Tag Archive | Promašena sreća

Промашена срећа (2/2)

(Претходни део)

… Жеље су се, дакле, оствариле. На његовим њивама толико кућа ради; у његовим кућама толико душа станује. Има, поред тога, свој парни млин и готовог новца више него ико у целој околини. Једном речју, он има свега, и све је то стекао штедњом и неуморним, али поштеним трудом. Станује у једној од својих лепих кућа на горњем боју. На кући је балкон са лепим изгледом на реку и околне брегове. Газда-Тома се често виђа на балкону, али га никада нико не виде да гледа околину и да ужива, већ обично седи замишљен, претура по рукама бројанице од ћилибара и гледа преда се. Ко зна какве планове смишља? — Јаши добре коње кад иде да обилази имање; носи лепо одело, златан часовник и златно прстење на рукама. Има свега што могу имати богати људи, па ипак чини ми се да није срећан. На његовом лицу ретко се виђа осмех, па и кад се осмехне, то више личи на израз неког унутрашњег незадовољства него радости…

У кући не живи раскошно, али ипак живи лепо. У нашем га граду поштују, или се праве да га поштују; указују му свуда почасти као богату човеку. Био је и кмет две или три године. У кафану иде ређе, али у цркву сваке недеље и празника.

У последње време почео је нешто побољевати и лекари му препоруче да често шета ван града и да уопште излази на чист ваздух.

Једног дана, шетајући се као обично, беше изишао из града. Ишао је лепом путањом крај реке. Сунце се клонило западу. Тишину је нарушавао жубор реке и шуштање лишћа зрела кукуруза. Тома је, удубљен у мисли, корачао лагано, погнуте главе. Наједаред тужни звуци црквених звона потресоше ваздух. „Неко је умро!“ — изговори он кроза зубе и некако чудно осећање обузе га. Чињаше му се као да и лишће кукурузово зашушта: „Страшна смрт!“ Па и река својим жубором као да му о смрти причаше. Поче се отимати од таквих мисли и стаде се трудити да о чему другом мисли. Поче мислити о кукурузу, како је прошле године био скуп, јер га је било мало. Ту се сети једног сељака што му је још давно дотерао двоја кола кукуруза за неки дуг од пре толико година, а који се, у ствари, десет пута био отплатио. Сети се и његовог мрког вола са крњим рогом и сељакова причања како му је тај во љући, а сивоња му је мек, ал’ опет низбрдо не уме да задржава кола. Преко свега тога мисли су прелетале за тренутак, и тек одједном му дође на памет: „Можда је липсао онај мрки во са крњим рогом!“ Звона су и даље брујала и њему се чињаше као да лепо изговарају: „Страшна је смрт, страшна је смрт! …“ Осети се малаксао и окрете се, те пође натраг. Звона још нису престајала, кукуруз и даље шушти, а река жубори. „За мном не би имао ко ни заплакати!“ — паде му мисао на ум, и телом као да му прође нека ледена језа. Сети се родитеља и брата, који је погинуо био пре три године, и туга му притиште душу.

Кад је пролазио поред једне велике зграде, чисто се тужно осмеху и помисли: „И ту сам зарадио доста новца!“ Сети се свију напора својих и мука и трчкарања, час једном час другом, док је успео да се зидање њему повери. Све му се то учини смешно у овом тренутку…

„Вечито сам, па ћу и умрети у самоћи“ — мислио је Тома тога вечера лежећи будан у постељи. Био је будан и кад је свећа догоревала у светњаку, и он је, уморан од чудноватих мисли, гледао у пламен који с часа на час запуцкара и повије се то на једну, то на другу страну. Час се засветли јаче, а час се једва види његова слабачка плава светлост. Засветле јаче, и пови се у ваздуху над стењаком, па се опет врати и светлост му постаде слабачка, плава и некако тужна. Тома опет чу слабо пуцкарање. Пламичак опет постаде светлији, опет се изви изнад стењака и ишчезе у ваздуху, а танак млаз дима, што се лагано вијугао и дизаше у ваздух, могао се лепо видети према доста јасним зрацима месечевим, који падаху у собу кроз прозоре. Све су ове ситнице чудновато утицале на Тому, те по његовој глави стаде кружити безброј тужних мисли.

