Tag Archive | Bogatstvo

Другови

Никад нисам био веселији у свом животу, но кад ми је отац купио буквар и рекао: „Сине, од сутра ћеш бити ђак.“ Од то доба има више од двадесет година, али памтим, као да је јуче било, па чини ми се још и боље, јер ето ја сам већ заборавио много којешта што сам јуче радио, зато, кад сам први пут пошао у школу памтим до најмање ситнице. Имао сам многе радости у животу, али веће радости нисам имао, а сада бих платио бог зна колико, да ми се може вратити то доба, па да опет будем ђак, учим, слушам учитеља и другујем са оним старим друговима из школе. Једном се десило, да ме учитељ и изгрдио, па богме и повукао за уво и ја сам тад смишљао како ћу се удавити у рецу, и како више нећу ићи у школу, јер ме учитељ мрзи, али сам брзо увидео, да ме је он волео као сина и да је имао права чак и да ме добро избије.

Ево како је то било:

Ја сам седео у клупи до неког Бране, пуковниковог сина. Мој отац је био добар пријатељ са Браниним оцем, па смо се и ми деца волели. Нас два смо, ја и Брана, били увек најбоље одевени, имали сваког дана по пола динара да купујемо алву и друге слаткише или што ми хоћемо, имали лепе, скупоцене ножиће, писаљке и разне књижице са сликама. С њим сам се готово једино и дружио, јер ми друга деца, нарочито она поцепана и сирота беху одвратна.

Једног дана дође наш учитељ у школу и уведе новог ђака. Дигосмо се сви, молисмо се богу и седосмо. Настаде жагор међу нама; сви почесмо један с другим разговарати о новом другу.

Нови ђак стоји уз учитеља, па уплашено гледа све нас редом, а ми сви час у њега, час у учитеља, а час проговоримо по коју о њему.

– Гле како му је исцепан капут! – вели ми Брана тихо да не чује учитељ.

– Види, види, како му се виде прсти кроз ципелу! – показах и ја Брани, па нам се то дало на смеј.

Смејемо се ми и гуркамо један другог, па налазимо све више и више ствари смешних на свом новом другу и његовој сиротињи и поцепаном оделу, обући и масној, поцепаној шубарици.

Учитељ нам поче говорити како смо добили новог друга и како треба да га пазимо, волимо и помажемо, јер је, вели, одличан ђак, а мени и Брани све више и више смешно.

Учитељ нас погледа један пут, и ми ућутасмо и гуркамо се ногама испод клупе, па се напели од смеја, а нарочито кад погледамо у го прст свог новог друга.

– Ти ћеш, Светиславе, седети овде између ове двојице! – рече учитељ и показа новајлији место између мене и Бране.

Мене и Брану као да гром удари. Престаде смех и место смејања умало што не заплакасмо.

– Ја хоћу да седим до Бране! – рекох ја учитељу, а усне ми се навијају на плач.

– Па зар ти ово није друг! – пита ме учитељ благо и помилова Светислава по глави.

Ја се и Брана случајно погледасмо, па прснусмо обојица у смех.

– Чему се смејете? – пита учитељ.

Ми оборили главе па ћутимо.

Он понови оштрије своје питање.

Ми опет ћутимо.

Учитељ нас изгрди обојицу, повуче мало за уши пред целим разредом и рече, да ће нас много више казнити, ако му не будемо казали што се смејемо.

То је била прва казна што сам је у школи претрпео.

Одмах сам смислио, да више у школу и не долазим. Љутио сам се што учитељ да воли и оног поцепаног ђака, а мене да казни, кад сам ја много лепше одевен. Нисам се могао никако помирити с тим, да онај сиромашак седи до мене и да ме раздвоји од Бране. Чак сам смишљао план, како ћу се учитељу осветити.

– Ах, што неће Бог дати, да нам учитељ умре! – мислио сам идући кући и љут и огорчен и понижен. Ја сам држао, да ме учитељ омрзао.

Чим стигнем кући бризнем у плач.

– Шта је? – пита ме мајка и пољуби, а мени се још више дало на жао, па од плача ни речи не могу да проговорим.

Једва сам кроз плач испричао мајци шта се десило у школи и све њене утехе нису помогле. Ужинао сам врло мало од туге и замолио мајку, да ме пусти да одем до Бране. Хтео сам да се с њиме договорим шта ћемо радити.

Одем Браниној кући. Увек сам улазио слободно, а тад сам стао уза зид код врата, па чисто не смем да уђем. Чини ми се да и његов отац и мати знају како нас је учитељ изгрдио и казнио.

Сматрао сам то за важну и тајну ствар, па бејах рад, да наш договор буде само међу нама и да чак за то нико и не зна.

Чекао сам дуго, док Брана изађе. Кажем му што сам дошао, па одмах утекнемо у шупу, да свој договор свршимо и заверимо се да ником не казујемо.

Грдили смо и учитеља и Светислава и много говорили о нашем тешком положају, како ће то бити, да између нас седи онај сиромашак, што су му пропали прсти кроз обућу.

– Знаш шта? – рече одједном Брана весело и лице му сину од радости.

– Не знам! – велим ја, а некако се окуражим.

– Сутра да бегамо код моје тетке.

С необичним задовољством прихватим и ја ту ствар и тврдо се решимо, да одмах сутрадан утекнемо његовој тетки и да школу учимо у месту, тамо где она живи.

Таман ми у разговору кад чусмо где момак виче Брану. Вели дошао отац из вароши, па те зове.

– Овде сам са Стевом! – вели Брана и не би му криво да оде.

– Дођите обојица! – викну нас Бранин отац и ми одосмо.

