Замена (2/2)

(Претходни део)

Није много прошло, а дође час да синови Милутинови пођу у бој.

Није тешко погодити како је мајка синове испратила. Осећала је да јој је срце из груди ишчупано, а још и горе. Ништа се не може поредити с осећањем мајке која синове шаље да погину.

Милутин је био намрштен, изгледао је пре љут него ожалошћен.

Кад га синови пољубише у руку, намршти се још више, и отпоче говорити тупим, промуклим и загушљивим гласом:

– Деда вам је погинуо у боју, а ја сам два пута био у рату… Немојте да гори од вас буду пред вама… Ту застаде, ћута дуго, као да не знаде ни сам ни шта је почео, ни шта ће даље рећи. Искашља се, и још загушљивијим гласом продужи: – „Срећан пут, децо, и дај, боже, да победите, а ако…“ Опет прекиде, и заврши рекавши само још једну реч, и то некако опоро, љутито: „Идите“. Срце му се стегло од бола, а сузе само што не кану.

–––

Борба започета.

Једнога дана, баш некако пред Божић, пуче глас по селу да је наша војска побеђена и да су многи војници изгинули.

Плач и кукњава настаде; многе су и живе оплакали и ожалили.

Код Милутина у кући беше неколико сељака, кад такав глас донесе из града момак што бејаше отишао да купује неке потребне ствари за кућу.

Мајка зацвиле за синовима; сељаци оборише главе и сваки се даде у бригу шта је са његовим рођаком, сином или својтом; Милутин се намршти, а очи му засијаше чудним жаром и цело лице доби израз страшне освете.

Настаде извесно време тајац. Само пламен пуцкара, а ветар напољу звижди.

– Јаој, тужној мајци до бога! – изговори загушено кроз плач жена Милутинова, не могући одолети болу срца.

– Одоше деца, те их поклаше и потукоше. Ах, да ми одосмо, тада би видели непријатељи шта су Срби… О, скотови погани, лако је децу победити. – Ту застаде, па јачим гласом додаде, погледав навише: – Даће бог да се ми кренемо!

Милутин је изговорио ове речи јаким, устрепталим гласом. Усне му дрхтаху од узбуђења; уз образе удари пламен племенита гнева и сујете, а очи севаху страшним жаром освете, мржње и бола.

у изразу његова лица огледаху се сва та осећања што их из душе покрете понос народни и љубав према деци. Иако му већ беше прошло педесет година, ипак не клону духом при помисли да су му синови изгинули. Он се сећао своје младости, снаге и храбрости. Нехотично је појам о Србину везивао за младост своју, па то исто жељаше, и несвесно, пренети и на синове. При помисли да је српска војска побеђена, да су му синови побеђени, осећаше као да је он лично осрамоћен и побеђен. Крв му ускипе у жилама, а сва снага младићка као да се обнови у њему. Осети се исто тако свеж и крепак као кад је у младости нагонио коња да прескаче, под њим, столове на свадби. Зажеле да су му непријатељи близу, па да одмах опреми Брњаша, узме оружје, и јурне у најгушће редове; да се сит накоље „паса“ и да им покаже ко су Срби, ко је отац побеђене деце.

– ’Рâниш га, негујеш га, па га пошљеш да га кољу по белом свету!… Јаох, тужној мајци!… – набраја очајно жена Милутинова, грувајући се у прса.

– Не кукај! – викну Милутин љутито, јер га то трже из осветничких мисли, па му чисто изгледаше како ће плач и кукњава све његове планове покварити…

– Само срце кука!… – одговори му жена, можда први пут у животу.

– Мајка је то!… – прошапута неко од сељака.

Потом сви ућуташе.

Тишина чудно утиче на душу. Милутин крадом погледа жену немим, укоченим погледом. Као да за часак осећање родитељско надвлада све остало. Погледи им се сретоше, и она разумеде мисли његове па заплака и покри лице рукама. Милутиново се чело натушти, обори главу и загледа се у пламен, што је заносним пуцкарањем прекидао мртву тишину. Није се љутио што жена плаче. Иако бејаше намрштен, и изгледаше љут, ипак му некако гођаше души плач њен.

–––

Неколико дана после тога бејаше заиста донет у болницу повећи број рањеника, махом из те околине.

Одмах се Милутин спреми, те оде у град. У бисазима је понео разних понуда за рањенике, а нарочито лепа дувана.

