Tag Archive | Zakon

Краљ Александар по други пут међу Србима (4/23)

(Претходни део)

На улици се чује граја.

— Слушај, Саша, народ се побунио што су нас убили. Зар не чујеш како се цео Београд тресе.

Ове две душе се ућуташе и стадоше ослушкивати узвике што долазе с улице:

— Живела слобода!

— Живела!

— Живела наша војска!

— Смрт тиранији!

— Живео народ!

То су прво чули, ти усклици потресли су ваздух престонице српске.

— Саша, да ли се то на нас односи: живела слобода?

— Слобода не може да живи. Ја сам добро научио српски језик, и знам добро да та реч слобода означава мртву ствар. Устав, на пример, може да живи, али не дуго, његов је век најдужи неколико месеци, а најчешће се догађа да Устав који се данас роди, премине после неколико сати — објашњава Александар.

— Живела слобода!

— Живела! — опет одјекнуше громки гласови.

— Чудновато, тако што нисам чуо никад у животу! — прошапта Александар.

— Знаш шта, Саша, то сад сигурно прави народ нама изненађења. Ми смо измишљали непрестано изненађење за изненађењем, чудо за чудом, па се и народ одао на тај шпорт. Али сад видим да је и народ духовит! — вели Драга.

— Живела слобода!

— Живела!

— Будибокснама, откуд сад да се тако што измисли. Све до сада разумем, али то ми никако не иде у главу. Кад с балкона кажем:

— Драги народе, ја као носилац таковске идеје…

— Живео! — проломи се кроз ваздух.

— И краљица која ми донела спокојство…

— Живела краљица Српкиња! — опет проламају ваздух бурни усклици…

— А то спокојство — продужујем ја с балкона — ујемчено ми је највише и тиме што могу моме драгом народу јавити да ће ускоро добити престолонаследника, јер је милошћу Божијом, а по вољи народа, Њено Величанство у благословеном стању.

— Живео престолонаследник!

— Живео!

— Живело благословено стање!

— Живело стање!

— Ето, то разумем — продужује Александар, али откуд сад измислише:

— Живела слобода!

Да је народ умео и имао обичај да пише прокламације, он би без сумње ово изненађење, које даје као уздарје краљу за многа и многа изненађења која је од њега свакодневно добијао, овако објавио:

„Ја, Српски Народ, носилац великосрпске идеје, објављујем свом драгом Краљу Александру да ми је милошћу Божијом а вољом својом, осигуран мир и спокојство, те могу убудуће све своје старање употребити на добро Србије. Премилостиви Бог учинио је да сам од пре неколико месеца у благословеном стању и да ћу родити нашој Отаџбини давно очекивану ћерку што се зове Слобода. Ја ћу тада, драги Александре, укинути сва права твоја, јер ми то налаже љубав према Отаџбини.“

Ето, дакле, у чему је била ствар. Краљ је пpиређивао изненађења, а народ је спремао изненађења краљу. Краљ је измислио „благословено стање“ краљичино и објавио „своме драгом народу“ да ће добити наследиика престола, али драги народ, чекајући да га и то изненађење снађе, породи се пре краљице. Само, добричина народ није причао да је и он у благословеном стању и да ће на радост свог „драгог краља“ родити Слободу.

— Живела Слобода!

— Живела! — грме гласови.

— Живео народ!

— Живео!

— Чујеш ли? — упита краљица.

— Чујем.

— Цео Београд се весели, песма бруји на све стране, опет ће краљица.

— И то ме чуди — рече скрушено душа Александрова. — Зар и то није једно изненађење? Зар баш нема никога од толиких мојих пријатеља да дође и да пролије сузу над мртвим мојим телом? Ко је год дошао да види мртво тело моје и краљичино, гледао је презриво, с гнушањем, па чак и с радошћу што сам мртав. Нико ме не сажали, нико и не уздахну, а камоли да пролије сузу. Како је све оно било само притворство, лаж и обмана. Како је страшна и горка истина коју тек сад видим.

И Александар се стаде сећати свога рада у прошлости, сећао се свега до најмањих ситница. Сећао се и људи који су га окружавали, који су га храбрили на свако зло, који га умедоше обманути како је све мудро, добро и племенито што чини.

Ако укине Устав, Београд прекриле силне депутације, које му у име народа честитају на тако мудром и спасоносном кораку по земљу и народ.

Кад врати Устав, опет то исто, над се жени, тако исто, кад ствара преки суд, тако исто.

Кад објављује „благословено стање“ краљичино, опет депутације. Па оне силне колевке и разни поклони „краљици Српкињи“, томе анђелу милосрђа, и будућем наследнику престола српског. Изгледало је да се народ свију крајева Србије просто граби и утркује ко ће пре стићи на честитање краљу за сваки његов поступак и ко ће пре послати колевку будућем краљевићу.

„Народ (тога и тога) краја, прожет најдубљим осећањем неисказане радости што је премилостиви Вог излио своју милост на нашу земљу Србију, те је наша племенита и узвишена краљица Српкиња у благословеном стању, и што ће ускоро наш љубљени витешки краљ добити сина а наша земља наследника престола…“

Тако су отприлике почињали кад шаљу колевке.

Сада тек види да је све то било лажно удешено.

Он је лагао, народ исто тако. Само што је он лагао народ зато што је био такве природе и што су га на то соколили људи који су били око њега, а народ није лагао што је то хтео, што је у томе налазио задовољства, већ се то лагало по наредби полицијској.

Увек има доста људи слаба карактера и полиција је вешто употребљавала тај елеменат и њиме комендијашки одигравала улогу воље, одушевљења и одобравања народног.

Да је Александар објавио народу како је из виших државних разлога продао ћесару Београд, престоницу српску, и то за неколико гроша, полиција Александрова опет би послала тај елеменат у виду депутација из свију крајева Србије да се и на томе честита мудром владару.

Сад је тек душа Александрова почела назирати страшну горчину истине да је само онда било искрене речи кад се говорило:

— Не ваља управа земље. Србија пропада, народ стење под теретом реакционарних власти и под теретом дуга.

И душа Александрова се стресе.

— Саша, шта ли ће они чинити с оноликим колевкама? — упита краљица.

Краљ је ћутао занет у мислима које су му душу мучиле.

— Можда се варам? — рече за се — без сумње ће моји пријатељи изгинути због мене.

*

Дошло је било време да народ проговори, дошло је било време, што вели Иго, да из црних облака неправде и насиља, што су се били навукли над земљом Србијом, пукне гром правде божије. И тај гром је пукао и погодио Александра.

Народ је трпио, сносио и невољу, и муку, и тамницу, и прогонства, па је ћутком све то сносио и надао се да једном буде боље.

Али бољег није било, и народ је морао проговорити, морао је да гласом моћним и снажним, гласом грома, гласом правде вечне дâ израза своме дубоком болу.

Над рушевинама скрхана престола кривоклетног и блудног краља одјекнула је песма слободе, весеље целокупног народа.

*

Дошао је час поласка. Две ове душе које су задавале страх и трепет целој својој земљи и целом свом народу морају поћи на суд вечно праведног Бога.

Из оног густог црног облака што је окружио ове две душе, зашушта прво страшан глас:

— Александре и Драга, сад полазите пред вечног судију.

— Саша, Саша, ја се бојим, ја тамо не смем!

— Душо, не бој се, ти мене знаш. Ја сам посумњао у своје пријатеље, али су они сигурно сви изгинули бранећи нас, нас који смо их целог века обасипали частима, достојанствима, изгинули су без сумње сви они који су уживали с нама заједно кад је цео народ патио. Ако нас Бог не помилује, онда ћемо горе на небу образовати колонију и ја ћу, ма и у паклу, бити краљ наших Срба који су наши били. И тамо ћу имати јаку опозицију свију изгинулих и оних који пропатише под мојим ћирицама, али ја сам, душо, и навикао на опозицију. Ја ни на земљи нисам имао већину, па сам ипак могао владати. Тамо ће нас дочекати стари сват, „честита старина“. Он ће предводити депутацију свију наших присталица, и ја ћу и тамо бити краљ. А на земљи, у Србији, има их још којима не остаје ништа друго до да буду поданици моји на оном свету.

Кроз густи облак што је обмотао ове две душе просија пламени мач архистратига Архангела. Он стаде пред њих, пламени мач осветли мрачан простор светлошћу страшне вечне правде, и он очима, оним страшним очима што вечност гледају, проговори:

— Напред на суд вечног Бога!

Утом се појавише четири ђавола и четири анђела.

— Шта ћете ви? — упита анђеле небесне Архистратиг неба.

— Па ако смо потребни. Ову жену овде звали су анђео милосрђа! — рекоше они и показаше на Драгино тело.