Момак Бранина оца је врло добар један старац и децу је особито волео, па кад прођосмо поред њега рече нам са смешкањем, да је господин љут и вели: „Мора да сте нешто скривили!“

Изиђосмо пред њега као на страшни суд.

– Шта сте рекли у школи?

Ми грунусмо у плач.

– Учитељ се жали како сте исмевали свог сиромашног друга! – вели Бранин отац оштро.

Ми ни речи да прозборимо.

– Шта вам је било смешно на њему? – пита он још оштрије.

– Ја, ја… не… не могу, да седим до њега! – промуца Брана и поче се гушити у сузама, а једва изговори те речи.

– Јеси ли ти зарадио тај капут? – упита га отац.

– Нисам! – вели Брана, а оборио главу.

– А кад бих ти ја то скинуо, па обукао поцепане сиромашке хаљинице, да л’ би било лепо да се Стева стиди од тебе и да ти се смеје?! – пита га отац и приђе ближе.

Мене обузе стид.

– Вас се двојица поносите туђом заслугом! – опет ће Бранин отац прекорно.

Ми ћутимо као заливени.

– Ја могу да се поносим, јер сам ја купио те твоје хаљинице, а кад сам учио школу био сам сиромашак, као тај ваш друг.

Још нас већи стид обузе.

– Ви сте само могли знања стећи и тиме се поносити! – вели нам он даље, а ми ћутимо.

Заћута и он, па тек отпоче ово причати:

– Онај момак што је код мене, био је син једног богаташа, а ја сам био сиромашак. Он се смејао мојој сиротињи. Ја сам био бољи ђак, па ипак он се поносио својим оделом, а не знањем. Његов отац осиромаши. Сад се може поносити својом тековином, а он није ништа стекао. Ето, дочекао је да служи код мене, а ако не будете добри, то исто можете и ви дочекати, да доцније служите Светислава. Светислав је одличан ђак и они има чиме да се поноси, јер то је он стекао учећи, а не његов отац.

– Симо! – зовну потом момка Бранин отац.

Сима уђе понизно, скиде пред њим капу и стаде мирно украј собе и рече:

– Заповедајте, господине пуковниче!

– Сећаш ли се ти, Симо, кад смо били оволики као ова деца?

Сима уздахну, па нас погледа.

– Сећам се, ал’ боље да се не сећам! – вели Сима, и не сме Браниног оца да погледа у очи.

Заповеди му Бранин отац да прича, како је он исмевао своје сиромашне другове.

Сима нам све то исприча и овако заврши:

– Само, децо, знање остаје и оно може човека усрећити, а знање се не купује за новац као одело! Камо среће да сам учио место што сам се другима смејао. Ето сад сам дочекао, да служим оног другог, коме сам се смејао због сиротиње! Хвала му што ме примио и сад бих ја тек умео волети сваког друга!

Више нисмо мислили да бежимо. Молили смо учитеља да нам опрости, а и Светислава. Обојица смо се стидели својих поступака. Опросте нам и учитељ и Светислав и ми се више нисмо љутили што он седи између нас.

Септембар 1900.

Краљ Александар по други пут међу Србима (8/23)

(Претходни део)

Наједаред се прекиде разговор и граја, те се јасно чуло како се два Шапчанина свађају због неке партије фарбла што су се још на земљи играли. Прекидоше и они свађу и кроз цело српско одељење прострујаше гласови:

— Ранко, иде Ранко!

Александар се нервозно намршти кад чу то име.

И заиста ушета Ранко оним својим лаганим, поноситим ходом, с бритвицом о куку и оним својим штапом што му је дршка начињена од челика у виду сикирчета. На десном опанку беше једна грудва блата.

— Помаже ви бог, браћо! — рече Ранко при уласку.

— Бог ти помогао, газда Ранко! — одговорише Срби и полетеше капе с глава у знак поздрава.

— Гле, ти, сервијанског паора како тога почитаваду мој брате.

Ранко је одмах приметио краља и краљицу, али се учини да их није видео те се прво поздрави и упита се људима из народа, па онда са грађанима, па тек онда се окрете краљу:

— Ама је л’ то ваше величанство?

— Ја сам. То је чудновато да ме нисте познали.

— Ама, оно знаш, вјере ми, господару, давно се нисмо ни виђали. Ти по довлету о госпоству, а ја, господару, по мукама. Ти газиш по кадиви у двору, а ја по блату драгачевском; ти са твојом бесном господом правиш игранке, а ја по ’апсама. Ти се шириш по Србији, а ни лечка то ниси заслужио, а мене, пошто си поломио све наше радикалске законе и Устав, ћераш из земље. Ето видиш сад. Да сам био уза те чешће, као некад кад играсмо радикалку, ја бих те познао одмах, ал’ овако сам те и заборавио! — одговори Ранко.

— Страшно је досадно! — прекиде краљица.

Ранко плану:

— Е, ти мислиш то ти је Србија па да се цијела земља клања твојој сукњи; да се ти на рачун голог и босог народа модиш и кинђуриш, да купујеш белило и руменило чак из Вранцуске и Немецке, а народ да једе коприве као ћурад. Нас јадне сељаке, раднике и живомученике бије и голотиња и босотиња; и кисне нам за врат, и спавамо под колима ка’ пси, и жљичка вода кроз поцепане опанке, а ти измишљаш ’аљине као у царице Милице. Сад ти досадно, е нема више оно што је било, опаметио се и народ. Је ли овако, браћо, гуњаши?

— Тако је! — проломи се на небесима громогласно одобравање.

— Ала тај паор сервијански зна лајати, свеца му паорскога, а све лепо толмачи као што јесте! — чуди се један Лала.

Наједаред, изненадно, појави се у српском одељењу свети Аранђео с пламеним својим мачем у десници и леденим изразом вечне правде на лицу.

