На млађима свет остаје (6/6)

(Претходни део)

VI

После неколико времена Мита је опет почео ћаскати и шалити се са својом бабом, а и Јана се давно није тако срећна осећала као данас. Седели су тако обоје, срећни и весели, с Миланом у својој гостинској соби. Сви су се осећали као путници на броду после страшне буре, која је великим опасностима претила, па брод срећно приспео обали. Сунце синуло и зраци његови весело одблескују са тихе, мирне пучине.

— Зови ми тога што неће да буде чиновник — вели Мита Јани меким гласом, задовољан.

— ’Оће да се умири он док чује! — вели Милан, и сви се троје насмејаше.

Уђе Јана наново у собу, а за њом Стева.

— ’Ајде, љуби оца у руку — рећи ће Милан. — Израдили смо ти службу.

Стеву наљути „та глупа Миланова шала“, а и иначе га глава болела од чудних утисака, те не рече ништа, већ стајаше намрштен, блед, и ћуташе. Осећао је шта се спрема.

— Звали смо те за један допис против оног твог другара (Љубе!) — дирну га Мита, па намигну на Милана, те се овај гласно насмеја.

„Чудне глупости!“ — помисли Стева и зажеле да утекне из собе. Нарочито му беше досадан смех Миланов, те мишљаше: „И овај глупак мисли да се титра са мном као са каквим дететом од пет година!“ То је вређало понос његов, те му очи засветлише, а усне задрхташе од једа. Исправи главу и погледа Милана с чудним презрењем. Милан обори очи, а ко зна је ли тај поглед Стевин разумео.

— Како су они весели, а и не слуте да ће се све то покварити — помисли даље Стева, а срце му се стеже од бола.

— ’Ајде, море, шамуто мој, љуби оца у руку, ’оће да те жени — рече Јана Стеви меким, нежним гласом и поче га вући оцу. Она није могла издржати да га више држе у неизвесности, жао је беше „да јој се дете кида“, па похита да Стеву тиме пријатно изненади и придобије.

Стева је то по гласу и изразу њеном приметио, па осети како га нешто под грлом дави, како му срце чудно дрхти, а сузе му сијају у очима. Тешко му бејаше што старе родитеље мора и у овој прилици ожалостити, што ће им одагнати срећу која је царовала у души њиховој. Стајао је блед, нецомичан и гледао преда се.

— ’Ајде, љуби руку, ’оћу да ти просим девојку са пет стотина у злату — вели Мита и пружи руку задовољно.

Настаде ћутање.

— Шта смишљаш? — пита отац мало оштрије.

„Само им паре на уму! Све би за новац учинили! … Пет стотина у злату: чудна посла!“ — помисли Стева с презрењем, а не рече ништа.

— Шта је? — опет ће Мита оштрије.

— Па ’оће дете, стид га, шта си навалио? — вели Јана. — Мајци ће он рећи.

— Кажи слободно, шта те стид? — вели и Милан…

Опет настаде ћутање досадно и мучно.

Мита већ почео да се мења у лицу од љутине, Милан оборио главу, подиже обрве, слеже раменима и шири руке, као да би хтео рећи: „Ја сам се трудио и учинио све, сад нисам крив!“ Јана гледа у Стеву очајно и као да би помогла да изговори: „Хоћу!“ Стеву од силне досаде и неке чудне туге што мора родитеље жалостити боли глава и чисто му уши зује, а у души му пониче чудна жеља да Милану опали шамар, јер му се чињаше да је све то он учинио „својом глупавошћу“.

— Шта си се затегао као тамбура? — продра се јетко Мита.

Стева уздрхта, и после дужег ћутања изговори згушеним, уздрхталим, једва чујним гласом:

— Нећу да се женим.

У соби завлада мртва тишина. Сви су гледали само преда се.

— Нећеш да будеш чиновник, нећеш да се жениш, а ’оћеш с Љубом да шурујеш! — викну одједном Мита као ван себе и скочи са столице.

Стева изиђе из собе ћутећи.

— Чекај да те питам? — виче Мита даље. — Зар ја те подигао, па сад Љубу да слушаш?! — говорећи то, јурну вратима за Стевом.

Милан га задржа и рече збуњено:

— Полако ов-а-ај… чека-а-ај… дете је… предомислиће се он…

Јана изиђе за Стевом, те плачући поче га молити да послуша оца и да га не љути.

Изиђе и Милан да покуша склонити Стеву на пристанак.