Шуштање оног тамног облака као да се претвори у подругљив смех, а Архангел им рече:

— Ви нисте потребни.

— Мефистофело, они су твоји — рече он једном од четири демона који их предвођаше.

Мачем пламеним удари крст по ваздуху и ишчезе светитељ.

Онај црни облак се стеже јаче око њихових душа и крете их небесима, из облака одјекну страшан смех:

— Ха, ха, ха, ха, како се вози „анђео милосрђа“.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (1/23)

УВОД

Како противници желе да представе мајску револуцију, то би та значајна револуција отприлике овако требало да се опише.

Био тако некад један добар, побожан и мудар владар, који се звао Александар. И дању и ноћу је само бринуо о напретку своје земље, бринуо за добро свога верног и послушног народа. За време његове владавине владало је благостање у земљи, то је управо била идеална земља и цео свет се толико отимао да живи у тој земљи Србији да се чак морала истаћи крупно написана објава свуд на граници: „Заузета су сва места поданичка у овој земљи.“ И замислите како је било странцима који живе у бедним неуређеним земљама, као што је Енглеска, Француска, Швајцарска и остале које не имадоше ту ретку срећу да у њима владар буде мудри и паметни Александар.

И видите групу Енглеза на граници како скрушени стоје и сузним очима гледају објаву.

— Ах, боже мој, остависмо отаџбину своју, остависмо гробове предака и куће своје, потегосмо толики пут да би само били поданици тог дивног, мудрог и преданог краља, па ето сад несреће наше! — јадикују, плачу и грувају се у груди. Један Швајцарац је из очајања што не може бити поданик Александров скочио у Дунав, а многи Французи су се одмах ту на граници убили из револвера, пошто су упутили молбу српској влади: „Кад не можемо бити поданици вашег мудрог и паметног краља, ми се убијамо на граници његове државе и молимо да нам бар кости буду сахрањене у тој идеално уређеној држави праведнога Александра.“

А ми већ Срби као у рају, срећни-пресрећни, па куд год идемо, ми просто мртви од смеја. Па још кад видимо како се странци убијају из очајања што нема места за њих у нашој земљи, ми већ не знамо шта да чинимо од поноса и радости, па чисто велимо странцима својим изразом лица:

— Шта да вам радимо, кукавци сињи, кад живите у рђавим земљама. Не, мој брајко, није то лако имати оваквог краља као ми, један је Александар, па богами не може да стигне свима.

Једаред је дошла једна велика депутација народа француског, која је хтела да умоли краља Александра да буде и њихов краљ, али он као велики родољуб рече с Балкана:

— Французи, ја жалим што немам толико времена да се старам и за добро ваше, јер све своје бриге, према заклетви својој, која ми је најсветија, морам посветити само и једино моме драгом народу.

— Па уступи нам барем твога узвишеног шурака Луњевицу! — завапише ожалошћени Французи.

— Жалим што и то не могу, јер су и они потребни нашој милој отаџбини. Шта би урадио мој народ да га толико уцвелим, јер кад Луњевицу дам, ја сам нашој моћи десно крило сломио. Не, не, ја као носилац таковске идеје не смем толико уцвелити мој добри народ.

И заплакаше горко Французи, посуше главе пепелом и погружени одоше из идеалне земље Србије да својој отаџбини однесу црне гласове.

И заиста беше златно доба наше земље под тим мудрим и поштеним краљем.

Сељаци певају куд год иду, нуде чак и већу порезу, јер не знају шта да чине са силним парама, чиновници осигурани на својим положајима, плата се прима уредно, нико се не отпушта из службе, нико се не гони, нико не ’апси на правди бога као у другом свету, краљ поштује заклетву, устав и законе, војска одевена као цвет, а у касарни кад ручају наши војници, мислио би човек да је то трпеза спремљена за енглеске лордове. А кад се краљ женио он није онако натерсуме, већ је добро отворио очи да нађе „слику [спро]ћу[1] себе“, да нађе у свету најдостојнију која

„Може бити за њега краљица,
Може бити свој земљи госпођа.“

Једним словом бољег и идеалнијег краља никад није било, али Србија није имала среће, не дâ јој се да и она дане душом, да дуго ужива слободе и благодети које се разлеваху по срећној Србији са узвишеног престола последњег Обреновића.

Једна чудна случајност поремети, управо уништи сву срећу ове дивне земље.

Ево како је то било.

Једног вечера, а то је било 28. маја 1903. године, нађу се случајно неколико официра. Дуго им и досадно време, па к’о веле да поседе мало по вечери. Безбрижни људи, задовољни као и сваки поданик мудрог и праведног краља Александра, али им само дуго време, не знају шта да раде од задовољства. Седе тако на доколици, ћаскају, разговарају, па се и то досади. Исцрпели се у разговору, па већ дуга времена зевају и ћуте.

— Хоћемо ли кући? — вели један.

— Шта ћеш кући, рано је! — додаје други. Опет настаде досадно ћутање.

— Ај, хај! — прекиде један тишину и зену.

— Шта да се ради, тек 10 часова? — опет ће неко из друштва нервозно.

— Како би било да мало прошетамо? — предложи један после дуже паузе.

— Којешта, каква шетња? — привикаше остали.

— Остави се, бога ти, досади и то.

— Да играмо карата.

— Таман, ко ће сад то опет.

— Баш досадно.

— Како би било да нешто певамо.

— Ух, куд ти да глупост паде на ум, тек што год.

Тако се водио разговор, падали разни предлози како би се прекратило досадно време и никако да неко измисли што интересантно, неки шпорт што би се свима допао.

— Баш досадно! — рече неко, — не зна човек шта да ради.

После краће паузе узвикну један:

— Ха, знате ли шта ћемо?

— Шта? — повикаше сви радознало.

— Мислим нешто како би било да идемо часком да убијемо краља и краљицу!

— Збиља је то интересантно! — додадоше двоје-троје.

— Што да га убијемо? — упита један.

— Што, како питаш, па шта да радимо сад, деде ми кажи шта ћеш из дуга времена.

— Па јест, шта можемо друго.

— А кад?

— Па сад, брате, идемо часком да га убијемо, па ће у том доћи и време да се спава.

— Бога ми то ти је паметно! — одобрише остали, дигоше се, одоше и убише краља кол’ко тек да прекрате време као људи.

Сутрадан их сретоше неки од другова.

— Сервус!

— О, здраво!

— Ви тако синоћ се забављали, а нама нисте ни јавили, просто смо гинули од досаде.

— Ама ко се то сећао, брате, вере ми, сасвим случајно.

— А тако ли је то, е кад је тако, ми смо сад против вас, јер то није другарски да се сами забављате.

Ето, тако би хтели противници да представе важну и спасоносну револуцију, која је земљи донела много користи и части.

(Даље)

[1] У трећој књизи Сабраних дела Радоја Домановића, приређивач проф. др Димитрије Вученов ставља на ово место неколико тачкица и напомену: „Једини примерак Новог покрета који је сачуван оштећен је на овом месту. Никако није било могуће реконструисати реч или две које недостају. Зато смо ово место означили тачкицама. — Примедба приређивача.“, завршавајући текст увода пасусом „…се и поносе, што се могу уистини назвати непоколебљиво верним и оданим пријатељима дома Карађорђевића“. Наведени примерак Новог покрета, 2. број од 17. фебруара 1906. године, који је доступан на сајту Дигиталне Народне библиотеке Србије, заиста јесте оштећен, али само за тих неколико слова последње речи на страници, док је на следећој страници цео текст сасвим очуван, али је из неког разлога у Сабраним делима одштампан сасвим неповезан пасус с врха те странице (отуд немогућност реконструисања речи које недостају), а не текст Домановићевог увода. Ову, очито случајну, грешку овом приликом исправљамо и надамо се да ће се, у случају поновног штампаног издавања Сабраних дела потпуни садржај увода у сатиру „Краљ Александар по други пут међу Србима“ наћи у њима.