Задрхташе грешне душе пред светитељем и настаде дубока и страшна тишина.

— Нека изиђе душа Александра Обреновића, бившег краља Србије! — заповеда светитељ.

С трепетом ступи душа Александрова пред архистратига небеског.

— Ти си на земљи вођен под именом Александар Обреновић, па си погрешно ушао и у небески списак душа које припадају српском одељењу. Ја сам спискове сада наново прегледао, зато је и свети Петар морао дуже чекати да сврши свој посао и твоју душу сам преместио из списка српског одељења, и ти ћеш сада бити спроведен у твоје одељење.

— То не разумем! — промуца Александар збуњено, плашљиво, а затим одмах додаде:

— А Драга? Xоће ли и мила моја краљица са мном?

— Она остаје у српском одељењу.

— Вала, због нас Срба можеш и њу водити с њим заједно! — прогунђа душа једног Србина, јер је Србин и на оном свету Србин створен да гунђа и да се противи.

— Ја, без сумње, као носилац таковске идеје, идем у нарочито одељење српско, где ћу се састати са свима нашим владарима српским. Баш ме врло интересује да видим Немању, Душана Силног, цара Лазара и тако неке с којима су ме поредили у историји нашој. Ви нисте читали, али је један историк доказао да сам ја по пореклу Немањић. Мени је особито мило што сада идем из овог општег српског одељења у то засебно одељење владарско. Боље ми је седети с Немањом и царом Душаном, тим мојим врлим прецима, како ме је већ тај историк убедио, него да овде седим са глупим сељацима и да разговарам с Ранком Тајсићем. Али ја вас молим, ја потомак врлих предака, ја из старе лозе наших старих Немањића, немојте ме раздвајати од дичне краљице. Ја вам јамчим да је и она од чисте, старе жупанске лозе. Она ми је увек говорила да је пореклом још од великог жупана Часлава.

Сви су пажљиво слушали овај разговор, а нарочито онај сељак из Шумадије што је тамновао пет година због разабирања ко је отац краљу Милану. Његова душа се сва претвори у пажњу, а у себи помисли:

— Просте моје муке на земљи, само да бар овде на небу дознам ту велику тајну. Сад видим да је истина и оно што деца читају по књигама: „заклела се Земља Рају да се сваке тајне знају“.

— Даму си требао лажирати, а ти си је убио, ето то није био фарбл! — продужава Шапчанин објашњење.

— Баш си животиња, а кад ја тебе зовем у помоћ, а ти мени подилазиш пиком, а он у пику и одигравао, то не рачунаш.

— Та ћутите и умукните једаред, небо вам сервијанско. Та ви’ш ти њи’, они се свађаду и пред светим.

Архистратиг ману пламеним мачем и у мах наста тајац и дубока тишина, а његов глас загрме:

— Александре, грешна душо. Небо није уређено као што је била краљевина твоја. Вечно небо има своје вечне и сталне законе, по којима Господ Бог вечни влада од искони до данас. Ако се на земљи лагало, ако су те тамо лагали и слагали да си ти потомак славне лозе Немањића, то се овде тачно и јасно зна. Ти не идеш у нарочито српско одељење, већ ти си Румун и ти идеш у румунско одељење.

— То није могућно да сам ја Румун. Историци наши… — поче душа Александрова.

Свети Аранђео даде знак један мачем пламеним и на тај знак дође један анђео с неком великом књигом.

— Објасни овој души овде порекло и упути је у румунско одељење — заповеди светац и ишчезе.

Сви с великом напрегнутом пажњом нестрпљиво очекиваху да чују порекло свога бившег краља, јер се на земљи о томе није смело разговарати.

Власницима и великашима српским, после смрти кнеза Михаила, који није имао деце, није било у то доба стало до интереса земље, па ни до првилног решења питања ко ће доћи на престо Србије. Њима је тада било до личног ћара, они су гледали да задовоље своје потребе и своје амбиције, па макар то ишло и на штету земље.

Један је желео да постане намесник, други је имао план да у будућности своме потомству осигура престо, јер беше ожењен једном рођаком кнеза Михаила, због чега је и у Уставу измењена одредба где се говори о наследству престола.

Разне су биле те амбиције и жеље, а таквих ситних душа било је доста, али, на жалост, у рукама таквих људи била је судбина Србије.

Анђео отвори књигу, претури листове, а сваки лист те књиге, то је по један минуо век из прошлости целог човечанства.

При крају застаде и прочита сам за се из те књиге вечног сазнања, па се онда обрати Александру речима:

— Тачно, ти си Румун.

— А Драга?

— Српкиња.

— А мој отац?

— Румун.

— А деда?

— Румун.

— Ви сте антидинастичар, ви сте велеиздајник, ја ћу сместа прогласити преки суд и све ћу такве послати на стрељање, свима ће куршум да суди! — плану Александар заборавивши да није више на земљи и да овде нема никакве власти, али га поглед небеског анђела брзо опомену и душа његова задрхта страхом грешника.

— Кнез Михаило је погинуо, а после себе није оставио наследника, — поче анђео говорити. — Вечити Бог, господар светова и векова, тако је хтео, али Бог куша људе и слабости њихове. Он их оставља да сами увиде правду, ону ледену и страшну правду, коју Саваот кроз векове проводи. Бог Господ не плаћа сваке суботе, то и ви Срби знате и говорите. Он не прегледа дане, већ векове, он не гледа сићушне створове на сићушним васељенским просторима, међу којима је и кугла земљина. Он, Господ Саваот, који је почетак себи сам основао, а крај свега је у њему, држи књигу светова и векова и у тој књизи су уписане судбе, уписана је од искони правда световима, вековима и умним тварима.

