Tag Archive | Zamena

Замена (2/2)

(Претходни део)

Није много прошло, а дође час да синови Милутинови пођу у бој.

Није тешко погодити како је мајка синове испратила. Осећала је да јој је срце из груди ишчупано, а још и горе. Ништа се не може поредити с осећањем мајке која синове шаље да погину.

Милутин је био намрштен, изгледао је пре љут него ожалошћен.

Кад га синови пољубише у руку, намршти се још више, и отпоче говорити тупим, промуклим и загушљивим гласом:

– Деда вам је погинуо у боју, а ја сам два пута био у рату… Немојте да гори од вас буду пред вама… Ту застаде, ћута дуго, као да не знаде ни сам ни шта је почео, ни шта ће даље рећи. Искашља се, и још загушљивијим гласом продужи: – „Срећан пут, децо, и дај, боже, да победите, а ако…“ Опет прекиде, и заврши рекавши само још једну реч, и то некако опоро, љутито: „Идите“. Срце му се стегло од бола, а сузе само што не кану.

–––

Борба започета.

Једнога дана, баш некако пред Божић, пуче глас по селу да је наша војска побеђена и да су многи војници изгинули.

Плач и кукњава настаде; многе су и живе оплакали и ожалили.

Код Милутина у кући беше неколико сељака, кад такав глас донесе из града момак што бејаше отишао да купује неке потребне ствари за кућу.

Мајка зацвиле за синовима; сељаци оборише главе и сваки се даде у бригу шта је са његовим рођаком, сином или својтом; Милутин се намршти, а очи му засијаше чудним жаром и цело лице доби израз страшне освете.

Настаде извесно време тајац. Само пламен пуцкара, а ветар напољу звижди.

– Јаој, тужној мајци до бога! – изговори загушено кроз плач жена Милутинова, не могући одолети болу срца.

– Одоше деца, те их поклаше и потукоше. Ах, да ми одосмо, тада би видели непријатељи шта су Срби… О, скотови погани, лако је децу победити. – Ту застаде, па јачим гласом додаде, погледав навише: – Даће бог да се ми кренемо!

Милутин је изговорио ове речи јаким, устрепталим гласом. Усне му дрхтаху од узбуђења; уз образе удари пламен племенита гнева и сујете, а очи севаху страшним жаром освете, мржње и бола.

у изразу његова лица огледаху се сва та осећања што их из душе покрете понос народни и љубав према деци. Иако му већ беше прошло педесет година, ипак не клону духом при помисли да су му синови изгинули. Он се сећао своје младости, снаге и храбрости. Нехотично је појам о Србину везивао за младост своју, па то исто жељаше, и несвесно, пренети и на синове. При помисли да је српска војска побеђена, да су му синови побеђени, осећаше као да је он лично осрамоћен и побеђен. Крв му ускипе у жилама, а сва снага младићка као да се обнови у њему. Осети се исто тако свеж и крепак као кад је у младости нагонио коња да прескаче, под њим, столове на свадби. Зажеле да су му непријатељи близу, па да одмах опреми Брњаша, узме оружје, и јурне у најгушће редове; да се сит накоље „паса“ и да им покаже ко су Срби, ко је отац побеђене деце.

– ’Рâниш га, негујеш га, па га пошљеш да га кољу по белом свету!… Јаох, тужној мајци!… – набраја очајно жена Милутинова, грувајући се у прса.

– Не кукај! – викну Милутин љутито, јер га то трже из осветничких мисли, па му чисто изгледаше како ће плач и кукњава све његове планове покварити…

– Само срце кука!… – одговори му жена, можда први пут у животу.

– Мајка је то!… – прошапута неко од сељака.

Потом сви ућуташе.

Тишина чудно утиче на душу. Милутин крадом погледа жену немим, укоченим погледом. Као да за часак осећање родитељско надвлада све остало. Погледи им се сретоше, и она разумеде мисли његове па заплака и покри лице рукама. Милутиново се чело натушти, обори главу и загледа се у пламен, што је заносним пуцкарањем прекидао мртву тишину. Није се љутио што жена плаче. Иако бејаше намрштен, и изгледаше љут, ипак му некако гођаше души плач њен.

–––

Неколико дана после тога бејаше заиста донет у болницу повећи број рањеника, махом из те околине.