Спавао је врло мало, јер је, иако је готово пред зору био будан, опет у зору био већ на ногама. Сунце се рађало. Кога још није очарало рађање сунца? Често се човек преобрази у тој прилици и заборавља на све ниско и земаљско, као да о свему томе не сме ни да мисли. Душом овладају узвишена осећања и жеље да се уздигне ближе небу, или да се споји са чарима природним, па да, уз цвркут тица, уз тихо шуштање зеленог лишћа, ишчезне у свежем јутарњем даху, пуном мириса липа или цвећа пољског. У току дана се губе из душе та поетска осећања кад на човека нагрне безброј разних брига и ситница земаљског живота, у коме се сваки мора кретати да одржи себе сама. И Тома се некако чудновато осећао тога јутра, али не због рађања сунца. Није звао момке да им нареди шта треба да раде. Није ишао по дворишту да, као обично прегледа је ли све у своме реду… — У истој кући, на доњем боју, становао је неки срески писар, а у једној маленој кући неки сиромашни млад ћурчија, са женом и ситном дечицом. Врата се ћурчијиног стана отворише и он се појави звиждучући неку песму, чуше се и детињи гласови, и већ мала његова ћерчица од две године преваља се преко прага, диже се лагано, и бојажљивим, несигурним корацима пође оцу, изговарајући својим милим гласићем неке неразумљиве речи. Сунце јој својим јутарњим зрацима обасјало плаву разбарушену косицу, те је изгледала као анђелче.

— Ходи, Зоро моја! — изговори отац и рашири руке. Дете приђе, а он га подиже и пољуби у чело.

Мачка прође преко дворишта и дете стаде радосно цичати показујући оцу ручицама на мачку.

Отац га пусти, и дете, раширеним ручицама, пође да је ухвати.

Изишла и мајка, па обадвоје, пуни среће и радости, посматрају дете.

— Слатко је оно! — узвикну мајка и узе дете у наручје кад оно отпоче плакати што му је мачка умакла.

— Немају новца ни кирију да ми плаћају на време, па су ипак срећни! — помисли Тома у себи.

— Ја немам никога! — мишљаше даље, и на душу му паде неки терет…

Утом баш поче осећати и болове под левом плећком, које је још од дуже времена почео осећати и стаде кретати лево раме то на једну то на другу страну.

Сунце већ повисоко одскочило на плавом небу. Река вијугаво тече још зеленом долином и на њеној површини одблескују зраци сунчани. Тома гледа по дворишту… Тихи поветарац клати гране багремове и шушкара лишћем. Кад ветрић јаче пирне по неколико увелих листића, лелујајући се по ваздуху, падају земљи. Две-три ћурчијине кокоши прпушкају се у прашини; мали Пајица лупа једним дрветом по огради од баште. Ћурчија вади воду и точак на бунару шкрипи лагано, а дете плаче крај његових ногу, пружајући руке да дохвати точак. — Тому обузело неко нејасно и тупо осећање. Загледао се у један црвен кончић, што се, привезан за олук, клати од поветарца. Затим је дуго гледао у кокоши, па у багремово лишће што опада, а за неколико му се поглед зауставио на једној изврнутој плавој чинији пред кујном. На свему се његов поглед задржао, али су мисли његове блуделе далеко у прошлости… Сетио се како га је мајка помиловала кад је једном казао да га боли глава, и казала му: „Проћи ће то кад мајка пољуби!“ Сећао се он и тога мајчиног пољупца, па му је још теже пала мисао како је сада сам на свету, па нема коме да се пожали. Можда би Тома све своје богатство дао за материн пољубац! … Мислио је како би се осећао да је давно ожењен, па да и сам има деце… Те га мисли далеко одведоше…

— Немој да паднеш, благо оцу! — рече ћурчија детету (једном повећем мушкарцу), које се стало пузати уз дрво.