Говор на Х годишњем збору Професорског друштва

Господо, ја мислим да смо се сви погнуте главе и са истим осећајима састали у времену кад је положај наставника, а исто тако и положај Професорског друштва, сведен на најнижи ниво, јер се његов глас није чуо баш у времену када је био најпотребнији. У овим, за школу најкритичнијим тренуцима, наше се Друштво обишло, те није могло послужити своме позиву у оној мери како су то интереси школе захтевали. Према свим овим приликама, ја налазим да би било умесно да овај десети редовни збор реши да се рад овога збора прекине резолуцијом коју сам спремио, и за коју молим да је збор прими. Резолуција гласи:

„Десети редовни збор Професорског друштва на својој седници од 9. августа 1898. године, саслушавши пажљиво извештај Управе Професорског друштва, налази да Управа није довољно у своме извештају дала израза новом стању, створеном у најновијем времену по средњу школу и њене раднике и изјављује:

  1. Да је право стање у средњим школама назадније од пређашњег;
  2. Да је великом школарином сужено поље васпитања средњошколске омладине, као и слободе наставничког кретања у школи, противно педагошким захтевима;
  3. Да је његово извођење назадак за школску омладину;
  4. Да је ово извођење својом наглошћу потресло скоро цео рад наставника средњих школа, да је омаловажило значај факултетске спреме, значај нашег највишег просветног завода – Велике школе, државне испите, и оштетило углед наставника средњих школа и у држави, и у друштву, и у школи.“

Београд,
9. августа 1898. године

(Домановићева резолуција је на крају збора усвојена без дискусије, прим. ур.)

 

Извор: Вученов, Димитрије, Радоје Домановић – Живот, доба и генеза дела, Рад, Београд 1959.

Разговор с демократијом (4/4)

(Претходни део)

VII
ОДГОВОРНИ И НЕОДГОВОРНИ ЧИНИОЦИ
I

Вечна сметња и вечна невоља за нас радикале. Има једна пословица народна врло духовита која би најлепше објаснила узрок овим нашим сметњама, али је, на жалост, речена незгодним речима те је не могу овде употребити.

Па, откуд све то? Ствар страшна, ствар необјашњива! Огромна, велика странка, странка какве свет није запамтио, странка која се борила лавовском снагом, управо титанском снагом за време опозиције; у доба када си ти, Демократијо, господару наш, била без силе и власти краљевске твоје; та страшна сила, од чијег се гласа, као од гласа трубе јерихонске дрмао, тресао и претурио престо Миланов а скршио и ишчезао, развејао се у прах горди трон горег краља Александра, који је наследио на престолу Србије рђавог оца свога… ето, та страшна сила из доба реакције, ето тај силни ветар што је у праведној помами својој чупао из корена престоле, који су, благодарећи полтронству времена, пустили онако дубоко жиле у земљу Србији, чији је корен био онако јак — ето, то се претворило у немоћ данас, данас кад сметње нема, када свет рачуна, када изгледа да је Демократија победила.

Колико су, помисли Демократијо, господару наш, влажних тамничких слама испушили борци за победу твоју, апостоли твоји; колико је ногу вукло тешке ланце за идеале твоје, колико је руку хватало се за оштро гвожђе, а колико се груди набадало на бајонете и издисали верни твоји падајући у борби са џелатима твојим узвикујући последње речи:

„Кад ми не дадоше да дам глас за тебе, Демократијо, вечна правдо овога света, ја ето дадох живот место гласа!“

Сећаш ли се само, опомени се, Демократијо, свега што је прошло, зар не видиш како се страшно разликују данашњи људи и обичаји од негдашње врлине. Зар ти не памтиш кад си као Молох гутала на жртвенику децу Правде и Врлине, зар се не сећаш да си као Хронос, ти праведна Богињо, морала гутати и децу своју, ради добра ове земље; када си се причешћивала из путира напуњена праведничком крвљу што се пролила из праведничког срца разапета народа, који као и Христос има своју Голготу, али, али — запамтите ви, џелати правде — има и своје васкрсење.

Зар се ти, Демократијо, не сећаш Краљевице, зар се не сећаш страшнога Горачића?

Сељаци, верни твоји, бране права своја, народ стоји пред судницом и не брани се мачем, већ се брани Уставом, брани се законима земаљским!

И када наперише пушке, када груба сила позва народ да напусти права своја, тада народ, место да сили силом одговори, усправи се гордо, стаде праведнички као Христос у врту Гетсиманском и рече: „ко ножем ради, од ножа ће и погинути!“ И кад погледа дивље непријатеље своје узвикну:

„Демократијо, боже мој, нека ме мимоиђе ова чаша, али ако је воља твоја нека ту горчину отрова живота испијем до краја!“

И народ као Христос не хтеде силу да одбије оружјем, већ се заклони законима. Сељаци су пред оружаним војницима, пред напереним пушкама истакли Устав, подигли га високо, држећи у десној руци, и узвикнули:

— Пуцајте, али ви не пуцате на нас, ви пуцате на наша права, ви пуцате на Устав ове земље, на законе земаљске!

Припуцале су пушке, крв се запушила, пали су борци држећи штампан Устав попрскан крвљу срца свог.

Ето, то су били борци, то су били твоји верни, Демократијо, и пре него што продужимо разговор, устанимо на ноге да скинемо капу, да клекнемо на колена и да одамо достојну пошту изгинулима за свето право своје, за слободе ове земље!

Кад још пропратим многе догађаје прошлости, тек онда могу објаснити шта су одговорни, а шта неодговорни чиниоци.

VIII
ОДГОВОРНИ И НЕОДГОВОРНИ ЧИНИОЦИ
II

Откуда долази то, мора се чудити цео паметан свет, да лав који се бори за права своја постане магарац, кад права извојује.

Од силне рике лава, каква је била Демократија у опозицији, тресла се цела земља, дрхтао у животињском страху цео режим, цео систем владавине, тресли се и скрхавали престоли страшних тирана од тог моћног гласа, и од те рике моћног лава — одједном постаје њакање магарца.

У Србији је свако чудо обична ствар, па ни то није никога зачудило што се за ноћ лав претворио у магарца, али се морао зачудити српски свет што је тај магарац добио вољу да и даље игра своју стару улогу, да представља страшног лава. И као што је пре Радикална странка била страшна, уливала у душу страхопоштовање, тако сада постаде смешна за противнике своје. Њаче, а тражи да то зовемо риком лава.

Откуда то да Радикална странка постане бојажљива, да преза од сваког шума, да не сме да влада иако има за собом стотинама хиљада гласача. Кабинет радикални, разним својим лудостима, место да импонира ауторитетом, преза и онда кад се и последња будала продере на њих.

Радикални министри и једног и другог крила често изгледају, боже ме опрости, не као људи од власти већ као Цигани који су покрали коње на вашару, па се боје да њих власт не похвата за јаку и не похапси. Дотле су дотерали они својом сулудом тактиком, својим, такозваним, вишим државним разлозима; а самосталци ће још мало, кад су на власти, позивати, конкурсом контраће да их све окују и по’апсе „из виших, државних разлога“.

Радикална странка, радикали „неће да се замере“, „неће да им се пребаци“, а непријатељи употребљавају већ три године ту слабост и исто тако сметају напретку земље као и под Александром. Ти назадни и наказни елементи мрака умеју врло вешто да искористе будалу која има силу. Пре је та будала био Александар и они су га експлоатисали до тоталне пропасти његове. Данас је место Александра у највишој сили целокупна Радикална странка са својих 270.000 гласача и с том огромном, снажном будалом, с тим лудаком терају данас комендију и ординарну спрдњу кепеца.

Александру су помогли да се скр’а, али они се труде да истим путем скр’ају Демократију.

Али то не сме бити, јер, иако нико не види, ја видим и бићу целога свога века искрена, верна, одана стража на улазу у дворе Демократије. Ту се неће моћи упасти, а има мајка Србија још хиљадама будних стражара, који су верна стража господара Демократије, који су у стању да умиру са узвиком:

— Живела Демократија!

IX
ОДГОВОРНИ И НЕОДГОВОРНИ ЧИНИОЦИ
III

Радикална демократија постала је бојажљива зато, што су врхови њени натрули и што се целога века радило и агитовало демагошки, а не строго демократски. С демагоштвом се мора једном престати, свет не треба лагати, јер никад лаж није могла уродити плодом истине, лаж је вечно рађала плодовима штете и назатка. Међутим ми, на жалост, имамо једну несрећну особину да своје погрешке кријемо, да не дамо никоме зинути чим отвори уста да нам истину каже, и одмах закукамо и захучемо као какве кукумавке:

— Ћути, брате, шта ти је сада, није сада време да се тако говори. Истина је, али су политички разлози да се данас ћути!

Три деценије ми радикали се ћуткамо и једнако понављамо једно те једно:

— Ћути, није сад време!

Ћути данас, ћути сутра, ћути тридесет година. Па кад је за нас време да говоримо, бестрага му глава и том нашем времену! Једни седимо, а многи су помрли чекајући то проклето време и не дочекаше га да рекну истину својим пријатељима, својој странци, којој су искрено служили.

Ја немам кад, нити волим тако глуп шпорт да чекам то време радикалско, већ хоћу да разговарам баш сада, мени је опет време за разговор.

Догод је радикална демократија била у опозицији, дотле је заиста гоњена, имала је сметње, она је и викала на те сметње, одговарала се тиме, и прилике су биле такве да се томе морало веровати.

