Човекова сладост

Кад сам још пре толико година пошао из села у град да учим школу, испратио ме је отац овим речима:

— Труди се, синко, учи и дан и ноћ… Ти видиш како је сељаку мучан живот, бије те и мраз и киша, и голотиња и босотиња; грбача пуца од рада, а кад у лето припече у њиви звезда у темењачу, мозак провире, па опет си и гладан и жедан и не доручаш и не довечераш, а одмор је сељаку само кад га под земљу мету…! Јес’, мој синко, сељаку је одмор само под земљом, а на земљи никад…

Ове речи остадоше тако јасне у мом памћењу да ми се и после толиког низа тодина чини као да чујем глас очев, као да гледам њега. Да ли је то због важности њихове или што падаше баш у тако важном моменту мога живота не знам, тек мени се то никада из памћења неће изгладити. Сећам се чак и појединости. То ми је говорио кад је већ хтео поћи кући из града. Ја му пољубим рапаву, испуцану од рада руку и полих је топлим сузама, јер при растанку с њим осетих да сам оставио кућу. Он је дуго ћутао и ја дуго плакао, а поред нас промиче свет и многи застајкују и гледају на мене. Зар што плаках. Али ја се још не осећах у страном свету док отац беше преда мном, док сам гледао ону шарену торбу што стоји крај његових ногу, а из ње вире пресни опанци и две-три шипке челика, што је купио за Тому, суседа да нади сикиру.

— Не плачи… Труди се само неће л’ дати Бог милостиви да ти бар срећно и лако поживиш… Ја бих плакао кад би и ти остао сељак-живомучник, слепац код очију — рећи ће отац и даде ми грош да купим што хоћу. То је био израз његове милоште.

Ја сам се трудио и учио, напрезао из све снаге еамо да ме не стигне тешка судбина коју ми отац претсказиваше својим речима, ако бих остао сељак. Дуге године провео сам у школи. Читао сам, радио, седео дуго ноћу над књигом, пушио цигару за цигаром и пио каву само да бих растерао дремеж кад се опремам за испите.

Напори су били тешки, али сам ипак успео — срећно сам завршио школовање.

Постао сам чиновник, а на две-три године потом умре мој отац и остави ми велико имање у наслеђе. Није прошло ни неколико година, а ја већ стекао леп положај у једној служби и од стрица који бејаше богат трговац у Београду наследим велико богатство, јер умре без ближих наследника.

Срећа! … Је ли то она срећа коју ми отац припремаше. Он би на сваки начин био пресрећан да је доживео да види свога сина школована, млада, са добрим положајем, богата, врло богата и наравно са добрим изгледима иа женидбу са каквом богатом наследницом. Нисам, дакле, морао радити ништа, могао сам живети без икаква рада, а већ о мучном сељачком раду и да не говорим… И ја поверовах срећи својој, која ме бејаше тако раскошно даровала и пред мојим очима пуче будућност у ружичастом ојају, понеше ме слатки, чаробни снови и ја загрљен са срећом својом, пун вере и наде, пођох за њом напред у будућност на сусрет рајским уживањима, која ми се обилно нудише са свију страна.

Свега доста, сувише. Пропутовао сам многе стране земље, познао многе људе, стекао многе пријатеље, познао сва могућа задовољства, а средства су ми допуштала да их уживам и ја сам уживао све дотле док се нисам ево већ у својих тридесет година преситио свега. Почео сам измишљати нова задовољства, тражити нове дражи за живот, да биркам, пробирам.

Досадило се све и ја с очајањем, без наде гледам у пуст и празан живот, из кога сам узео све што се могло узети, утрошио сва задовољства пре времена; попио сам наједаред из златног пехара све слатко пиће што ми га срећа пружи место да њиме штедљиво, кап по кап, разблажујем горчину живота кроз цео век свој! …

Решио сам се да пропутујем, да проведем неко време и на селу, у зеленилу, не би ли то колико-толико опоравило моје нерве, јер већ од дуже времена патим од бесанице.