Тома се загледа у дете и стаде му завидети.

Дете има оца, а отац има дете, али он нема никога… Поче се сећати Јелке и још неких девојака које су му нудили да се ожени…

Лишће багремово зашушта јаче од ветра и опет неколико увелака падоше на земљу… „Све је већ прошло: сада је доцкан!“ — као да му и нехотице дође мисао на ум, и нека чудна злоба завлада његовом душом и без његове воље. Завидео је свему и све поче мрзети. Мрзео је и ћурчију, ни сам не зна зашто. — Болови под плећком почеше му постајати све јачи, а туга, помешана са злобом и завишћу, све јаче притискиваше његову душу.

Мали Перица и даље лупа штапом по огради. Њега то разгневи, те љутито промрмља кроза зубе:

— Дечурлија праве неред и грају, чине штету; кирија се не плаћа, и ја их ипак трпим! — Утом се тренутку и на сама себе љутио.

Диже се лагано, узе бројанице и штап, па сиђе и прође неколико пута преко дворишта погнуте главе, мрачан и замишљен, као и обично што се виђао. Затим приђе ћурчији, који му се и по други пут услужно јави, и рече му да има с њиме да говори.

— Ви се начекасте за кирију! — рече ћурчија тужно, бојажљивим гласом. — Али, знате како је… ето… чекам трговце, а еспапа имам… Трошкови су; видите и сами… дечица! …

Томи сама та реч „дечица“ чудно зазвуча у ушима. Завист га свега обузе. Лице му се зажари, а очи синуше страшним жаром. Међутим, опет осети болове. Хтео је проговорити, али није могао.

— Ја сам сиромах — настави даље ћурчија — па куда бих са толиком децом.

— Не могу, не могу више чекати! Данас хоћу да ми се плати — рече Тома загушљивим гласом, гледајући у земљу.

— Грехота би било, газда, да нас… — поче жена, и сузе је загушише.

Тома се стресе, усне му чисто помодрише и затрепташе, а очи још страшније синуше, па као бесомучан викну:

— Не дам да ми ишта пропадне, мене је све то мука стало док сам зарадио.

После свега тога осећао се јако изнурен и збуњен, па је изишао до свога парног млина да се мало разгали.

— То је газда! То је газда! … — шапутала је сиротиња једно другоме.

,,Их, благо њему!“ — помисли понеко, размишљајући о његовом богатству и гледајући му скупоцено прстење на рукама и златан часовник са великим дебелим ланцем од злата. — „Само оно да имам, па бих био срећан!“ — мисли понеко даље…

Тома опет, замишљен и мрачан, хода тамо-амо и сећа се можда својих сиромашних родитеља. Гледа сиротињу у поцепану оделу, па завиди њиховим безбрижним лицима, њиховом смеху и шали, уз коју раде најтеже послове.

*

Ћурчија није више у Томиној кући. Ствари су му продате за кирију, а он ко зна где је?! …

У стану је сада нека сирота удовица са сином и две ћери. Син јој учи гимназију, па због тога седе сви овде у граду.

Вече се спустило… На клупи, пред кућом, седе загрљене сестре и тихо певају песму: „Кроз поноћ нему и густо грање“, а брат их прати флаутом. Једна сестра погрешила и певала погрешно „чује се звезда тихо трептање“, па се томе слатко исмејаше, а затим продужише даље.