— Краљ Милан! … не можемо ништа учинити док је он жив; Милан кочи точак напретка, Милан је гробар Србије и аустријски измећар!

Умре Милан, и ми, као о сваком мртвом, рекосмо „Бог да га прости“, а у себи помислимо: „Срећа је за земљу што је умро!“ И шта би, опет ништа. Елем, опет ми радикали нисмо криви, крив је Александар, крива је Драга, криве су Луњевице, криви су лични режими, а у ствари криве су оне огромне депутације демократске. Јест, њих се нико није сећао, то чудовиште нико и не спомену, нико не рече крива је она сулуда маса, јер онда беше у моди, као и данас, да се подлост масе крсти као: „Глас народа, глас сина Божија!“

Александар окује и по’апси најбоље људе, а драги народ се креће „од истока паке до запада“, креће се из целе земље у депутације да честитају „мудром господару“. Кад тај „мудри господар“ пусти те људе из затвора путем милости (о, јадна земљо!), онда драги народ опет долази да честита мудром владару. Па да је радио то само народ, да су то радили збиља најнеодговорнији чиниоци ове земље, орачи и копачи! И заиста често су се држали боље они вечни патници, којима је лично потпуно једнак био 28. и 29. мај. 28. маја су јели лук и сирће и отишли на њиву, а у почаст 29. мају могли су променити јеловник те јести сирће и лук. Али вајна интелигенција, вајни борци за демократска начела, и они су претекли народ. Они су први почели давати рђаве примере. Они су, на жалост, почели честитати све и свја.

Ако се укине устав:

— Честитамо, господару!

Ако се врати устав:

— Живео, господару!

Ако се људи ’апсе: „Живео!“; ако се пусте: „Живео“! И што год сулудом Александру падне на ум, што год, и какву год глупост учини, увек се нађе интелигентних демократа, који све то одушевљено поздрављају са „Живео! Бог да чува Србију!“

Па добро, ко је сада крив? Ко сноси одговорност? Сада немамо ни Милана, ни Александра, ни Драге, ни Луњевица, нема ни оне моде изјава, нити полиција ’вата за јаку народ и шиље га да честита укидање устава, па опет на сав глас виче Радикална странка, час једно, час друго крило:

— Не може да се ради, сметају нам неодговорни чиниоци!

И тог чудовишта што се зову неодговорни чиниоци, капиџици, камарила, код нас браће радикала час има, час нема.

О тој интересантној појави, о томе волшебију, рећи ћу идући пут опширније, а за сада напомињем само једно:

Тога чудовишта или има, или га никако нема. Ако га нема, онда је нитковлук што се клевета други да се само своја немоћ оправда; а ако га има, онда је Радикална странка целокупна, са свих својих 270.000 гласача, гора од магарца, кад са том силном снагом нема куражи да са тим бауком рашчисти.

Ако је ово друго, напомињем за сада, онда би народ боље урадио да је место 270.000 гласова, што их је дао радикалним демократама, оломио о своје прваке по Београду 270.000 мотака.

270.000 мотака држим да би имале јаче дејство него куглице.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

„Из земље чуда и изненађења” – Успомене једног Eнглеза посвећене „легалном решењу” (4/4)

(Претходни део)

Председник њиховог збора прекиде нам реч:

— Јесмо ли, браћо, вољни да и даље дискутујемо о овоме питању? Пријавило се још пет говорника. Хоћемо ли саслушати и те наше другове, или ћемо прећи на решавање тога питања. Ја држим да сам ја довољно рекао о свему што сам требао рећи, а на вама је да овој ствари решите.

— Да се говори још!

— Нисмо довољно обавештени!

— Обавештени смо!

— Да се пређе на гласање!

Такви гласови заглушише разговор мој и тумачев. Настаде једна тишма, доказивање, објашњавање, узајамна потмула, међусобна грдња и псовка, како сам то по њиховим покретима могао протумачити. Упозорио сам чак и тумача да строго то мотри, па и он је, иако је Србин, једва могао извадити неколико реченица.

Између осталих ово ми је свега превео:

— Ти си крив.

— Ти си животиња.

— А, извлачиш се?

— А ти се као не извлачиш? Море да су они паметнији него што су…

— Који они?

— Па они што нису с нама. Треба да узму…

— Па сви су с нама!

— Животињо, како сви с нама кад видиш да нас нико у овој земљи не сматра за људе.

— Па ти ћеш да поправиш?

— Није него ћеш ти.

— Ти си љуљао и колевке.

— Чије колевке? Наше друштво, као што знаш, у својим правилима избацило је реч: колевка. Како смеш да помињеш реч колевка?

— Што, мустро, па и ти си ми за неко легално решавање, а крао си…

— Доста! — дрекну један промукао глас да прекине свађу која је отпочела на све стране.

Свађа која је била отпочела на све стране међу овом дружином „за законито решење“ утиша се. Ларма и препирка која је у групицама од двоје-троје вођена, умири се да чује свога првака.

— Браћо, престаните са прекорима један другоме, све грехове своје да заборавимо. Ми имамо много важније задатке пред собом, ми имамо да решимо питања замашна, да изведемо народ из заблуде.

— Овај мени, кад беја капетан код нас, диже крмачу. Џиб-џабе створи ми кривицу, па отуд, одовуд, диже чова крмачу, а ја једем пасуљ.

— Остави сад крмачу, на питању је решење историје.

— Легално решење! — виче један.

— А долази ли, молићу, и моја крмача у то наше „легално решење?“ — пита престрављено један из некакве, како ми рече тумач, сељачке слоге.

— Енглеска, будало једна! — дрекну нечији глас.

— А крмача? — пита онај кукавац.

— Ко те сад пита за крмачу? Преча је Отаџбина од тваје крмаче! — опет му неко из гомиле добаци љутито.

— Ми тражимо, као што видиш, „легално решење!“ — јави се један из буџака са цилиндером на глави, фраком, потурама чакширама од чохе и ужичким опанцима.

— Па зар никако да не тражимо моју крмачу? — љутито овај одврати.

— Ама, остави се сад крмаче кад је и Американац већ овде. Ваљда је важнији Американац од крмаче. Ми Енглеску и Американца, а ти се као будала укопистио с твојом крмачом.

VIII

„Крмача, Енглеска, Американац“! Кад сам све то ја као Енглез чуо, дође ми и тешко и смешно.

— Па шта хоће на крају крајева ови људи, што у ове њихове чудне ствари уплећу и Енглеску? — упитам тумача чисто љутито.

— Е, што, зато што овде у земљи сем ове гомилице немају никога, и онда, хтели-не хтели, морају измишљати другу неку земљу! — одговори ми тумач.

— Па зар код толиких земаља изабраше нас Енглезе, откуда то? — упитам опет тумача. а чисто готов на свађу.

— Па појмљиво је, господине! Наш народ зна Швабу и Турчина, а за Енглезе ретко кад и чује. Ви сте далеко, много далеко, па зато вас, Енглезе и употребљавају ови овде.

— Па ви кажете они претресају историју свога народа и све своје јунаке оглашавају и за издајнике отаџбине и за зликовце последњег реда. Па зар сад измислише нас Енглезе да потпомажемо такво њихово мишљење? Ко је тако што глупо и лудо могао измислити?

— Они — одговори ми тумач — не могу са суседним земљама, јер се зна шта оне и желе и хоће, а тамо код вас у Енглеској имају и једну своју врачару…

— Како се зове та врачара, кажите ми име те бајалице! — запитам љутито.

— То није жена! — рече ми тумач.

— Па кажете врачара?

— Јесте врачара, јесте бајалица, али то је човек, то није жена! — одговори тумач.

— О, Гослоде боже, па шта се ове земље тиче шта та њина врачара ради по Енглеској, шта се ове питоме и плодне земље, шта се овог ваљаног народа тиче шта код нас по Енглеској баје нека бајалица, шта говори једна мушка врачара?

За време тог мог разговора са тумачем свађа и граја те гомиле људи била је све већа и већа.

— Да се реши! — надмаши један висок глас остале гласове.

— Да говоримо и о другим зликовцима као што је Војислав, па тек онда да донесемо одлуку за све одједном — предложи један старац ’рапава гласа.

— Не можемо тако, већ морамо, да би ствар била тачнија, претресати једну по једну личност, једну по једну особу, па да о свакој донесемо свој суд, своје законито и легално решење. Ми, браћо, не можемо овако важне ствари кршити преко колена, ми морамо добро отварати очи да у брзини не пропустимо ни једнога зликовца из историје коме наш луди народ, необавештен, одаје још славу и хвалу. Ја предлажем да прво свршимо са Војиславом, да прво пресудимо њему за злочинство и свирепо убијање Грка, па тек онда да пођемо даље.