Одмах се Милутин спреми, те оде у град. У бисазима је понео разних понуда за рањенике, а нарочито лепа дувана.

Основна школа у граду претворена је у болницу. Ту где се, пре три месеца, у дворишту могла чути само весела граја, смех и песма веселе, безбрижне деце, где сретасте дечја округла и румена лишца, пуна среће и детињске, чисте ведрине, без икаква, па и најмања трага туге: ето, у том истом дворишту гледате сада старце и бабе са мутним, уплаканим очима, у којима трепери блед, слаб пламичак, који се гаси, па ипак у тужноме његовом одсјају гледате љубав родитељску, страх, очајање, жалост, боле, јаде, а кроз све то, као да је преплетена нада са изразом: „Жив је можда“, и тешка слутња: „Већ је мртав!…“ Видите озбиљна, суморна лица са оштрим цртама или дубоким борама старости, или патње. Изрази мрачни, очајни, плачни, а понегде са тужним, леденим задовољством: „Видећу га бар мртва!“ И до таквог стања долази душа људска. Не чује се у том друштву више весела граја и смех, већ, место тога, тужни уздаси, јаук, плач. С времена на време је мртва, гробна тишина, у којој као да осећате како рањена душа трепери. То је родбина рањеника који су ту, или оних који су још у боју, или изгинулих. Многи од ових истих родитеља долазили су ту, у школу, код деце своје, а та иста деца сада су самртни рањеници у истој можда соби где су некада као ђачићи седели за школском клупом. Чудан је живот, чудна судбина!… Да ли се и они на самртној постељи сећају тога?…

У болници није тужније него пред болницом.

Неки од рањеника већ оздрављују, па се разговарају; неки се шале својим унакаженим удовима. То су страшне шале, које се говоре онда кад душа плаче. Неки у самртничким мукама јаучу и шкрипе зубима; неки опет у заносу бунцају помињући своје миле; понеки издишући залепрша рукама, скупљајући последњу снагу живота да се отме грозној смрти из наручја.

Милутин сеђаше крај постеље неког Ђурђа из оближњег села. Лако је рањен, те се с њиме, бар у прекидима, могло разговарати.

– Шта је са мојим Васом и Миланом? – пита Милутин, и као да осети, први пут, да му глас задрхта од тешке слутње.

– Милан је у мојој чети. Остао је здрав, кад ја бејах рањен…

– Па зар наша војска устукнула? – упита још уздрхталијим гласом Милутин, јер не смеде одмах питати за Васу. Некако се бојао.

Војник причаше о самој борби у најмањим појединостима, прекидајући често стењањем због болова.

Милутин није ништа чуо. Био је занет другим мислима. Војник престаде причати. Милутин ћуташе дуго. Неко од рањеника јаукну, те се Милутин трже из мисли, прибра се и упита тихо, једва чујно:

– Шта је с мојим Васом?… – Његов рођени глас му се чињаше туђ, стран, пун слутње, те се чисто трже и уплаши од тога гласа, као да је кривац који очекује, слути црн глас о смрти својега детета.

– Први позив још није ступио у борбу…

– Хоће ли скоро?

– Ко зна?… Али, Васа је твој утекао из логора пре месец дана. Оглашен је за војног бегунца, и ако га ухвате – биће стрељан!…

За Милутина бејаше ово много црњи глас но што је и могао очекивати, те изненадно паде на душу његову таквом силином и јачином, па потре и уништи сва осећања. У тим првим тренуцима он ништа не осећаше, не разумеваше. Поглед његов неодређено и глупо луташе од предмета на предмет, а он не знађаше где гледа. Осети се као човек који хоће нешто, а не зна шта хоће. У ушима као да му брује гласови: „Страшан је то глас, то је велика срамота!“ А он не зна шта све то значи, и откуда он ту, и куда ће одатле? – После осети потребу да му ваља некуд журити; да га очекује нешто страшно, да ће све пропасти, и куда да жури? Покуша да устане, а не може… Мало-помало, осећање се поче разбистравати и снага враћати, па осети као да се буди из неког страшног сна, у коме је врло дуго спавао, па не може да верује ужасима што их сањаше.

