Другови
Никад нисам био веселији у свом животу, но кад ми је отац купио буквар и рекао: „Сине, од сутра ћеш бити ђак.“ Од то доба има више од двадесет година, али памтим, као да је јуче било, па чини ми се још и боље, јер ето ја сам већ заборавио много којешта што сам јуче радио, зато, кад сам први пут пошао у школу памтим до најмање ситнице. Имао сам многе радости у животу, али веће радости нисам имао, а сада бих платио бог зна колико, да ми се може вратити то доба, па да опет будем ђак, учим, слушам учитеља и другујем са оним старим друговима из школе. Једном се десило, да ме учитељ и изгрдио, па богме и повукао за уво и ја сам тад смишљао како ћу се удавити у рецу, и како више нећу ићи у школу, јер ме учитељ мрзи, али сам брзо увидео, да ме је он волео као сина и да је имао права чак и да ме добро избије.
Ево како је то било:
Ја сам седео у клупи до неког Бране, пуковниковог сина. Мој отац је био добар пријатељ са Браниним оцем, па смо се и ми деца волели. Нас два смо, ја и Брана, били увек најбоље одевени, имали сваког дана по пола динара да купујемо алву и друге слаткише или што ми хоћемо, имали лепе, скупоцене ножиће, писаљке и разне књижице са сликама. С њим сам се готово једино и дружио, јер ми друга деца, нарочито она поцепана и сирота беху одвратна.
Једног дана дође наш учитељ у школу и уведе новог ђака. Дигосмо се сви, молисмо се богу и седосмо. Настаде жагор међу нама; сви почесмо један с другим разговарати о новом другу.
Нови ђак стоји уз учитеља, па уплашено гледа све нас редом, а ми сви час у њега, час у учитеља, а час проговоримо по коју о њему.
– Гле како му је исцепан капут! – вели ми Брана тихо да не чује учитељ.
– Види, види, како му се виде прсти кроз ципелу! – показах и ја Брани, па нам се то дало на смеј.
Смејемо се ми и гуркамо један другог, па налазимо све више и више ствари смешних на свом новом другу и његовој сиротињи и поцепаном оделу, обући и масној, поцепаној шубарици.
Учитељ нам поче говорити како смо добили новог друга и како треба да га пазимо, волимо и помажемо, јер је, вели, одличан ђак, а мени и Брани све више и више смешно.
Учитељ нас погледа један пут, и ми ућутасмо и гуркамо се ногама испод клупе, па се напели од смеја, а нарочито кад погледамо у го прст свог новог друга.
– Ти ћеш, Светиславе, седети овде између ове двојице! – рече учитељ и показа новајлији место између мене и Бране.
Мене и Брану као да гром удари. Престаде смех и место смејања умало што не заплакасмо.
– Ја хоћу да седим до Бране! – рекох ја учитељу, а усне ми се навијају на плач.
– Па зар ти ово није друг! – пита ме учитељ благо и помилова Светислава по глави.
Ја се и Брана случајно погледасмо, па прснусмо обојица у смех.
– Чему се смејете? – пита учитељ.
Ми оборили главе па ћутимо.
Он понови оштрије своје питање.
Ми опет ћутимо.
Учитељ нас изгрди обојицу, повуче мало за уши пред целим разредом и рече, да ће нас много више казнити, ако му не будемо казали што се смејемо.
То је била прва казна што сам је у школи претрпео.
Одмах сам смислио, да више у школу и не долазим. Љутио сам се што учитељ да воли и оног поцепаног ђака, а мене да казни, кад сам ја много лепше одевен. Нисам се могао никако помирити с тим, да онај сиромашак седи до мене и да ме раздвоји од Бране. Чак сам смишљао план, како ћу се учитељу осветити.
– Ах, што неће Бог дати, да нам учитељ умре! – мислио сам идући кући и љут и огорчен и понижен. Ја сам држао, да ме учитељ омрзао.
Чим стигнем кући бризнем у плач.
– Шта је? – пита ме мајка и пољуби, а мени се још више дало на жао, па од плача ни речи не могу да проговорим.
Једва сам кроз плач испричао мајци шта се десило у школи и све њене утехе нису помогле. Ужинао сам врло мало од туге и замолио мајку, да ме пусти да одем до Бране. Хтео сам да се с њиме договорим шта ћемо радити.
Одем Браниној кући. Увек сам улазио слободно, а тад сам стао уза зид код врата, па чисто не смем да уђем. Чини ми се да и његов отац и мати знају како нас је учитељ изгрдио и казнио.
Сматрао сам то за важну и тајну ствар, па бејах рад, да наш договор буде само међу нама и да чак за то нико и не зна.
Чекао сам дуго, док Брана изађе. Кажем му што сам дошао, па одмах утекнемо у шупу, да свој договор свршимо и заверимо се да ником не казујемо.
Грдили смо и учитеља и Светислава и много говорили о нашем тешком положају, како ће то бити, да између нас седи онај сиромашак, што су му пропали прсти кроз обућу.
– Знаш шта? – рече одједном Брана весело и лице му сину од радости.
– Не знам! – велим ја, а некако се окуражим.
– Сутра да бегамо код моје тетке.
С необичним задовољством прихватим и ја ту ствар и тврдо се решимо, да одмах сутрадан утекнемо његовој тетки и да школу учимо у месту, тамо где она живи.
Таман ми у разговору кад чусмо где момак виче Брану. Вели дошао отац из вароши, па те зове.
– Овде сам са Стевом! – вели Брана и не би му криво да оде.
– Дођите обојица! – викну нас Бранин отац и ми одосмо.
Момак Бранина оца је врло добар један старац и децу је особито волео, па кад прођосмо поред њега рече нам са смешкањем, да је господин љут и вели: „Мора да сте нешто скривили!“
Изиђосмо пред њега као на страшни суд.
– Шта сте рекли у школи?
Ми грунусмо у плач.
– Учитељ се жали како сте исмевали свог сиромашног друга! – вели Бранин отац оштро.
Ми ни речи да прозборимо.
– Шта вам је било смешно на њему? – пита он још оштрије.
– Ја, ја… не… не могу, да седим до њега! – промуца Брана и поче се гушити у сузама, а једва изговори те речи.
– Јеси ли ти зарадио тај капут? – упита га отац.
– Нисам! – вели Брана, а оборио главу.
– А кад бих ти ја то скинуо, па обукао поцепане сиромашке хаљинице, да л’ би било лепо да се Стева стиди од тебе и да ти се смеје?! – пита га отац и приђе ближе.
Мене обузе стид.
– Вас се двојица поносите туђом заслугом! – опет ће Бранин отац прекорно.
Ми ћутимо као заливени.
– Ја могу да се поносим, јер сам ја купио те твоје хаљинице, а кад сам учио школу био сам сиромашак, као тај ваш друг.
Још нас већи стид обузе.
– Ви сте само могли знања стећи и тиме се поносити! – вели нам он даље, а ми ћутимо.
Заћута и он, па тек отпоче ово причати:
– Онај момак што је код мене, био је син једног богаташа, а ја сам био сиромашак. Он се смејао мојој сиротињи. Ја сам био бољи ђак, па ипак он се поносио својим оделом, а не знањем. Његов отац осиромаши. Сад се може поносити својом тековином, а он није ништа стекао. Ето, дочекао је да служи код мене, а ако не будете добри, то исто можете и ви дочекати, да доцније служите Светислава. Светислав је одличан ђак и они има чиме да се поноси, јер то је он стекао учећи, а не његов отац.
– Симо! – зовну потом момка Бранин отац.
Сима уђе понизно, скиде пред њим капу и стаде мирно украј собе и рече:
– Заповедајте, господине пуковниче!
– Сећаш ли се ти, Симо, кад смо били оволики као ова деца?
Сима уздахну, па нас погледа.
– Сећам се, ал’ боље да се не сећам! – вели Сима, и не сме Браниног оца да погледа у очи.
Заповеди му Бранин отац да прича, како је он исмевао своје сиромашне другове.
Сима нам све то исприча и овако заврши:
– Само, децо, знање остаје и оно може човека усрећити, а знање се не купује за новац као одело! Камо среће да сам учио место што сам се другима смејао. Ето сад сам дочекао, да служим оног другог, коме сам се смејао због сиротиње! Хвала му што ме примио и сад бих ја тек умео волети сваког друга!
Више нисмо мислили да бежимо. Молили смо учитеља да нам опрости, а и Светислава. Обојица смо се стидели својих поступака. Опросте нам и учитељ и Светислав и ми се више нисмо љутили што он седи између нас.
Септембар 1900.
Извор: Домановић, Радоје, Другови, Књижевни лист: месечник за књижевност, културу и друштвена питања, година 4, број 35/36, Београд, 2005. Приповетку пронашао и објавио Станиша Војиновић
Краљ Александар по други пут међу Србима (8/23)
Наједаред се прекиде разговор и граја, те се јасно чуло како се два Шапчанина свађају због неке партије фарбла што су се још на земљи играли. Прекидоше и они свађу и кроз цело српско одељење прострујаше гласови:
— Ранко, иде Ранко!
Александар се нервозно намршти кад чу то име.
И заиста ушета Ранко оним својим лаганим, поноситим ходом, с бритвицом о куку и оним својим штапом што му је дршка начињена од челика у виду сикирчета. На десном опанку беше једна грудва блата.
— Помаже ви бог, браћо! — рече Ранко при уласку.
— Бог ти помогао, газда Ранко! — одговорише Срби и полетеше капе с глава у знак поздрава.
— Гле, ти, сервијанског паора како тога почитаваду мој брате.
Ранко је одмах приметио краља и краљицу, али се учини да их није видео те се прво поздрави и упита се људима из народа, па онда са грађанима, па тек онда се окрете краљу:
— Ама је л’ то ваше величанство?
— Ја сам. То је чудновато да ме нисте познали.
— Ама, оно знаш, вјере ми, господару, давно се нисмо ни виђали. Ти по довлету о госпоству, а ја, господару, по мукама. Ти газиш по кадиви у двору, а ја по блату драгачевском; ти са твојом бесном господом правиш игранке, а ја по ’апсама. Ти се шириш по Србији, а ни лечка то ниси заслужио, а мене, пошто си поломио све наше радикалске законе и Устав, ћераш из земље. Ето видиш сад. Да сам био уза те чешће, као некад кад играсмо радикалку, ја бих те познао одмах, ал’ овако сам те и заборавио! — одговори Ранко.
— Страшно је досадно! — прекиде краљица.
Ранко плану:
— Е, ти мислиш то ти је Србија па да се цијела земља клања твојој сукњи; да се ти на рачун голог и босог народа модиш и кинђуриш, да купујеш белило и руменило чак из Вранцуске и Немецке, а народ да једе коприве као ћурад. Нас јадне сељаке, раднике и живомученике бије и голотиња и босотиња; и кисне нам за врат, и спавамо под колима ка’ пси, и жљичка вода кроз поцепане опанке, а ти измишљаш ’аљине као у царице Милице. Сад ти досадно, е нема више оно што је било, опаметио се и народ. Је ли овако, браћо, гуњаши?
— Тако је! — проломи се на небесима громогласно одобравање.
— Ала тај паор сервијански зна лајати, свеца му паорскога, а све лепо толмачи као што јесте! — чуди се један Лала.
Наједаред, изненадно, појави се у српском одељењу свети Аранђео с пламеним својим мачем у десници и леденим изразом вечне правде на лицу.
Задрхташе грешне душе пред светитељем и настаде дубока и страшна тишина.
— Нека изиђе душа Александра Обреновића, бившег краља Србије! — заповеда светитељ.
С трепетом ступи душа Александрова пред архистратига небеског.
— Ти си на земљи вођен под именом Александар Обреновић, па си погрешно ушао и у небески списак душа које припадају српском одељењу. Ја сам спискове сада наново прегледао, зато је и свети Петар морао дуже чекати да сврши свој посао и твоју душу сам преместио из списка српског одељења, и ти ћеш сада бити спроведен у твоје одељење.
— То не разумем! — промуца Александар збуњено, плашљиво, а затим одмах додаде:
— А Драга? Xоће ли и мила моја краљица са мном?
— Она остаје у српском одељењу.
— Вала, због нас Срба можеш и њу водити с њим заједно! — прогунђа душа једног Србина, јер је Србин и на оном свету Србин створен да гунђа и да се противи.
— Ја, без сумње, као носилац таковске идеје, идем у нарочито одељење српско, где ћу се састати са свима нашим владарима српским. Баш ме врло интересује да видим Немању, Душана Силног, цара Лазара и тако неке с којима су ме поредили у историји нашој. Ви нисте читали, али је један историк доказао да сам ја по пореклу Немањић. Мени је особито мило што сада идем из овог општег српског одељења у то засебно одељење владарско. Боље ми је седети с Немањом и царом Душаном, тим мојим врлим прецима, како ме је већ тај историк убедио, него да овде седим са глупим сељацима и да разговарам с Ранком Тајсићем. Али ја вас молим, ја потомак врлих предака, ја из старе лозе наших старих Немањића, немојте ме раздвајати од дичне краљице. Ја вам јамчим да је и она од чисте, старе жупанске лозе. Она ми је увек говорила да је пореклом још од великог жупана Часлава.
Сви су пажљиво слушали овај разговор, а нарочито онај сељак из Шумадије што је тамновао пет година због разабирања ко је отац краљу Милану. Његова душа се сва претвори у пажњу, а у себи помисли:
— Просте моје муке на земљи, само да бар овде на небу дознам ту велику тајну. Сад видим да је истина и оно што деца читају по књигама: „заклела се Земља Рају да се сваке тајне знају“.
— Даму си требао лажирати, а ти си је убио, ето то није био фарбл! — продужава Шапчанин објашњење.
— Баш си животиња, а кад ја тебе зовем у помоћ, а ти мени подилазиш пиком, а он у пику и одигравао, то не рачунаш.
— Та ћутите и умукните једаред, небо вам сервијанско. Та ви’ш ти њи’, они се свађаду и пред светим.
Архистратиг ману пламеним мачем и у мах наста тајац и дубока тишина, а његов глас загрме:
— Александре, грешна душо. Небо није уређено као што је била краљевина твоја. Вечно небо има своје вечне и сталне законе, по којима Господ Бог вечни влада од искони до данас. Ако се на земљи лагало, ако су те тамо лагали и слагали да си ти потомак славне лозе Немањића, то се овде тачно и јасно зна. Ти не идеш у нарочито српско одељење, већ ти си Румун и ти идеш у румунско одељење.
— То није могућно да сам ја Румун. Историци наши… — поче душа Александрова.
Свети Аранђео даде знак један мачем пламеним и на тај знак дође један анђео с неком великом књигом.
— Објасни овој души овде порекло и упути је у румунско одељење — заповеди светац и ишчезе.
Сви с великом напрегнутом пажњом нестрпљиво очекиваху да чују порекло свога бившег краља, јер се на земљи о томе није смело разговарати.
Власницима и великашима српским, после смрти кнеза Михаила, који није имао деце, није било у то доба стало до интереса земље, па ни до првилног решења питања ко ће доћи на престо Србије. Њима је тада било до личног ћара, они су гледали да задовоље своје потребе и своје амбиције, па макар то ишло и на штету земље.