— Елем, о-о… ва… ај… ја, шта сам хтео — ова-а-ај… Млад човек треба мало да се спусти с Парнаса (ту се Милан осмехну, задовољан својом духовитом фразом)… Елем… овај… треба сићи мало с Парнаса на земљу… Овај свет је врло заплетен, а стазе су живота… ова-ај… стазе су живота… клизаве!

Стеви бејаше као да га ко бије шамарима и с највећим би апетитом разбио нос господину говорнику. Ћутао је.

— Стазе су клизаве, мој младићу! — изговори опет Милан и метну прст на чело да би постигао јачи успех и дао речима силнији значај.

— Оставите ме на миру, господине, није ми до разговора — рече Стева, а усне му задрхташе.

— Пут врлине врло је трновит, али овај свет је… — продужи Милан.

„Ужасно глуп и досадан човек!“ — помисли Стева.

— Али… ова-ај… човек често треба, знате… како да кажем… ја… да забаци своје ћуди… — продужује Милан развучено.

— Досадни сте ми, господине! — рече Стева заједљиво и изиђе из собе.

Милан разрогачио очи, па гледа за њим.

Стева је чуо пролазећи кроз ходник плач мајчин и вику очеву:

— Нека иде у свет, или ћу га убити! …

— Стева је пропао! — вели Милан Мити кад се врати у собу. — Не може се ништа с њиме.

*

Стева је послао оцу писмо у коме му вели како му је тешко што не могаше учинити родитељима по вољи, али другојачије није могао, јер осећа да би га то направило несрећним целог века. Рекао му је да одлази у Београд, где ће тражити службу, и то у другом месту, јер не може у кући остати. Писмо је написао и оставио код Јеше, и отишао возом истог дана.

*

Мрак увелико пао на земљу. Мита се још није стишао: лупа све што му падне шака и прети да ће Стеву заклати ако би дошао кући, а у души осећа већ кајање што је тако пренаглио, и чим би му слутња креснула кроз главу: „Ко зна шта може од себе учинити?“ — онда би најјаче викнуо, као ван себе од јарости:

— Заклаћу га, нека ми не долази! …

Исто би тако викао и онда кад Јана истрчи пред врата чим би што шушнуло, па се врати, бризне у плач и прошапуће:

— Још га нема, ах, добога, шта се уради!

И Мити туга срце при том обавије, али место суза и уздаха он што му дође до руку кр’а и баца, а страшним гласом викне на Јану:

— Не слини ми за оном битангом! Одјурићу га, одјурићу га, и ако дође! … Убићу га, убићу, убићу — и он запенуши од јарости и тресну једну чашу о земљу.

— Нећеш, богами! — цикну Јана, а беше чисто готова да му полети у очи.

—

Прошло је пола ноћи. Стеве нема.

Мита седи на своме кревету, ћути намрштен и пуши цигару за цигаром. Страховао је да Стева не учини што од себе, да се не убије. Та га мисао толико мучила и пекла, да му понекад чисто дође да скочи и јурне кроз ноћ да тражи своје дете, свога јединца. С друге стране, осећаше тежину на души, јер сви његови лепи снови, све оне слатке наде одбегоше и пропадоше занавек, да се никад, никад више не поврате. Мржњу према Љуби осећаше јаче него икад у веку своме.

Јана лежи на својој постељи, покрила лице рукама и плаче јецајући. Црне слутње су испуниле и њену душу, које добише израза у врелим материним сузама.

Мала лампа слабом светлошћу једва осветљава ово двоје старих у два краја доста простране собе. Зричци, као и обично, певају своју монотону песму: „зри-и, зри-и!“, којом прекидаху тишину што влада у соби.

— Одјури дете, као луд! — изговори Јана, и зајеца још јаче.

Мита се заиста осећаше као кривац, зажали и он јаче него дотле; сузе само што му не ударише на очи.

— Напоље, напоље, напоље-е-е и ти кад браниш битанге! — продра се Мита рапавим гласом и скочи с кревета.

— Одјури и мене, а дете си већ одјурио — цикну Јана, па устаде с постеље и стаде пред њега.

С улице допреше усклици неке веселе момчадије, а затим се чу и песма праћена свирањем:

Нека куца, мари ко за сате…

—

Све тише и тише. Песма се изгуби у ноћи.

Мита не проговори ни речи. Седе опет на своју постељу, налакти се на сто и зари лице у руке.

