Гучов риболов (белешке из сеоске ме’ане)

Недељом је ме’ана у нашем селу до подне увек пуна сељака. Долазе општини, па сврате да се мало, к’о људи, поразговарају ,и дотоиоре о својим пословима, па да се покадшто, од све муке, и нашале и насмеју уз полић ракије.

И ја сам изишао до ме’ане да мало у шали са сељацима прекратим дуго досадно време.

Седео сам на ме’анском доксату с њих неколико.

Из почетка се, као обично, води међу сељацима разговор о порезу, о суши или киши, о кмету и власти док се мало не загреју ракијом, те се заборави мука и пређе на шалу.

— Гле га Гучо! — узвикну мој сусед, Милан, видећи Гучу где прође путем наниже.

— Хајде, Гучо, да ’ватамо рибу — додаде други, и сви се засмејаше.

Гучо, омален, дежмекаст човечић са ниским челом, плавим очицама, буцмастим лицем и плавим брчићима испод прћаста носа. Иде тромо, чисто с неком досадом, повлачећи ногама по земљи. Кад се засмејаше, он застаде и окрете се њима, хтеде нешто рећи, али не рече, већ одмахну љутито руком, окрете се и оде низбрдо, тромо, својски.

Настаде још јачи смех.

— Шта му се смејете? — упитам.

— Ћути, бога ти, ко се не би смејао. Кад се сетим за Гучов риболов, насмејао бих се да ми је све по кући побијено. Лани смо цело лето на раду протерали смејући се њему — рећи ће Милан, једва изговарајући речи од смеха, а затим узе причати:

— Лањске године, на неколико дана пред Св. Илију, окупио Гучо сваки дан причати како му се једе риба, па узео нудити кога год види да пођу једне недеље да ’ватају рибу у виру код Уветића воденице, док се најзад намери на Драгутина Павловог. Договорише се да на Св. Илију пођу у лов. Спремали се два-три дана. Позајмили мрежу, узели од Илије Стевановог коња, те га повели да им замути вир, одсекли дугачке мотке да чарају у чкаље, понели мотике да закопају крај обале рупу где ће метати рибу. Спремили се, не може боље бити, и отишли рано, у зору. Ја сам тога дана имао посла у општини, па свратих још с некима овде до ме’ане да мало поседимо. Кад би тако око ручка, ето ти Гуча. Кошуља му поцепана, гологлав, бос, загрнуо ногавице до преко колена, низ лице му крвава масница, па се слила крв по кошуљи спреда. Кад приђе ближе, погледасмо га, а он се сав надуо, а где год му прсла кошуља, види се на телу модрица од ударца.

— Ко те уби, несретниче? — питам га.

— Драгутин! — отеже он, а једва говори.

— Па зар нисте ’ватали рибу?

— ’Ватали смо!

— Зар се тако ’вата? … Тешко теби, ако ти тако свакад ’ваташ рибу!

— Па он ће да умре! — рече Милисав.

Погледам га, а он се нија на ногама, а у лицу модар као чивит, а очи му помућене. Скочих да га придржим, ал’ он дотле тресну о земљу као завезак. Брзо укошкам волове у моја кола, натоваримо га, и дадох детету да га отера кући да не умре на путу, несретник. Нагађамо ми шта ли је могло бити, док уђе Петар, а њему је кућа, као што знаш, до саме Уветића воденице, па нам узе причати кад га запитасмо.

’Ватали, вели, рибу донекле, па Гучу се досади и каже да је доста, него да поделе и иду кући. Драгутин неће да чује, већ хоће да ’вата и даље. Гучо се наљути, изиђе из вира и обуче се, па узме делити рибу.

— Рибу да ниси дирнуо! — виче онај из вира.

— Ако нећеш да делиш, ја ћу да узмем све! — виче Гучо, и узе трпати рибу у торбицу.

— Остави!

Гучо ћути и купи рибу.

Драгутин скочи из вира, па потрчи њему, а како је Гучо слабији, не смеде га чекати, већ извади пиштољић и запне га, па викне:

— Натраг, пуцам!

Драгутин пође њему, и Гучо окиде. Трешти пиштољ, задими се и замириса барут. Драгутин застаде, и поћута неколико тренутака, а Гучо запе бежати с рибом. Док ти се тек Драгутин прибра, докопа мотику, па за њим. Стиже га и узе ударати мотиком где стигне. Где удари пукне и кошуља и кожа, лепо уби човека. Оте рибу и врати се натраг онако го. Остави рибу где је и била, па продужи даље ’ватати. Ено га још, мислим, у виру.

Зато сад ми Гуча дирамо: „’оћеш Гучо рибе“; а кад му се то помене, теже му је него да га ко удари дланом — заврши причање Милан.

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.