Један је желео да постане намесник, други је имао план да у будућности своме потомству осигура престо, јер беше ожењен једном рођаком кнеза Михаила, због чега је и у Уставу измењена одредба где се говори о наследству престола.
Разне су биле те амбиције и жеље, а таквих ситних душа било је доста, али, на жалост, у рукама таквих људи била је судбина Србије.
Анђео отвори књигу, претури листове, а сваки лист те књиге, то је по један минуо век из прошлости целог човечанства.
При крају застаде и прочита сам за се из те књиге вечног сазнања, па се онда обрати Александру речима:
— Тачно, ти си Румун.
— А Драга?
— Српкиња.
— А мој отац?
— Румун.
— А деда?
— Румун.
— Ви сте антидинастичар, ви сте велеиздајник, ја ћу сместа прогласити преки суд и све ћу такве послати на стрељање, свима ће куршум да суди! — плану Александар заборавивши да није више на земљи и да овде нема никакве власти, али га поглед небеског анђела брзо опомену и душа његова задрхта страхом грешника.
— Кнез Михаило је погинуо, а после себе није оставио наследника, — поче анђео говорити. — Вечити Бог, господар светова и векова, тако је хтео, али Бог куша људе и слабости њихове. Он их оставља да сами увиде правду, ону ледену и страшну правду, коју Саваот кроз векове проводи. Бог Господ не плаћа сваке суботе, то и ви Срби знате и говорите. Он не прегледа дане, већ векове, он не гледа сићушне створове на сићушним васељенским просторима, међу којима је и кугла земљина. Он, Господ Саваот, који је почетак себи сам основао, а крај свега је у њему, држи књигу светова и векова и у тој књизи су уписане судбе, уписана је од искони правда световима, вековима и умним тварима.
Ево у тој књизи вечности, где грешака нема, у том страшном уставу васељене, који вечно траје и никада се не укида, овде код нас на небу где је смешна сва ваша земаљска сујета, ту где се не разликује ко је цар, а ко војник, ко ли богат или убог, ту где душе умрлих над мртвим телима својим певају песму велике истине:
„Аз јесам земља и пепел.“
— Али ја сам миропомазаник, ја сам избраник божији! — промуца душа Александрова.
— То су тебе слагали покварени калуђери на земљи, исто онако као што су те слагали вајни историци да си Србин, да си Обреновић и да водиш порекло још од славне лозе Немањића. Овде на небу нема ласкања, овде се чује само истина, овде се једино праведно награђује и праведно казни.
(Даље)
Невоља и кеса
— Кога сте изабрали за председника? — питам једног сељака.
— Па… Знаш… изгласасмо Панту! — развуче он тужно, па слеже раменима и рашири руке, као да би рад рећи:
— Шта да му радиш? Тако је!
— Што њега?
— Тхе, што, ’вала богу?!
— Зар немадосте ви бољег човека, ако бога знате?
— Има, има, није да нема, ал’ шта да му радиш, тако мора да буде!
— Ко вас приморава, власт?
— Ко? … Как’а влас’?! … Мука, па то!
— Није то морало бити — велим.
— Е, није, боже, шта говори разуман човек. Па ти бар знаш како је у селу, овде код нас.
— Знам, зато и кажем није то морало бити.
— Није морало?! А видиш како је неродица. Погоре све од суше. Дођи овамо о Божићу, па прођи кроза село, знај добро да неће ланут’ на тебе ниједно куче.
— Што?
— Што? Што ће све да полипше! Ко ће још моћи ’ранити куче, кад за децу нема. Кучићима је свршено њино! Они ће први.
— Па?
— Па? Па кад завеје ћорава Анђелија, а трбу’ крчи, а деца плачу, ’оће ’леба? Куда ћеш онда? Затурим врећу на леђа, па пред Пантину капију:
— Еј, домаћине, еј, домаћине!
Домаћин се тек помоли, а ја запнем:
— Молим те, газда-Панто, дај ми на позајмицу врећу кукуруза, па ја л’ да ти одрадим, ја л’ да вратим. Наредићемо се ка’ људи.
— Па, најзад, и да дам кад је тако!
— Ето, то ти је — продужи сељак — а ако га не гласам, он ће тек, кад му зацвилим пред капијом, да рекне:
— Ама, ти гласа летос Марка, па к’о велим отиди до њега, а ја немам жита.
— Е, па онда куд смем да се вратим кући? А да поиштем у Марка, Марко нема ка’ и ја. Поштен је, разборит, добар, све све, али, брате, нема.
Шта могу на то да му кажем.
„Страдија“
16. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Човекова сладост
Кад сам још пре толико година пошао из села у град да учим школу, испратио ме је отац овим речима:
— Труди се, синко, учи и дан и ноћ… Ти видиш како је сељаку мучан живот, бије те и мраз и киша, и голотиња и босотиња; грбача пуца од рада, а кад у лето припече у њиви звезда у темењачу, мозак провире, па опет си и гладан и жедан и не доручаш и не довечераш, а одмор је сељаку само кад га под земљу мету…! Јес’, мој синко, сељаку је одмор само под земљом, а на земљи никад…
Ове речи остадоше тако јасне у мом памћењу да ми се и после толиког низа тодина чини као да чујем глас очев, као да гледам њега. Да ли је то због важности њихове или што падаше баш у тако важном моменту мога живота не знам, тек мени се то никада из памћења неће изгладити. Сећам се чак и појединости. То ми је говорио кад је већ хтео поћи кући из града. Ја му пољубим рапаву, испуцану од рада руку и полих је топлим сузама, јер при растанку с њим осетих да сам оставио кућу. Он је дуго ћутао и ја дуго плакао, а поред нас промиче свет и многи застајкују и гледају на мене. Зар што плаках. Али ја се још не осећах у страном свету док отац беше преда мном, док сам гледао ону шарену торбу што стоји крај његових ногу, а из ње вире пресни опанци и две-три шипке челика, што је купио за Тому, суседа да нади сикиру.
— Не плачи… Труди се само неће л’ дати Бог милостиви да ти бар срећно и лако поживиш… Ја бих плакао кад би и ти остао сељак-живомучник, слепац код очију — рећи ће отац и даде ми грош да купим што хоћу. То је био израз његове милоште.
Ја сам се трудио и учио, напрезао из све снаге еамо да ме не стигне тешка судбина коју ми отац претсказиваше својим речима, ако бих остао сељак. Дуге године провео сам у школи. Читао сам, радио, седео дуго ноћу над књигом, пушио цигару за цигаром и пио каву само да бих растерао дремеж кад се опремам за испите.
Напори су били тешки, али сам ипак успео — срећно сам завршио школовање.
Постао сам чиновник, а на две-три године потом умре мој отац и остави ми велико имање у наслеђе. Није прошло ни неколико година, а ја већ стекао леп положај у једној служби и од стрица који бејаше богат трговац у Београду наследим велико богатство, јер умре без ближих наследника.
Срећа! … Је ли то она срећа коју ми отац припремаше. Он би на сваки начин био пресрећан да је доживео да види свога сина школована, млада, са добрим положајем, богата, врло богата и наравно са добрим изгледима иа женидбу са каквом богатом наследницом. Нисам, дакле, морао радити ништа, могао сам живети без икаква рада, а већ о мучном сељачком раду и да не говорим… И ја поверовах срећи својој, која ме бејаше тако раскошно даровала и пред мојим очима пуче будућност у ружичастом ојају, понеше ме слатки, чаробни снови и ја загрљен са срећом својом, пун вере и наде, пођох за њом напред у будућност на сусрет рајским уживањима, која ми се обилно нудише са свију страна.
Свега доста, сувише. Пропутовао сам многе стране земље, познао многе људе, стекао многе пријатеље, познао сва могућа задовољства, а средства су ми допуштала да их уживам и ја сам уживао све дотле док се нисам ево већ у својих тридесет година преситио свега. Почео сам измишљати нова задовољства, тражити нове дражи за живот, да биркам, пробирам.
Досадило се све и ја с очајањем, без наде гледам у пуст и празан живот, из кога сам узео све што се могло узети, утрошио сва задовољства пре времена; попио сам наједаред из златног пехара све слатко пиће што ми га срећа пружи место да њиме штедљиво, кап по кап, разблажујем горчину живота кроз цео век свој! …
Решио сам се да пропутујем, да проведем неко време и на селу, у зеленилу, не би ли то колико-толико опоравило моје нерве, јер већ од дуже времена патим од бесанице.
Цео дан сам већ провео на путу и остадох да заноћим у једној паланчици код неког свог доброг пријатеља. Туда води пут што иде за моје село, па застанем увече ту, јер ми се путујући на колима учини да ћу заспати чим легнем у постељу. Све заман. Опет немам сна. Тешка, досадна иоћ измеђ четири собна зида. Из друге собе, која је одмах од моје, допире тупо, монтоно и безбрижно хркање мога доброг домаћина. По столу у мојој соби разбацане књиге које сам понео да се у путу забавим, хартија спремљена за бележење утисака с пута, пера, изгњечене цигаре, труње од дувана. Отворио сам две-три књиге, а не могу да читам ни једну. Ходам по соби, пушим — глава ми већ бучи од дуванског дима. Осетим умор, малаксалост, трепери цело тело; легнем. Мисли се бркају, јури једна другу, потискује, сустиже, грабе се која ће пре да дође на ред, па се загуше хиљадама одједном и онда не знам ништа, у ушима запишти, крв се пење у главу; очи као да су пуне трња, а по челу час осетим како ме задахне нека јара, припека, која причињава несвестицу, час потом избије хладан зној… досадно, тешко… Седам опет за сто, осећам јаку главобољу, свест мрчи као у јакој грозници, очима једва назирем предмете на столу. — У лампи нестаје петролеума; место јасног пламена на фитиљу тиња и цврчи бледомодар пламичак са кога се диже дим непријатна задаха и стакло на лампи поцрнело, а на прозорима с истока подбељује. Кукуречу петлови са свију страна, чујем како лупарају крилима. Момак откључава кујну и звиждучући тумара нвкуд по дворишту, затим прошушкараше његови опанци крај мог прозора и мало па зашкрипе точак на бунару. Почињу да шкрипе врата и код осталих суседа; заклапарају с часа на час папуче и крај мог прозора промакне по нека неочешљана женска глава или по какав радник с будаком или мотиком на рамену. Отворих прозор што гледа у двориште и у собу јурну свеж ваздух и удари ме ио лицу, али мени изгледа као да ми је лице дрвено па одбија од себе ту свежину. Из собе покуља загушљив ваздух пун дуванског дима и задаха од петролеума. Дође ми нешто тако тешко, тужно, да хтедох заплакати што зору и прве сунчеве зраке, оне меке, нежне, миле зраке, дочекујем тако бедан, сломљен, утучен, недостојан. Мој се домаћин умива на чесми свеж, са мало подбулим капцима од спавања; домаћица седи на прагу од кујне, зева слатко после крепког сна и окреће жрвањ те меље каву… А ја сам постао злобан на све што гледам.
Сутрадан сам пошао опет колима за своје село. Дан диван, пријатан; преконоћ падала киша па нема ни прашине. Крај пута отуд и отуд пожњевене њиве са камарама или сложеним крстинама, на које падају и одлећу грлице, а деца под ’ладовима се играју или једу седећи око торбе на којој је заструг сира и проје, а стока, овце и говеда пасу около по стрњици или леже по ливадама. Понегде непожњевене њиве, жетеоци са грајом, смехом и песмом жању повијени, мушкарци са великим шеширима од сламе и девојке с белим марамама, неубрађене, већ само са вешто пребаченим крајевима преко главе, певају звонко, силно, са осећањем, час мушки, час женски наизменице, сваки по једну строфу. У путу сретам понеку старицу жену са обрамницом на рамену, о којој висе са једне и друге стране лонци с јелом или млеком поврзени поврзницама, торбе пртене пуне проје и из њих вире пераја лука. Понегде пред колима прне шева, зацвркућу у забрану крај пута тице, или косић зазвиждуће у каквом трњику. Мој кочијаш постао као никад досад разговоран. Прича ми о свему, пита, одговара ми иако га ништа ја не питам, па све то надугачко и нашироко. Читаво четврт сата и више траје његово објашњење како се легу косићи и каква су јаја и где се налазе. А ја отежао, зловољан, глава ме вуче земљи, злобан на све; после непроспаваних, тешких ноћи, није ми ни до чега.
Око девет часова пре подне сам већ био у свом селу у старом дому својих родитеља. У њему је седео мој брат од ујака са својом женом и децом. Дочекали ме са усхићењем. Нису знали шта чине од радости. Доносили све што имају и нудили чим су год се сетили, укрштали се по дворишту узбуђени, сретали једно с другим, ударали једно о друго, ’ватали пилиће, клали, дотеривали стоку пре времена на мужу, окруживали ме са дивљењем и пуни радости на лицу, загледали кола и распитивали кочијаша дуго и сви редом наизменице и о свему. Мени је све то још теже падало; тај срдачан, усхићен дочек, та радост мојих рођака и нехотице ме је побуђивала да то поредим са данима којима сам ја проживео. Па онда поворка умрљане деце босе, прљаве, пуних обрашчића, светлих очију, са разбарушеним косицама у прљавим кошуљицама биз икаквог другог одела, а са погледом стидљивим, забезекнутим, страшљивим. пуним неповерења. Вуку их мајке и свака објашњава: „Ајде, сине, ово је чика, да дâ шећерлеме. Он воли децу! …“ Било ми је тешко све ми је јаче излазио пред очи луд и пуст готово развратан живот којим сам толике године провео.
Позвали су ме на њиву да изиђем, веле да видим како се муче. Ни по ручку нисам могао заспати, те сам изишао пре нег што сам обећао.
Тек су били ужинали, па леже у хладу под брестом, о коме висе љуљке и у њима кмече и плачу мала деца, па онда српови, торбе, гуњеви. Уз дебло од дрвета празни лонци и чиније, дрвене кашике. Око тога се роје муве и златнице са својим јасним зујањем. Мушкарци леже са својим знојавим кошуљама на себи ко потрбушке, ко на леђима, на трави раширили руке, под главом им сваком свој зубунић, отворили уста па дишу дубоко и мрдну покадшто главом бранећи се од мува. Мало подаље деца плету од сламе шешире, неки се играју рокчића, неки опет спавају, а крај њих дугачки штапови; около волови стоје повијене главе машући репом или главом, те звоне меденице или мирно, равнодушно спокојно леже по хладовима и преживају; у страни крај пута испрегнута кола, стрчи руда и јарам, под њима се испружио пас па дакће од врућине, а однекуд и крчаг с водом заптивен лишћем. Неке од жена седе у другим ’ладовима и доје децу нишкајући их да што пре заспе или им певуше. Девојке за се у буљуку уврискују се, јуре се, ћућоре нешто, гађају мушкарце грудвицама земље и коре их како су ленштине.
По мом доласку се избудише. Прилази ми један по један с испруганим лицем од спавања на трави или превијеном зубуну, здраве се с неким необичним поштовашем и љубављу, а и пуни радости и среће што сам и ја међу свима.