Улица тиха и мирна. Ноћни стражар шетка тамо-амо, чују се његови гломазни кораци, а нож на пушци одблесне му каткад према бледој светлости једаог искривљеног фењера, око кога облећу читава јата разних бубица… Кроз намакнуте завесе на прозорима суседних станова виде се у осветљеним собама нејасне слике, као сенке, што промичу тамо-амо, час промакне рука, час глава, час каква неодређена слика. Понеки се прозор отвори и светлост се распростире по улици, и на њему се појаве две главе или више. Чује се разговор, смех или звиждукање. Отворише се врата на стану Пере кожара и он у гаћама и кошуљи изиђе у двориште с неким гломазним папучама на ногама, чије је клопарање и Тома јасно чуо. Пера поче јурити мачке што се на једном крову искупиле… Отворише се и друга врата до његових и изиђе његов сусед… Обојица се почеше разговарати о мачкама: како су досадне и не даду човеку да мирно спава. Изиђоше и њихове жене и деца, и за час се направи читава граја.

Све се смири… Наједаред тишину прекиде песма веселих младића: „На крај шора чађава механа“ … Изгуби се и песма у даљини… Звезде трепере на плавом небу, а месец се већ помаља иза тамног брда. Изгледа као да све дише срећом и задовољством.

Отворише се врата од Томина дворишта и чуше се кораци његова момка: носи вечеру.

— Хајде да вечерамо! — позваше сестре брата. Сви утрчаше унутра скакућући.

Затворише се врата на њиховом стану. Сенке се њихове виде како промичу на прозору од кујне; и чује се весела граја.

Тешко је казати право Томино расположење. Уздахнуо је дубоко и ушао је у своју собу, где га је чекала вечера. Ко зна да ли је и вечерао? …

Промашена срећа (1/2)

Пре — отприлике — четрдесет година сиромашни родитељи Томини (њему је тада било десет година), који су живели овде у једном оближњем селу, баш некако пред Ђурђевдан спремали су свога сина у град, где ће га дати на занат.

Увече, уочи дана поласка, Томина је мајка брижљиво и са задовољством слагала у једну бошчицу ствари што их је за Тому израдила и тешком муком набавила радећи другоме „напола“. Ту су биле две кошуље, чарапе са шаром, нов појас, поњавица и губер за покривање. Уз то је метнула и једну јабуку, у коју је забола „десет пара“, а затим још неколико обарених јаја (толико је свега имала можда у кући).

За вечеру је још набавила и сира, осем хлеба и лука, што је у њих било обичније.

И отац и мати су штедели сир, само да би Тома имао више, мада и њему није било до јела.

— Гле, где је Сима бацио пушку што си му је направио! — рече отац и подиже са земље једно дрво истесано налик на пушку.

Тома погледа Симу, који је већ био заспао, и некако се ражали и сам не знајући зашто. Сима није имао ни пуне три године.

— Једи, благо мени, немој плакати — теши га мајка када му угледа сузе на очима, а и сама избриса крадом сузе са својих очију.

Легао је и Тома крај братића, загрлио га, и дуго био будан, па је најзад, занесен у неке тужне мисли, уплакан и заспао.

Насред њихове мале колибице тиња ватра и слабом светлошћу осветљава забринута лица Томиних родитеља, који седе крај огњишта на два дрвена трупчића и лагано разговарају, погледајући с часа на час на децу како загрљена спавају у једном кутићу колебице. Пошто су се договорили да с Томом иде у град отац, легли су и они.

Ветар бесни напољу и чини се као да ће претурити колебу, сви спавају, само је мајка будна и плаче над Томом, глади га по лицу и понекад га пољуби и полије топлим материним сузама. Брине за своје дете; жали што ће се од ње одвојити, а срећна је што држи да ће јој се дете усрећити… Слатке су такве бриге, а таква туга је пуна среће! …

Сунце је изгрејало. Тома спреман за пут и стоји пред колебицом, са торбицом на леђима. Мајка му даје савете и плачући намешта кошуљу, а отац стоји мало даље од њих и деље штап на коме ће носити Томине ствари. Мали Сима седи на прагу од кућице са комадом хлеба у руци и једва се брани од кокошију што су са свију страна нагрнуле да му га отму. Једна му кљуну ручицу, и он заплака и испусти комад, који једна кокош уграби од осталих, и поче бежати…

Тома је већ с оцем пошао и неколико се пута окретао, погледајући на Симу сузним очима. Мајка је такође плакала и гледала за њима докле су се год могли видети.