Основна школа у граду претворена је у болницу. Ту где се, пре три месеца, у дворишту могла чути само весела граја, смех и песма веселе, безбрижне деце, где сретасте дечја округла и румена лишца, пуна среће и детињске, чисте ведрине, без икаква, па и најмања трага туге: ето, у том истом дворишту гледате сада старце и бабе са мутним, уплаканим очима, у којима трепери блед, слаб пламичак, који се гаси, па ипак у тужноме његовом одсјају гледате љубав родитељску, страх, очајање, жалост, боле, јаде, а кроз све то, као да је преплетена нада са изразом: „Жив је можда“, и тешка слутња: „Већ је мртав!…“ Видите озбиљна, суморна лица са оштрим цртама или дубоким борама старости, или патње. Изрази мрачни, очајни, плачни, а понегде са тужним, леденим задовољством: „Видећу га бар мртва!“ И до таквог стања долази душа људска. Не чује се у том друштву више весела граја и смех, већ, место тога, тужни уздаси, јаук, плач. С времена на време је мртва, гробна тишина, у којој као да осећате како рањена душа трепери. То је родбина рањеника који су ту, или оних који су још у боју, или изгинулих. Многи од ових истих родитеља долазили су ту, у школу, код деце своје, а та иста деца сада су самртни рањеници у истој можда соби где су некада као ђачићи седели за школском клупом. Чудан је живот, чудна судбина!… Да ли се и они на самртној постељи сећају тога?…

У болници није тужније него пред болницом.

Неки од рањеника већ оздрављују, па се разговарају; неки се шале својим унакаженим удовима. То су страшне шале, које се говоре онда кад душа плаче. Неки у самртничким мукама јаучу и шкрипе зубима; неки опет у заносу бунцају помињући своје миле; понеки издишући залепрша рукама, скупљајући последњу снагу живота да се отме грозној смрти из наручја.

Милутин сеђаше крај постеље неког Ђурђа из оближњег села. Лако је рањен, те се с њиме, бар у прекидима, могло разговарати.

– Шта је са мојим Васом и Миланом? – пита Милутин, и као да осети, први пут, да му глас задрхта од тешке слутње.

– Милан је у мојој чети. Остао је здрав, кад ја бејах рањен…

– Па зар наша војска устукнула? – упита још уздрхталијим гласом Милутин, јер не смеде одмах питати за Васу. Некако се бојао.

Војник причаше о самој борби у најмањим појединостима, прекидајући често стењањем због болова.

Милутин није ништа чуо. Био је занет другим мислима. Војник престаде причати. Милутин ћуташе дуго. Неко од рањеника јаукну, те се Милутин трже из мисли, прибра се и упита тихо, једва чујно:

– Шта је с мојим Васом?… – Његов рођени глас му се чињаше туђ, стран, пун слутње, те се чисто трже и уплаши од тога гласа, као да је кривац који очекује, слути црн глас о смрти својега детета.

– Први позив још није ступио у борбу…

– Хоће ли скоро?

– Ко зна?… Али, Васа је твој утекао из логора пре месец дана. Оглашен је за војног бегунца, и ако га ухвате – биће стрељан!…

За Милутина бејаше ово много црњи глас но што је и могао очекивати, те изненадно паде на душу његову таквом силином и јачином, па потре и уништи сва осећања. У тим првим тренуцима он ништа не осећаше, не разумеваше. Поглед његов неодређено и глупо луташе од предмета на предмет, а он не знађаше где гледа. Осети се као човек који хоће нешто, а не зна шта хоће. У ушима као да му брује гласови: „Страшан је то глас, то је велика срамота!“ А он не зна шта све то значи, и откуда он ту, и куда ће одатле? – После осети потребу да му ваља некуд журити; да га очекује нешто страшно, да ће све пропасти, и куда да жури? Покуша да устане, а не може… Мало-помало, осећање се поче разбистравати и снага враћати, па осети као да се буди из неког страшног сна, у коме је врло дуго спавао, па не може да верује ужасима што их сањаше.

Сада му тек дође до ушију јаук рањеника, те се обазре, погледа око себе; погледа и Ђурђа. Све познато, али, као кад когод после неколико година дође у познато место, па му се обнавља у сећању све оно што је давно прошло. Сада тек разумеде речи Ђурђеве, и лице се поче преображавати. Сви се мишићи грчевито стегоше, очи страшно запламтише. Устаде намрштен. Очи му готово беху већ закрвавиле. а преко намрштена чела указа се набрекла жила. Изиђе, и оде, а не проговори.