Сунце се клони западу, ветрић поче пиркати, шума крај њиве као да гори у рајској румени, небо мирно, тихо, по њему златни облачићи све лепши што ближе западу. У околним њивама и у овој настаје жагор, плачу пробуђена деца, купе жене ствари, кошкају дечаци волове, крцка јарам, звоне меденице. Још понека грлица прне иза крстине, зашуште крила; овде-онде чује се гукање и укање са церова из околних забрана. Препелице пућкају по трави и полећу, путем се дижу облаци од прашине од говеда и оваца, за њима чобани са крчажићима, прутовима, започетим колутовима исплетене сламе за шешире, или јаше голу кљусад лупајући их голим, прљавим, испрсканим, босим ногама кад кљусе забрљи главу у трњак крај пута да завиличено уларом чупне још и узгред мало траве, или откине лист купинов или од бурјана, чује се блејање, рикање, свирале чобанске, танке звонке песме девојчица.
Зраци сунца на западу све блеђи и већ слепи мишеви почињу да се укрштају кроз ваздух; што више ваздух постаје непровидан, то се жагор све више диже, а гукање голубова ове ређе, али некако јасније, с више дражи.
Из њиве полазе с грајом, довикују се, скупљају се радници из свију њива; крцкају путом кола, бију меденице. Смеј, шала. Девојке у кошуљама, што се знојаве и улепљене од прашине прилепиле за једро тело и набрекле бујне груди, преко главе пребачене мараме пуне осаћа, а вунене шарене сукње пуне чичака и сламе. Загрлиле се две и две, носе српове у рукама и котарице о руци па одлазећи певају:
Мој јаране, боле ли те ране? …
За њима момци опет са срповима и пригрнутим гуњићима преко знојаве кошуље на плећима. Они одговарају јачим, пунијим гласом, продужујући другу строфу певати:
Да не боле, не б’ се ране звале…
Старији још пре тога сели под брест, бришу зној прљавим пешкирима, растресају с груди знојаву кошуљу да их запирне вечерњи поветарац, примакли уза се бардак с ракијом, па са задовољством гледају сређено жито у њиви, по коме су до мало час падале грлице и друге ’тице и с њих слетале на земљу, те купиле просуто зрневље што се круни кад везиоци ударе коленом у сноп.
— Их, брате, гледа ли малопре чуда божја како ’тице сироте гладне поврвеле на зрневље и вазда бубица на ове мрвице од јела! … рећи ће ’ча-Мијајло, растреса знојаву, прљаву, већ поцрнелу кошуљу са знојава тела, забаци мастан фесић на затиљак, па заглади риђе бркове, по којима попала прашина и узе бардак, отпљусну из њега ракију, обриса грлић рапавом, прљавом руком, прекрсти се и благослови с достојанством ведра, мирна задовољна и срећна израза лица гласом убедљивим свечаним:
— Помоз’ Боже и овесели сваког брата и вредна радника, сељака, који рани и црва и мрава и ’тицу из горе и чиновника! … Боже, дај свако добро… здрав си, Перо!
Заклокота бардак, одујми и опет отпљесну и пружи Пери, те овај наздрави другим речима.
— Боже, овесели, услиши… Помози, Боже, и нама мученицима, а вала ти на овоме…
Код тих речи сви са задовољством, пуни среће погледаше у сређено жито. Пера се прекрсти два-три пута, заглади брке и каже, а у исто време остали.
— Дај, Боже, свако добро сваком раднику… услиши и увесели…
Мишљах бежећи од рада да нађем среће, а срећа само се налази у мучном и тешком раду поштена човека.
Београд, августа 1900.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Срећа
Кад сам још пре толико година пошао из села у град да тамо продужим школовање, испратио ме отац овим речима:
— Труди се, синко, учи и дан и ноћ… Ти видиш како је сељаку мучан живот: бију га и мраз и киша, и голотиња и босотиња; грбача пуца од рада, а кад у лето на раду припече звезда у темењачу, мозак провире, па опет је и гладан и жедан, и не доруча и не довечера. Одмор је сељаку само кад га под земљу метну… Јест, мој синко, сељаку је одмор само под земљом, а на земљи никад! … Ту је мој отац заћутао, а после дуже паузе са уздахом додаде:
— То те, синко, чека овде, у селу.
Ове речи остадоше тако јасно у мом памћењу, да ми се и после толиког низа година чини као да чујем крупан, рапав глас очев, као да га гледам. Као да ме гледају оне његове уморне очи, у којима се огледа толики низ мука и невоља у животу његову. Као да гледам његово коштуњаво, огрубело лице од ветра и кише, мраза и припеке; као да гледам његов чисто повијени стас; сећам се тако јасно његове искрпљене гуње, масног феса на глави, испод кога вире праменови косе, које је попала друмска прашина.
Те речи рекао ми је кад се опростио са мном враћајући се из града натраг кући, а мене оставио ту у граду да учим школу и да се сам о себи бринем, јер ми је он, као сиромашак, мало шта могао помоћи. Нашао ми је место где ћу служити и учити школу.
Пружи ми и ја пољубих његову испуцану од рада руку и облих је сузама, јер тек тада осетих тугу за кућом.
Он не оде одмах. Стајао је преда мном оборене главе, замишљен, суморнијег лица него што сам га икад видео, и лупкаше глоговим, кривим штапом у један камен од калдрме. Ја сам стојао према њему, плакао и заклањао лице рукама, јер ме беше стид од трговаца, који су из својих дућана гледали нас двојицу, а тако исто на улици застајкиваху многи од пролазника, те нас радознало посматраху.
Најзад, отац узе шарену, ткану торбу, коју беше спустио крај себе, упрти је и веза упрте на грудима. Затим извади из недара прљав пешкир, одреши га, извади из њега грош и метну га у зубе док онај остатак веза у пешкир и врати наново у недра. Затим ми пружи грош да ми се нађе у туђем свету. Примајући грош из руке његове станем љубити руку и зајецам у плачу.
Отац истрже руку.
— Не плачи. Труди се само, неће л’ милостиви Бог дати да ти бар срећно поживиш. Ја би’ плакао кад би’ знао да ћеш и ти остати невољни сељак, живомученик, слепац код очију! — рече ми отац, нагло се окрете од мене и пође улицом на ону страну куда се иде нашој кући, у село. Гледао сам за њим и плакао докле год не замаче за ћошак жуте, двоспратне кафане. Сећам се како ишчезе испред мог вида најпре његов повијени стас, па онда и торба на леђима, из које су стрчали пресни опанци и неколико шипака челика, што отац беше купио суседу Томи да нади секире.
*
Ја сам се трудио; служио друге, мучио се и учио, напрезао сам се из све снаге, само да ме не стигне тешка и горка судбина коју ми отац предсказиваше ако останем у селу, радник. Колико напора и непроспаваних ноћи над књигом, колико мучних и тешких дана при том проведених у борби са сиротињом и немаштином!
Најзад савладао сам све препоне на које сам наилазио, упорношћу, енергичним радом, и за све своје невоље, беде, патње и труд, у чему сам младост провео, добих као награду сведоџбу о свршеном факултету на Великој школи.
Постао сам чиновник. На две-три године после тога умре ми отац и ја примим у наслеђе његово имање, које беше много веће него кад оставих родитељску кућу и пођох на науке.
За неколико година ја сам у државној служби добио врло леп и утледан положај, а утом ми умре и стриц, богат трговац из Београда. Како је умро без деце, то све своје велико имање завешта мени, као свом најближем.
*
Срећа! … Шта је срећа? Је ли то она срећа коју ми отац указиваше прстом, за којом ме упути. Сиромах мој добри отац како би он био задовољан, срећан, пресрећан да је само доживео да види свога сина школована, здрава, млада, са одличним положајем у државној служби, богата, врло богата и, разуме се, с добрим изгледом на женидбу каквом богатом наследницом. Ја сам далеко од онога чега ме жељаше да сачува мој добри отац, далеко сам од потребе да морам ма шта радити. Нисам, дакле, морао радити ништа, могао сам живети сјајно без икаква рада, па и без државне службе а већ о мучном, сељачком раду да се и не помишља.
После мука и невоља с којима сам се морао борити, ја поверовах срећи својој, која ме беше тако раскошно даривала, и пред мојим очима пуче будућност ведра, весела, обасјана ружичастим сјајем среће; понеше ме чаробни, слатки снови, и ја, загрљен са срећом својом, пун вере и наде, пођох с њом напред, у будућност, на сусрет рајским уживањима, која ми се обилато нудише са свију страна.
Свега доста, сувише. Пропутовао сам многе земље, познао многе људе, стекао многе пријатеље, познао сва могућа задовољства, а средства су ми допуштала да их уживам. И ја сам их уживао све дотле, докле се нисам свега заситио. У својих тридесет година ја сам био већ сит, пресит свих могућих задовољстава.
Затим сам почео измишљати нова, нарочита, дотле непозната задовољства, тражио сам нове дражи за живот. Почео сам биркати, пробирати.
Брзо и с тим бејах готов, врело среће и задовољства као да мало-помало сасвим пресуши. Досадно, све досадно. Без наде, са очајањем гледам у пуст, празан живот, из кога сам узео све што се могло узети; утрошио сам сва задовољства, управо, ја сам их, као какав распикућа, проћердао, прокоцкао. Ја сам наједаред испио цео пехар што ми га срећа за цео живот даде да из њега штедљиво пијем само кап по кап, те да тако том слашћу разблажујем горчину живота кроз цео век.
Најзад, учини ми се, као још једино што би могло колико толико разблажити и примирити моје растројене нерве — село, место мога рођења, оживљење оних слатких успомена детињства, она мирноћа нашега села, свежина, тишина и зеленило. Бар нек ми село и пут сан поврате.
*
Цео дан сам провео на путу. У сумрак стигнем у једну паланчицу и ту останем на преноћишту код неког свог доброг пријатеља и познаника још из детињства. Туда, кроз то место, води пут за моје село, те иако ми није још далеко било путовати, остадох на преноћишту, јер ми се неиспаваном, ломном и уморном од путовања чинило да ћу заспати чим легнем у постељу. Мој пријатељ ме искрено и свесрдно дочека. По вечери смо мало поседели и ја га замолим да ме због умора пусти да одмах легнем, иако ми је његово друштво било пријатно.
Тешка, досадна ноћ између четири собна зида. Из друге собе, одмах до ове у којој сам спавао, чује се монотоно, безбрижно хркање мота доброг домаћина. По столу ми разбацане књиге које бејах понео да се у путу забавим, хартија спремљена за бележење утисака с пута, изгњечене цигаре, труње од дувана. Отворио сам две-три књиге, а не могу да читам ниједну. Ходам по соби, пушим, глава ми већ бучи од дуванског дима. Осећам умор, малаксалост, трепери ми цело тело, сваки живац. Легнем. Осећам слатко неко треперење живаца, сан ме почиње обузимати. Одједном кресну однекуд изненада, неочекивано неповољна мисао, тешка, а ни сам не знам што, мучна. Она изазове другу, луђу, тежу; друга трећу, трећа четврту, и за тренутак их је читав рој, управо читави ројеви. Мисли се бркају, јури једна другу, потискује, сустиже, као да се грабе која ће пре доћи на ред, па се загуше хиљадама одједном, и онда ја њима нимало не владам, не знам ништа. Крв се пење у главу, осећам пиштање у ушима; очи као да су пуне трња, а по челу час осетим како ме задахне нека јара, припека, од које осетим несвестицу, час потом избије хладан зној. Досадно, тешко, очајно осећање наступа у таквим часовима. Прибирам се, устанем, седнем опет за сто. Јака главобоља, свест мрчи као после најјаче грознице, очима једва назирем предмете на столу.
У лампи нестаје петролеума; место јасног пламена кроз поцрнело стакло од дима једва се види како на фитиљу чкиљи и цврчи бледомодар пламичак. Кроз прозоре већ се види како се исток бели. Кукуречу петлови са свију страна, чујем како лупарају крилима. Неко откључа кујну, а затим чух како поред прозора промаче момак, шушкајући опанцима; звижди неку веселу песму, а мало затим чух где звекну ланац којим је везана кофа и зашкрипа точак на бунару. Зашкрипе овде-онде врата и код суседа; клапарају женске папуче по дворишту, и крај прозора што гледа на улицу промакне по која неочешљана женска глава, или по какав радник с будаком или мотиком на рамену.
Отворих прозор што гледа у двориште и у собу јурну свеж ваздух и удари ме по лицу, али мени беше лице као превучено нечим грубим, непробојним, па не пушта нимало свежине. Из собе покуља загушљив ваздух, пун дуванског дима и задаха од петролеума. Дође ми нешто тешко, тужно, да хтедох заплакати што зору, свежу зору и прве сунчане зраке, нежне, миле, дочекујем тако бедан, сломљен, утучен — ја, недостојан те нежне светлости и јутарње свежине. Мој домаћин, свежа лица, ведра погледа као добро испаван човек, загледа калеме по дворишту, а домаћица седи на прагу и окреће млинац, те меље кафу. Постао сам био злобан на све што сам очима гледао, завидео сам свему, све ми изгледаше свеже, испавано, срећно, само ја бедан, сломљен, јадан.
*
За своје село сам се кренуо опет на колима. Дан пријатан: преко ноћи падала киша, па нема ни прашине. Крај пута отуд и отуд пожњевене њиве и у њима камаре или сложене крстине, на које падају и одлећу грлице и дивљи голубови. Свуда по стрњикама пуштена стока да пасе. Чобани седе под хладом, те се играју, трче за стоком, или понегде једу из дрвеног заструга сир и хлеб, седећи око шарене торбе, на којој им је ручак.
Погдегде још непожњевене њиве жању жетеоци, а разлеже се надалеко њихова шала и смех. Момци у великим сламним шеширима, девојке у тканим сукњама и јелецима, с белим марамама, вешто пребаченим преко главе. Певају и једни и други наизменично, час мушкиње, час женскиње, сваки по један стих песме, које се певају у двопеву. У путу сусретох понеку старију жену с обрамицом на рамену, о којој висе и с једне и с друге стране лонци с јелом, поврзени поврзлицама, пртене торбе у којима су проје, чанци и лук, од кога пераја стрче ван торбе. Понегде пред колима прне шева, зацвркућу из забрана ’тице, или косић зазвижди из каквог трњака крај пута.
Око девет часова пре подне стигао сам у своје село, већ сам био у дому својих родитеља. У тој кући седели су моја браћа од ујака са својим женама и дечицом. Дочекали су ме са усхићењем. Нису знали шта да чине од радости. Доносили су преда ме све што су лепше имали у кући, и нудили ме чим би се чега лепог сетили што мисле да је за мене, за господина. Узбуњена чељад од радости, изненађења, а и из претеране жеље да ме са што већим поштовањем и што боље дочекају, укрштају се по дворишту, среће се једно с другим, удара се у хитњи покаткад једно с другим. Хватају се и кољу пилићи, дере се јагње, шури се младо прасенце, дотерује се пре времена стока на мужу. Дворе ме, окружила ме лица с којих читам радост, дивљење, поштовање, жељу да све учине што само пожелим; чисто им криво што им ништа не заповедам, ништа не тражим. Кад које од чељади улучи згодну прилику, оде те загледа моја кола, распитује кочијаша дуго, по свој прилици о свему. Кочијаш, и иначе разговоран, препричава сваком редом без сумње једно те једно, дуже него што треба, више него га питају.