— Шта радиш, пријо? — упита је једна сусетка.

— Ето, испратих Тому у град да изучи занат — одговори она, бришуши сузе, и осећала се срећна, пресрећна. Какви ли су се лепи дани у будућности јављали пред њеним очима?! …

Кад су стигли у град, отац је одмах одвео Тому у дућан газда-Славку, који је био у то време први трговац у нашем месту. Погодили су га да буде шегрт три године, а после ће га произвести за калфу.

Прво су му и газда и отац давали заједнички савете и поуке, а затим га је отац извео мало на страну и лагано му казао да добро чува своје ствари да му други шегрти не покраду и говорио му да не брине за кућу и да не тугује, јер мора да се промучи ако хоће да буде срећан. Потом пружи руку, те је Тома пољуби, опрости се са газдом и оде лагано улицом, замишљен и оборене главе.

Тома је гледао дуго за њим и плакао.

*

Ето тако је газда-Тома дошао у наш град и остао као шегрт код газда-Славка. Може се знати како је провео време у свом новом послу кад је одмах првога дана био псован и ружен, мада он није био толико крив… Показали су му где је чесма и дали му тестију да донесе воде. Тома је често застајкивао на улици, те мало посматрао слику над једном кафаном; гледао је и како пекар вади хлебове; посматрао како деца пуштају змајеве. Њега је све занимало и он се, и нехотице, крај свега задржавао, те није ни слутио како је много времена прошло док је донео воду. Газда га је изгрдио и мало повукао за косу, па тек онда калфе наставише да га псују и грде. Дуго није заспао те прве ноћи. Плакао је и сећао се колибице, свога братића и родитеља, жалио је што су му калфе одузеле кокош коју му је сирота мајка спремила. Изјутра се успавао, јер је иначе доцне заспао, а био је и од путовања уморан. Један старији калфа ухвати га за уши и извуче из постеље, а газдарица га изгрди кад оде да јој се јави и упита шта има да ради? Дакле, такав је био почетак, и онда је јасно колико је морао за три године пропатити. Уосталом, он је мало доцније свикао на све то и дошао је до закључка да то све тако треба да буде. Јуначки је издржао, јер га је тешила мисао да ће и он једном постати калфа, па ће другоме заповедати. Дочекао је и то и остао је и даље код истога газде, који га је јако заволео и поче га звати „десном руком“. Умео је да се цењка, да протури робу, да дâ нешто и јевтиније, а на другоме да троструко наплати и да криво измери. Газда-Славко га је хвалио и говорио како ће то бити прави трговац, и да ће се обогатити. Родитељи су му често долазили. — Док је био шегрт, кући је радо ишао, и увек би своме братићу понео шећерлеме, мајци лепињу, а оцу дувана, али је после све слабије и слабије ишао, јер је љубав његова према родитељском дому бивала све хладнија и хладнија. Занимао га је само његов посао, коме је био сав предан, а већ су га биле почеле обузимати и жеље за богатством, јер је мислио да је срећа у томе.