Сада му тек дође до ушију јаук рањеника, те се обазре, погледа око себе; погледа и Ђурђа. Све познато, али, као кад когод после неколико година дође у познато место, па му се обнавља у сећању све оно што је давно прошло. Сада тек разумеде речи Ђурђеве, и лице се поче преображавати. Сви се мишићи грчевито стегоше, очи страшно запламтише. Устаде намрштен. Очи му готово беху већ закрвавиле. а преко намрштена чела указа се набрекла жила. Изиђе, и оде, а не проговори.

Код куће није ни с ким проговорио. Сву ноћ не заспа. Безброј мисли кружаше по његовој глави. У часу се нагомила у души његовој такво осећање да би као ван себе скочио, стегнуо би песнице, изговарајући загушеним гласом:

– Убићу га, убићу!… Зар мој син!… Проклет нека је!…

Снага га изда, и он опет седне на постељу… Јарост се стиша и пред очима се укаже слика његовог првенца Васе, и у памети се изређа сећање целога детињства његова. Сећа се Милутин првог осмејка, првих корака, првога постања. Силна је то љубав. Колико ли веза везује њега за сина?! Васиним је рођењем осетио прву љубав родитељску, која је с часа на час, с дана на дан, бивала све јача; па зар има чега да ту љубав уништи? Како је он Васу пажљиво чувао и неговао, како ли се осећао кад га што заболи. Па сада – мишљаше Милутин – моје дете, моја крв – па негде у туђини на цичи и мразу, презрен од другова и целог света!…

Осећање се у души његовој опет нагомила, те осети тешко дисање, да га нешто дави, осети неизмеран бол, а слика Васина опет му се указа пред очима. Милутин се чисто трже, а презрење, јарост и гнев проговорише опет страшном клетвом: „Проклет био, ти си обрукао оца и деду и народ!… Иди, ниси син мој!“ А у часу, као да му Васин глас кроз плач проговори: „Зар си ме и ти презрео?“ Милутин клону, и први пут, кроз сузе прошапта: „Буди срећан!…“ Одмах затим се застиде тог благослова.

Најзад се у души његовој створи чврста одлука: „Морам ићи и погинути у боју! Ја ћу бити замена за сина; морам опрати срамоту што пада на кућу моју. Морам испунити аманет очев.“

–––

Сунце је на заранцима. Бледи, слаби зраци одблескују са снежне површине што се већ почиње корушити. Прекодан су јурили поточићи од истопљена снега, а сада се све почиње ледити. Стао ток, а гледате слеђене таласиће исто онако како се прекодан дизаху и веселим жубором тецијаху низбрдицом, па вам се чини као да гледате нагло пресечен живот, те вас обузима нека нејасна, тиха сета. По снегу, с једне и друге стране пута, виде се многи трагови, или мање пртинице што се укрштају на разне стране куда су људи прекодан ишли својим пословима. Погдегде се види сôник што одвојен од главног пута води кроз њиве шуми или каквој слами. На главном путу трагови од опанака, копита или папака; коловоз и сôник, на коме се понегде види и земља, углађена под тешким теретом што бејаше на соницама. По путу гдегде триње од сена, или читав навиљак спао с кола, или струк шаше, или зрневље жита овде-онде просуто.

Више вас пролети по каква чавка или врана, и пада даље од пута, крај каквог сена, око кога је утапкано и увршљано.

Хвата се сутон и мраз све јаче стеже. Снег цичи под ногама, а гора јечи од хладног ветра. Све пусто, немо, суморно. Погдеко задоцнио жури кући; иде пешке и увија главом од ветра то на једну то на другу страну; или коњаник, завијен у црно јапунџе, пројури у касу и изгуби се у сутону. Урликне вук, или дрекне лисица у каквом потоку у шуми, па се опет све утиша, и само голо грање у шуми јечи од ветра. Срце се стеже путнику од неке тихе сете, а душу као да терет притисне, нарочито ако је далеко од куће, па мисли на своје укућане што седе у топлој соби, ћаскају и очекују га на вечеру.

Како ли је тек Милутину што у ово доба бејаше читав дан хода далеко од куће своје, коју остави с чврстом одлуком да је никад више не види.

