Промашена срећа (2/2)

(Претходни део)

… Жеље су се, дакле, оствариле. На његовим њивама толико кућа ради; у његовим кућама толико душа станује. Има, поред тога, свој парни млин и готовог новца више него ико у целој околини. Једном речју, он има свега, и све је то стекао штедњом и неуморним, али поштеним трудом. Станује у једној од својих лепих кућа на горњем боју. На кући је балкон са лепим изгледом на реку и околне брегове. Газда-Тома се често виђа на балкону, али га никада нико не виде да гледа околину и да ужива, већ обично седи замишљен, претура по рукама бројанице од ћилибара и гледа преда се. Ко зна какве планове смишља? — Јаши добре коње кад иде да обилази имање; носи лепо одело, златан часовник и златно прстење на рукама. Има свега што могу имати богати људи, па ипак чини ми се да није срећан. На његовом лицу ретко се виђа осмех, па и кад се осмехне, то више личи на израз неког унутрашњег незадовољства него радости…

У кући не живи раскошно, али ипак живи лепо. У нашем га граду поштују, или се праве да га поштују; указују му свуда почасти као богату човеку. Био је и кмет две или три године. У кафану иде ређе, али у цркву сваке недеље и празника.

У последње време почео је нешто побољевати и лекари му препоруче да често шета ван града и да уопште излази на чист ваздух.

Једног дана, шетајући се као обично, беше изишао из града. Ишао је лепом путањом крај реке. Сунце се клонило западу. Тишину је нарушавао жубор реке и шуштање лишћа зрела кукуруза. Тома је, удубљен у мисли, корачао лагано, погнуте главе. Наједаред тужни звуци црквених звона потресоше ваздух. „Неко је умро!“ — изговори он кроза зубе и некако чудно осећање обузе га. Чињаше му се као да и лишће кукурузово зашушта: „Страшна смрт!“ Па и река својим жубором као да му о смрти причаше. Поче се отимати од таквих мисли и стаде се трудити да о чему другом мисли. Поче мислити о кукурузу, како је прошле године био скуп, јер га је било мало. Ту се сети једног сељака што му је још давно дотерао двоја кола кукуруза за неки дуг од пре толико година, а који се, у ствари, десет пута био отплатио. Сети се и његовог мрког вола са крњим рогом и сељакова причања како му је тај во љући, а сивоња му је мек, ал’ опет низбрдо не уме да задржава кола. Преко свега тога мисли су прелетале за тренутак, и тек одједном му дође на памет: „Можда је липсао онај мрки во са крњим рогом!“ Звона су и даље брујала и њему се чињаше као да лепо изговарају: „Страшна је смрт, страшна је смрт! …“ Осети се малаксао и окрете се, те пође натраг. Звона још нису престајала, кукуруз и даље шушти, а река жубори. „За мном не би имао ко ни заплакати!“ — паде му мисао на ум, и телом као да му прође нека ледена језа. Сети се родитеља и брата, који је погинуо био пре три године, и туга му притиште душу.

Кад је пролазио поред једне велике зграде, чисто се тужно осмеху и помисли: „И ту сам зарадио доста новца!“ Сети се свију напора својих и мука и трчкарања, час једном час другом, док је успео да се зидање њему повери. Све му се то учини смешно у овом тренутку…

„Вечито сам, па ћу и умрети у самоћи“ — мислио је Тома тога вечера лежећи будан у постељи. Био је будан и кад је свећа догоревала у светњаку, и он је, уморан од чудноватих мисли, гледао у пламен који с часа на час запуцкара и повије се то на једну, то на другу страну. Час се засветли јаче, а час се једва види његова слабачка плава светлост. Засветле јаче, и пови се у ваздуху над стењаком, па се опет врати и светлост му постаде слабачка, плава и некако тужна. Тома опет чу слабо пуцкарање. Пламичак опет постаде светлији, опет се изви изнад стењака и ишчезе у ваздуху, а танак млаз дима, што се лагано вијугао и дизаше у ваздух, могао се лепо видети према доста јасним зрацима месечевим, који падаху у собу кроз прозоре. Све су ове ситнице чудновато утицале на Тому, те по његовој глави стаде кружити безброј тужних мисли.