После дуже препирке решише:

  • Да се Стеван Војислав — који је онако кукавички, ноћу, у глуво доба, напао у кланцу непријатеље своје Отаџбрше и измрцварио их и потукао на онако један нечувени варварски начин, — прокуне и анатемише.
  • Да се његово срамно и разбојничко име избрише из Историје Српског Народа, да својом ниском, разбојничком и убилачком особом не скрнави светла и велика историјска имена заслужних Синова Отаџбине, као што је, на пример, један Вук Бранковић.
  • Да се тачно разбере и распита да ли има потомака Стеван Војислав, и ако их буде било, да се сви даду под суд, јер не треба од зла рода да има порода.
  • Да се исто тако поступи и са осталима који су помогли, као саучесници, Војиславу у том крвавом злочину.

Збор прими ово легално решење и објави други састанак за сутра. После збора неке коморџије дотераше на колима нешто мрса и потребан број тајина.

По целом збору разлеже се урлик огладнелих чланова друштва за легална решења свију историјских питања. Коморџије, које врло слабо говоре српски, узвикнуше:

— Сат пуде ви нарањено!

И после тога узеше бацати нека кокала и комаде хлеба.

Халапљиво нагрну збор и настаде гужва и гушање ко ће бољи комад докопати.

— Полако, фи много гладне, свака че још боље тобије, кад фи тобра слуша.

Одоше коморџије. Збор се поче разилазити. Понеки остадоше да ту и проспавају и да дочекају нову своју скупштину заказану за сутрашњи дан.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Све према приликама

Ми све почињемо натрашке! Онде где други народи завршују, ми одатле почињемо. А кад нам ко то пребаци, ми се срдито раздеремо:

— Тако раде Французи, тако је и у Енглеза, тако је и у целом образованом свету.

Тако је у другом свету, али често, врло често, оно што се у другом свету може, не може, на жалост, да буде у нас, из простог разлога што ми морамо почети из почетка, а не са свршетка.

Ево једне ствари која најјаче карактерише ту нашу нервозну журбу.

Пре две године, чини ми се, говорило се у Скупштини о закону о чиновницима.

Кад се почело говорити о томе колико година мора да служи чиновник па да стекне право на пуну пензију, устао је један стручњак и говорио је много и дуго, а на крају, да би своје разлоге што јаче поткрепио, изнео је и статистичке податке како је то у Енглеској, Француској, Немачкој и другим културним земљама. „Тако је тамо, господо, овде цифре говоре, а кад је то тако тамо, у том паметном свету, зашто да не може и код нас да буде.“

Тако је завршио говор. И заиста, наш се свет збуни од овакве привидне очигледности. Ко сме у нас да се осуди, па да и онда, кад неко изиђе пред нас са статистиком како је ово, или оно, у другом свету, излетети па рећи:

„То је тачно, тако је у Енглеској, тако је то у Француској, тако у Немачкој, тако у целом културном свету, али, на жалост, код нас не може да буде тако, иако тврдо верујем у тачност статистичких података.“

Чиновник, рецимо, у Немачкој служи 40 година.

А прилике под којима служи, земљу у којој елужи, награду за коју служи, темпераменат, све се то заборавља кад неки стручњак лупи пред статистику.

Код нас је било често готово немогућно у раније доба саставити и десет година. Оно је истина било да је један чиновник — при претресу, кад је хајдук одговорио председнику да хајдукује седамнаест година — узвикнуо сред судске сале:

— Ау, побогу брате, а ја не могу већ толико времена да напуним десет година указне службе.

Тачно. Кад се све околности под којима живимо, све незгоде с којима се ненаграђени чиновник мора да бори, узму у рачун, онда је лудост помињати некакве сулуде статистике.

По тој њиховој логици, по таквој голој статистици без икаквих других обзира могло би и овако што да се деси:

Једнога дана потегне Народна скупштина, па ни мање ни више, већ донесе закон:

„Од данас сви људи, Срби, морају живети у води.“

Устану људи и нададу вику:

— То је немогуће, то је лудост!

И један стручњак распали пред забленути свет статистику:

— Шта не може!? А како рибе и толике друге животиње! Ето у том мору толико, у том језеру толико, у тој реци толико! Ето како то може!

Само тај што статистиком доказује заборавља да Срби немају шкрге.

— Овако је у Немачкој, овако је у Енглеској, овако овде, овако онде.

Оставите то, молим вас. Прво створите од Србије Енглеску, па онда заиста може и у нас да буде све као у Енглеској, ако се још и ми претворимо у Енглезе.

„Страдија“
9. јануар 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Као у Страдији… (4/4)

(Претходни део)

III ИСТОРИЈА

О лакомислена и луцкаста историјо! Ти си у дубокој старости својој шенула мало, грешна учитељко народа, па се запричаш о свему и свачему без икаквих обзира и такта. Причаш о свему у старинској наивности и о ономе што треба и што не треба. Не умеш ни најмање да водиш рачуна о времену у коме си! Не иде то тако, честита старице! Друго је време данас. Ти бар знаш колико је пропатио српски народ, ти си сведок толиким патњама и јадима Србиновим, а ти видиш (ако још можеш видети без наочара које смо ти ми спремили) како је и данас у Србији. Зар је мало овој земљи што је „смутљиви елементи“ разоравају, зар јој је мало што јој чак и граматика смета да се прилике у земљи среде, да се Србија може мирно развијати и снажити у погледу културном, привредном и економском, већ хоћеш и ти својим наивним лапарањем да јој се попнеш на леђа!

Не прича се данас све што се зна, луцкаста старице, не иде то више! То тако не сме и не може остати. И хајде још и којекако да само причаш одраслима, маторима; то се још може и разумети, од њих већ треба дићи руке, ал’ ти се распричаш и међу децом. Узалуд ти намигујемо и гурамо кад се тако матора и излапела изланеш по штотод пред децом, што није за децу! Ништа то не видиш и не разумеш, као да су ти свраке мозак попиле. Будибокснама шта ти све не истандрљаш: те, не знам, овај владар био добар због тога и због тога, те онај био рђав и упропашћавао земљу, те рђави министри у двору тога и тога владара штетно су утицали на њега својим лукавим саветима и сплеткама између круне и народа и народ је због тога грцао у беди и невољи; те како је тај и тај владар био превртљив и поводљив према ћудима своје покварене околине, која је служила интересима туђинским, будући себична… Какве су то ствари луда историјо!? Зар се тако пред децом прича, матора будало?

Причај ти то друтом, широк ти свет, бирај земљу коју хоћеш! Вољ’ ти Енглеска, вољ’ ти Француска, вољ’ ти Русија, вољ’ ти Немачка, где год хоћеш, ал’ одсад у Србији нећеш говорити којешта! У Србији, док смо ми (данашњи министри) живи, причаћеш онако како ти ми кажемо, или га, вала, нећеш причати никако. Не морамо ми тебе трпети да нам развраћаш и квариш омладину. Ако не хтеднеш љуцки, наш ће Веља лепо тебе за јаку па пребацити у Аустро-Угарску, па се тамо лудирај до миле воље, ал’ код нас нећеш. Можемо ми, кад се наљутимо, протерати из земље и Устав са свима законима, а камоли тебе. Ако не можемо без овако добри’ плата, без историје можемо.

Одсад ће се ученицима отприлике овако предавати историја. Да почнемо са Историјом Срба.

Срби су једна грана великог словенског стабла и у прво време живели су негде далеко одавде у друштву са осталим Словенима.

Какви су били стари Словени?

Стари Словени су били добар и питом народ, а међу свима њима су били Срби најбољи. Они су веровали своју веру, чували стоку, радили земљу и слушали своје власти, које су богом дане. Они су још у оно доба били на врло високом ступњу културе, тако да се ми и данас морамо на њих угледати.

А шта је томе узрок да се у њих развије култура?

Томе је узрок што Словени (нарочито Срби) нису у то доба имали партија, које, као што је познато, разоравају живот народни. У старих Словена не беше ни радикала, ни либерала, ни социјалиста, ни напредњака, већ сви они беху ваљани и из тога доба се и налазе у чертама и резама речи тантуз, прсташ, нокташ (Черноризац Храбар).

Сви су они живели мирно, без трзавица, политичких теревенки и опозиционих новина (нису ни реч одјек имали, а камоли да имађаху лист Одјек), те су сви сложно слушали своје власти и у миру се развијали и снажили културно, привредно и економски. Они су љубили своју отаџбину, као добри и ваљани синови њени, те су избегавали све оно што руши срећу народну и поткопава корен мирног и правилног унутрашњег развијања и снажења земље: Нису они тражили Устав, законе, слободе политичке, слободу збора, слободну штампу и штетне ствари по земљу. Место свега они су се занимали патриотским радом, што сведоче речи које они имађаху, као што су: копати, орати, сејати, жети, мучити се, гладовати, данак, десетак, порез, кулук, ропска послушност, власт, окружни начелник, полиција, ’апсана, глоба, наредба озго, виши разлог, сређеност, стишавање страсти, итд.