Брњаш уморен иде ходом, климне покадшто главом и фркне на нос. Са знојавог његовог тела диже се пара, што се једва назире у сутону. Милутин запалио чибук, метнуо дизгине на ункаш, повио се мало напред по коњу, а поглед му блуди по пустом снежном пољу, тамом обвијеном. Лорда лагано каска са исплаженим језиком, пратећи господара на његовом последњем путу.

У то доба је жена Милутинова стајала пред кућним вратима, плакала, гледала у ноћ, и као да очекиваше да јој хладни северац донесе гласе о деци и мужу.

Пламен на огњишту пуцкараше заносно и весело, а крај њега је само Марко. Главу наслонио на колена, нем, без живота: као кип! С времена на време дубоко уздахне. Гусле висе на клину као и иначе… Жути мачак равнодушно дрема и тегли се опружен крај топлог огњишта…

30. октобра 1898. године, Београд

Замена (1/2)

Мучно да би било кога у округу, нарочито од старијих људи, који није чуо за Милутина Первизовића. Довољно је рећи само газда-Милутин, па би већ сваки знао о коме је реч.

Он је живео у једном селу што лежи у присоју Рудника.

Богатству његову нема равна у целој околини, а поштењу и храбрости још и мање. Многи су га волели, а било их је те га мрзе; али не бејаше ниједнога што га не би поштовао. Сама појава његова нагони човека на то.

Висок, стасит, плећа широких, а глава сразмерна осталом телу, увек поносно усправљена на снажном врату. Велико, широко чело, од ког се одваја нос са једва приметним угибом у повијама, а на средини је нешто више испупчен; густе проседе веђе, са дугим длакама, мешају се са трепавицама, а испод њих црне очи пуне сјаја; густи проседи брци покривају готово уста и падају до рамена. Браду је бријао. На лицу свака црта оштро одређена. Цео израз показује сталност, одлучност и храброст, а уз то поштење, доброту и искреност. На лицу нема ничег неодређеног и нејасног, већ с њега би могли читати душу, као из књиге. Одело је на њему турског кроја, а од најбоље чохе.

Погледајте га на улици: корача лагано, крупним корацима, поносно исправљен, а прати га узастопце велики пас Лорда, без кога не би ишао ни пешке, ни кад јаше. У руци носи дугачак чибук са ћилибаром на врху.

За добра коња и оружје дао би све што има. Увек јахаше бесне и силне пастуве. Милина га на коњу погледати, нарочито на некаквом Брњашу. Каква је тек опрема, јахаћа?! Узда са раскошним свиленим кићанкама; седло турско, а преко њега чултон од најбоље чохе, извезен златом и окићен богатим ресама; о ункашу сребрњаци пиштољи у кубурама, чохом опшивеним, а по чоси извезено златом. – Бесан коњ рже и подиграва зечки, маше главом, и баца пену, а на њему замислите Милутина, оваквог као што вам га описах, па чик се уздржите, а да одушевљени не узвикнете: „Добра коња, још боља јунака!“

Необично је волео весеље, иако бејаше увек озбиљан. Неки пут се хтео и нашалити, али му шале беху чудне и незграпне. Једанпут ноћу, при повратку са неке свадбе, каже он свом суседу Тодору да га причека. Док Милутин испије с коња једну чашу код вратница за срећан пут, и опрости се са домаћином, сусед његов ободе коња, и умакне рекав сватовима: „Нека ме стигне са својим Брњашем! Ако ме стигне, нека ми убије коња!“ Казаше то Милутину.

– Неће умаћи! – викну Милутин, загрејан мало вином. Изрече то, па натуче капу на чело, пови се по коњу и удари га бакрачлијом. Брњаш скочи успропнице. Остали се сватови раздвојише и направише средином пролаз. Милутин још више полеже, ошину коња, и земља затутња. Изгуби се у ноћи, а до сватова допре само једаред његов јак глас: „Брњооо!…“ Постоја неко време, и одједном се гудуре проломише од пуцња Милутинова сребрњака. Стигао је Тодора и ранио му коња у сапи.

Кад Тодор сјаха, Милутин извади кесу и одброји тридесет дуката у злату. – Ево ти за коња, али други пут немој чикати!…

Најрадије се весељаше, летњих вечери, под ведрим небом.

Који походилац загушљивих ме’ана не би позавидео весељу његову?