Ево у тој књизи вечности, где грешака нема, у том страшном уставу васељене, који вечно траје и никада се не укида, овде код нас на небу где је смешна сва ваша земаљска сујета, ту где се не разликује ко је цар, а ко војник, ко ли богат или убог, ту где душе умрлих над мртвим телима својим певају песму велике истине:

„Аз јесам земља и пепел.“

— Али ја сам миропомазаник, ја сам избраник божији! — промуца душа Александрова.

— То су тебе слагали покварени калуђери на земљи, исто онако као што су те слагали вајни историци да си Србин, да си Обреновић и да водиш порекло још од славне лозе Немањића. Овде на небу нема ласкања, овде се чује само истина, овде се једино праведно награђује и праведно казни.

(Даље)

Промашена срећа (2/2)

(Претходни део)

… Жеље су се, дакле, оствариле. На његовим њивама толико кућа ради; у његовим кућама толико душа станује. Има, поред тога, свој парни млин и готовог новца више него ико у целој околини. Једном речју, он има свега, и све је то стекао штедњом и неуморним, али поштеним трудом. Станује у једној од својих лепих кућа на горњем боју. На кући је балкон са лепим изгледом на реку и околне брегове. Газда-Тома се често виђа на балкону, али га никада нико не виде да гледа околину и да ужива, већ обично седи замишљен, претура по рукама бројанице од ћилибара и гледа преда се. Ко зна какве планове смишља? — Јаши добре коње кад иде да обилази имање; носи лепо одело, златан часовник и златно прстење на рукама. Има свега што могу имати богати људи, па ипак чини ми се да није срећан. На његовом лицу ретко се виђа осмех, па и кад се осмехне, то више личи на израз неког унутрашњег незадовољства него радости…

У кући не живи раскошно, али ипак живи лепо. У нашем га граду поштују, или се праве да га поштују; указују му свуда почасти као богату човеку. Био је и кмет две или три године. У кафану иде ређе, али у цркву сваке недеље и празника.

У последње време почео је нешто побољевати и лекари му препоруче да често шета ван града и да уопште излази на чист ваздух.

Једног дана, шетајући се као обично, беше изишао из града. Ишао је лепом путањом крај реке. Сунце се клонило западу. Тишину је нарушавао жубор реке и шуштање лишћа зрела кукуруза. Тома је, удубљен у мисли, корачао лагано, погнуте главе. Наједаред тужни звуци црквених звона потресоше ваздух. „Неко је умро!“ — изговори он кроза зубе и некако чудно осећање обузе га. Чињаше му се као да и лишће кукурузово зашушта: „Страшна смрт!“ Па и река својим жубором као да му о смрти причаше. Поче се отимати од таквих мисли и стаде се трудити да о чему другом мисли. Поче мислити о кукурузу, како је прошле године био скуп, јер га је било мало. Ту се сети једног сељака што му је још давно дотерао двоја кола кукуруза за неки дуг од пре толико година, а који се, у ствари, десет пута био отплатио. Сети се и његовог мрког вола са крњим рогом и сељакова причања како му је тај во љући, а сивоња му је мек, ал’ опет низбрдо не уме да задржава кола. Преко свега тога мисли су прелетале за тренутак, и тек одједном му дође на памет: „Можда је липсао онај мрки во са крњим рогом!“ Звона су и даље брујала и њему се чињаше као да лепо изговарају: „Страшна је смрт, страшна је смрт! …“ Осети се малаксао и окрете се, те пође натраг. Звона још нису престајала, кукуруз и даље шушти, а река жубори. „За мном не би имао ко ни заплакати!“ — паде му мисао на ум, и телом као да му прође нека ледена језа. Сети се родитеља и брата, који је погинуо био пре три године, и туга му притиште душу.

Кад је пролазио поред једне велике зграде, чисто се тужно осмеху и помисли: „И ту сам зарадио доста новца!“ Сети се свију напора својих и мука и трчкарања, час једном час другом, док је успео да се зидање њему повери. Све му се то учини смешно у овом тренутку…

„Вечито сам, па ћу и умрети у самоћи“ — мислио је Тома тога вечера лежећи будан у постељи. Био је будан и кад је свећа догоревала у светњаку, и он је, уморан од чудноватих мисли, гледао у пламен који с часа на час запуцкара и повије се то на једну, то на другу страну. Час се засветли јаче, а час се једва види његова слабачка плава светлост. Засветле јаче, и пови се у ваздуху над стењаком, па се опет врати и светлост му постаде слабачка, плава и некако тужна. Тома опет чу слабо пуцкарање. Пламичак опет постаде светлији, опет се изви изнад стењака и ишчезе у ваздуху, а танак млаз дима, што се лагано вијугао и дизаше у ваздух, могао се лепо видети према доста јасним зрацима месечевим, који падаху у собу кроз прозоре. Све су ове ситнице чудновато утицале на Тому, те по његовој глави стаде кружити безброј тужних мисли.