Кад је чуо некакав цар (кажу да се звао Ираклије, како ли) како су Словени добри и ваљани, зажели јако да један део од њих себи примами да буду његови поданици како би своје царство оснажио и проширио. И он пошље свога доглавника да Словенима саопшти његову царску жељу, да најбоље награди скупоценим царским поклонима и да их умоли да се преселе у његово царство. Царев доглавник отиде у ту далеку словенску земљу и од свију Словена највише му се допадну Срби, јер беху најпослушнији и најмирнији, па им рече:

„Добри народе, твоја послушност, ропска и одана, учинила те је великим и ваљаним народом, и теби данас завиде, и диви ти се цео свет. Та врлина треба да буде награђена. Теби је, дивни народе, суђено да постанеш велики народ. Мој господар, Његово Величанство Цар Ираклије нашао се побуђен да вас Србе награди скупоценим поклонима и изјављује жељу да постанете његови поданици.“ После тих речи доглавник царев разда Србима скупоцене поклоне.

(Овде ће учитељ извести наравоученије. На пример:

Ето децо како се награђује народ који је ропски послушан. Срби су одувек такви били. Хоћете ли се и ви трудити да будете овако добри и ваљани, па ћете и ви добити поклоне? Деца ће одговарати да хоће, разуме се.)

Срби се веома обрадују поклонима, и будући послушни, радо приме царску понуду и пристану да дођу у ове крајеве, где и данас живе. Чувши цар за то, одмах нареди да се држи весеље по целом његовом царству, а Србима пошље путни трошак да се преселе.

Тако Срби дођу у ове крајеве, где су дуго времена лепо живели.

Кад се срећно сврши предавање о досељењу Срба у ове крајеве, онда се прелази даље. Ређају се имена владара по хронолошком реду. За сваког се каже да је рођен и место рођења (ако се зна), име оца и матере (ако се зна), кад је ступио на владу и колико је година владао. Ако је било ратова за време тога владара, каже се с којим је народом рат вођен, и свуд се дода да су Срби одржали сјајну победу над непријатељем. Кад се говори о унутрашњем уређењу земље, онда се за свакога каже: управљао је земљом преко својих мудрих доглавника у чисто словенском духу, без устава и закона, јер пошто су доглавници најмудрији, најбољи и најпоштенији људи у земљи, то нису били потребни ни устав ни закони.

Да ли је било случајева да доглавници не буду мудри, да не управљају земљом онако како то треба и како интереси владара земље и народа захтевају?

На то питање увек долази позитиван одговор:

— Таквог случаја није никад било, од најстаријих времена па до данашњег дана.

— А откуд се деси случај да су баш доглавници најмудрији?

— То је тако од бога остало. Има случајева, како се усмено прича у народу, да су, у давној прошлости, за доглавнике узимати људи од реда, без избора, какви било, па ако се случајно деси да буду глупи, неваљали и рђави, одмах се скупи све земаљско свештенство, па се држе дан и ноћ молитве богу и бог се одазове молби народној и промудри глупе доглавнике. Ово још није историјски утврђено, али ће се деци причати као историјска, утврђена истина.

Тако је, дакле, народ српски живео дуго времена срећно и задовољно слушајући своје власти и не знајући за проклете законе.

Али и Србима дођоше тешки дани. Прођоше златна времена незаконитости, ишчезе срећа и благостање.

Како се мирно развијаше земља без трзавица, без унутрашње борбе (разуме се да деца не смеју знати да може бити унутрашње борбе и ратова у земљи), без „смутљивих елемената“ који траже законе и сметају правилном развитку отаџбине, и земља беше снажна, велика, моћна напредна културно, економски и привредно. Све је то било тако донде док не дође на престо Душан Силни. И он је био добар, ваљан, мудар и храбар владалац и земља цветаше под његовом владом. Непријатељи српског народа, странци, који завидеше великој и моћној држави његовој, нису могли мирно гледати како се Србија снажи и напредује те зато измишљаху разне начине да нашу земљу омету у напредовању. Најпре почеше ратовати, али их Душан Силни тако разбије да увек, кад год ратује, прошири још више границе српске државе. Најзад странци, у злоби и пакости, удруже се с ђаволом и овај се претвори у некаква цара, па као дође у госте Душану. Цар Душан га по обичају српском лепо прими и угости, не знајући да му је сами ђаво дошао у походе. Ђаво га у разговору тако преласти и почне га на зло преговарати хотећи учинити зло и њему и народу његову. Ђаво, као што само ђаво може, измисли најгрознији начин да шкоди земљи, круни и народу, те наговори цара Силног да своме народу да Законик по коме се има судити у земљи. Дакле, да се не суди по ћефу и жељи чијој ни по писму цареву, већ само по законима царства ми.

Цар Душан, прелашћен сатаном, послуша и изда Законик, учинивши тиме грдну погрешку, учини небогоугодно дело, и погази традиције великих предака својих, погази дивне обичаје словенског племена, разори срећу народну; јер чим је цар Душан по наговору сатане урадио ово против воље божје, бог окрене лице своје од њега и љуто казни цара, а с њиме и цео народ српски, што не спречи да се ово срамно дело изврши у православној, словенској земљи Србији.

Није дуго времена прошло, а Душан, сред своје војске, умре напречац и за српски народ насташе тешки и мучни дани.

Бог ражљућен на Србе због Законика, хотећи народ нагнати на покајање, пусти зло по земљи Србији.

Душанов син Урош би кажњен смрћу због очеве погрешке и онда:

Великаши проклете им душе
На комаде раздробише царство,
Великаши грдне кукавице
Постадоше рода издајице:
Забацише владу и државу
За правило лудост изабраше;
Почеше се крвнички гонити
Један другом вадит очи живе,
Неверне им слуге постадоше
И царском се крвљу окупаше.

Ето, шта је, децо (како је Његош опевао то доба), учинио Законик. Али није то све. Одмах дође и погибија на Марици, па затим страшна Косовска битка.

Бог се драги на Србе ражљути (због Законика),
Седмоглава изиде аждаја (Турчин)
И сатрије Српство свеколико.

Дакле, на Косову пропаде и царство због Законика, а због тога је и робовао српски народ близу пет векова.

— Због чега је, децо, пропало српско царство на Косову? — питаће учитељ.

— Српско царство на Косову пропало је због Законика, који даде српском народу цар Душан прелашћен сатаном, те је српски народ због тога много пропатио и робовао пет стотина година! — одговориће добар ђак.

— Е, лепо, а како је било пре Законика?

— Пре Законика Србија је била моћна и силна земља и мирно се снажила и развијала културно, привредно и економски и њој су завиделе све остале земље у Европи.

— Какви су, дакле, најбитнији услови потребни једној земљи да може напредовати?

— Да би могла једна земља напредовати, на првом месту не сме у њој имати никаквих закона по којима ће се судити, већ се мора судити по ћефу, вољи и ћуди власти земаљских.

— Кад је бог хтео казнити српски народ због Законика, који је начин изабрао?

— Бог је, кад хтеде српски народ казнити због Законика, пустио међу Србе неслогу, те због тога настадоше мучни и тешки дани у земљи, који трајаше толико векова.

Кад учитељ увиди да су деца добила тачан појам о овој ствари и да у довољној мери схватају у сву страхоту коју народу у земљи закони доносе, онда прича даље:

— После петвековног робовања бог се сажали на грешни српски народ и намисли га опростити мука, пошто је већ довољно покајао велику грешку своју, и 1815. године књаз Милош помоћу божјом обнови српску независност.

Кад се, дакле, српски народ 1815. године спасе беде и невоље, поче се сигурно развијати и снажити, живећи срећно и задовољно.

Како је због неслоге, коју бог пусти међу Србе, хотећи их казнити због Законика, пропао српски народ, то је у ослобођеној Србији покренут лист Слога по промислу божјем, и сад цео српски народ живи у слози и љубави, без трзавица и међусобног трвења, јер сви ми Срби сложно мрзимо законе, који доносе зла земљи.

За ово су заслужни сви данашњи министри, а поглавито генерал Цинцар-Марковић, велики философ и мислилац српски Лука Лазаревић, Милован Павловић и чувени светски дипломата Веља Тодоровић (штета што се бави унутрашњом политиком, те ће унеколико закржљати његов силни геније).

После овога учитељ може питати децу која су важна места историјска у Србији.