Мени је све то још теже падало. Тај тако срдачан, усхићен дочек, та радост мојих рођака при виђењу и нехотице ме је побуђивала да ову простоту, пуну свежине живота, поредим с данима којима сам ја проживео.
Па онда поворка деце, разбарушених косица, светлих безазлених очица, пуних једрих, румених обрашчића, умрљаних уста и носића од воћа, од чега се виде трагови и на тежињавим кошуљицама. Погледи им страшљиви, љубопитљиви, али пуни неповерења. Вуку их мајке мени и свака им објашњава:
— Иди чики, сине, благо нани! То је твој чика; он воли децу, чика ће ти дати шећерлеме.
Деца се стидљиво затежу, узмичући натраг, заклањају се за мајку или мећу ручице на очи, а понеко мање и заплаче, па, као да је пред каквом опасношћу, пружа руке мајци да га узме у наручја и тек се умири кад добије сисе и загњури плавокосу главицу у недра мајчина.
— Гаде детињи! — кори их мајка. — Добро, кад ти нећеш, чика ће волети друго дете, па ће њему купити пуно шећерлеме. Је ли, чико?
— Воли чика децу — велим ја, а у себи помишљам: „И треба деца да ме се клоне, нисам достојан њих“, јер ми у том тренутку најјасније изиђе пред очи луд, пуст и раскалашан живот којим сам проживео.
*
Увече сам нешто боље спавао но обично у последње време иако је постеља била доста неугодна.
Сутрадан по подне предложише ми да изиђем на њиву.
— Изиђи на жетву. Давно ниси, знамо, видео.
— Изићи ћу, како не бих? Камо среће да сам остао на селу, па да сад и ја жањем!
— Ћути, не говори — вели ми Сима, најстарији ми брат (три сам брата од ујака имао: Симу, Павла и Радоја. Рођеног ниједног). — Ћути, бога ти! Ти си срећан кад не знаш шта је мука. Ти знаш што живиш. Ово је наше мука, горак хлеб, мој брате!
Нисам га хтео разуверавати, јер и да сам хтео, покушај би био без успеха.
Кад сам стигао на њиву, радници су већ били ужинали. Било их је више од тридесет, које мушкиња које женскиња, сем деце. Нешто је домаћа чељад, позајмичари, нешто под надницу. Многи леже у хладу под брестом, ко на леђима, ко потрбушке; неко метнуо под главу пресавијен зубунић, неко је и без тога. О гране од бреста и једног ораха који је до њега везане љуљке и у њима се грче, спавају мала деца, или плачу млатарајући ножицама. О гранама још обешени српови, торбе, гуњеви; уз дебло од бреста стоје празни лонци, чиније, дрвене кашике, крчаг с водом и бардак с ракијом, заптивени лишћем; ту су ројеви мува, а прозуји и по која златица. Гледам како слатко спавају људи с раширеним рукама, како се јако надимају разголићене груди, како се слатко и дубоко срче свеж ваздух; понеки само каткад мрдне главом или купи уста и мрда лицем кад га мува салети. Мало подаље, у хладу, седе деца, те мотре да волови не зађу у непожњевено жито или не раскваре снопове и крстине, и узгред плету шешире од сламе; крај њих дугачки прутови чобански. По стрњици пасу волови, или мирно, спокојно леже по хладовима и преживају. У њиви крај пута, у увратини, стоје кола, стрчи руда и јарам. Под колима се испружио пас, па дакће од врућине. Жене седе даље од мушких по хладовима, те доје децу и певуше им песме, или плету. Девојке се скупиле за се у буљук. Узвикује се, шале се, јуре, задиркују гађају момке грудвицама земље или зрневљем жита, и коре их што спавају. Један се од момака уплашено трже кад га ударише, и онда међу девојкама настаде урнебесан смех и кикот, а младић погледа буновно, протаре очи и лице, по ком се виде бразде од траве на којој је лежао, или од испресавијана гуња, па тек ће као срдито (а види се по њему да му та шала прија):
— Закон ли ви женски! Ако ја потегнем одовуд овим бусењем — и показује на грдно велики бусен земље.
— Деде чик! — зачикну га једна.
— ’Ајд, ’ајд! — одговори он и махну главом, па леже опет и прогунђа нешто за се.
Мало је трајало по мом доласку, па се сви подизаше.
Прилази ми један по један, те се здрави с неким поштовањем и љубављу.
*
Сунце се клони западу ветрић поче пиркати. Оближњи забран крај њиве као да се запалио, па гори вечерњим руменилом. Небо мирно, тихо, по њему плове позлаћени, лаки облачци, све лепши и златнији, што ближи западу. У околним њивама, као и у овој где сам, настаје жагор: плачу узнемирена деца, прте их мајке на леђа, купе жене ствари, кошкају дечаци волове, те крцка јарам и звоне меденице на воловима. Још понека грлица или голуб прне иза крстине, зашуште крила. Из забрана, с високих церова разлеже се гукање голубова и гркање грлица. Препелице пућкају у трави; путем се дижу облаци од прашине — то чобани враћају стоку с пашњака; ричу говеда, мече телад и заигравају се по путу, блеје стада. За стоком иду чобани с крчажићима, прутовима, колутовима исплетене сламе за шешире, неки од њих јаше голу кљусад, лупајући их по трбуху прљавим, испрсканим, поцрнелим, босим ногама. Кљусад се на то не обзиру, већ с времена на време понеко забрљи главу у трњак крај пута да, завиличено уларом, онако узгред, чупне још мало траве или откине купинов лист или бурјан. Чобанин се љути, виче, бије још јаче ногама, вуче улар, а кљусе тромо подигне главу, осврне се, трава му виси из уста, и тек после дуге муке и удараца пође мало брже. Кроз ту грају чују се свиралица и звонки гласови девојчица, које певају идући за стадом с котарчицама за рад преко руке.
Зраци сунца на западу све блеђи, и већ слепи мишеви почињу се укрштавати кроз ваздух. Што сутон више пада, то жагори све већи, а гукање голубова све ређе, али некако јасније, с више дражи.
Радници се почињу разилазити, млађи одлазе пре. Скупиле се девојке из свију околних њива, па иду заједно, са срповима преко рамена. Знојаве кошуље залепиле се за њихово једро тело и обле груди, преко глава им пребачене мараме, вунене сукње пуне осаћа, а један крај подигнут и заденут за пас, те се види кошуља. Загрлиле се две и две, па запеваше песму:
Мој јаране, боле ли те ране?
За њима у групи иду момци. Девојке отпеваше овај један стих меким, нежним, али звонким гласом, а други стих продужише момци пунијим, јачим мушким гласом. као одговор на девојачко питање:
Да не боле, не б’ се ране звале
Старији људи поседали под брест, бришу зиој, растресају с груди знојаву кошуљу да их запирне и расхлади вечерњи поветарац. Примакли уза се бардак с ракијом, а са задовољством, одмарајући се, гледају сређено жито у крстинама, на које су до пред вече долетале грлице, голубови и друге ’тице, а с њих слетале на земљу, те купиле просуто зрневље што се окруни од снопа кад везилац при везивању удари коленом у сноп.
— Их, брате, гледа ли данас чуда божјег од ових ’тица, како су, сироте гладне, навалиле, па падају по њиви и кљуцају жито? — рећи ће ’ча-Мијаило, побратим мог покојног оца. Одвоји од груди залепљену, знојаву кошуљу, раскопча је и растресе је да га мало дохвати ветар, а и сам поче пирити у недра, затим узе бардак, отпљусну из њега мало ракије, заглади риђе бркове, обриса својом храпавом црном руком грлић од бардака, прекрсти се и наздрави Пери, до себе, речима:
— Боже, помози и овесели сваког брата и вредна радника, сељака, који ’рани и црва и мрава и ’тицу из гора и чиновника; Боже, ти га подржи, укрепи. Здрав си, Перо!
Док је ’ча-Мијаило пио, рећи ће Пера:
— Истина је, људи, чудо живо. Све на сељака чека. Гледам оно место где смо ручали, па на мрве се окупиле бубице и мрави; а што вели Мијаило, и ’тица из горе чека на сељака.
— Сељачке руке и зној земљу држе! — опет ће ’ча-Мијаило, и сви са срећним задовољством погледаше у сређене крстине.
— Боже, услиши нас и овесели; помози нама мученицима, а ’вала ти и на овоме! — наздрави Пера првом до себе и наже бардак, а остали додадоше:
— Дај, боже, свако добро вредну раднику, услиши и овесели!
Извор: Домановић, Радоје, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд 1905.
Певачев Ускрс
Он је у овоме месту где сада живи тек од пре три месеца. Никоме није причао откуда је дошао, а без сумње га нико за порекло није ни питао. Уосталом, ко ће га и питати? Он лепо пева и удара у тамбуру, а то је главно. Весело друштво се искупи и зове Перу. Тамбура зазвечи, а он запева, рецимо: „Од севдаха горег јада нема, ал’ севдах се са севдахом вида!“ или ма шта тако, и коме би онда крај вина и такве песме пало на ум да припита Перу одакле је и што је амо дошао.
Не верујем да би и теби, читаоче, стало било до његова порекла, па чак и до ове моје приче, само кад би чуо звук његове тамбуре и онај његов и сладак и силан глас. Та кад он запева коју песму што у срце дира, заборавиш и сам ко си и шта си, већ се сав предаш звуцима, који те опијају, час слатком тугом и чежњом, час бујном веселошћу, те се душа, устрептала, опијена од таква осећања, предаје валима звука на милост и немилост да је носе собом куда хоће.
Е, али кад њега нема да запева, онда можете допустити да бар ја о њему причам.
Није он случајно дошао у ово место, где га нико није познавао. То је тако морало бити. Пера је син доста имућних родитеља, без којих остаде још у осамнаестој својој години. Кад је постао пунолетан, ожени се, прими наслеђе и отпочне трговати. Он млад, наиван, невешт, добра срца и поверљив према сваком, а друштво рђаво, те злоупотреби те његове добре стране, и онда није никакво чудо што му се, кад је узео тридесету годину, продало све за дуг, а он остао сиромашак са женом и четворо ситне деце. Пријатељи и познаници га напустише и он бејаше остављен себи самом.
Заната никаква није знао, а породицу је требало хранити. Једино што је могао и умео, то је да вешто удара у тамбуру и лепо пева. Недаће живота уплетоше јад и тугу у његов, иначе ведар и весео дух, а баш та туга, чиста и искрена, даваше необичне дражи гласу његову.
—
И он остави место свога рођења и пође у свет, да тугом својом људе весели. Неколико година већ живи од те горке зараде, идући тако по местима где га нико не познаје.
Па ипак је храбро сносио своју тешку судбу; певајући другима, предавао се и сам песми свом душом, те за часак заборави све јаде. Жив човек се на све навикне, па и он је навикао да с мало буде задовољан, а зарађивао је то мало, колико му је за живот потребно. Кад он не би могао зарадити, жена је његова шила рубље богатијима, те зарадила она.
Али пре месец дана разболи му се жена. Ономад се тек она предигла, а занеможе дете. Имао је чак нешто мало упггеђена новца, и то све оде за лекове при жениној болести. Већ је неколико дана како није могао ништа зарадити. Једино још што је хлеб од пекара добивао на веру.
Осванула Велика субота, а он целе ноћи није тренуо. Била је будна и жена, али су проговорили једва неколико речи. Седели су у мраку, уз постељу болесна детета, које је стењало, јечало и покаткад мљацкало уснама.
Исток већ подбељује, а у соби се почеше назирати нејасне контуре предмета. И они тако назреше у полутами једно друго, и задрхта свако од својих црних слутња и мисли. Напољу сипи тиха, пролетња киша; петлови лупом крила и кукурекањем објављују зору. На улици се већ поче разлегати жагор и блејање јагањаца што их сељаци догоне на продају. Прозори суседног стана осветљени и кроз намакнуте завесе виде се сенке: час промакне рука, час глава, час цео труп. Све ово као да Пери наговештаваше неку несрећу, као да му потврђиваше бедно и мучно стање његово. Тако му се чинило.
Блејање јагањаца постајаше све јаче, а жагор и врева на улици све већа и већа.
— Купују јагњад. Данас ће сваки купити јагње! — помисли у себи и мисли га одведоше у прошлост, у дом родитељски.
Он је лежао у постељи у то доба и гледао кроз отворена врата у кујну, где мајка према свећи меси колаче. Као да је гледао њезино благо, пуначко лице, забрађено морастом шамијом; пред очима му је био сваки њен покрет. Врата се споља отворе, а улази отац и прича како је добро јагње купио, а он скочи с постеље и журно се облачи, и истрчи напоље да милује јагу и да одбира из велике корпе најлепша и најјача јаја за туцање.
Болесно дете јекну и поче мљецкати уснама, а жена некако тупо и очајнички уздахну. Перу то трже из снова и на душу му паде тежак терет. Осети да је сад отац и да он треба својој деци да припреми радости које он дететом уживаше.
Железнички воз писну на станици, која је ту у близини, а затим се чу оно монотоно хучање и клопарање. Пера чисто зажеле да некуд бега далеко, далеко —можда у прошлост своју.
Дете опет јекну и поче кроз плач бунцати:
— Мајко, Милан узео моје шарено јаје! …
— Ћути, благо мајци; мајка ће теби друго дати — рече жена да би умирила дете. Пољуби га, а сузе покапаше врело детиње чело.
— Бедно сироче моје! — прошапута Пера, и у том тренутку се опет сети свога детињства и својих радости тих дана, својих родитеља: сети се како је и сам припремао за тај дан док је имућан био, и на душу му паде таква тежина као никад дотле. Једва је дисао, челом му избио зној, уста засушила; непгго га под грлом дави, груди празне, а низ образе се скотрља неколико суза.
Из суседног стана чује се лупарање и шкрипање врата, затим одмерено лупање као да се размесује тесто, па онда звека тепсија…
Болесно дете опет поче плакати. Почеше се будити и остала деца.
— Данас се мора наћи новац — цикну жена кроз плач, љутита, а и сама не би знала рећи на кога.
И Пери се заиста учини како се може наћи, само ако се потруди. Љутио се на себе што већ није отишао некуд, него „дангуби ту скрштених руку“.
Пође од куће готово с чврстим уверењем да ће моћи много учинити.
Ишао је улицама, а и сам не зна куда, па ипак на души као да осећаше лакше, „јер се труди“ не би ли намерио какву прилику, а да га питате какву прилику то мисли, то вам ни сам не би умео рећи.