Спавао је врло мало, јер је, иако је готово пред зору био будан, опет у зору био већ на ногама. Сунце се рађало. Кога још није очарало рађање сунца? Често се човек преобрази у тој прилици и заборавља на све ниско и земаљско, као да о свему томе не сме ни да мисли. Душом овладају узвишена осећања и жеље да се уздигне ближе небу, или да се споји са чарима природним, па да, уз цвркут тица, уз тихо шуштање зеленог лишћа, ишчезне у свежем јутарњем даху, пуном мириса липа или цвећа пољског. У току дана се губе из душе та поетска осећања кад на човека нагрне безброј разних брига и ситница земаљског живота, у коме се сваки мора кретати да одржи себе сама. И Тома се некако чудновато осећао тога јутра, али не због рађања сунца. Није звао момке да им нареди шта треба да раде. Није ишао по дворишту да, као обично прегледа је ли све у своме реду… — У истој кући, на доњем боју, становао је неки срески писар, а у једној маленој кући неки сиромашни млад ћурчија, са женом и ситном дечицом. Врата се ћурчијиног стана отворише и он се појави звиждучући неку песму, чуше се и детињи гласови, и већ мала његова ћерчица од две године преваља се преко прага, диже се лагано, и бојажљивим, несигурним корацима пође оцу, изговарајући својим милим гласићем неке неразумљиве речи. Сунце јој својим јутарњим зрацима обасјало плаву разбарушену косицу, те је изгледала као анђелче.

— Ходи, Зоро моја! — изговори отац и рашири руке. Дете приђе, а он га подиже и пољуби у чело.

Мачка прође преко дворишта и дете стаде радосно цичати показујући оцу ручицама на мачку.

Отац га пусти, и дете, раширеним ручицама, пође да је ухвати.

Изишла и мајка, па обадвоје, пуни среће и радости, посматрају дете.

— Слатко је оно! — узвикну мајка и узе дете у наручје кад оно отпоче плакати што му је мачка умакла.

— Немају новца ни кирију да ми плаћају на време, па су ипак срећни! — помисли Тома у себи.

— Ја немам никога! — мишљаше даље, и на душу му паде неки терет…

Утом баш поче осећати и болове под левом плећком, које је још од дуже времена почео осећати и стаде кретати лево раме то на једну то на другу страну.

Сунце већ повисоко одскочило на плавом небу. Река вијугаво тече још зеленом долином и на њеној површини одблескују зраци сунчани. Тома гледа по дворишту… Тихи поветарац клати гране багремове и шушкара лишћем. Кад ветрић јаче пирне по неколико увелих листића, лелујајући се по ваздуху, падају земљи. Две-три ћурчијине кокоши прпушкају се у прашини; мали Пајица лупа једним дрветом по огради од баште. Ћурчија вади воду и точак на бунару шкрипи лагано, а дете плаче крај његових ногу, пружајући руке да дохвати точак. — Тому обузело неко нејасно и тупо осећање. Загледао се у један црвен кончић, што се, привезан за олук, клати од поветарца. Затим је дуго гледао у кокоши, па у багремово лишће што опада, а за неколико му се поглед зауставио на једној изврнутој плавој чинији пред кујном. На свему се његов поглед задржао, али су мисли његове блуделе далеко у прошлости… Сетио се како га је мајка помиловала кад је једном казао да га боли глава, и казала му: „Проћи ће то кад мајка пољуби!“ Сећао се он и тога мајчиног пољупца, па му је још теже пала мисао како је сада сам на свету, па нема коме да се пожали. Можда би Тома све своје богатство дао за материн пољубац! … Мислио је како би се осећао да је давно ожењен, па да и сам има деце… Те га мисли далеко одведоше…

— Немој да паднеш, благо оцу! — рече ћурчија детету (једном повећем мушкарцу), које се стало пузати уз дрво.

Тома се загледа у дете и стаде му завидети.

Дете има оца, а отац има дете, али он нема никога… Поче се сећати Јелке и још неких девојака које су му нудили да се ожени…

Лишће багремово зашушта јаче од ветра и опет неколико увелака падоше на земљу… „Све је већ прошло: сада је доцкан!“ — као да му и нехотице дође мисао на ум, и нека чудна злоба завлада његовом душом и без његове воље. Завидео је свему и све поче мрзети. Мрзео је и ћурчију, ни сам не зна зашто. — Болови под плећком почеше му постајати све јачи, а туга, помешана са злобом и завишћу, све јаче притискиваше његову душу.

Мали Перица и даље лупа штапом по огради. Њега то разгневи, те љутито промрмља кроза зубе:

— Дечурлија праве неред и грају, чине штету; кирија се не плаћа, и ја их ипак трпим! — Утом се тренутку и на сама себе љутио.

Диже се лагано, узе бројанице и штап, па сиђе и прође неколико пута преко дворишта погнуте главе, мрачан и замишљен, као и обично што се виђао. Затим приђе ћурчији, који му се и по други пут услужно јави, и рече му да има с њиме да говори.

— Ви се начекасте за кирију! — рече ћурчија тужно, бојажљивим гласом. — Али, знате како је… ето… чекам трговце, а еспапа имам… Трошкови су; видите и сами… дечица! …

Томи сама та реч „дечица“ чудно зазвуча у ушима. Завист га свега обузе. Лице му се зажари, а очи синуше страшним жаром. Међутим, опет осети болове. Хтео је проговорити, али није могао.

— Ја сам сиромах — настави даље ћурчија — па куда бих са толиком децом.

— Не могу, не могу више чекати! Данас хоћу да ми се плати — рече Тома загушљивим гласом, гледајући у земљу.

— Грехота би било, газда, да нас… — поче жена, и сузе је загушише.

Тома се стресе, усне му чисто помодрише и затрепташе, а очи још страшније синуше, па као бесомучан викну:

— Не дам да ми ишта пропадне, мене је све то мука стало док сам зарадио.

После свега тога осећао се јако изнурен и збуњен, па је изишао до свога парног млина да се мало разгали.

— То је газда! То је газда! … — шапутала је сиротиња једно другоме.

,,Их, благо њему!“ — помисли понеко, размишљајући о његовом богатству и гледајући му скупоцено прстење на рукама и златан часовник са великим дебелим ланцем од злата. — „Само оно да имам, па бих био срећан!“ — мисли понеко даље…

Тома опет, замишљен и мрачан, хода тамо-амо и сећа се можда својих сиромашних родитеља. Гледа сиротињу у поцепану оделу, па завиди њиховим безбрижним лицима, њиховом смеху и шали, уз коју раде најтеже послове.