Опет тишина, коју само зричци прекидају. Над Митином главом се дижу читави облаци дима дуванског. Уздаси његови прате Јанино очајно јецање. На очима и он осећаше сузе, а у грудима тежак бол.

*

Није прошло ни месец дана од овог догађаја, а Јана остави Миту и оде сину, који већ бејаше добио службу државну у П…

VII

Мита остаде сам. Ређе је излазио из куће; у кафану није никако ишао. С познаницима се није састајао, чисто се стидео. У самоћи тек осети како му је хладно око срца: јад му притискао душу. Нема слатког сна, никад слатко не руча и не вечера. Пио је много више него обично.

Није самовао ни месец дана, па се већ осети изнемогао. Паде у постељу некако баш на три-четири недеље пред Божић.

Лежи на постељи сам, без игде икога, па му се већ чини да ће и умрети, а неће му имати ко ни свећу запалити.

„Толику децу сам подизао и радовао се њиховом рођењу — мишљаше Мита — па оста само Стева.“ — Никад јаче није зажалио децу што помреше. Чињаше му се да га већ окружују сени њихове са свију страна и говоре: „Ми бисмо се, тата, нашли код тебе при болести, само да смо живи!“

„У Стеву сам положио све наде и мислио да у његовом наручју изда’нем, па ме и он остави“ — мишљаше даље. Сећао се дана венчања свога, и у сећању му се изређа цео живот, у браку проведен, а сада као да осећаше крај свега, крај живота. Ни Јане нема поред њега.

Паде му даље на ум како је дочекивао Божић у дому својих родитеља, крај мајке своје, па се чисто после толиких година у старости својој зажеле мајчине милоште. — Она ме не би напустила — помисли, и сузе му се скотрљаше низ образ. — Даље се осећаше како је дочекивао празник прве године по венчању, па редом са децом, и најзад му се мисао подуже задржа на спомену лањског Божића. У истој тој соби седео је Стева, и Јана. Било је и гостију. Како је то све било весело. Опомену се како је Стеви говорио: „До године ћемо још боље кад ти постанеш чиновник и ожениш се!“

„А сад ничега, могу још и умрети, па мој син и моја Јана ни да чују. Умрећу, код њих живих, без среће!“ — мисли он, а туга му притиште душу, иарочито при помисли: „Да ли би ме жалили!“ Помисли даље како се, можда, вара и како га они воле, па би Стева плакао, а Јана кукала и искрено га жалила, и сузе му се опет слише низ образе.

Осећаше се као у грозници. Осети болове у грудима и треперење целог тела. Отвори наједном уста и хтеде, по обичају, викнути Јану да јој се пожали, али се одмах сети да је нема ту. Погледа на место где она обично сеђаше и срце му се препуни бола, те умало што не закука. Потом осети да му нешто притисло груди и као некаква велика грудва стала под грло, па му смета дисању. Он би све на свету дао да се Јана и Стева створе пред њим, да га макар Јана и изгрди или прекори по обичају, кад у то доба седе по вечери, што прави дебеле цигаре, па брзо потроши пакло. Он се редовно љутио на тај прекор и викао на Јану, а сад се и њега зажелео.

Није могао дуже издржати, а да не зајеца. Чудна тишина у соби, па му се и сам плач и јецање његово учинише страшни, пуни кобне слутње да ће умрети, а Стеву неће никад више видети, као да се одјек јецања његовог претвара у речи и он их чује, и то врло лепо сасвим јасно:

— Место да умреш на рукама сина свога, а ти си га одјурио због твоје свађе с Љубом!

Страшно зазвонише те речи у ушима његовим. Поновише се неколико пута, и то све страшније и страшније док се одједном не претворише у грозне ледене речи, које баш сама смрт изговара својим подругљивим, потмулим, рапавим гласом. Цело му се тело поче трести као у најјачој грозници. Осећаше хладан дах смрти и као да је гледаше пред собом како пружа руку и прилази све ближе и ближе. Он чује страшан глас смрти:

— Видиш ли да су ти дани избројани?! … Одјурио си сина, а ниси хтео да умреш на рукама његовим!

Мита скочи с постеље и кроз плач викну очајно:

— Сине, морам те видети пре него што умрем! … Морам умрети на твојим рукама…

Хтеде да потрчи на врата, па да кроз ноћ јури далеко, далеко, далеко, али све ближе сину и Јани, да трчи брзо, да лети, да претекне страшну смрт, да се отме од ње; да нађе сина свога, да га притисне на груди, да га љуби дуго, дуго, и да изда’не у наручју његовом срећан, пресрећан.