На све стране, куда год се окренете, видите журбу и припрему за сутрашњи велики празник. Понегде већ све спремно, само још каква жена, повезана шамијом, брише прозоре; негде ствари изнете у двориште, а соба још ономад окречена, па сад перу патос; овде, опет, из куће чујете како лупа тучак у металној ступици — то се туца шећер или ораси; онде, опет, осетите мирис пржене каве; прекопута у другој кући видите како се врата отворе и изиђе дечко с тепсијом колача, а за њим се помоли домаћица са засуканим лактовима и изговори: „Нека не прегори као оно прве!“ У неком дворишту, опет, видите како се искупила деца, ла гледају како се дере јагње. Свуда се осећа мирис варзила и чисто гледате како се деца окупила око мајке, па гледају како она шара јаја ћезапом и већ се за свако погађају чије ће бити.
На улици је тек прави метеж. На све стране блеје јагањци. Око сваког стада окупљено по двадесет-тридесет купаца. Ту се виче, ценка, алали, теслими. Куд се окренете, сретнете некога што носи јагње на леђима или у наручју, неки буренце с вином, неки корпу пуну ствари, шегрти проносе нове ципеле и одело. Трговине пуне: једни улазе други излазе, а сваки носи под пазухом какву приновљену ствар, завијену у хартију, и жури кући да проба како ће му стајати. Људи који су свршили посла седе пред каванама, срчу каву и разговарају какво је ко јагње купио и какво је вино набавио; удешавају унапред распоред провођења, а с лица им читате неку необичну срећу и задовољство.
Куд год погледате, све је другачије. Па и у каванама настала нека промена. И ту се бришу прозори, пере патос, износе столови, те гости седе напољу, или у каквој соби која је раније опрана. И нико се не љути; сваки још у овим променама налази неку необичну драж. Чак и ’ча-Тодор, стари бакалин, кога иначе увек видите пред дућаном где погнут и намрштен ћути и претура бројанице у рукама, оставио да млађи продају у дућану, а он, преко обичаја, сео пред кавану, поручио каву и, што је најчудноватије, отпочео причати неке своје обешењаклуке из младости, а сваки који га познаје радних дана мислио би да је тај заборавио и да говори, а камоли да се нашали. Е, али овакви дани преобразе човека.
А баш овакви дани, кад је све весело, теже падају ономе коме се у души јади свили, као сиротом Пери.
Он је непрестано врљао улипама. Гледао је све око себе као по каквој дужности, а та га је олшта радост све више жалостила и управо вређала, мучила. Једаред се умешао и тамо где купују јагњад, па гледао како други купују. Ту му паде на ум како га је дете питало:
— Кад ћемо ми да купимо малу јагу? — и осети како му лопта стаде под грлом, а на очи му се сузе саме отимају, учини му се као да сви у њега гледају, знају да нема новаца, а да је некад био имућан, богат човек. па му се смеју, и стид га обузе. Читавих неколико минута стајао је тако оборене главе, не смејући нигде погледати, а потом се крадом измаче из гомиле и чисто одахну душом.
С времена на време опет срео би га неко па га сав срећан запита:
— ’Оћемо ли сутра једну да викнемо? …
— Како сам остао без пара, ја бих и сад, само да добијем који грош! — одговорио је Пера неким промуклим, тупим гласом.
— Ха, ха, ха! … Шта велиш, данас би још… ха, ха, ха! … Е, Перо, Перо… ха, ха, ха! … шта вели, данас би још! — изговарао је тај задовољно (продужив даље своју шетњу) кроз смех, којим се нарочито смеју људи који се реше да у извесним приликама буду весели и безбрижни, па се смеју свему. Он на сваки начин није разумео Перине речи.
Тако је Пера провео цео дан. Кући није смео ићи, јер му се све чинило да ће пропустити какву добру прилику која би му помогла да се спасе тог тешког положаја.
И поче се спуштати вече. Људи се журе кући, жагор дневни се стишава. Кроз сумрак се види још како измичу задоцнели сељаци. Једни терају заостале овце, с којима јагњад дотераше, а понеки опет на коњу прокаска, носећи пуне бисаге ствари, хитајући радосно кући. Чује се бат коњских копита и тужно блејање оваца које остадоше без својих сисанаца, те их блејањем траже.
„Како и овца тужи за својим породом!“ — помисли Пера и сети се свога болесног детета, па му се срце стеже од бола, а у очима се завртеше сузе. — „И што тражим ја, шта ми треба? Нека бог да да само дете остане живо. Зар ми је до провода, а оно готово на смрти? Ето, како и овца чак жали за својим „дететом“ — мишљаше даље, и одједном се окрете, те готово трчећи пође кући.
„Можда је дете умрло!“ — кресну му мисао кроз главу, и он пред очима гледаше своје бледо мртво дете, жену где се грува у груди и чупа расплетене косе, а осталу децу, ритаву и гладну, уплакану, где се шћућурила у углу собе, а соба мрачна, само се једва назиру предмети према месечеву одсјају. При тој помисли застаде, осети као да га неко удари ножем у срце. Малакса, клону, ноге му клецнуше, грло се запекло, чело хладно, нека га језа прође целим телом, и он се стресе.
Прозори на становима осветљени. Он гледа опет како промичу сенке: час мала детиња прилика, час велика људска, час само рука, час по две-три дечје главице, час женска повезана глава.
„Све је то срећно и задовољно“ — помисли, па не само нгго види сенке већ му се учини као да чује смех, шалу, радосне разговоре; као да слуша како деца запиткују матер час ово час оно: и када ће се сванути, и хоће ли обући ново одело, и колико ће јаја добити, и хоће ли чим се сване јести колача и гледати како се пече јагње на лози? Ту се и нехотице пренесе мислима у своје детињство и све оне радости, сви утисци, свака ситница, свака реч његова и његових родитеља оживе му у памети. Поред тако лепе слике из прошлости стајала је бедна, страшна слика садашњости. Он је окретао главу од ње, плашио се, желео да је одагна, па да саму прошлост гледа, али, као у инат, она постајаше све јаснија и јаснија, а слика прошлости све блеђа и блеђа. Остаде опет пред очима само слика горке садашњости, а она из прошлости повлачи се све више и више док се не изгуби у даљини и једва се види као каква тамна пега, која постајаше све већа и већа, примицаше се све ближе и ближе. Пера се загледа тамо, а неки његови стари познаници као да се помолише отуд и злобно засмејаше, вичући: ,,Трчи кући, несретниче, дете ти је на умору! Што бленеш ту по улицама као лудак?“ И Пера се чисто трже од тог гадног смеха и опет пожури кући. Мало помало, па се мисли опет заплетоше, прошлост се обнови и туга јаче слеже на душу. Бојао се да оде кући: осећаше да не може поднети сву тежину страшне јаве, тим горе што та страхота пада баш уочи Ускрса, дана за који су везане толике успомене радости, среће и задовољства.
—
Болест детиња пошла је нагоре. У сумрачној соби затекао је жену где горко јеца, више болесног детета, које је у сну јаукало, шкрипало зубићима, грчило се и бунцало нешто брзо, неразумљиво. Најмање дете је заспало уплакано и уздисало је у сну после многог плача за новом хаљиницом (као што је видело у суседове девојчице) и шареним јајетом, па најзад и за вечером; два старија мушкарчића су будна и седела крај ногу болесне сестрице плачући у глас, што је допуњавало материно јецање.
Месечеви зраци, што се пробијају кроз расцветану брескву пред прозором, шарају местимично сумрачну собу и дају још тужнији израз ове бедне слике породичне.
—
У зору забрујаше звуци црквених звона и објавише вернима Васкрсење Христово. Деца су још спавала. Најстарији мушкарчић се нешто смејао у сну, а болно дете, уморено болом, стење и тешко дише, а уз њега седе родитељи као два кипа: неми, без живота, без израза. На звуке звона трже се жена, устаде с постеље и, обрнув се истоку, откуд се и сунце рађало, клече према прозору, склопљене руке и поглед подиже небу, и стаде тихо шапутати молитву. Одблесак румене зоре озарава јој бледо, увело лице. Утом тренутку је изгледала као светитељка.
Сврши молитву, и умирена, чисто освежена, прекрсти се неколико пута, устаде и, с пуно уверења да је сад болном детету лакше, приђе његовој постељи, пољуби га и зали тешким сузама, па прошапута:
— Боже, не тражим ништа више, али бар на данашњи дан, када изобилно дајеш срећу свима, помози овом болесном детету! … Боже, молим ти се, опрости све грехе и нама беднима… — После тих речи опет се прекрсти, а сузе јој се сливају низ образе.
Њена молитва као да освежи и Перу, те чисто оживе као из мртвих, прекрсти се, и сам прошапута: „Боже, ти ме не заборави!“
Сунце је изгрејало и чисто злати природу и увеличава општу радост васкрса Христова. На улицама већ настала граја, трчкарање и усклици дечји и радосни поздрави срећних људи:
— Христос васкресе! …
— Бог је добар! — рече жена, некако умирена својом искреном молитвом. — Он ће и на нас погледати… Данас је свуда радост и весеље, моћи ћеш зарадити коју пару, па ће Бог дати да и дете оздрави!
Пера се трже од тих њених речи. Он је био утонуо у своје мисли. Пред очима су му се опет ређале слике из доба срећна детињства, а крај њих тужне слике садашњости — ледена, ужасна јава. Он се баш сећао како је дететом у то доба био срећан уз родитеље, трчкарао час тамо, час амо: гледао како се пече јагње, довикивао свог суседа Микицу да се туцају, загледао радосно ново одело и бројао новац што му отац дао да пије на сабору код цркве лимунаду и да купује шећерлеме. Утом, тек, пред кућом засвирају свирачи и он истрчи из куће, а још се мноштво деце искупи око тарабе. Мати његова изиђе и изнесе ракије, вина, меса, колача и да свирачима, па онда свакоме још шарено јаје, а отац им да новаца.
Ето, из таквих га успомена прекиде жена својим речима, те се трже, и загушеним гласом, којим говори онај што се уздржава да не заплаче и гласно зајеца, једва изговори:
— Могу! …
Дете је све теже и теже дисало. Пера се опет прекрсти, приђе дувару где је вешао тамбуру, узе је у руке и метну под пазухо, па ћутке отвори врата и изиђе из собе. Суза се скотрља низ његове образе. Свеж дах пролетњег јутра задахну га, и он се прибра, утре сузе и у себи промрмља:
— Па то ми је посао, а и морам радити за своју породицу.
—
Кад се појавио у каваии, весела момчадија дочека га усклицима. За столом је седело неколико младића. Ручали су, па пију вино, куцају се чашама и певуше тихо.
Наместише и Перу међу се, примакоше уза њ вина, меса, јаја и колача „да се најпре поткрепи, па да викне једну својски“.
Пера узе један комад меса, метну га у уста, али га не могаше прогутати. Нешто му стегло грло, па му све залогај враћа натраг.
— Зар ја да једем овако изобилно свега, а они тамо ни хлеба немају код куће! — кресну му мисао кроз главу и пред очима му се указа бедна слика његове породице.
— Једи, море; пиј то вино! … Хоћеш ли ракије? … Келнер, дај му шта хоће! — вичу расположени бећари.
Затим опет укрстише чаше.
— У њено здравље! — викну један, дирајући свог друга за неку његову драгану.
Разлеже се гласан смех. Испише чаше наискап.
— Викни ону: „Од севдаха горег јада нема!“ … — виче један — не, не, него ону: „Авај, драги, што ми већ не дођеш!” … — Остави њега, нека пева шта хоће, јер тада најбоље пева — предлаже трећи.
Пери донеше ракију. Тражио је, иако је никад није пио. Испи три-четири чашице на душак, да би се поткрепио за песму. Мора се зарадити.
Удари у жице, звуци тихо забрујаше.
— Немој то, немој то! … Деде весело нешто, или нешто севдалијски! …
Почеше се погађати шта да се пева и сложише се да запева:
Нешто ми се Травник замаглио…
Опет јекну тамбура. Чаше се укрстише, громки усклици проломише ме’ану и свак с нестрпљењем очекиваше песму. Пера је ударао у тамбуру, али гласа не могаше пустити. Грло му суво и као задављено неком лоптом, која га гуши.
— Певај ваздан! … Пеееваааај! …
— Мора се зарадити! … — помисли Пера у себи, пред очима му се опет указа слика бедне породице његове, а при том му живци задрхташе од нестрпљења када ће је обрадовати заслуженим новцем. То му даде снаге, напреже се и пусти глас, који бејаше туп, загушљив, плачан, једва се чуо …
— А, Перо, зар тако?! … Не ваљааа… Бољееее… Покварио се Пера… Не уме да пева — почеше правити примедбе једни…
„Можда већ умире сироче, а ја певам!“ — кресну му мисао кроз главу.
— Друго нешто, брзо, весело! … вичу други. Међутим, Перин глас постајаше све тупљи, загушљивији, личаше пре на стењање, него на песму.
Сви га погледаше, а он у лицу бледомодар, усне му дрхте, очи засузиле, а под грлом му игра. Сви заћуташе. Настаде чудна тишина, која на Перу још горе утицаше.
Рука му клону, последњи акорди изгубише се у чудној тишини, глава му паде на груди, крупне сузе линуше низ образе.
Пера се загуши од плача и тешко зајеца.
Београд, 9. априла 1899.
Извор: Домановић, Радоје, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд 1905.
Идеалиста (2/2)
— Ето, дакле — продужи Марко — ово писмо нам јасно говори о жарком, чистом осећању, из њега се види какав пламен родољубља гораше у његовим грудима. То је Ђорђе писао баш пред полазак у мучну борбу, онда кад је био млад, свеж, бујан. После су дошле тридесет година рада, страдања, мука. Казао сам вам већ какав је изгледао кад сам га први пут познао пре пет година. Имао је шесет година, а изгледао је бар двадесет година старији. Он снагу није штедео, он није живео него горео.
— Неколико дана по своме одласку, седео сам са једним својим другом, учитељем, пред школом у школској башти. У тој згради је био други и трећи разред основне школе. Учитељ трећег разреда је тај мој друг. Његови ђаци су били пуштени на одмор, играју се, облећу као мушице око нас. Од учионице другог разреда отворени прозори, те се лепо чује песма, коју певају свежи и звонки дечији гласићи:
Зелени се мио брег…
— ’Ча-Ђорђе пева с децом — рече мој друг учитељ.
— Зар је то његов разред? — упитах зачуђен.
— Његов. Он сад само пева. Дође у осам, седне за сто, зарони главу међу руке, или седне ту уз пгрозор, гледа ово зеленило, а деца му певају. Па, и шта би? … Стар, изнурен… а и урадио је много. Кад бисмо ми урадили и десети део онога што је он урадио, добро би било.
— Зар он није у пензији?
— Није. Он је провео у овим крајевима више од петнаест година док још не беху ослобођени, па му те године нису урачунате у године државне службе. Рачуна му се само ово од ослобођења. Тако он има мању плату него многи млади људи који су му били ђаци, јер је последњих година добијао слабе оцене, те му нису давали ни повишицу. А и сад га држе, да би имао више година службе за пензију.
— Аха, учињена му та доброта. И то му је сва награда за труд што му је дозвољено да овако изнурен и даље ради! … — рекох, а туга ми притиште груди.
— Све ово што видиш грађана, све је то ’ча-Ђорђев ђак. Није он учио само децу, учио је и одрасле људе. Он је био о свом трошку подигао зграду, где је сад општина, и учио у пространој учионици и одрасле и децу. Причају стари грађани, који га знају из младог доба, да тај није знао за умор. Радио је дању и ноћу, а није за њега било празника, ни одмора! — причаше ми друг.