Цео дан сам већ провео на путу и остадох да заноћим у једној паланчици код неког свог доброг пријатеља. Туда води пут што иде за моје село, па застанем увече ту, јер ми се путујући на колима учини да ћу заспати чим легнем у постељу. Све заман. Опет немам сна. Тешка, досадна иоћ измеђ четири собна зида. Из друге собе, која је одмах од моје, допире тупо, монтоно и безбрижно хркање мога доброг домаћина. По столу у мојој соби разбацане књиге које сам понео да се у путу забавим, хартија спремљена за бележење утисака с пута, пера, изгњечене цигаре, труње од дувана. Отворио сам две-три књиге, а не могу да читам ни једну. Ходам по соби, пушим — глава ми већ бучи од дуванског дима. Осетим умор, малаксалост, трепери цело тело; легнем. Мисли се бркају, јури једна другу, потискује, сустиже, грабе се која ће пре да дође на ред, па се загуше хиљадама одједном и онда не знам ништа, у ушима запишти, крв се пење у главу; очи као да су пуне трња, а по челу час осетим како ме задахне нека јара, припека, која причињава несвестицу, час потом избије хладан зној… досадно, тешко… Седам опет за сто, осећам јаку главобољу, свест мрчи као у јакој грозници, очима једва назирем предмете на столу. — У лампи нестаје петролеума; место јасног пламена на фитиљу тиња и цврчи бледомодар пламичак са кога се диже дим непријатна задаха и стакло на лампи поцрнело, а на прозорима с истока подбељује. Кукуречу петлови са свију страна, чујем како лупарају крилима. Момак откључава кујну и звиждучући тумара нвкуд по дворишту, затим прошушкараше његови опанци крај мог прозора и мало па зашкрипе точак на бунару. Почињу да шкрипе врата и код осталих суседа; заклапарају с часа на час папуче и крај мог прозора промакне по нека неочешљана женска глава или по какав радник с будаком или мотиком на рамену. Отворих прозор што гледа у двориште и у собу јурну свеж ваздух и удари ме ио лицу, али мени изгледа као да ми је лице дрвено па одбија од себе ту свежину. Из собе покуља загушљив ваздух пун дуванског дима и задаха од петролеума. Дође ми нешто тако тешко, тужно, да хтедох заплакати што зору и прве сунчеве зраке, оне меке, нежне, миле зраке, дочекујем тако бедан, сломљен, утучен, недостојан. Мој се домаћин умива на чесми свеж, са мало подбулим капцима од спавања; домаћица седи на прагу од кујне, зева слатко после крепког сна и окреће жрвањ те меље каву… А ја сам постао злобан на све што гледам.

Сутрадан сам пошао опет колима за своје село. Дан диван, пријатан; преконоћ падала киша па нема ни прашине. Крај пута отуд и отуд пожњевене њиве са камарама или сложеним крстинама, на које падају и одлећу грлице, а деца под ’ладовима се играју или једу седећи око торбе на којој је заструг сира и проје, а стока, овце и говеда пасу около по стрњици или леже по ливадама. Понегде непожњевене њиве, жетеоци са грајом, смехом и песмом жању повијени, мушкарци са великим шеширима од сламе и девојке с белим марамама, неубрађене, већ само са вешто пребаченим крајевима преко главе, певају звонко, силно, са осећањем, час мушки, час женски наизменице, сваки по једну строфу. У путу сретам понеку старицу жену са обрамницом на рамену, о којој висе са једне и друге стране лонци с јелом или млеком поврзени поврзницама, торбе пртене пуне проје и из њих вире пераја лука. Понегде пред колима прне шева, зацвркућу у забрану крај пута тице, или косић зазвиждуће у каквом трњику. Мој кочијаш постао као никад досад разговоран. Прича ми о свему, пита, одговара ми иако га ништа ја не питам, па све то надугачко и нашироко. Читаво четврт сата и више траје његово објашњење како се легу косићи и каква су јаја и где се налазе. А ја отежао, зловољан, глава ме вуче земљи, злобан на све; после непроспаваних, тешких ноћи, није ми ни до чега.

Око девет часова пре подне сам већ био у свом селу у старом дому својих родитеља. У њему је седео мој брат од ујака са својом женом и децом. Дочекали ме са усхићењем. Нису знали шта чине од радости. Доносили све што имају и нудили чим су год се сетили, укрштали се по дворишту узбуђени, сретали једно с другим, ударали једно о друго, ’ватали пилиће, клали, дотеривали стоку пре времена на мужу, окруживали ме са дивљењем и пуни радости на лицу, загледали кола и распитивали кочијаша дуго и сви редом наизменице и о свему. Мени је све то још теже падало; тај срдачан, усхићен дочек, та радост мојих рођака и нехотице ме је побуђивала да то поредим са данима којима сам ја проживео. Па онда поворка умрљане деце босе, прљаве, пуних обрашчића, светлих очију, са разбарушеним косицама у прљавим кошуљицама биз икаквог другог одела, а са погледом стидљивим, забезекнутим, страшљивим. пуним неповерења. Вуку их мајке и свака објашњава: „Ајде, сине, ово је чика, да дâ шећерлеме. Он воли децу! …“ Било ми је тешко све ми је јаче излазио пред очи луд и пуст готово развратан живот којим сам толике године провео.

Позвали су ме на њиву да изиђем, веле да видим како се муче. Ни по ручку нисам могао заспати, те сам изишао пре нег што сам обећао.