Код газда-Славка је био пет година као калфа, и већ је имао заштеђених 80 дуката. Једног дана изјави газди жељу како је рад да изиђе од њега и да почне радити сам за се. Газди је било тешко, па му предложи да заједнички отворе једну радњу. Он приста. Отвори се још једна радња и у њој је Тома радио на име своје и Славково. Сваким га је даном све више и више освајала жеља за богатством. Штедео је готово и од својих уста, а није презао ни од каквог начина, само да се дође до већег ћара. Радио је неколико година у тој ортачкој радњи, која је врло добро напредовала. Отац му је већ био умро. Мајку и брата је отурио, а није их хтео ни у чему помагати. Ко ће знати да ли је он крив томе, или су криве околности и прилике које су на њега утицале? Живео је и даље бедно, али, напослетку, он није на боље ни научио. Стан му је био једна малена, мрачна собица у коју се улази из дућана. Кревет, направљен од неких неједнаких дасака, поређаних преко два повећа сандука у којима је био еспап; поврх дасака сламњача и мален ћилим, који није могао ни сламњачу да покрије, јастучић од цица, коме се добро већ не зна какве је боје био, и једно ћебе: то му је била постеља где је спавао. У соби је имао још један велики сандук, који је служио место стола. На њему се редовно виде мрље од јела, мрвице од хлеба и лојана свећица што стоји у крњој чаши, напуњеној песком. У другом углу неколико дроњака, на којима спава шегрт. На прљавом зиду, избушеном многим ексерима, виси о канапу огледалце са жутим оквиром и залепљене су неколике слике, скинуте са кутија. Под прашљив и исполиван водом, јелом, гасом и зејтином; на дуваровима прашина и паучина; кроз прозоре једва може да продре светлост, а у оном сандуку пгго служи место стола стоје остаци од јела, прљави чанци и комадићи скорена хлеба, те изгледа као да се то оставља мишевима, који се ту редовно купе. Радним даном поваздан седи у дућану, или пред дућаном шетка горе-доле и трља руке, задубљен у мисли о „својој радњи“. Недељом је ишао на ручак код газда-Славка, и том се приликом договарао с њим о свему надугачко и нашироко, а понекад би газда-Славко затурио говор и о томе како би Тома требао да се жени. Славкова жена додаје како она свуд вели: „Благо оној која пође за Тому!“ „Баш ономад, рекла је она једном приликом, одох прија Јеци, па узесмо нешто тако у разговор Тому. Волим га као сина, а код нас је, рекох, и одрастао! Баш га не раздвајам од моје Јелке.“ Тома је био збуњен и смешкао се, а руком се трљао по челу. Можда се сећао како је Јелку као малу носио и како га је иста газдарица грдила и тукла толико пута чим се ова заплаче. Јелки имађаше тада седамнаест година. И она је ту била; поруменила је мало и одмах почела бацати кости псу, што је стајао крај стола и пратио очима готово свачији покрет…

Тому су у то доба већ звали газда-Томом и сви су га сматрали за паметна човека, који уме да заради. Газда-Славко је радио на томе да за њега уда Јелку и зато је слао неколико пута људе да с Томом о томе говоре. — И они су говорили и додавали: „Е, баш добро, кад би само Славко дао девојку, и ако она пристане!“ Свет као свет; нашло се неких и стали су то кварити: неки из злобе, неко из рачуна. Неки су говорили Томи како би он био луд да се ожени Јелком, и како греши што је са Славком ортак. „Што ти, брате, да радиш за другога и да другоме кућиш кућу, кад можеш и своју?“ Тома је увек о таквим стварима „разговарао насамо“. Чак је и шегрта јурио напоље.

Мисли о женидби, поред неких других чудних мисли, биле су га у једно време јако обузеле. Борио се и дневи и ноћи, не знајући куда ће и на коју страну.

Једног вечера седео је на свом кревету, бројао новце и срачунавао колико му треба послати за отплату узетог еспапа, а колико ће остати да се уложи за нов еспап. Био је јако удубљен у мисли. Новци су стојали пред њим на гомили, а он је претурао неке хартије. Чело му се час намрачи, а очи засветле чудновато, а час се разведри и он одмахне главом. Лојана свећа слабо светли и пршти у оној чаши, миши лупају и циче у сандуку, а разбарушен и дремљив шегрт, с капом у руци, стоји пред њим, као што га је сам учио да двори старијега. Тому су мориле неке крупне мисли, а нарочито последњих дана. Час је мислио о женидби, а час га је обузимала мисао да ,,све буде његово“, а не само пола, и да дуг никоме не плати. Пред њим је била велика количина новца у злату и сребру… Баци поглед на новце и лице му се зажари, чело набра, а очи чудновато засветлеше. Мисли му се преплетоше и стадоше једне друге потискивати; а уз то му поче долазити на ум још безброј чудноватих ситница из најскорије и давне прошлости. Чак му оживе у сећању како га је Славко тукао што је неком сељаку, још као шегрт, поменуо да је заборавио чутуру у којој је носио вино на пробу. Мисли су час ишле далеко у прошлост, час је стварао планове о будућности. Покадшто направе чудновату збрку, у којој се Тома није могао наћи. Мало-помало па се расплету, и тек будућност пуна сјаја затрепти пред његовим очима, и на лицу му се укаже задовољство. Зачас се опет чело превуче борама и мисли се наново заплету. — Зној га по челу пробио и он се осети уморан. Обриса зној руком. Шегрт, за кога је и заборавио да стоји пред њим, шушну ногом, и он се стресе од неког нејасног страха, па уплашено погледа на ону страну одакле се чуо шушањ.