— И заиста сам приметио да је у тој околини врло велики проценат писмених. Ретко сам наишао чак и на старца, вршњака Ђорђевог, а да није писмен. Све је дакле то неуморни ’ча-Ђорђе створио.
— Када се и одрасли људи стадоше скупљати у његову учионицу, Турци му створе кривицу и затворе га, те је неколико месци лежао у затвору. Новац његов учинио је доста утицаја код турских власти, те га пусте из затвора, али му забране да се у школи скупљају одрасли, већ само деца. После тога је он дању учио децу, а ноћу одрасле, излажући се најгорим опасностима. Ноћу је он учио народ о славној српској прошлости, одушевљавао их, спремао за борбу, подгревао у њиховим срцима наду на боље дане, и уопште, казивао им све оно што је и сам знао. Баш на две-три године пред ослобођење, Турци дознаду за такав његов рад, и једино се бекством спасао од сигурне смрти, на коју би га осудили. За време рата он је прикупио добровољачку чету, и храбро се борио против Турака са српском војском. После рата постадоше ти крајеви слободни, и Ђорђе оста опет као учитељ.
— После ових речи мој друг учитељ заћута. Ћутао сам и ја. Он рече ђацима да уђу у школу — оде и он. Ја остадох сам.
— Из разреда ’ча-Ђорђевог једнако се чује песма. Престаде песма, настаде граја, урнебес, и весела деца потрчаше на одмор. Мало после изиђе и ’ча-Ђорђе.
— Шта сте се ви усамили? — рече ми ’ча-Ђорђе кад ме угледа.
— Гледам како имате лепу башту. — Утом дотрча један ђачић, и, плачући, исприча ’ча-Ђорђу како га је други ђак ударио штапом по глави.
’Ча-Ђорђе му приђе и нежно га помилова по главици својом смежураном руком.
— Проћи ће то! Није хтео он, воли он тебе… Треба да будете добри и мислите добро један другоме, и да се трудите да будете добри људи!
Дете утешено опет отрча у игру, а ’ча-Ђорђе се осмехну благо:
— Деца! … Ја волим кад се играју…
— Лепо певају.
— Ја волим кад ми певају, чисто заборавим на све… Ето, уморим се и само кад говорим… Певао сам и ја лепо кад сам био млад…
— Долазите ли редовно и пре и после подне?
— Долазим… али слабо радим. Не могу, доста сам и радио. Не бих ни ово радио, али због моје деце, због пензије… за њих, а ја сам своје свршио… Глас му је дрхтао, а очи су му биле пуне суза.
— Хоћемо ли у школу? — упита га једно ђаче.
— Доста је, децо, идите кући.
— Кући! Кућиии! — повикаше деца углас, и одјурише.
— Па и време је да се одморите! — рекох ’ча-Ђорђу.
— Одморићу се кад умрем. Јест, само кад умрем… Пре не.
— Пази кад се чита! Куд звераш ти у задњој клупи! — чу се јако глас учитеља из трећег разреда.
— А што да пази! — насмеја се ’ча-Ђорђе. — Не треба нико ништа да учи. Што човек мање зна, мање пати. Без знања живи срећније. Камо среће да ни ја никад ништа нисам ни учио!
— Немојте тако, забога! Ваше знање је користило стотинама, можда хљадама…
Он хтеде нешто да одговори, али реч запе у грлу, глава му клону на груди, и он дубоко уздахну и одмахну уздрхталом руком.
Зраци сунчани пробјају се кроз багреново лишће, и обасјавају његову као снег белу косу.
— Све је прошло… — рече он најзад — све је, све је прошло… Ви сте млад човек, тек сте ушли у живот… Ја вас слушах ономад како се одушевљено препирете о појединим друштвеним питањима… Ту застаде, и погледа ме оним тужним погледом, који ми јасно казиваше низ беда у животу.
— Ја у њему гледах каква ми може бити будућност, као да гледах крај, последње кораке свога живота. Срце ми се испуни страшном слутњом. Нисам ни речи могао проговорити.
— Ви се ватрено препирете, а ја се сетих своје младости…
— Дакле и он у мени гледа своју прошлост — помислих у себи.
— Мислио сам да се никад нећу уморити… — продужи он тихим гласом, који се једва чуо, па, прекинувши реченицу, заврши после неколико тренутака: — Сит сам живота, верујте ми да ја желим само смрт…
И он ћуташе.
— Страшна жеља! — помислих, и стресох се.
— Још се од њега, овако изнуреног, тражи да ради… Још да ради после толико и тако упорног рада! … Чудне награде што му се допушта да овако изнурен, клецајући долази до школе, да би својој деци осигурао који динар пензије кад умре. И он мора да ради, јер осећа сиромах да је и то родитељска дужност. Он се сада сигурно осећа као кривац пред својом породицом, те последње капи крви троши сад на њу, а себи никад ничега није желео — а сада има само једну страшну жељу — да умре, јер је сит живота! …
— Такве су мисли кружиле по мојој глави, гледајући ’ча-Ђорђа и његово поцепано, похабано одело, и обузе ме таква туга да хтедох гласно заплакати, зајецати. Не бих зажалио ни половину свога живота кад бих му могао повратити снагу и веселост. И нехотице ми се отеше речи:
— Добар је бог! Дочекаћете и ви још срећних дана… Стићи ће вам деца, имаћете потпоре, бићете срећни…
— Не марим ништа… Ја више не умем да се радујем… Много сам се и радовао и радио и патио… Било је свега, а највише муке… Сад више не осећам ништа, ни радости ни жалости — говораше он потмулим гласом, и додаде скоро шапатом:
— Само сад желим да умрем…
Из учионице трећег разреда опет се чу учитељев глас:
— Напоље, напоље, да стојиш… Не учи се тако! …
’Ча-Ђорђе се опет тужно осмехну.
Према школи је мала ме’ана. Пред њом седе неколико грађана, играју домине.
Лаганим, достојанственим ходом пролажаше окружни начелник. Жандарм иде за њим. Сви грађани скочише, и смерно скидоше капе.
— То је мој школски друг — осмехну се тужно ’ча-Ђорђе. — Ја сам био син богатог оца, он сиромашак. Ја одличан ђак, он рђав. Због тога изгуби право на школовање. Ја сам га искрено жалио. Он не доврши школу, а ја сврших с одличним успехом, и проведох још две године у Бечу. Ја сам наследио доста новца, и дошао у неослобођене крајеве потпуно школован, спреман. А он је доцније ушао у службу у ослобођеним крајевима, као несвршен ђак… И ја утроших и готовину и снагу и здравље, и намучих се по затворима, и сад, после тридесет година рада, имам сто динара месечне плате… а петеро деце…
’Ча-Ђорђе од кашља једва изговори последње речи.
— А он без школе и патње има огромну плату и више хиљада готова новца — продужи ’ча-Ђорђе. И њега сад ето сви поштују, и понизно скидају капе, а ја који сам толико радио, борио се, патио с њима, мучио се и помагао им… немам ничега, па чак ни поштовања! Кад ја прођем поред њих, они се смеју…
Глас му је ту задрхтао, чисто кроз сузе као да изговара… поћута мало, диже главу, па додаде живљим, још устрепталијим гласом, гледајући ме право у очи:
— Ви сте још млад човек; будите све, све будите, али вас једно молим… немојте само бити поштен човек…
Ја задрхтах од слутње и туге.
— Моји ученици, које сам и новчано помагао и на пут извео — неће сад да ме виде… Глобили су ме, разумете ли! А неки се подгуркују заједљиво кад ја прођем, и зову ме пропалицом… Свет не пита што сте пропали, али чим види у беди и сиротињи, одмах сте изгубили све… Дају вам само презрење…
Утом начелник прође поред ограде школске, погледа на ’ча-Ђорђа, и климну му достојанствено главом, па процеди кроз зубе:
— Како је, Ђорђе? …
— Како се мора! — одговори Ђорђе.
Начелник прође, а Ђорђе обори главу.
— Уосталом, шта имам да тражим… Жалим само своју децу… Радите, радите, ја се грешим… Будите добри, поштени, али не тражите захвалности — јер ње нема… Бићете вечити мученик…
Опет заћута — па се тек сети:
— Пре неки дан су ми продали виноград за порез а у општинској згради, коју сам ја општини поклонио, онај коме сам ја највише помагао и учинио, викну на мене, кад сам га молио да мојој деци не продају тај виноград:
— Ко ти је крив што си упропастио толике паре! … Све си појео и попио, па ми се сад ту превијаш…
Уздах му се оте из груди, и заврши промукло:
— Сматрају ме за просјака! …
Две сузе се котрљају низ бледе, смежуране, увеле образе…
— Не жалим — рече — ја сам свој дуг одужио. Жалим само што децу остављам у сиротињи. Ко зна, можда ће бити срећнија од мене… Или… нек буду као ја… нек буду добри, и сами себи изаберу пут… Мени је још смрт мила…
— Желим, збиља желим смрт! — Глас му је био потмуо и изгледаше збиља као глас из гроба, као глас смрти…
V
Последњи пут га видех оне зиме кад сам овамо премештен.
Беше хладан дан. Ветар разноси снег с кровова и тера га у лице. На улици ретко ко се виђа. Прођох поред општинске зграде, задужбине ’ча-Ђорђеве. Он стајаше пред вратима. Ветар му лепрша подрто одело. Главу оборио, а дрхти од зиме и старости.
— Шта радите ту, ’ча-Ђорђе? — упитах.
Он диже главу, гледа ме дуго, сузе му ударише на очи:
— Мучим се.
— Чекате неког?
— Дете ми болесно, па сам из општине тражио станарину за идући месец, да купим лекове, па не даду… Ишао сам и у срез, па не даду…
Сузе га загушише.
Ја извадих половину свога новца и пружих му:
— Немојте их молити, ево, ја ћу Вам дати… на зајам — додадох да би примио.
Он ме погледа, и чудан осмех му пређе преко лица, а у оку видех зрак наде…
— Будите ваљани… ја сам грешио! Можда ће код будућих генерација бити све више оних што цене врлину.
Сузе га загушише.
—
Клецајући уђе у апотеку.
*
— И ето сада се одмара. Жеља му се испунила, а облагодарна општина и грађанство полажу му венце у знак признања на гроб… Писали чланак, држали говоре, хвалили његов мучан рад…
… Доста и то, што би рекао ’ча-Ђорђе. Биће ваљда времена кад ће се врлина и за живота поштовати и награђивати — заврши своје причање Марко, с горким осмехом на лицу и сузом у очима.
6. марта 1899.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Из бележака са села (4/4)
IV
ДОБРА ДУША
Неко се бори за власт, неко за господство, неко за богатство, неко да придобије љубав, неко за положај, неко за престо, неко за славу, а она се, јадница, борила целог века за сапун. И то не какав скупоцени сапун, већ сапун за прање рубља, пераћи, како га сељаци зову погани сапун. Ето, за тај сапун борећи се, провела је век.
Памтим је још док бејах дете. Малена, крупна, мало нарамкује из десног кука. Глава повећа, лице црножуто, грубо, увек исперутано због многе употребе сапуна; танка, влажна, широка уста; очице мале, симпатичне, жалосне, вире испод чисте шамије, коју готово на очи навуче. Откад ја памтим она је удовица. Живела је с браћом у задрузи и вршила је дужност дечјег команданта.
Она их храни, пева им, тепа; она их, како она стручно вели, „полаже“ да спавају, она их буди, она све. И она је ручала, вечерала и спавала у томе дечјем логору, иако је имала своју клету.
Ту тек да човек уђе, па да види да се она не бори узалуд целог века за сапун. Мирише чистота и босиљак, а и на њој све чисто од главе до пете. Свака крпица коју и у дворишту нађе (и то је радила), опрана и лепо сложена.
— Што? Требаће и ово за закрпу, а они бацили! — говори и дигне крпицу, али је не остави прљаву. Одмах сапун и воду, па то опере у три воде и три пут трља сапуном.
Седи усред дечје војске, жваће ’леб, а деца по двоје-троје на групице једу млеко, па се и заваде, побију се кашикама, па им косице све беле од млека. Она се умеша, расправља, деца је се не боје, не слушају, а она удари у плач и узме клети судбину, а деца у смеј. Тада у крајњем моменту тражи интервенцију страних сила и зове у помоћ мајке и очеве. Кад успостави ред, она опет певуши деци нека тепања на свој особити начин.
Нико никад с њом озбиљно није разговарао. Све што је, то се нашале на рачун њеног сапуна.
Једнако с децом, па и она годинама постала право дете. Час плаче ни за шта, час се смеје до суза.
Њене се жеље каткад простирале и на шамије и на по коју памуклију, иако је у сандуку имала неупотребљених нових шамија, које је на свадбама добијала пре толико и толико година, али она то чува, слаже. Сваки дан по десет ће пута повадити све из сандука и наново сложити.
Али сапун, пусти сапун! Мисао о сапуну је испунила целу њену егзистенцију, и ум и срце и Душу њену.
Као год што је Наполеон рекао: „Три су ствари потребне за рат: прво — новац, друго — новац, и треће — опет новац“; тако би и она, попут овог великог ратника, да је за ову фразу знала, узвикнула с пуним убеђењем: „Три су ствари потребне за живот: прво — сапун, друго — сапун, и треће — опет сапун!”
Сељаци су се често смејали и дирали је за ову њену манију за чистотом, али мени је то било симпатично. Сваки час се купа. А кад се умива, стани па гледај! По читав сат се умива. Десет пута ће се мазати сапуном и спирати га. Зато јој је лице и исперутано.
Чим ко из куће пође у варош, она одмах за њим:
— Купи, брале, мало сапуна!
— Какав сапун! Не може то једнако да се троше паре.
— Купи, вала, сад, па после, еј, чак там’ задуго нећу тражити.
Очајна је кад се онај што иде врати без сапуна. Онда иде у своју клетицу, па плаче као да је све покопала. А имала је увек у резерви бар два килограма, ал’ то не би утрошила до жива јада, тако рећи никад, па ма надничила ваздан за најмање сликче сапуна.
Ако дође ко од зетова или родбине у госте, а она одмах пред њега, па место поздрава:
— Аха! Ето мени мога зета, купиће он мени сапуна.
*
Доцније се браћа поделила. Њој су дали једну краву и 300 килограма жита као храну за годину. Она остаде код најстаријег брата. И даље се бавила око деце, и даље је молила и кукала за сапун.
Чим чује да је ко испросио, одмах она иде њему.
— А, жениш се, дан ти твој, а ниси мени купио сапуна!
Њој је то тражење прешло у страст, и у последње време она је људе делила у две групе: добри, који јој купе сапуна, и пропала бића, одроди, који јој никад нису купили сапуна.
Говорите ви њој о неком и истичите све врлине овог света да докажете да је добар, то све за њу не вреди ништа. Слушала је једном како њен брат разговара са сељацима да је за председника најбољи Павле…
— Их, што га погоди! И сина женио и ћер удавао, па никад да ми је купио сапуна! — добацила је она жучно.