*

Ћурчија није више у Томиној кући. Ствари су му продате за кирију, а он ко зна где је?! …

У стану је сада нека сирота удовица са сином и две ћери. Син јој учи гимназију, па због тога седе сви овде у граду.

Вече се спустило… На клупи, пред кућом, седе загрљене сестре и тихо певају песму: „Кроз поноћ нему и густо грање“, а брат их прати флаутом. Једна сестра погрешила и певала погрешно „чује се звезда тихо трептање“, па се томе слатко исмејаше, а затим продужише даље.

Улица тиха и мирна. Ноћни стражар шетка тамо-амо, чују се његови гломазни кораци, а нож на пушци одблесне му каткад према бледој светлости једаог искривљеног фењера, око кога облећу читава јата разних бубица… Кроз намакнуте завесе на прозорима суседних станова виде се у осветљеним собама нејасне слике, као сенке, што промичу тамо-амо, час промакне рука, час глава, час каква неодређена слика. Понеки се прозор отвори и светлост се распростире по улици, и на њему се појаве две главе или више. Чује се разговор, смех или звиждукање. Отворише се врата на стану Пере кожара и он у гаћама и кошуљи изиђе у двориште с неким гломазним папучама на ногама, чије је клопарање и Тома јасно чуо. Пера поче јурити мачке што се на једном крову искупиле… Отворише се и друга врата до његових и изиђе његов сусед… Обојица се почеше разговарати о мачкама: како су досадне и не даду човеку да мирно спава. Изиђоше и њихове жене и деца, и за час се направи читава граја.

Све се смири… Наједаред тишину прекиде песма веселих младића: „На крај шора чађава механа“ … Изгуби се и песма у даљини… Звезде трепере на плавом небу, а месец се већ помаља иза тамног брда. Изгледа као да све дише срећом и задовољством.

Отворише се врата од Томина дворишта и чуше се кораци његова момка: носи вечеру.

— Хајде да вечерамо! — позваше сестре брата. Сви утрчаше унутра скакућући.

Затворише се врата на њиховом стану. Сенке се њихове виде како промичу на прозору од кујне; и чује се весела граја.

Тешко је казати право Томино расположење. Уздахнуо је дубоко и ушао је у своју собу, где га је чекала вечера. Ко зна да ли је и вечерао? …

Промашена срећа (1/2)

Пре — отприлике — четрдесет година сиромашни родитељи Томини (њему је тада било десет година), који су живели овде у једном оближњем селу, баш некако пред Ђурђевдан спремали су свога сина у град, где ће га дати на занат.

Увече, уочи дана поласка, Томина је мајка брижљиво и са задовољством слагала у једну бошчицу ствари што их је за Тому израдила и тешком муком набавила радећи другоме „напола“. Ту су биле две кошуље, чарапе са шаром, нов појас, поњавица и губер за покривање. Уз то је метнула и једну јабуку, у коју је забола „десет пара“, а затим још неколико обарених јаја (толико је свега имала можда у кући).

За вечеру је још набавила и сира, осем хлеба и лука, што је у њих било обичније.

И отац и мати су штедели сир, само да би Тома имао више, мада и њему није било до јела.

— Гле, где је Сима бацио пушку што си му је направио! — рече отац и подиже са земље једно дрво истесано налик на пушку.

Тома погледа Симу, који је већ био заспао, и некако се ражали и сам не знајући зашто. Сима није имао ни пуне три године.

— Једи, благо мени, немој плакати — теши га мајка када му угледа сузе на очима, а и сама избриса крадом сузе са својих очију.

Легао је и Тома крај братића, загрлио га, и дуго био будан, па је најзад, занесен у неке тужне мисли, уплакан и заспао.

Насред њихове мале колибице тиња ватра и слабом светлошћу осветљава забринута лица Томиних родитеља, који седе крај огњишта на два дрвена трупчића и лагано разговарају, погледајући с часа на час на децу како загрљена спавају у једном кутићу колебице. Пошто су се договорили да с Томом иде у град отац, легли су и они.

Ветар бесни напољу и чини се као да ће претурити колебу, сви спавају, само је мајка будна и плаче над Томом, глади га по лицу и понекад га пољуби и полије топлим материним сузама. Брине за своје дете; жали што ће се од ње одвојити, а срећна је што држи да ће јој се дете усрећити… Слатке су такве бриге, а таква туга је пуна среће! …

Сунце је изгрејало. Тома спреман за пут и стоји пред колебицом, са торбицом на леђима. Мајка му даје савете и плачући намешта кошуљу, а отац стоји мало даље од њих и деље штап на коме ће носити Томине ствари. Мали Сима седи на прагу од кућице са комадом хлеба у руци и једва се брани од кокошију што су са свију страна нагрнуле да му га отму. Једна му кљуну ручицу, и он заплака и испусти комад, који једна кокош уграби од осталих, и поче бежати…

Тома је већ с оцем пошао и неколико се пута окретао, погледајући на Симу сузним очима. Мајка је такође плакала и гледала за њима докле су се год могли видети.

— Шта радиш, пријо? — упита је једна сусетка.

— Ето, испратих Тому у град да изучи занат — одговори она, бришуши сузе, и осећала се срећна, пресрећна. Какви ли су се лепи дани у будућности јављали пред њеним очима?! …

Кад су стигли у град, отац је одмах одвео Тому у дућан газда-Славку, који је био у то време први трговац у нашем месту. Погодили су га да буде шегрт три године, а после ће га произвести за калфу.