— Кажи ми, мали, која су важна места у округу крагујевачком?

— У округу крагујевачком пре су била важна, историјска места Вишевац, Страгари, Крагујевац, Топола, Сараново (итд.), а сада су важна места Баре (у срезу лепеничком), Аранђеловац и друга.

— Зашто је важно место Баре?

— То је место важно због тога што се ту родио велики и заслужан Србин, Милован Маринковић, чије су заслуге због цемента познате целом свету, а данас је министар финансија и прима велику плату.

— Која су још важна места у округу крагујевачком?

— У округу крагујевачком важна су још ова места: Орашац. Ово је место важно због тога што се ту родио г. министар унутрашњих дела Веља Тодоровић.

— А због чела је важан г. Веља Тодоровић?

— Г. Веља Тодоровић не одликује се знањем и мудрошћу, али познат по својој храбрости и куражи, јер прети како ће укинути Устав и законе, створити преки суд и по’апсити радикале (који сметају деветорици данашњих министара да се мирно гоје на корист отаџбине. О, како су сва деветорица јешни, као да их је сам бог удружио да тако сложно усрећавају овај народ!), а за данашње врeме такви нам и требају!

— Даље, међу најважнија места у округу крагујевачком рачуна се Бања. Ту се родио велики и заслужни Србин г. Милован Павловић, генерал и министар војни. Овај се велики муж отечества нарочито прослави гутањем устава. Свети Ђорђе је пробо аждају, Самсон порушио храм, али нико ни изблиза није раван великом јунаку Миловану, који је, да би „спасао“ отаџбину, протутао цео устав. У последње време, како се чује, увелико се окупљају прилози да се овоме витезу дигне споменик, јер заиста – народ који не уме да цени заслуге својих великих људи не треба ни да их има.

Али од свију места је најважнији Крагујевац. Ту је поникао најважнији Србин данашњег времена г. Министар Председник, генерал Д. Цинцар-Марковић. Његове се велике заслуге држе у највећој тајности. Он их за живота неће ником казивати, а жели да остану тајна и после његове смрти. То је јединствена скромност. Сви данашњи светски и наши историци изгибоше трагајући и лупајући главу да расплету то важно историјско питање и открију заслуге овог великог Србина, али све узалуд. Сав тај њихов рад само су нагађања, претпоставке неутврђене историјски. Неки су нашли да је он (Цинцар-Марковић) ујединио српске земље, а не Немања, али је то тврђење нетачно, јер су други историци доказали да је Немања ујединио распарчане српске области, а не Цинцар-Марковић. Једни су нашли да је Цинцар-Марковић управљао битком на Косову и да је том приликом распорио цара Мурата (с њим су у друштву били Лука Лазаревић и Веља Тодоровић). Али против тога мишљења војују многи историци износећи непобитне доказе да је Мурата распорио Милош Обилић, а не генерал Ц.-Марковић, и да су на Косову били Иван Косанчић и Топлица Милан, а не Лука Лазаревић и Веља Тодоровић.

Чувени историк светски Ђура Врбавац, како јављају енглески и француски листови, пише велику историску расправу о генералу Д. Цинцар-Марковићу, а добричина „Српски Народ“ спрема споменик на коме ће у мрамору бити урезане речи:

„Захвални српски народ свом великану, генералу Д. Цинцар-Марковићу, чије ће велике заслуге за отаџбину може бити пронаћи будући историци.“[1]

Као ретка историјска знаменитост постоји у Крагујевцу и Денићева бина. Немањићи су се одликовали у подизању манастира (Хилендар, Студеница, Жича и друге), а преци данашњег министра уваженог Србина Павла Денића подигли су меану, коју народ у том крају зове Денићева бина. Дакле, и старина Павла Денића је у славном крагујевачком округу. Овај славни Србин има заслуга врло много, али неки историци му чине прекор што је некад у’апсио евог садашњег колегу Милована Маринковића. Други су опет историци оштро устали против тог нетачног тврђења и око тога се води очајна борба историка. Кажу да чак и кума-Милована занима ово питање, те је као зналац старословеноког почео преривати и читати све старе споменике, повеље, хрисовуље, не би ли пронашао праву истину. Најзад, пође му за руком те на једном листу супрасалског зборника нађе запис како је уапшен неки калуђер, а не Милован Маринковић. Према томе утврди да су писмени споменици и анали из године 1893, као и народно предање о апшењу Милована Маринковића, нетачни. Ствар је сад легла.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

 

[1] Право има кума-Милован. Он не крије своје заслуге, да се морају бактати историци кроз векове док их измисле, код њега је јавно. Његов се цемент зна, па квит посла. Примедба ауторова.

Као у Страдији… (3/4)

(Претходни део)

II СРПСКИ ЈЕЗИК

И овај се предмет засад дозлабога рђаво предаје. И буквар и читанчица и читанка, све је то пуно опасних реченица, које иду против управе земаљске, против правилног развитка ове наше намучене земље.

На пример, у буквару пише, и то крупним словима: „Један човек све не зна.“ „Више виде четири ока него два.“ „У ратара црне руке, али бела погача.“ Ето чему се, наопако деца уче још у седмој години. „Један човек све не зна.“ Гле’те, молим вас, то је тек лепа и красна школа. Молим лепо, а ако је тај један човек министар председник (јер ваљда се неће одрицати да је и он човек), то му онда, као, излази да он не зна све. Ту треба рећи: ,,Он све зна!“ Па онда, „Више виде четири ока него два“. Куд то може да буде?! То треба исправити и рећи: „Два генералска ока више виде него цео народ!“ Реченица „У ратара црне руке, али бела погача“ мирише на социјализам, чак нихилизам. То треба лепше рећи: „У ратара црне руке, али он не сме имати белу погачу.“ Каква би то тек земља изгледала да се у њој допусти да и којекакви сељаци, радници и каљогаже једу својим црним ручетинама белу погачу. То је анархија, гажење устава и закона, позивање народа на буну! Добар сељак треба да гладује и тек понеки пут да једе мало овсена скроба, а беле погаче су за власти земаљске!

Оно, додуше, и у буквару и у читанкама школским има и врло лепих места. Њих треба оставити и даље и само их мало боље прокоментарисати.

Ето тако је лепо оно место у буквару:

Изела коња трава. Изело зрно коку. Изео купус јарца. Изео старац јарца.[1] Тако нешто већ се може разумети, то је за младеж.

Између учитеља и ђака овако се води на часу разговор.

— Кад кока уђе у амбар где стоји жито, кажи ти мени, мали — пита учитељ — шта треба онда радити? А ђак одговара:

— Кад кока уђе у амбар где је жито, онда треба коку добро чувати.

— Зашто треба коку чувати?

— Коку треба чувати од зрневља, јер је може неко зло и опако зрно ухвати, рашчерупати и појести.

— А каква је кока?

— Кока је добра и милостива, она свако зрно воли, чува и пази, као своју децу.

— А какво је зрно?

— Зрно је неваљало, оно је крвожедна и опака зверка, оно не поштује добру коку, која се брине о њему, већ је то неблагодарно створење удави и поједе. Зато треба добру коку чувати од неваљалог зрна.

— Тако је, мали! Иди сад на место.

Тако исто учитељ има да слиша друге ђаке о старцу и јарцу, о коњу и трави, о јарцу и купусу. Јарцу исто тако треба стража да га чува од неваљала и прождрљива купуса, јер купус ће га иначе, по својој дивљој ћуди, заклати и појести, а трава већ коња прождере где га види!

Исто тако може остати место из читанчице:

Ко тражи правицу, изгуби кравицу!

— Је ли боља правда или крава? — има да пита учитељ, а ђак одговара:

— Боља је крава!

— Што је боља крава?

— Крава је боља, јер од краве добијамо свеже и укусно млеко, а од млека се справља сир, скоруп, масло.

— А шта добијамо од правде?

— Због правде добијамо батине, ’апсу и главобоље!

— Тако је. Ти си добро научио лекцију. А сад ми кажи: је ли боље јести млека, сира, скорупа и масла или јести батине и бити у ’апсу.

— Боље је јести млеко, сир, скоруп и масло, него јести батине и бити у ’апсу.

— Чему нас учи ова изрека?

— Она нас учи како треба да поштујемо краву више него правду.

— Каква је крава?

Крава је добра, и ми је волимо.

— А правда?

Правда је зла и неваљала, и ми треба да је мрзимо!

— Мрзи ли добро дете правду?

— Добро дете мрзи правду и презире сваког оног који је тражи!

— Лепо, мали, ти ћеш бити ваљан грађанин. Такви ђаци могу и министри постати.