Спавао је врло мало, јер је, иако је готово пред зору био будан, опет у зору био већ на ногама. Сунце се рађало. Кога још није очарало рађање сунца? Често се човек преобрази у тој прилици и заборавља на све ниско и земаљско, као да о свему томе не сме ни да мисли. Душом овладају узвишена осећања и жеље да се уздигне ближе небу, или да се споји са чарима природним, па да, уз цвркут тица, уз тихо шуштање зеленог лишћа, ишчезне у свежем јутарњем даху, пуном мириса липа или цвећа пољског. У току дана се губе из душе та поетска осећања кад на човека нагрне безброј разних брига и ситница земаљског живота, у коме се сваки мора кретати да одржи себе сама. И Тома се некако чудновато осећао тога јутра, али не због рађања сунца. Није звао момке да им нареди шта треба да раде. Није ишао по дворишту да, као обично прегледа је ли све у своме реду… — У истој кући, на доњем боју, становао је неки срески писар, а у једној маленој кући неки сиромашни млад ћурчија, са женом и ситном дечицом. Врата се ћурчијиног стана отворише и он се појави звиждучући неку песму, чуше се и детињи гласови, и већ мала његова ћерчица од две године преваља се преко прага, диже се лагано, и бојажљивим, несигурним корацима пође оцу, изговарајући својим милим гласићем неке неразумљиве речи. Сунце јој својим јутарњим зрацима обасјало плаву разбарушену косицу, те је изгледала као анђелче.

— Ходи, Зоро моја! — изговори отац и рашири руке. Дете приђе, а он га подиже и пољуби у чело.

Мачка прође преко дворишта и дете стаде радосно цичати показујући оцу ручицама на мачку.

Отац га пусти, и дете, раширеним ручицама, пође да је ухвати.

Изишла и мајка, па обадвоје, пуни среће и радости, посматрају дете.

— Слатко је оно! — узвикну мајка и узе дете у наручје кад оно отпоче плакати што му је мачка умакла.

— Немају новца ни кирију да ми плаћају на време, па су ипак срећни! — помисли Тома у себи.

— Ја немам никога! — мишљаше даље, и на душу му паде неки терет…

Утом баш поче осећати и болове под левом плећком, које је још од дуже времена почео осећати и стаде кретати лево раме то на једну то на другу страну.

Сунце већ повисоко одскочило на плавом небу. Река вијугаво тече још зеленом долином и на њеној површини одблескују зраци сунчани. Тома гледа по дворишту… Тихи поветарац клати гране багремове и шушкара лишћем. Кад ветрић јаче пирне по неколико увелих листића, лелујајући се по ваздуху, падају земљи. Две-три ћурчијине кокоши прпушкају се у прашини; мали Пајица лупа једним дрветом по огради од баште. Ћурчија вади воду и точак на бунару шкрипи лагано, а дете плаче крај његових ногу, пружајући руке да дохвати точак. — Тому обузело неко нејасно и тупо осећање. Загледао се у један црвен кончић, што се, привезан за олук, клати од поветарца. Затим је дуго гледао у кокоши, па у багремово лишће што опада, а за неколико му се поглед зауставио на једној изврнутој плавој чинији пред кујном. На свему се његов поглед задржао, али су мисли његове блуделе далеко у прошлости… Сетио се како га је мајка помиловала кад је једном казао да га боли глава, и казала му: „Проћи ће то кад мајка пољуби!“ Сећао се он и тога мајчиног пољупца, па му је још теже пала мисао како је сада сам на свету, па нема коме да се пожали. Можда би Тома све своје богатство дао за материн пољубац! … Мислио је како би се осећао да је давно ожењен, па да и сам има деце… Те га мисли далеко одведоше…

— Немој да паднеш, благо оцу! — рече ћурчија детету (једном повећем мушкарцу), које се стало пузати уз дрво.

Тома се загледа у дете и стаде му завидети.

Дете има оца, а отац има дете, али он нема никога… Поче се сећати Јелке и још неких девојака које су му нудили да се ожени…

Лишће багремово зашушта јаче од ветра и опет неколико увелака падоше на земљу… „Све је већ прошло: сада је доцкан!“ — као да му и нехотице дође мисао на ум, и нека чудна злоба завлада његовом душом и без његове воље. Завидео је свему и све поче мрзети. Мрзео је и ћурчију, ни сам не зна зашто. — Болови под плећком почеше му постајати све јачи, а туга, помешана са злобом и завишћу, све јаче притискиваше његову душу.