Ветар звижди напољу, те као да помаже Мити, те носи мисли његове све брже и брже, некуд далеко, кроз мрак.

—

Одмах сутрадан је Мита написао писмо Стеви, које се овако завршује:

„Дођи сине, дођи одмах, отац те чека. Све што имам твоје је, а ја ћу умрети, моји су сати избројани! Ти буди срећан, чини што хоћеш, само седи код куће за живота мога. Дођи с мајком, твој отац плаче без тебе! … Дођи да ме жива затекнете, јер ћу умрети!“

И заиста је Мита држао да ће кроз који дан умрети, јер би се иначе стидео рећи како плаче.

VIII

Ред се у Митиној кући повратио. Он се осећаше срећан крај сина и Јане, мада се дуго стиђаше пред светом, јер сви знадијаху да је он попустио.

Мало-помало, па се помири с мишљу да је то тако морало бити.

— На млађима свет остаје, а ја сам своје свршио — рекао би често у разговору.

Једног дана бејаше сазван збор омладинске странке.

Мита је чуо да ће Стева говорити на збору, па се и сам ућушка у гомилу људи што се искупише на зборном месту.

Стева је говорио одушевљено:

— Ми морамо у борбу! … Морамо доказати да смо достојни потомци наших дедова, да кроз наше жиле тече српска крв наших очева!

Миту заголицаше ове речи и сузе му од радости заблисташе у очима, а у срцу као да му се урезаше речи: „крв наших очева“.

— Наши су очеви одужили свој дуг, они су своје улоге одиграли, а сад је ред да ми припремимо поље нашим синовима! Ми морамо спремити још боље нараштаје него што смо ми сада, те да с поносом гледамо млађе своје, који ће нас надмашити, као што и наши родитељи треба да гледају у нама себе саме, само препорођене и подмлађене, треба да гледају у нама наду и узданицу своју! … На млађима свет остаје! … — заврши Стева свој говор. Мита је плакао од радости, а са свију страна се осу бурно пљескање и усклици: „Живео! … Живео! …“

Неколико њих дигоше Стеву на рукама, и још се више осу клицање: „Живео!“

Мита чисто не верује својим очима. Гледа све ово и чини му се сан, обмана, нарочито кад виде да је и Љуба један од оних што Стеву дигоше на рукама.

Сузе радости сливаху се низ образе. Коракну напред и хтеде раширеним рукама полетети Љуби и загрлити га, па ипак застаде; то му се учини немогућно, а и сам не зна зашто.

Место свега тога он готово бесвесно викну: „Живели омладинци! … Живели!“

—

Тог вечера је дошао Мита кући „с накривљеном шубаром“, и баба је већ знала шта то значи.

Цело вече је говорио о збору, нарочито кад је био већ сам са Јаном у својој спаваћој соби.

— ’Ал, знаш, кад ми рече: „крв очева је у нама“, а мени све сузе — рекао је Мита и по педесети пут те вечери.

— Па чула сам де, доста сад, па мало сутра причај — вели Јана дремајући.

— Ал’ знаш… крв… — почне опет Мита после кратког ћутања.

— Е, жестока та крв!? …

— Тако је, лепо каже: „На млађима остаје свет.“ Ја смо и ти, знаш, стари…

— Добро кад на тебе остаде чаша! — одговори Јана љутито што јој квари сан, а затим зе’ну гласно, и промрмља за се: — Свакад ми тако поквари сан!

— Ал’ опет мој Стева треба оца да слуша, а он син, све друкше ради! — опет ће Мита.

Јана ћути. Мита опет причаше о збору, па опет неколико пута понови ову последњу реченицу своју.

— Треба да слуша, треба, рекао си, ’ајде сад спавај, па сутра да говоримо — вели Јана и зева гласно.

*

Јеша је опет долазио Митиној кући, а Павле је дао изјаву да „прелази у омладинце“.

Милан је отишао да живи у Н…, јер тако је хтела његова госпођа, наводећи разлоге како јој не прија клима у овом месту. У самој ствари тамо је премештен са службом неки господин кога је она радо гледала, и још радије бивала у друштву његовом. Милан јој чини на вољу, јер је она много млађа од њега, па се сигурно и он помирио с мишљу да „на млађима свет остаје”.

Лесковац, 1896. године.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.