Она је чак на неки начин сматрала да је то куповање њој сапуна обавезније за сваког српског грађанина него плаћање пореза.
*
Прошло је било десет година, а ја је нисам видео. Тад кад сам походио њину кућу, брат јој бејаше умро неколико месеци раније.
Седи на постељи где јој је брат спавао, па плаче, и нариче:
— Јаој, слатки брале, ко ће мени сапуна да купи? А ти купиш, па кажеш: ево сапуна! Јаој, добро моје! … А сеја теби дала њене даске, а не жали сеја за тебе! … У моје те даске са’ранили, добро моје! …
— Ћути будало! Шта ту пренемажеш? — обрецну се на њу један од братанића.
— Но, ћути! Ваљад’ ми купујете сапун, па да не жалим!
— А какве даске? — упитам.
— Па, знаш, она дала њене даске, те смо јадног оцу са’ранили — рече њен братанић.
— Па зар сваки има спремљене своје даске за мртвачки сандук?! — упитам зачуђен.
— Има, но! Кад су се из задруге поделили, они су из заједничког забрана узели јапију и отесали сваком даске.
— А где су његове?
— Па није имао Нино покојни, па јадан оца дао њему своје.
— Сејине даске, брале слатки, у њима да лежиш! Суве, брале, како су добре биле, сад онаке јапије нема, ал’ не жали сеја! — нариче она.
— Па отесаће и теби друге! — тешим је.
Она уздахну, па ће тихо кроз плач:
— Нема сад онак’е. Оно је, знаш, сува јапија била, па ми не би за дваес’ година у земљи иструлеле.
Купио сам јој килограм сапуна. Њена се туга мало ублажи од толике изненадне радости.
Јадница! Волела је „кило“ сапуна него престо руског цара.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Из бележака са села (1/4)
Још дететом, у својој деветој години — прича мој пријатељ — оставио сам село, место свога рођења. Од тог времена па до своје двадесет осме године свега сам три пута био у селу, у гостима код мојих рођака. Дочекан искрено, добродушно, враћао сам се у Београд освежен, обновљен неразореним, лепим споменима и утисцима из доба срећног детињства. Како су то слатке, свеже успомене. Доцније, као старији, већ као човек, живећи у друштву људи (у паланкама и престоници) видео сам све противно оном животу што сам га дететом у селу гледао. Гледајући подле и гадне људе, окружен бедом и јадом друштвеним, слушајући како се лукавство, злоба, подлост и неваљалство пакосно церекају пропасти добра и врлине, гушећи се од смрада иструлелог морала, ја сам се увек и нехотице отимао да се мислима вратим селу, а то значи детињству моме. Село по мом мишљењу још беше чисто, свеже, идеално. То беше за мене још једино уточиште, јер сам био убеђен да село, моје село, па разуме се и друго, не може ни бити другојачије него онако како су га моје наивне, детиње очи гледале. Нема туга и јада, нема бола, нема злобе и неправде, већ сама радост живота.
Весело брује потоци са својом бистром, кристалном водом кроз хладовите шуме, гучу голубови, грчу грлице, прижељкују славуји, звижде косови уз пратњу хора разних певачица. Ветрић, пун мириса и пољског цвећа (што га беру деца и девојке), лелуја зрело златно класје. Бруји на све стране весела, жетелачка песма, одсјајују српови на сунцу у рукама вредних жетелаца, беле се чисте пребачене мараме преко глава запурених девојака са свежим, светлим очима и бујним прсима, од којих пуцају пуца на јелеку. Смех, шала, кикот, припеви, љубав, слога. И природа и људи, све у недостижној, идеалној хармонији среће. Пада вече, румене се брда, злате облаци, жаре шуме, шушти вечерњи ветрић кроз лишће и носи нам мирис липова цвета, диже се весео жагор: чобани терају стада, дижу се облаци прашине, блеје овце, ричу краве и носе пуно виме млека за децу, за нас. Чупаво кљусе што га јаши чобанин забрљило главу у трњак крај пута да онако, узгред, завиличено уларом, чупне мало бурјана. Чобанин га вуче уларом, удара голим ногама и оно лено покаса за стадом са навијеном главом у страну, а из уста му вири зелено лишће. Како је све то лепо! Вечерња румен бледи, предмете обмотава тајанствен сумрак, пролећу слепи мишеви, још се чује у забранима гукање голубова, јасније и јаче. На небу се пале звезде, трепере мило, весело. Иза мрачног, шумовитог Рудника јавља се месец, те посребрава све што у заласку сунчеву беше пурпурно и златно. И месец жури преко чистог неба на састанак где га чекају с нестрпљењем, с трепетом, драгане — звезде. Почиње клепет ветрењача, путем крцкају кола натоварена житом, одмерено бију меденице што су о врату воловима, према њихову лагану ходу, роморе двојнице, а кроз ноћ бије свежа, снажна песма:
— Тамна ноћи, пуна ти си мрака
Срце моје, још пуније јада.
Па тек прела, па оне ватре на обрешцима, па прељске звучне песме кроз нему, тиху ноћ у августу месецу. Како је све дивно. Како је то лепо било. И пролеће и лето, и вече и зора, и јесен с кишама кад чобани седе око ватре у колибици покривеној грањем. Око ватре пуцају печењаци, који се још нађу од недозрела кукуруза, причају се приче о али, о пепељузи и вазда других, а киша шушти по лишћу од крова, прокапљује, и кишне капљице падају на ватру и пућкају. Лепа зима; снег, иње, скакање, грудвање. Све лепо. Ватра гори на огњишту и огледа се на прозору, па као да је у дворишту још једна запаљена, и што зора ближе, петлови све чешће кукуричу, лупајући крилима, а ватра, она друга, што се кроз прозор види, све блеђа и блеђа, бледа сасвим, ишчезава, нестане је и тек забеласа снег на крову од качаре и амбара. Како је то све лепо било. И природа и људи. Људи добри, весели, срећни, певају, веселе се, наздрављају здравице на славама и свадбама. Све лепо, све с песмом и весељем. Нигде туге, уздаха ни бола, неправде, пакости и злобе. Добар уча, добар кмет, добар попа. Сећам га се, иде из цркве лагано, кротко, са задигнутим крајем од мантије што га закачи за појас. Прилазе му људи, жене, девојке, старци, бабе, љубе га у руку. Прилазим и ја, весело, са задовољством, љубим му руку, он ме помилује по глави и рекне благо: „Гле, зар и ти ту!“ Ја сав срећан. Па како сам се у цркви срећан осећао. Попа пева, мирише тамњан и измирна, гледам иконе, људи се побожно крсте, сјаје се попине одежде, учитељ пева за певницом, звецка кадионица неким нарочитим милим звуком, а из ње се диже мирисан дим, пред олтаром панаије преливене вином, у њих забодене свеће, па и онај мирис свећа прија, чисто освежава. О како је све лепо, како свеже и слатко!
*
Тако се пред мојим очима указиваше село, моје село, свако село, кад на њега помислим, јер сам село знао само из утисака наивног, срећног детињства, и нисам га после могао гледати другим очима, већ очима оним истим којима тад гледах. Иако су ме многобројни случајеви могли и хтели разочарати, ја сам бежао од тога; нисам хтео веровати никоме, ничему, нисам смео. Тако сам као дете гледао село срећно, задовољно, а тако га и многи писци наши гледају још и данас, у зрело своје доба.
*
Кад сам пре годину дана отишао у село да се одморим, освежим и разгалим, разочарао сам се још првог дана.
У четири часа поподне кола су ме чекала на најближој станици до мог села. Чим сам из воза изишао, сео сам на кола и одмах кренуо да што пре стигнем у своје село, зажелео сам га се.
Сусед наш из села, чича-Петар, који је за ме дотерао кола, врло се обрадовао што ме је видео. (С његовом децом, својим друговима из села, највише сам се играо и забављао.) Рече ми да седнемо оба у предњи крај кола да би се могли боље разговарати.
Распитивао сам о свему, о свачему, о свакоме кога сам год запамтио, и чича-Петрови одговори беху ми тешки, непријатни.
— Како је Милан, ’ча-Мијаилов син? — упитам. То је мој школски друг, беше весео и несташан. Најбоље се умео пети на дрвеће да вади гнезда ’тичја и ја сам га волео што беше најокретнији и највеселији.
’Ча-Петар поћута мало, помисли, па, и не гледајући у мене, одговори мирно:
— Тхе, како? Не ваља. Слабо имање, а дажбине велике, па тако, мучи се, петља, шта ће! Отац му је умро. Знаш? … Умро зимус, деца му ситна, а он и жена шта могу да учине. Не знају куд ће пре да стигну. Пролетос му продадоше оно мало овчица за порез, па сад бог зна да л’ може чим децу омрсити. Мука је, моје дете! Није ласно… Шта ћеш, мора се трпети, док не пукну трпила… Не ваља ни за кога… Де, мали, шта се лењиш — викну коњу леваку и трже узде.
— Неко горе, неко боље, ал’ није ласно ником. Из ове се коже не може у другу. Знаш како вели песма: „Зло орати, горе војевати, а најгоре ићи у ајдуке…“ — додаде чича-Петар и уздахну дубоко, климајући главом замишљен, тужно.
Ја му ништа не одговорих.
— Скупа је, мислим, и та проклета железница? — упита ме после краћег ћутања.
— Скупа.
— Скупо, но, све скупо, а нема се. Нема народ гроша, а мораш да га имаш, па ти како си вешт. Продај што имаш… А треба на сто страна… Ништа од нас не може бити.
Стеже ме нека туга око срца. Нисам га смео ништа више ни запиткивати, али он ми сам узе причати, те о овоме те о ономе. Све горе од горега, све црње од црњега.
Тако у разговору стигосмо око пет часова до нашег села. Одмах у почетку, крај пута је наша сеоска ме’ана, а према њој судница. Под храстом, пред судницом, у хладу, лежаше на леђима општински пандур, дрошав и голотрб. Кад чу кола, подиже се мало, погледа закрвављеним очима, тупо, готово бесвесно на нас, па леже наново. У једном крају пута стоје истоварена кола. Искошкани волови из јарма стоје уз руду, привезани уларима за јармењачу, и једу младо кукурузово лишће и исецкане дулеке. Около се окупиле кокошке и пилићи, па се бојажљиво прикрадају или дрско залете и кљују семење од дулека, а кад во случајно, једући зелен кукуруз мане главом, пилеж прсне куд које, па се наново скупљају да продуже пљачку. Пред ме’аном на неколико корака стоји ме’анџика, смеђа, сувоњава женица, повијених леђа и упалих груди. Очи јој светле, велика уста развучена на смех, цео израз широка лица изгледа као спреман за шалу. На ногама јој беле чарапе и кожне папуче, веће за читаву шаку него што треба. Крај ње седи на земљи пуначко, умрљано, плаво детешце с комадом леба у руци. И око њега се окупиле кокошке, па слећу са свију страна да му отму комад. Једна подскочи и кљуну га у ручицу, те дете врисну и испусти комад, који одмах уграби једна кокица и узе бежати држећи плен у кљуну, а за њом се надала читава кокошја војска у потеру. Пред ме’аном два стола, тешка, незграпна, од храстовине, а такве исте и столице. За једним столом седе четири, пет сељака у подртим, искрпљеним дебелим кошуљама, а за другим столом поп и два боље одевена сељака пију каве.
Кад се зауставише наша кола, Радојка (тако се звала ме’анџика) остави игле и плетиво, па приђе те се поздрави.
Назвах бога сељацима (оној четворици) и они се мало подигоше и дохватише капа, па приђем попу. Није ме одмах познао, а и он постарио. У ово доба могао је имати педесет и четири године, проседио и доста оронуо, а за мога детињства беше млад, свеж, и црне као угљен, коврџаве косе. Поздрависмо се па седосмо с њима и ја и чича-Пера. Поп ме детаљно испитиваше о мени, о мом животу, о новостима из Београда, и ја сам му, што сам могао краће, одговарао на питања, нешто из досаде, а нешто разлењен од умора и врућине. Сељаци прекинули свој разговор, па се окренули и слушају наш разговор пажљиво, с полуотвореним устима.
— Може ли тако, Милуне? — обрати се после нашег разговора једном од оне четворице за другим столом.
Милун се замисли, протрља се по челу, превуче грубом, широком руком преко сува, препланула лица и задржа длан на бради, па отворених уста гледаше неко време у земљу, лупкајући ногом по земљи, па, подигнув очи, погледа попа и рече, снебивајући се, с осмехом, као да се тиме извини што му немогућност не допушта.
— Не може, богами, господине-попо, а би’ ја драге воље. А сад је, знаш, стигао и пољски рад, па је дангубно.
— Добро, добро, умећу и ја да се затежем кад ти код мене дођеш. Зар ти је мало три гроша на дан да товариш и истовараш циглу, и да идеш уз кола. ’Ајде да дајеш кола и волове, ал’ то ја дајем моје. Ти само да рабаџијаш.
— Мало… мало сасвим — додаде Милун, ману главом и слеже раменима као да се правда што не може.
— А твој брат још ми није платио за оно опело његове таште?
— Платиће, господин-попо!
— Платиће, а пролетос уме да сведочи против мене кад сам се парничио с Марком.
Милун ућута.
— Кажи му нека ми паре одмах сутра донесе. Нека му да његов Марко, кад му онако лепо сведочи. Преварио се Марко… У попа је мало дубља кеса, па ћу га терати докле год има суда… Тако му кажи… А велиш нећеш… Лепо, кајаћеш се ти, доћи ћеш ти попа да молиш… Ето, какви су — обрати се поп мени — неће да ми рабаџија за три гроша, а да је среће па своме попи џабе да уради. Шта је то један дан радити за свог свештеника. А поп и крсти, и венча, и опоје, и свети водицу, не можеш ништа без попа, и опет они тако…
Ја слегох раменима.
— Хајде да навратимо до моје куће да што попијемо, па после продужите пут, а и близу вам је до куће.
Примим понуду.
Велико, пространо двориште попове куће, ограђено високом тарабом, иза које провирује винова лоза, а на местима се и превила преко тарабе. У дворишту пред кућом лепо уређена башта, ограђена малом тарабицом, зелено бојеном, а у среди ’ладњак што га покрива густо преплетена винова лоза. Под ’ладњаком сто са чистим чаршавом, на њему у чаши цвеће, и око стола неколико столица. До баште бунар покривен бојеним плехом. С једне и с друге стране баште велики воћњак, у коме су у дну остале стаје: амбари, кошеви, млекар, качара; иза куће: штала, пушница, казаница. Из главног дворишта воде врата за велики, простран шљивар, који је с леве стране дворишта, а с десне стране су обори и свињци, где су урањене свиње, торови и кошаре за стоку. Поп, има три куће. Једна велика, висока и елегантна, у којој станује поп, једна мања у којој седи ожењен син попов са женом, и једна брвнара за млађе. Под великим тремом од брвнаре стоје лепа, фина лака кола за вожњу, једна тешка за терете, и мале двоколице, а о дирецима повешани амови, узде, седла и остали прибор.