— Напоље, напоље! — викну као ван себе, сав црвен од љутине. — Шта бленеш као лудак?

Шегрт изиђе; он оста сам, па се ипак стаде окретати и гледати на све стране, као да се плаши нечега.

Целе ноћи није спавао.

Већ после неколико дана пуче по граду глас да је обијен Томин и Славков дућан и да је силан новац покрађен. О томе се разно говорило: неки су га жалили, а неки тврдили да је то „његово масло“. Тома је мало и пред судом одговарао. Славко је тражио да га затворе, али није било доказа.

О женидби су престали разговори. Тома после неког доба поче куповати ракију по селима, коју је у Б… препродавао. Није знао шта је умор, радио је и дан и ноћ. Давао је новац под интерес. Да, рецимо, 10 дуката, а „облигацију“ направи на 20 или више, и са интересом 24 од сто на годину. Многи се жале како су давали нове признанице, а старе им није враћао.

Умрла му је и мајка, а брат му је живео као ожењен сиротињски у оној истој колибици њихових родитеља. Имање му је било свега окутњица и једна њива у вредности око четрдесет дуката.

Једног дана Тома је отишао брату, који га радосно прими. Седели су крај огњишта на коме је горела ватра, исто као и пре толико година, а ветар дувао био као оно вече када су Тому родитељи спремили за пут и кад је он са истим братом спавао загрљен, а мајка више њега плакала.

Тома изјави брату како је дошао да се разговара о деоби свега што им је од оца остало.

Сима се сећао како је њихова мати плакала од радости кад су чули да је Тома постао трговац и да му радња напредује. И он је тада засузио од радости што му је брат срећан и што ће моћи бар стару њихову мајку помагати, па и њега. Сада му се срце стегло од неког бола; из очију само што му није суза канула. Није ни сам знао шта би могао рећи, а и кад би знао, осећао је да ће га глас издати. Није ништа проговорио. Жена његова, кад је чула речи о деоби, чисто се скаменила и умало јој није испала из руке јабука коју је брижљиво избрисала и хтела пружити деверу да га тиме почасти, кад већ вина и ракије у кући немају.

Тома је узео половину њиве и продао да би с тим новцем могао заокруглити неку велику количину новца. Та му је жеља била јача но љубав према брату.

Неколико прилика када се требало оженити Тома је одбио, мислећи да то доцније уради кад се боље осигура, или је све чекао да се укаже каква прилика где му може пасти у део неко велико имање.

Пред собом је имао само циљ да се обогати, да стече што више новаца и да тиме постане срећан, говорећи понекад: „Кад имаш злата: имаш свега, а немаш ли тога: немаш ничега!“

Јурио је по селима и наплаћивао дугове; понеке је наплаћивао и по неколико пута, само ако је могао, не осећајући сажаљења према својим сиромашним дужницима…

Многе ноћи је проводио у страховању или размишљању где се може доћи до ћара; многе дане провео је у тешким напорима и раду. Штедео је и мучио се више него ико, а све му је те муке награђивало задовољство што гледа како му богатство расте све веће и веће и што свакога вечера броји новце, закључан у соби, одвајајући злато на једну, а сребро на другу страну.

Тако се газда Тома обогатио.

(Даље)