Прво су му и газда и отац давали заједнички савете и поуке, а затим га је отац извео мало на страну и лагано му казао да добро чува своје ствари да му други шегрти не покраду и говорио му да не брине за кућу и да не тугује, јер мора да се промучи ако хоће да буде срећан. Потом пружи руку, те је Тома пољуби, опрости се са газдом и оде лагано улицом, замишљен и оборене главе.

Тома је гледао дуго за њим и плакао.

*

Ето тако је газда-Тома дошао у наш град и остао као шегрт код газда-Славка. Може се знати како је провео време у свом новом послу кад је одмах првога дана био псован и ружен, мада он није био толико крив… Показали су му где је чесма и дали му тестију да донесе воде. Тома је често застајкивао на улици, те мало посматрао слику над једном кафаном; гледао је и како пекар вади хлебове; посматрао како деца пуштају змајеве. Њега је све занимало и он се, и нехотице, крај свега задржавао, те није ни слутио како је много времена прошло док је донео воду. Газда га је изгрдио и мало повукао за косу, па тек онда калфе наставише да га псују и грде. Дуго није заспао те прве ноћи. Плакао је и сећао се колибице, свога братића и родитеља, жалио је што су му калфе одузеле кокош коју му је сирота мајка спремила. Изјутра се успавао, јер је иначе доцне заспао, а био је и од путовања уморан. Један старији калфа ухвати га за уши и извуче из постеље, а газдарица га изгрди кад оде да јој се јави и упита шта има да ради? Дакле, такав је био почетак, и онда је јасно колико је морао за три године пропатити. Уосталом, он је мало доцније свикао на све то и дошао је до закључка да то све тако треба да буде. Јуначки је издржао, јер га је тешила мисао да ће и он једном постати калфа, па ће другоме заповедати. Дочекао је и то и остао је и даље код истога газде, који га је јако заволео и поче га звати „десном руком“. Умео је да се цењка, да протури робу, да дâ нешто и јевтиније, а на другоме да троструко наплати и да криво измери. Газда-Славко га је хвалио и говорио како ће то бити прави трговац, и да ће се обогатити. Родитељи су му често долазили. — Док је био шегрт, кући је радо ишао, и увек би своме братићу понео шећерлеме, мајци лепињу, а оцу дувана, али је после све слабије и слабије ишао, јер је љубав његова према родитељском дому бивала све хладнија и хладнија. Занимао га је само његов посао, коме је био сав предан, а већ су га биле почеле обузимати и жеље за богатством, јер је мислио да је срећа у томе.

Код газда-Славка је био пет година као калфа, и већ је имао заштеђених 80 дуката. Једног дана изјави газди жељу како је рад да изиђе од њега и да почне радити сам за се. Газди је било тешко, па му предложи да заједнички отворе једну радњу. Он приста. Отвори се још једна радња и у њој је Тома радио на име своје и Славково. Сваким га је даном све више и више освајала жеља за богатством. Штедео је готово и од својих уста, а није презао ни од каквог начина, само да се дође до већег ћара. Радио је неколико година у тој ортачкој радњи, која је врло добро напредовала. Отац му је већ био умро. Мајку и брата је отурио, а није их хтео ни у чему помагати. Ко ће знати да ли је он крив томе, или су криве околности и прилике које су на њега утицале? Живео је и даље бедно, али, напослетку, он није на боље ни научио. Стан му је био једна малена, мрачна собица у коју се улази из дућана. Кревет, направљен од неких неједнаких дасака, поређаних преко два повећа сандука у којима је био еспап; поврх дасака сламњача и мален ћилим, који није могао ни сламњачу да покрије, јастучић од цица, коме се добро већ не зна какве је боје био, и једно ћебе: то му је била постеља где је спавао. У соби је имао још један велики сандук, који је служио место стола. На њему се редовно виде мрље од јела, мрвице од хлеба и лојана свећица што стоји у крњој чаши, напуњеној песком. У другом углу неколико дроњака, на којима спава шегрт. На прљавом зиду, избушеном многим ексерима, виси о канапу огледалце са жутим оквиром и залепљене су неколике слике, скинуте са кутија. Под прашљив и исполиван водом, јелом, гасом и зејтином; на дуваровима прашина и паучина; кроз прозоре једва може да продре светлост, а у оном сандуку пгго служи место стола стоје остаци од јела, прљави чанци и комадићи скорена хлеба, те изгледа као да се то оставља мишевима, који се ту редовно купе. Радним даном поваздан седи у дућану, или пред дућаном шетка горе-доле и трља руке, задубљен у мисли о „својој радњи“. Недељом је ишао на ручак код газда-Славка, и том се приликом договарао с њим о свему надугачко и нашироко, а понекад би газда-Славко затурио говор и о томе како би Тома требао да се жени. Славкова жена додаје како она свуд вели: „Благо оној која пође за Тому!“ „Баш ономад, рекла је она једном приликом, одох прија Јеци, па узесмо нешто тако у разговор Тому. Волим га као сина, а код нас је, рекох, и одрастао! Баш га не раздвајам од моје Јелке.“ Тома је био збуњен и смешкао се, а руком се трљао по челу. Можда се сећао како је Јелку као малу носио и како га је иста газдарица грдила и тукла толико пута чим се ова заплаче. Јелки имађаше тада седамнаест година. И она је ту била; поруменила је мало и одмах почела бацати кости псу, што је стајао крај стола и пратио очима готово свачији покрет…

Тому су у то доба већ звали газда-Томом и сви су га сматрали за паметна човека, који уме да заради. Газда-Славко је радио на томе да за њега уда Јелку и зато је слао неколико пута људе да с Томом о томе говоре. — И они су говорили и додавали: „Е, баш добро, кад би само Славко дао девојку, и ако она пристане!“ Свет као свет; нашло се неких и стали су то кварити: неки из злобе, неко из рачуна. Неки су говорили Томи како би он био луд да се ожени Јелком, и како греши што је са Славком ортак. „Што ти, брате, да радиш за другога и да другоме кућиш кућу, кад можеш и своју?“ Тома је увек о таквим стварима „разговарао насамо“. Чак је и шегрта јурио напоље.