И граматика се не учи данас како треба. Примери су незгодни, непробрани, па чак и опасни по српску државу. Треба у свему бити пажљив, обазрив, јер лепо се вели: ђаво нити оре, нити копа. Данашња граматика кипти опасним речима. Именице су додуше прилично лојалне, али и међу њима има понека тако опасна да се не може трпети, јер смета правилном и мирном развијању наше земље. Што је најгоре, те дрске именице у друштву с неваљалим, немирним и смутљивим елементима из групе глагола и придева могу изазвати преврат у земљи. А то не би у нас било ново. Причају за једну земљу, у којој су неколико речи, не знам тачно које су, ал’ ми се све чини биће придеви (они су, кад се осиле, гори од бесних паса), хтеле да упропасте земљу и престо, но дао бог примети то некаква родољубива влада, и спасе милу отаџбину државним ударом! Опасни придеви су били одмах избрисани из речника и граматика, а указом је објављено да нико, у интересу круне и отаџбине, не сме употребљавати, нм усмено ни писмено, те ужасне речи. И мирна крајина! Народ је, истина, грцао у беди, али се осећао срећан без тих речи, а држава се почела у миру тако развијати и напредовати да од мале земље постаде велико, моћно царство.

Ето, дакле, да и код нас несрећне именице, придеви, заменице и глаголи (и понека свеза или предлог може да буде ужасна, потуљена животиња) могу да буду кобни по земљу и да омету ову родољубиву, бистру владу да оствари свој генијални програм. Залуд су Веља, кума-Милован, Лука и остали њихови другови легли овако енергично на посао да Србију усреће кад им одједном све то разори немилосрдна и непатриотска граматика.

Дакле, из граматике што пре треба избацити именице као што су: правда, слобода, збор, договор, устав, закон, и друге опасне, издајничке речи, које драже народ на буну!

Што деца то да уче, чак да те речи мењају по падежима, кад има бољих, патриотских именица! Мењаће се именице ваљане као што су: послушност (уз њу долазе придеви: безусловна, ропска, народна), укидање, гажење, распуштање, удар (с придевом државни), неодговорност, воља, ћеф, итд.

Тако исто треба о глаголима паметно и родољубиво предавати:

Глагола има прелазних (повратне не треба помињати, јер му та реч некако сумљива изгледа). Прелазни су глаголи они који траже предмет на коме ће се радња извршити. Али има многих глагола који траже нарочити предмет на коме ће се њихова радња извршити. Тако радње глагола: гонити, побити, разјурити, поапсити, протерати траже себи за предмет да се на њему изврше, реч радикал (или опозиционар). Дакле: гонити радикала, протерујем радикала, бијем радикала. На другом се предмету не извршује радња ових глагола. Сложена реченица у којој би ови глаголи били прироци гласила би овако:

Ја (предмет врши радњу) ћу гонити, побити, разјурити, поапсити, протерати (прироци, казују радњу, коју предмет врши) радикале (предмет, он трпи радњу, она се врши на њему)

Глаголи наградити, обдарити и још неки имају као предмет именице (у 4. падежу као обично) ласкавац, кретен, аминаш, министар, подлац, пандур и још неке.

Глагол укидати може имати више предмета: Устав, сенат, закон, скупштина, независност (ту долази придев судски, , ) и њима сличне. Радња глагола желети прелази на апсолутизам, послушност (долази по правилу придев безусловни, ропски) власт (и по строгом правилу синтаксе увек долази придев пун, -а, -о), већину. На пример: Влада жели већину. Подмет је реч влада, прирок, жели (време садашње) већину, предмет. Овде владину радњу трпи већина.

Од непрелазних глагола врло су важни глаголи: аминовати, клањати. Ови глаголи траже уза се именицу, или заменицу, у 3. падежу, без предлога.

Аминовати (власти). Власт, именица у 3. п. без предлога; клањати (некоме). Некоме, у 3. п. једнине, 1. п. гласи неко, нека, неко. Глаголску радњу од глагола: трпети, ћутати, мучити се, радити, и њима сличних, врши народ. Народ трпи. (Ето и народ врши радњу, и та је именица понекад подмет у реченици).

Глагол мислити треба укинути, јер је врло опасан по поредак земље и постојеће стање. Има именица, које понекад нису подмет у реченици где је глагол мислити прирок, као што су: Димитрије, Лука, Веља, Милован. Ова особна именица има у овом случају, по изузетку, стару двојину: ДВЕМА МИЛОВАНОМА.

На синтаксу се мора строго пазити. Овај сулуди предмет говори о реду речи у реченици. Куд се сме то деци поменути, јер то би значило да деца добију појам о реду, а то је већ опасно. У овој земљи ништа није у реду, све иде без реда, и сад се нашле речи да имају реда. Деци треба објаснити да је у старих Словена било неког реда речи, али то је социјализам у граматици. То се мора разорити у интересу престола и отаџбине. Стара синтакса је била штетна и револуционарна! У њој је, по неким глупавим правилима, могло бити да реч народ дође понекад у реченици на прво место. Народ мора и у животу и у историји па, разуме се, и у реченици, бити на последњем месту. Прво место заузимају влада (министри), полиција, жандарми, пандури и њима слични људи отмена сталежа.

Није никакво чудо што народ тражи поштовање закона, што тражи да и догађаји у овој земљи имају реда (бар колико толико), кад ето чему се деца српска одмалена учила. Отвори коју год хоћеш књигу, свуд натрапаш на понеки закон, бестрага му глава. Закон, закон, закон! … Строго утврђена правила. Ред! И још узме учитељ па јавно говори: „У граматици, децо, као год и у животу, постоје закони по којима…“ Доста, ако ко бога зна. Е извин’те, „госпон“ учо, не можемо више тако: „Закон као и у животу, као и у друштву!“ Оставите се и ви професорчићи ћорава посла! И луд види куд ви циљате. Доста је ова земља патила од тих заразних и штетних струја, доста је народ јадан трпео и пропатио због таквих смутљивих елемената. Овој земљи треба мира да се може привредно и економски снажити!

И хајд’, напослетку, што се у тим предметима помињу закони, нек се помињу, да их ђаво носи, али, што је најгоре, нигде се деци не каже да се закони у науци сваки час мењају, према приликама, већ, напротив, како су ти закони стални.

Одсад се мора овако деци предавати:

„Децо, ви сви знате да у нашем друштву, као и у сваком другом, нема нарочитих правила, неких нарочитих сталних закова по којима се управља, већ се закони и правила мењају сваки час; управо, закони и правила су жеље владине. Оно што влада преко својих власти нареди, то је за тај дан закон (закон наш дажд нам днес)! Тако је исто децо, и у граматици. Ту нема сталних правила и закона, већ то зависи од наредбе старијих.“

Како ће дивно таква предавања утицати на младе душе; такви ће ученици моћи бити ваљани, лојални грађани!

Примера ради, ради припремања ученика за будући живот у Србији, као грађана, то ће учитељ (или професор) српског језика мењати свакодневно правила о језику, а по могућству и више пута на дан. Што више, то боље. Једног часа предаје да реч народ иде по првој врсти, а влада по трећој, па другог часа каже да је тај јучерашњи закон о језику укинут и да сад реч народ иде по трећој, а влада по првој врсти и да је одсад именица народ женског рода, а влада мушког. (Дакле, мешаће се: народ, народе, народи као што се пре мењала реч жена, влада.) Једног часа ће рећи наставник „именице су речи које означавају имена…“, а одмах идући пут предаваће да су по најновијем закону именице речи којима се казује радња, бивање и стање. Па после неколико часова нека каже: „Децо, сад је ово правило које је штетило угледу српског језика укинуто и ступа у живот правило од прошлог четвртка. Више се правила неће газити, одсад ћемо се држати стално ових закона (поређа све). Сад ћемо, дакле, почети од почетка!“ Нашем језику треба мира да се може развијати и напредовати. А тај мир је ујемчен овим законима. Крајње је време да прегнемо да се језик српски спасе од трзавица које су га довеле до ивице пропасти.

А то ћемо једино моћи учинити ако прегнемо сви скупа да се ова спасоносна правила приведу и у живот. Живео српски језик!

Драга децо, пошто се увидело да ови садашњи закони иду на штету нашег милог српског језика, то се садашњи закони о језику замењују оним укинутим законима од претпрошлог четвртка. Ми ћемо се по њима владати, јер то захтевају интереси нашег језика, коме је потребна сређеност да се може мирно и снажно развијати и усавршавати!“

Тако ће се предавати, а тиме ће се, деца навикнути да буду ваљани и честити, мирни грађани ове земље, грађани који неће сањати о неким лудостима, као што су Устав, парламентарност, сталност и поштовање закона, правила, утврђен ред!

(Даље)

[1] Буквар Мих. Јовића.