Мали Перица и даље лупа штапом по огради. Њега то разгневи, те љутито промрмља кроза зубе:

— Дечурлија праве неред и грају, чине штету; кирија се не плаћа, и ја их ипак трпим! — Утом се тренутку и на сама себе љутио.

Диже се лагано, узе бројанице и штап, па сиђе и прође неколико пута преко дворишта погнуте главе, мрачан и замишљен, као и обично што се виђао. Затим приђе ћурчији, који му се и по други пут услужно јави, и рече му да има с њиме да говори.

— Ви се начекасте за кирију! — рече ћурчија тужно, бојажљивим гласом. — Али, знате како је… ето… чекам трговце, а еспапа имам… Трошкови су; видите и сами… дечица! …

Томи сама та реч „дечица“ чудно зазвуча у ушима. Завист га свега обузе. Лице му се зажари, а очи синуше страшним жаром. Међутим, опет осети болове. Хтео је проговорити, али није могао.

— Ја сам сиромах — настави даље ћурчија — па куда бих са толиком децом.

— Не могу, не могу више чекати! Данас хоћу да ми се плати — рече Тома загушљивим гласом, гледајући у земљу.

— Грехота би било, газда, да нас… — поче жена, и сузе је загушише.

Тома се стресе, усне му чисто помодрише и затрепташе, а очи још страшније синуше, па као бесомучан викну:

— Не дам да ми ишта пропадне, мене је све то мука стало док сам зарадио.

После свега тога осећао се јако изнурен и збуњен, па је изишао до свога парног млина да се мало разгали.

— То је газда! То је газда! … — шапутала је сиротиња једно другоме.

,,Их, благо њему!“ — помисли понеко, размишљајући о његовом богатству и гледајући му скупоцено прстење на рукама и златан часовник са великим дебелим ланцем од злата. — „Само оно да имам, па бих био срећан!“ — мисли понеко даље…

Тома опет, замишљен и мрачан, хода тамо-амо и сећа се можда својих сиромашних родитеља. Гледа сиротињу у поцепану оделу, па завиди њиховим безбрижним лицима, њиховом смеху и шали, уз коју раде најтеже послове.

*

Ћурчија није више у Томиној кући. Ствари су му продате за кирију, а он ко зна где је?! …

У стану је сада нека сирота удовица са сином и две ћери. Син јој учи гимназију, па због тога седе сви овде у граду.

Вече се спустило… На клупи, пред кућом, седе загрљене сестре и тихо певају песму: „Кроз поноћ нему и густо грање“, а брат их прати флаутом. Једна сестра погрешила и певала погрешно „чује се звезда тихо трептање“, па се томе слатко исмејаше, а затим продужише даље.

Улица тиха и мирна. Ноћни стражар шетка тамо-амо, чују се његови гломазни кораци, а нож на пушци одблесне му каткад према бледој светлости једаог искривљеног фењера, око кога облећу читава јата разних бубица… Кроз намакнуте завесе на прозорима суседних станова виде се у осветљеним собама нејасне слике, као сенке, што промичу тамо-амо, час промакне рука, час глава, час каква неодређена слика. Понеки се прозор отвори и светлост се распростире по улици, и на њему се појаве две главе или више. Чује се разговор, смех или звиждукање. Отворише се врата на стану Пере кожара и он у гаћама и кошуљи изиђе у двориште с неким гломазним папучама на ногама, чије је клопарање и Тома јасно чуо. Пера поче јурити мачке што се на једном крову искупиле… Отворише се и друга врата до његових и изиђе његов сусед… Обојица се почеше разговарати о мачкама: како су досадне и не даду човеку да мирно спава. Изиђоше и њихове жене и деца, и за час се направи читава граја.

Све се смири… Наједаред тишину прекиде песма веселих младића: „На крај шора чађава механа“ … Изгуби се и песма у даљини… Звезде трепере на плавом небу, а месец се већ помаља иза тамног брда. Изгледа као да све дише срећом и задовољством.

Отворише се врата од Томина дворишта и чуше се кораци његова момка: носи вечеру.

— Хајде да вечерамо! — позваше сестре брата. Сви утрчаше унутра скакућући.

Затворише се врата на њиховом стану. Сенке се њихове виде како промичу на прозору од кујне; и чује се весела граја.

Тешко је казати право Томино расположење. Уздахнуо је дубоко и ушао је у своју собу, где га је чекала вечера. Ко зна да ли је и вечерао? …

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.