Свуд је око куће његове шума, а велико, пространо двориште је на једном обрешку као пропланак.

Милутин изнесе пун бакрач вина, метне га на рудину, па около поседају и гости и он, те пију, певају и пуцају из пиштоља.

Куд год погледате, весело. На све стране брује прељске песме и припеви љубавни, праћени смехом и покличима момчадије.

Месец се величанствено помаља иза врха шумовитог брега, па журно хита висини на састанак звездама, што трепере заносно и мило у радости, и љупко се смеше на свога драгана. Одсјај те небесне љубави озарава цео свет, па и двориште Милутиново, и њих веселе крај руменог вина. Шума тајанствено хучи од поветарца, па вам се чини да чујете шапат среће, наде, љубави; шапат, пун слатке чежње и неке узвишене свете тајне љубавне.

Није се ни чудити што Милутин очува свежину и ведрину духа, те суморност, клонулост и очајање, те чудне болести нашег меког колена, никад не нађоше места у души његовој. Чедо рудничких планина, однеговано на крилу мајке своје, Милутин бејаше пун поноса и самопоуздања, пун одважности и наде, пун узвишеног нежног осећања.

Зимње вечери је провео крај огњишта. Он седне у прочеље; сдесне стране ватре стари слуга Срећко, те пева уз гусле јуначке песме, а остали укућани редом, по старешинству. Остале слуге, сем једног што служи вино, стоје или седе за прекладима, па чекају на наредбе домаћинове.

У кући Милутиновој ретко је кад било без гостију, странаца, путника, намерника са разних страна и сиротиње, која увек налажаше помоћи и усрдног дочека у дому његову, као и сви остали.

–––

Отац Милутинов погинуо је у двадесет петој години својој у оној тешкој и узвишеној борби за слободу нашега народа. За сина се с правом сме рећи: достојан је оца свога.

За оца знађаше само по причању материном.

– Зими, по Богојављењу – причаше она – баш у зору, отиде последњи пут од куће. Теби је било шест година, а Марку (млађи му брат) четири. Спавали сте обојица загрљени. Он сиромах приђе, па вас изљуби; поздрави се са мном, и ја заплаках као дете.

„Не плачи, јер ја морам бранити и тебе и ово овде од насиља турског!…“

– Ја још више у плач! Ухватим га око врата да га задржим. Он ме одгурну, загледа ми право у очи, па рече:

„Ако погинем, остављам ти у аманет синове. Учи их да буду ваљани људи, добри хришћани и Срби!… Чувај их као зеницу, и немој се удавати!…“

Опет приђе, поново изљуби и тебе и Марка, гледа вас дуго, па кад му сузе засијаше у очима, трже се, поздрави се још једном са мном, и оде, не проговорив ни речи.

– Никад га више не видех; нити знам куд му је тело, и где је погинуо.

И Милутин је ишао два пута у рат. Да сте га гледали кад је пред кућом јахао коња, полазећи да погине, не бисте на њему том приликом запазили ничег, готово, што иначе не видесте у изразу његову кад полажаше гдегод на весеље.

–––

Једног вечера сеђаше Милутин крај огњишта на своме обичном месту, а стари слуга пева уз гусле:

„Кад се шћаше по земљи Србији,
по Србији земљи да преврне…“

Старији му син, Васа, бејаше отишао да обиђе трла, забране, свињце, и да види шта раде свињари; а млађи, Милан, одјаха у град да купи соли за стоку.

У дворишту се чу коњски топот. Мало постоја и у кућу упаде Васа, блед и преплашен, као да га ко јури, а за њим и момак што бејаше пошао да ноћи у трлу.

– Што се враћате? – пита Милутин.

Васа не могаше проговорити од узбуђења, те момак узе причати: „Сретосмо код потока ’ча-Симеуна, па нам каже како те вечерас, за бусијом, чекају неки с пушкама, јер мисле да ћеш ти ићи да обиђеш свињаре. То нам рече ’ча-Симеун, и вели да се вратимо те ти кажемо да се чуваш!“

– Знам ја чије је то масло, али неће Милутина поплашити… – рече Милутин, па после кратког ћутања погледа Васу и упита строгим гласом:

– Па зар си се вратио, плашљивче?

Васа ништа не одговори. Стоји пред оцем, а сав се тресе од страха и стида.