Мисли о женидби, поред неких других чудних мисли, биле су га у једно време јако обузеле. Борио се и дневи и ноћи, не знајући куда ће и на коју страну.

Једног вечера седео је на свом кревету, бројао новце и срачунавао колико му треба послати за отплату узетог еспапа, а колико ће остати да се уложи за нов еспап. Био је јако удубљен у мисли. Новци су стојали пред њим на гомили, а он је претурао неке хартије. Чело му се час намрачи, а очи засветле чудновато, а час се разведри и он одмахне главом. Лојана свећа слабо светли и пршти у оној чаши, миши лупају и циче у сандуку, а разбарушен и дремљив шегрт, с капом у руци, стоји пред њим, као што га је сам учио да двори старијега. Тому су мориле неке крупне мисли, а нарочито последњих дана. Час је мислио о женидби, а час га је обузимала мисао да ,,све буде његово“, а не само пола, и да дуг никоме не плати. Пред њим је била велика количина новца у злату и сребру… Баци поглед на новце и лице му се зажари, чело набра, а очи чудновато засветлеше. Мисли му се преплетоше и стадоше једне друге потискивати; а уз то му поче долазити на ум још безброј чудноватих ситница из најскорије и давне прошлости. Чак му оживе у сећању како га је Славко тукао што је неком сељаку, још као шегрт, поменуо да је заборавио чутуру у којој је носио вино на пробу. Мисли су час ишле далеко у прошлост, час је стварао планове о будућности. Покадшто направе чудновату збрку, у којој се Тома није могао наћи. Мало-помало па се расплету, и тек будућност пуна сјаја затрепти пред његовим очима, и на лицу му се укаже задовољство. Зачас се опет чело превуче борама и мисли се наново заплету. — Зној га по челу пробио и он се осети уморан. Обриса зној руком. Шегрт, за кога је и заборавио да стоји пред њим, шушну ногом, и он се стресе од неког нејасног страха, па уплашено погледа на ону страну одакле се чуо шушањ.

— Напоље, напоље! — викну као ван себе, сав црвен од љутине. — Шта бленеш као лудак?

Шегрт изиђе; он оста сам, па се ипак стаде окретати и гледати на све стране, као да се плаши нечега.

Целе ноћи није спавао.

Већ после неколико дана пуче по граду глас да је обијен Томин и Славков дућан и да је силан новац покрађен. О томе се разно говорило: неки су га жалили, а неки тврдили да је то „његово масло“. Тома је мало и пред судом одговарао. Славко је тражио да га затворе, али није било доказа.

О женидби су престали разговори. Тома после неког доба поче куповати ракију по селима, коју је у Б… препродавао. Није знао шта је умор, радио је и дан и ноћ. Давао је новац под интерес. Да, рецимо, 10 дуката, а „облигацију“ направи на 20 или више, и са интересом 24 од сто на годину. Многи се жале како су давали нове признанице, а старе им није враћао.

Умрла му је и мајка, а брат му је живео као ожењен сиротињски у оној истој колибици њихових родитеља. Имање му је било свега окутњица и једна њива у вредности око четрдесет дуката.

Једног дана Тома је отишао брату, који га радосно прими. Седели су крај огњишта на коме је горела ватра, исто као и пре толико година, а ветар дувао био као оно вече када су Тому родитељи спремили за пут и кад је он са истим братом спавао загрљен, а мајка више њега плакала.

Тома изјави брату како је дошао да се разговара о деоби свега што им је од оца остало.

Сима се сећао како је њихова мати плакала од радости кад су чули да је Тома постао трговац и да му радња напредује. И он је тада засузио од радости што му је брат срећан и што ће моћи бар стару њихову мајку помагати, па и њега. Сада му се срце стегло од неког бола; из очију само што му није суза канула. Није ни сам знао шта би могао рећи, а и кад би знао, осећао је да ће га глас издати. Није ништа проговорио. Жена његова, кад је чула речи о деоби, чисто се скаменила и умало јој није испала из руке јабука коју је брижљиво избрисала и хтела пружити деверу да га тиме почасти, кад већ вина и ракије у кући немају.

Тома је узео половину њиве и продао да би с тим новцем могао заокруглити неку велику количину новца. Та му је жеља била јача но љубав према брату.

Неколико прилика када се требало оженити Тома је одбио, мислећи да то доцније уради кад се боље осигура, или је све чекао да се укаже каква прилика где му може пасти у део неко велико имање.

Пред собом је имао само циљ да се обогати, да стече што више новаца и да тиме постане срећан, говорећи понекад: „Кад имаш злата: имаш свега, а немаш ли тога: немаш ничега!“

Јурио је по селима и наплаћивао дугове; понеке је наплаћивао и по неколико пута, само ако је могао, не осећајући сажаљења према својим сиромашним дужницима…

Многе ноћи је проводио у страховању или размишљању где се може доћи до ћара; многе дане провео је у тешким напорима и раду. Штедео је и мучио се више него ико, а све му је те муке награђивало задовољство што гледа како му богатство расте све веће и веће и што свакога вечера броји новце, закључан у соби, одвајајући злато на једну, а сребро на другу страну.

Тако се газда Тома обогатио.

(Даље)