Код куће није ни с ким проговорио. Сву ноћ не заспа. Безброј мисли кружаше по његовој глави. У часу се нагомила у души његовој такво осећање да би као ван себе скочио, стегнуо би песнице, изговарајући загушеним гласом:

– Убићу га, убићу!… Зар мој син!… Проклет нека је!…

Снага га изда, и он опет седне на постељу… Јарост се стиша и пред очима се укаже слика његовог првенца Васе, и у памети се изређа сећање целога детињства његова. Сећа се Милутин првог осмејка, првих корака, првога постања. Силна је то љубав. Колико ли веза везује њега за сина?! Васиним је рођењем осетио прву љубав родитељску, која је с часа на час, с дана на дан, бивала све јача; па зар има чега да ту љубав уништи? Како је он Васу пажљиво чувао и неговао, како ли се осећао кад га што заболи. Па сада – мишљаше Милутин – моје дете, моја крв – па негде у туђини на цичи и мразу, презрен од другова и целог света!…

Осећање се у души његовој опет нагомила, те осети тешко дисање, да га нешто дави, осети неизмеран бол, а слика Васина опет му се указа пред очима. Милутин се чисто трже, а презрење, јарост и гнев проговорише опет страшном клетвом: „Проклет био, ти си обрукао оца и деду и народ!… Иди, ниси син мој!“ А у часу, као да му Васин глас кроз плач проговори: „Зар си ме и ти презрео?“ Милутин клону, и први пут, кроз сузе прошапта: „Буди срећан!…“ Одмах затим се застиде тог благослова.

Најзад се у души његовој створи чврста одлука: „Морам ићи и погинути у боју! Ја ћу бити замена за сина; морам опрати срамоту што пада на кућу моју. Морам испунити аманет очев.“

–––

Сунце је на заранцима. Бледи, слаби зраци одблескују са снежне површине што се већ почиње корушити. Прекодан су јурили поточићи од истопљена снега, а сада се све почиње ледити. Стао ток, а гледате слеђене таласиће исто онако како се прекодан дизаху и веселим жубором тецијаху низбрдицом, па вам се чини као да гледате нагло пресечен живот, те вас обузима нека нејасна, тиха сета. По снегу, с једне и друге стране пута, виде се многи трагови, или мање пртинице што се укрштају на разне стране куда су људи прекодан ишли својим пословима. Погдегде се види сôник што одвојен од главног пута води кроз њиве шуми или каквој слами. На главном путу трагови од опанака, копита или папака; коловоз и сôник, на коме се понегде види и земља, углађена под тешким теретом што бејаше на соницама. По путу гдегде триње од сена, или читав навиљак спао с кола, или струк шаше, или зрневље жита овде-онде просуто.

Више вас пролети по каква чавка или врана, и пада даље од пута, крај каквог сена, око кога је утапкано и увршљано.

Хвата се сутон и мраз све јаче стеже. Снег цичи под ногама, а гора јечи од хладног ветра. Све пусто, немо, суморно. Погдеко задоцнио жури кући; иде пешке и увија главом од ветра то на једну то на другу страну; или коњаник, завијен у црно јапунџе, пројури у касу и изгуби се у сутону. Урликне вук, или дрекне лисица у каквом потоку у шуми, па се опет све утиша, и само голо грање у шуми јечи од ветра. Срце се стеже путнику од неке тихе сете, а душу као да терет притисне, нарочито ако је далеко од куће, па мисли на своје укућане што седе у топлој соби, ћаскају и очекују га на вечеру.

Како ли је тек Милутину што у ово доба бејаше читав дан хода далеко од куће своје, коју остави с чврстом одлуком да је никад више не види.

Брњаш уморен иде ходом, климне покадшто главом и фркне на нос. Са знојавог његовог тела диже се пара, што се једва назире у сутону. Милутин запалио чибук, метнуо дизгине на ункаш, повио се мало напред по коњу, а поглед му блуди по пустом снежном пољу, тамом обвијеном. Лорда лагано каска са исплаженим језиком, пратећи господара на његовом последњем путу.

У то доба је жена Милутинова стајала пред кућним вратима, плакала, гледала у ноћ, и као да очекиваше да јој хладни северац донесе гласе о деци и мужу.

Пламен на огњишту пуцкараше заносно и весело, а крај њега је само Марко. Главу наслонио на колена, нем, без живота: као кип! С времена на време дубоко уздахне. Гусле висе на клину као и иначе… Жути мачак равнодушно дрема и тегли се опружен крај топлог огњишта…

30. октобра 1898. године, Београд

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.