Седосмо за сто под ’ладњаком. Поп скиде капу обриса зној, налакти се на сто и продужи ми причати, што је још уз пут почео, о исквареном сељачком свету. Наједном се загледа у један калем са кога се оченула гранчица, и прекиде причање, те се диже и оде калему.
— Е не можеш ти ништа имати. ’Оћу, тако ми бога, да убијем некога због ових калема. Ја их чувам као очи… Милутине, Милутине…
— Одвео коње да напоји — чу се глас кроз прозор од оне друге куће.
Изиђе попадија. Крупна, пуна жена с обојеном косом и обрвама, управо, обојеном кожом где треба да су обрве за читав прст ширине. Приђе те се поздрави, па се измаче, а за њом изиђе ћер попова, једра, здрава девојка. Поздрави се и она, оборених очију, па стуче натраг.
— Милева — рече поп ћери — деде мети две флаше пива у кову па спусти у бунар да се ’лади, а ти дотле деде донеси мало сира и скорупа да ми промезетимо… Једете ли сир, ако хоћете, да спреме час једно пржено пиле? — обрати се опет мени.
— Хвала, можемо сира.
Осећао сам се пријатно, јер после припеке поче прохлађивати, осети се поветарац, па као да оживљаваше клонуо организам. Таман девојка донесе тањире и смок, док на врата уђоше сељак и сељанка, а са њима дете мушко од седам-осам година. Уђоше у башту. Приђоше сви по реду руци поповој, па се измакоше. Сељак, неки сиромашак — Мијат, мрка, сува, препланула, изнурена лица, утуљена сјаја очију. Цео његов израз прича о патњама и невољи кроз које је у животу прошао. На њему кошуља која је на рамену поцепана, па се види гола, црна рука; гаће поцепане на десном колену, ваљда од везивања снопова, опанци дроњави, чарапе пуне осаћа. На знојавом лицу улепила се прашина и сливају се црни млазеви поред ушију. На црној коси, што у бичевима вири испод подртог, поцрнелог од кише, сламног шешира, пуно прашине и осаћа, а тако исто на обрвама и брковима. Кошуља на плећима и грудима залепила се о тело сва мокра од зноја, а и по њој плева, осаћ и прашина. Жена тако исто бедна, слаба, жилавих руку, боса, са танким, жилавим, црним ногама. И она знојава и прљава. На леђима јој торба с неким чанцима. Обадвоје су носили српове, а и без тога се види да иду са жетве. Дете пупаво, босо, у издртој кошуљи. Лице му жуто, испијено, поглед грозничав, око уста искрастано, по танком вратићу играју модре жиле. Дише тешко, с отвореним устима, шмиче, стење и кењка држећи мајку за сукњу, а она га милује прљавом и знојавом руком по прашљивој, улепљеној коси.
— Које добро, Мијате? — упита га поп.
— Није добро, господин-попо, рђаво.
— Дете ни слабо, попо — рече жена.
Дете поче јаче кењкати и јаче се приљуби уз матер.
— Имали смо мало да дорадимо, те дорадисмо раније, па свратисмо на тебе да овом детету очиташ.
— ’Оћеш малу ил’ велику молитву?
Муж и жена се погледаше и као да се погледима договарају.
— Само да је вајде, па како било, боље велика — вели му Мијат.
— Велика је скупа.
Мијат обори главу и загледа се у земљу, а његово изнурено лице дође још тужније. Жена погледа у дете и притиште га јако руком уза се и баци на попа поглед жалостан, молећи, пун бола и очајања. Мијат диже главу и маши се руком у недра, те извади прљав пешкир, па га поче дрешити зубима.
— Колико имаш пара? — упита га поп.
Мијат одреши пешкир, извади из њега цигло пола динара, па ћушну празан пешкир у недра. Погледа жену. Сукобише им се тужни погледи, али су ипак казивали једно другом да се сав тај новац што су га изнадничили мора дати за дете.
— Ето то — рече Мијат и погледа бојажљиво у попа, чисто молећи да не тражи више, а затим погледа болно дете, погледа се опет са женом, па обоје оборише очи.
— Е то је мало. А и од зимус ми имаш за водицу да платиш још два гроша.
— Нема се, попо, даћу док сад овог лета зарадим који грош.
— Сви ви тако, а овамо ни мени не извире. Како ћу ја да живим кад нико не плаћа.
Мијат гледа у земљу.
— Ето, пођите ти и жена сутра код мене да радите, а и овај мали може ми, доцније кад оздрави, купити један дан шљиве, па таман да ми одужиш оно од зимус и да одрадиш сад молитву што ћу детету да очитам. Рачунам ти молитву само десет гроша што си сирома, а другима је три динара, и стара два гроша то с мало муке одрадиш тако рећи рубљу.
— Сутра сам мислио да радим код Милоја за паре. Славимо скоро, па колико-толико да спремим, реко’ да се слава помене.
— Ради други пут.
Мијат ћути дуго, гледајући час преда се, час у дете, па најзад тихо, промукло, стидљиво изусти:
— Много је две наднице, господин попо, наше, и једна мала, детиња.
— Много ти је. Ето какви сте ви људи. Жалиш за своје рођено дете да дадеш. Прави хришћанин помаже ближњем свом, а ти нећеш свом рођеном детету. Ја бих за своје дете дао живот, а камоли надницу. Ко ти је пречи од детета?
Мијат повуче жену у страну. Шапуташе нешто, погледаше се затим ћутке, погледи им падоше на болесно дете, које јечаше и стењаше у ватруштини, а модре жиле играју непрестано на црножутом вратићу.
— Па добро, рече Мијат, кад велиш тако. ’Ајде, очитај му. Шта ће човек. Морам детету помоћи макар и не јео и не преславио.
— Поведи дете овамо у собу. Извините ме за час — додаде поп обратив се мени.
Одоше у кућу.
Отуд се брзо чу оно уњкаво, неразумљиво, брзо читање, где се тек двадесета реч изговори. После пет минута се вратише.
Мијат, жена његова и дете пољубише попа у руку и одоше.
После пола сата опростио сам се с попом и кренуо даље колима с дубоким болом у души, с новим тужним осећањем.
(Даље)
Слава
Суморан дан дубоке јесени. Небо застрто једноставним, сивим облацима, магла пала по бреговима, ваздух мутан, магловит, из њега бије хладна измаглица и меша се с досадном, ситном кишицом; крај пута оголела дрвета, чије се гране тужно вију од хладног северца. Све тужно: пут раскаљан, небо као да плаче леденим сузама, а са окислих грана на дрвећу капље вода, па као да и дрвеће с целом природом жали своје зелено лишће, жали пролеће, а ветар као да јауче над пропалом срећом, над бољим данима.
Враћао сам се на коњу из Крагујевца кући у село. Коњ окисао, низ њега цури вода и диже се пара у и иначе тежак ваздух. Ненасут сеоски пут, те коњске ноге клопћу по густом блату. Више моје главе, кроз тежак, влажан ваздух прошуште с времена на време гавранова крила, разлегне се његов гробни грокот, или чавке прелете у јату и падну крај пута на какву ораницу, или крај какве окисле сламе или сена, око кога је увршљано и утапкано. И мене обузела туга тако да бих чисто и сам заплакао тешко за пролећем свога живота, за безбрижним детињством. Коњ иде лагано, ходом, а ја, удубљен у тужне мисли, случајно се загледао у неки лисник зденут на голим гранама једног шумара. С горње стране до пола лисника покисла сува шума, те дошла црна, а доњи се део, заклоњен од кише, жути. Озго на лиснику неколико окислих чавака стоје непомично и кисну заједно с оним лисником, као да су његов саставни део. Одједном, коњ фркну на нос, и уплашен одскочи баш на ону страну где сам ја погледом упро. Једва се уздржах у седлу. Обазрем се, а на другој страни пута, на врљикама, седи дечак од својих осам, девет година, с пребаченом искрпљеном врећом преко главе. Једним раменом се наслонио на дебло једног церића што је баш уза сам чатал врљика. Крај врљика три овчице чупкају оно мало злоневољне траве што се још нашло. На први поглед га не познадох због оне вреће којом се заклонио од кише, али чим боље погледах, познам малог Мијата. Тако се зове дечко. Мијат ме собом подсети да сам већ на атару нашег села.
Оригинална илустрација уз приповетку из књиге „Три приче за омладину“ из 1903. године. Аутор непознат.
— Шта радиш ту, море, на овој киши? — упитам га.
— Чувам овце.
— Колико их имаш?
— Ето то — рече равнодушно и повуче више напред ону искрпљену врећу да га киша не бије у очи.
— Свега три — рекох ја.
— Три. Имали смо пет, па две нана летос продала ’ча-Павлу, те смо платили порез.
— Где ти је онај старији брат, Никола, како ли му оно беше име?
— Милан, није Никола!
— Јес’, богами, Милан! Где је он? Јачи је да седи на киши.
— Он отерао пуну врећу шенице у воденицу да самеље брашно. Имамо још мало пројина брашна, а нана вели за сутра треба да имамо стрмна брашна… Бата (тако зове старијега брата) јуче и ономад је превлачио дрва ча-Павлу из забрана, па му ча-Павле дао волове и двоколице да отера жито у воденицу… И нана је код ’ча-Павла — додаде после мале паузе.
— Шта ради тамо?
— Тамо она свакад помаже ’ча-Павловој Стаменки. Сад јој гребена… Нана најбоље гребена у целој парокији… Има недељу дана како гребена, па вели нана, данас ће да узме од ’ча-Павла пуно оно наше буренце вина… Каже нана: дваес’ ока ’вата наше буре… Однела га нана јутрос кад је пошла, па ће нана да га донесе кад пође кући…
— Што ће јој вино?
— Па за сутра! — рече дечко са изразом чуђења: како сам тако што могао и питати!
— Па шта је сутра?
— Зар не знаш шта је сутра?! — рече с још већим чуђењем и насмеши се презриво.
— Не знам.
— Па сутра ми славимо! … Ђурђиц! … Зар то не знаш! …
— Гле, збиља, а ја још питам! — рекох, као правдајући се за тако страшну погрешку. Малом Мијату би по вољи што ме је тако победио, а, задовољан мојим правдањем, слатко се насмеја и додаде:
— А ја се чудим како да се не сећаш! Још кажем: ’оће нана да узме вино од ’ча-Павла. Каже нана лепо ће да спреми… Имамо и каве и шећера и ракије — све нана спремила, па ће да дођу и код нас гости! … ’Оће да дође и тетка из Саранова, па ће код нас и да руча.
Разговор с малим Мијатом још ме више растужи.
— Збогом, Мијате. Поздрави мајку и, дај боже, да зраво и весело прославите — рекох при поласку.
— А ти питаш шта је сутра! — рече Мијат, и опет се слатко засмеја. Весео детињи смех изгуби се у суморној и намрштеној околини. Ободем коња и потерам касом.
Није ни пет минута прошло како се растадох с Мијатом, а сусретнем Милену, Мијатову нану.
На плећима јој буренце, те главу повила и корача тешко, клизајући се по каљаву путу час лево, час десно. Обучена у искрпљену гуњу, крајеве од ткане, шарене сукње закачила за појас, те се види дугачка дебела кошуља, мокра од кише и укаљана по дну. Боса. Ноге модрикавоцрвене од ’ладноће.
С бурета цури вода, лице јој мокро од кише и зноја. Кад ме угледа, пређе у крај пута, наслони буренце на врљике, те га пажљиво скиде с плећа, а затим откачи сукњу од појаса, те покри кошуљу и упути се мени. Ја сам и иначе, чим сам је спазио, задржао коња да иде лагано, ногу пред ногу, а сад га зауставим. Милена приђе и поздрави се.
— Откуд ти, Милена?
— Од Стаменке Павлове. — Гребенала сам тамо, па данас пођо’ кући мало раније да спремам за сутра. Узела сам и ово мало вина, колико да се прелије колач и напије у славу. Шта ћу?! Тако је то остало од стари’, па ваља и млађима предати.
— Имаш ли гостију?
— Док ми је покојни Петар био жив и долазили су, а сад готово нико.
Милена застаде, уздахну дубоко, па као за се, гледајући у земљу, додаде:
— И да те зовем, адета ради, али знам да нећеш доћи. Твоји иду Милоју. Тамо иду сви бољи и богатији, а код мене ко ће и доћи у јад и сиротињу?! Па и сирома неће сиротоме поћи. Тако и јесте: доста му је и своје невоље, а камоли да и туђу гледа.
— Е, ја ћу ти сутра доћи на ручак и хвала ти на позиву — рекох потресен њеним речима.
Милена ме благодарно погледа, у очима јој засијаше сузе, а загушеним, дрхтавим гласом једва прошапута:
— Хвала и теби, а ја сам спремила, иако сам сирота; нећу се застидети.
Једва сам се уздржао да сузу не пустим. Поздравим се и ободем коња, те пође касом.
*
Милена је пре седам година остала удовица с двоје деце: Миланом, коме је тада било осам година, и Мијатом, који је био још на сиси.
Муж јој, Петар, није био богат, али је имао таман толико да не трпи ни у чему оскудице. Дуго боловање његово и лечење преко две године толико га материјално оштети, да, кад умре, остави само кућицу од брвана и нешто воћњака око куће, што у исто време беше и двориште.
Милена је редак пример жене и матере. Цела околина говори о њој с поштовањем. Радила је неуморно по туђим кућама и зарађивала и за себе и да децу одржи.
*
Сутрадан одржим реч. Дан исти као и прошли. Мутни облаци, магловито; ситна кишица измешана са суснежицом бије у лице, ветар јауче, клопара голо грање на дрвећу. Кад сам ушао у двориште Миленино, обузе ме чудна туга. Мала брвнара, покривена сламом и шашом, на широки димњак куљају густи млазеви црна дима. Неколико окислих кокошака стоје испод стреје на једној нози, а другу подигле. Кудраво неко псето, мокро од кише, с подвијеним репом, изиђе однекуд и залаја, али преко срца, тек као из неке званичне дужности.
Отворише се кућна врата и ја уђох унутра. На средини куће ватриште, на коме пиште сирова дрва, а киша капље кроз оџак, те гаси и оно мало жара. Ветар дува и звижди између брвана и развејава по кући дим што се диже од сирових дрва на ватри. Крај огњишта дрвена, сниска совра, на њој су дрвени чанци с јелом, дрвене кашике, славски колач и на њему трокрака, танка, воштана свећа, савијена у доњем крају у велики котур, на коме и стоји. У једној стакленој боци вино, а крај боце једна велика чаша. За совром су, на троножним столичицама, седели домаћи и „тетка из Саранова”, о којој ми јуче причаше Мијат.
Милену сусретох на вратима, а остали се дигоше кад ја уђох.
Милан и Мијат стукоше у крај куће кад ја уђох.
Милена место да се поздрави са мном приђе Милану, узе га за руке и глас јој задрхта.
— Гости, сине мој, домаћине мајчин…
Глас је издаде. Загрли сина и зајеца, а сузе линуше низ образе и покапаше по коси Милановој.
Оригинална илустрација уз приповетку из књиге „Три приче за омладину“ из 1903. године. Аутор непознат.
Извор: Домановић, Радоје, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд 1905.
Радоје Домановић 