Тек су били ужинали, па леже у хладу под брестом, о коме висе љуљке и у њима кмече и плачу мала деца, па онда српови, торбе, гуњеви. Уз дебло од дрвета празни лонци и чиније, дрвене кашике. Око тога се роје муве и златнице са својим јасним зујањем. Мушкарци леже са својим знојавим кошуљама на себи ко потрбушке, ко на леђима, на трави раширили руке, под главом им сваком свој зубунић, отворили уста па дишу дубоко и мрдну покадшто главом бранећи се од мува. Мало подаље деца плету од сламе шешире, неки се играју рокчића, неки опет спавају, а крај њих дугачки штапови; около волови стоје повијене главе машући репом или главом, те звоне меденице или мирно, равнодушно спокојно леже по хладовима и преживају; у страни крај пута испрегнута кола, стрчи руда и јарам, под њима се испружио пас па дакће од врућине, а однекуд и крчаг с водом заптивен лишћем. Неке од жена седе у другим ’ладовима и доје децу нишкајући их да што пре заспе или им певуше. Девојке за се у буљуку уврискују се, јуре се, ћућоре нешто, гађају мушкарце грудвицама земље и коре их како су ленштине.

По мом доласку се избудише. Прилази ми један по један с испруганим лицем од спавања на трави или превијеном зубуну, здраве се с неким необичним поштовашем и љубављу, а и пуни радости и среће што сам и ја међу свима.

Сунце се клони западу, ветрић поче пиркати, шума крај њиве као да гори у рајској румени, небо мирно, тихо, по њему златни облачићи све лепши што ближе западу. У околним њивама и у овој настаје жагор, плачу пробуђена деца, купе жене ствари, кошкају дечаци волове, крцка јарам, звоне меденице. Још понека грлица прне иза крстине, зашуште крила; овде-онде чује се гукање и укање са церова из околних забрана. Препелице пућкају по трави и полећу, путем се дижу облаци од прашине од говеда и оваца, за њима чобани са крчажићима, прутовима, започетим колутовима исплетене сламе за шешире, или јаше голу кљусад лупајући их голим, прљавим, испрсканим, босим ногама кад кљусе забрљи главу у трњак крај пута да завиличено уларом чупне још и узгред мало траве, или откине лист купинов или од бурјана, чује се блејање, рикање, свирале чобанске, танке звонке песме девојчица.

Зраци сунца на западу све блеђи и већ слепи мишеви почињу да се укрштају кроз ваздух; што више ваздух постаје непровидан, то се жагор све више диже, а гукање голубова ове ређе, али некако јасније, с више дражи.

Из њиве полазе с грајом, довикују се, скупљају се радници из свију њива; крцкају путом кола, бију меденице. Смеј, шала. Девојке у кошуљама, што се знојаве и улепљене од прашине прилепиле за једро тело и набрекле бујне груди, преко главе пребачене мараме пуне осаћа, а вунене шарене сукње пуне чичака и сламе. Загрлиле се две и две, носе српове у рукама и котарице о руци па одлазећи певају:

Мој јаране, боле ли те ране? …

За њима момци опет са срповима и пригрнутим гуњићима преко знојаве кошуље на плећима. Они одговарају јачим, пунијим гласом, продужујући другу строфу певати:

Да не боле, не б’ се ране звале…

Старији још пре тога сели под брест, бришу зној прљавим пешкирима, растресају с груди знојаву кошуљу да их запирне вечерњи поветарац, примакли уза се бардак с ракијом, па са задовољством гледају сређено жито у њиви, по коме су до мало час падале грлице и друге ’тице и с њих слетале на земљу, те купиле просуто зрневље што се круни кад везиоци ударе коленом у сноп.

— Их, брате, гледа ли малопре чуда божја како ’тице сироте гладне поврвеле на зрневље и вазда бубица на ове мрвице од јела! … рећи ће ’ча-Мијајло, растреса знојаву, прљаву, већ поцрнелу кошуљу са знојава тела, забаци мастан фесић на затиљак, па заглади риђе бркове, по којима попала прашина и узе бардак, отпљусну из њега ракију, обриса грлић рапавом, прљавом руком, прекрсти се и благослови с достојанством ведра, мирна задовољна и срећна израза лица гласом убедљивим свечаним:

— Помоз’ Боже и овесели сваког брата и вредна радника, сељака, који рани и црва и мрава и ’тицу из горе и чиновника! … Боже, дај свако добро… здрав си, Перо!

Заклокота бардак, одујми и опет отпљесну и пружи Пери, те овај наздрави другим речима.

— Боже, овесели, услиши… Помози, Боже, и нама мученицима, а вала ти на овоме…

Код тих речи сви са задовољством, пуни среће погледаше у сређено жито. Пера се прекрсти два-три пута, заглади брке и каже, а у исто време остали.

— Дај, Боже, свако добро сваком раднику… услиши и увесели…

Мишљах бежећи од рада да нађем среће, а срећа само се налази у мучном и тешком раду поштена човека.

Београд, августа 1900.

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.