читаш, већ се насмеј, као кад се иначе смејеш! — објашњава Сими.

— Тако писује у моју ролу!

— Овако се смеје — вели професор и смеје се да се све тресе.

— Дете ви, г. Гаврило!

Глумац се смеје, да пукне од смеја.

Удари Лаза шустер у смеј, ударише и остали, па се све тресе, а Сима се тремирао, па опет кроз зубе: „ха… ха… ха…!“

— Којешта! — виче професор љут.

Чешљарски калфица треба да игра Мурата.

Објашњава му професор како он треба да замисли да је прави цар, па тако и да се понаша — царски.

Намести га да седне на једно прострто шиљте.

— С лева излази гаваз, поклања се, целива султану папуче и предаје писмо! — наређује професор.

Уто упаде професорова слушкиња.

— Господине, рекла госпа да пожурите, охладила се вечера!

Професор махну руком и даде јој знак да иде.

Миливоје игра гаваза. Иде право, лупа ногама, све се тресе; на њему неко шарено одело и крива турска сабља.

Чешљарски калфица скочи понизно, чим га угледа, и причека га као што причекује муштерије у дућану.

— Ама, разумеј да си ти цар и да су сви млађи од тебе!

— Слушај што ти господин вели: ти си, разуме се, као цар! — објашњава Лаза шустер и клима главом, гледајући понизно у професора, а у себи смишља како ће да га придобије да прави ципеле код њега.

— Није од чешљара цар! — вели Стева тромо, зевну што има снаге, почеше се, натуче боље шубару на главу и изиђе на врата. Оде човек да спава, јер је већ прошло једанаест.

Не иде чешљару то у главу никако.

— Ух, да је да се ускрекнем! — виче Миливоје.

Узеше за Мурата Васу кубеџију.

—

Већ се трчи и јури по граду, агитује се на све стране, па се кренуо и сам професор. Овога вечера се већ даје представа.

Глумац, као најокретнији, седи на каси, а кад он оде да се обуче као Милош Обилић, замениће га други.

Света се искупило, богме, прилично, па дошло и чиновника с госпама. Не носи се више вино и одмах се види да је целу ствар узео у руке човек који разуме шта је позориште.

Завеса се дигла и представа отпочела.

Глумци играју отприлике као и на проби, а глумица у улози царице Милице се понела, да јој не можеш ни прићи. Цеди кроз зубе кад говори, дигла главу, трепће, успија с устима и с војводама се понаша као кад ноћу пред капијом, крадом од госпође, говори с драганом.

Кубеџија неког врага у улози Мурата задремао. Мало, мало, па тек обори главу, и видеше баш сви како заспа. Глумац игра Милоша, па кад се продере јаче, султан бунован скочи са шиљтета, једва се разбере где је, па седне опет.

Публика се смеје, па се готово и не чује шта говоре.

Професор се лепо искида од једа. Није му ни лако: причао свима како је глумце спремио добро.

Мурат није ни вечерао, па осем дремежа има и ту муку.

Између чинова пита он професора кад ће да се сврши његова улога, а клати се, једва стоји на ногама. Па и мора: две ноћи и два дана није тренуо, а за то време правио плехане пећи обдан, а преконоћ учио, кукавац, улоге и долазио на пробе.

— Кад те Милош убије, одмах после иди кући слободно! — вели му професор.

— Кад ће да ме утепа?

— Сад у идућем чину, само не дремај.

Подигла се опет завеса. Сви играју, говоре, пошто чују од суфлера и они и публика, и понављају за њим као оно кад поп исповеда децу за причешће, па говори он гласно, а они за њим, и то реч по реч.

Мурат зева гласно и чеше се по глави, а очи му се саме склапају.

Задрема опет и у тренутку поче да хрче. Заспа лепо као заклан, а седи, само што је главу оборио.

Док тек настаде граја у соби слева.

— Излази Милош! — виче суфлер готово гласно, као обично што се говори.

— Камо га, куд је; видите доле у дворишту — наста жагор, да и публика то чу.

Стала представа, чека се Милош да убије Мурата, а Милоша нема.

Галама све већа и већа, док тек сви глумци напустише позорницу и утекоше некуд.

Псују, грде, вичу, али Милоша нема.

— Утекао, утекао! — вичу по дворишту.

— Нема ни новца! — виче Стева, и сад тек наста прави урнебес.

Публика седи и слуша шта се ради. Неки потрчаше у помоћ, а неки остали, па се смеју; удариле многима сузе на очи од смеха.

Само Мурат на бини. Главу метнуо на колена, па хрче ли — хрче! …

— Та тепајте ме сву ноћ, ил’ ћу да идем! — викну он љутито кад га врева пробуди; скочи, и поче се бунован окретати уплашено око себе, те му се чини као да је сад наново оживео.

Још већи смех у публици.

— Е, ово вече вреди милиона! — вичу многи, задовољни том комедијом.

Упаде унутра професор, блед и задуван.

— Шта је било? — пита га један полицајац који се спремаше да и сам изиђе и види кога хватају и траже.

— Замислите само: Милош Обилић утекао и покупио све паре! — једва изговори професор задуван.

— Па зар Обилић издаде?! — вичу једни и смеју се.

— Шта је с Вуком?! — питају други.

Полицајац оде журно да нареди потеру, а остали гости, једва корачајући од смеха, почеше се разилазити.

Та представа стала је професора једне повеће менице, којом је изравнао позоришне дугове.

 

Извор: Домановић, Радоје, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд 1905.