– Па дете је, Милутине, – брани га мајка, изговоривши ове речи плачним гласом.

Милутин је погледа; она обори очи ћутећи.

– Тешко мени с таквим породом – рече Милутин гневно, набра обрве, поћута мало, па се тек окрете момцима, и оштро заповеди:

– Брњаша!…

Одоше да спреме коња, а он скиде с чивилука кубураше са сребрним јабукама, прегледа их пажљиво, метну у кубуре, па, пружив жени, не рече ништа; али, она је разумела: оде, те даде пиштоље момцима да метну на коња. Кад се врати, очи јој беху уплакане, а Милутину не смеде рећи ни речи, нити га замолити да не иде.

Брњаш спреман бије ногама о земљу, и вришти чекајући господара, а два момка га држе за вођице, јер би се од једног могао отети.

Милутин изиђе те узјаха. Отворише врата на дворишту; он окрете Брњаша, таче га бакрачлијом те се пропе, и бесно подскочи напред. Лорда скочи испод трема од коша, арлаукну радосно, па лајући појури за коњем. За часак се изгубише у ноћи…

–––

Објављен рат. Дође наредба да се купи војска. У кући Милутиновој вођаше се овакав разговор:

– Е, хајде, видећемо како ће се деца показати, вели Милутин и погледа Тодора, што бејаше

дошао да му понуди неке волове на продају.

– Шта ви велите?… – опет ће Милутин, погледав на синове.

Васа се замислио, па и не чу шта га отац пита.

– Није, богме, лако!… – вели Тодор и маше главом забринут, јер и он има сина што ће ићи у бој.

– Јунаку је и то лако! – додаде Милутин живо, па опет погледа синове.

– Тешко је то!… – рече Тодор развучено, и уздахну дубоко.

– Ми смо два рата издржали, па и не осетисмо! – опет ће Милутин.

– А они други?… – пита Тодор гледајући преда се, сети се погинулог брата, те му туга паде на срце.

– А они други, а они други, шта је с оним другима?… Нису их побили због разбојништва и крађе! Погинули су бранећи народ.

– Бранили, сироти!… – процеди Тодор кроза зубе замишљен, а осећаше као да му ко срце чупа. Сина ће морати испратити у бој.

– Тешко ономе што остане да жали и кука!… – умеша се преко обичаја жена Милутинова. Уздахну дубоко, погледа крадом синове, а страх и слутња јој притискоше душу. Осети се као да већ чује црне гласове с бојишта како су јој синови погинули. Погледа их опет жудним погледом, којим као да би их хтела вечно задржати ту, крај себе. Сузе јој се скотрљаше низ образе. То је срце материно проговорило. Још једном тежак уздах оте јој се са дна душе. Скиде поглед са синова и бојажљиво погледа: да ли је Милутин опазио.

– Онај што погине, бар пребрине све бриге, а оном што жали вечито остаје срце црно!… – одобраваше Тодор.

Васа је замишљао како је у боју, како ће погинути, а леш ће његов лежати далеко, далеко од куће на некаквом страшном, усамљеном месту. Мисли како ће његова млада и мајка бити у црним марамама, са исплаканим, црвеним очима; како ће кукати и нарицати! Како ће га сви помињати и жалити; али, они ће бити сви заједно, живи; само њега неће бити! Он их неће више никад видети.

– Ти, Васо, треба да одеш до забрана и кажеш момцима да обале један грм. Видиш да је омалило дрва – заповеди Милутин.

Васа се прену из мисли, па збуњено и расејано упита:

– С ким да идем?

Милутин понови наредбу.

Васа баци нехотично поглед на пламен од ватре на огњишту, па помисли: „Они ће се грејати, а можда и ћаскати весело, и онда кад ја будем смртно рањен лежао на каквој пустој, снежној пољани, без игде икога свога!“ Сав се стресе од те мисли; осећаше да не може никакав посао предузети, па ипак изиђе из куће да би се склонио испред погледа очева.

– Заборавили смо ми како је нама било пред рат!… – рече Тодор, кад Васа изиђе, скрушен и замишљен.

– Цмоља! – процеди Милутин кроза зубе љутито, сам за се, а за тим гласније додаде:

– Да су ми његове године!…

(Даље)