Tag Archive | Obrazovanje

„Трула грађа“

Ономад увече, враћајући се својој кући кад сам дошао близу трамвајске станице код Славије чујем неку велику дечију вику: „Уа! … Уа! …“ орило се по улици.

Неки дечаци весело и несташно почеше се гурати, затим трчати средином улице у правцу од Славије идући ка Цветном тргу. Мало затим сви дечаци стадоше у неки ред и пођоше улицом певајући:

„Труј, труј!
Трула грађа
потопи се лађа…“

Већина ових дечака слабо одевени, ношаху неке књижице [и] таблице; мрак је био те нисам могао добро видети.

Многи се грађани зауставише и посматраху ову веселу и живахну децу.

Упитам – која су то деца? Јесу ли то ђаци?

Неки мимопролазећи одговорише ми: то су ученици из вечерње занатлијске школе.

– А тако! – рекох и пођох даље својој кући. Помислих у себи како су они „шегрчићи“ много живљи и бујнији од наше деце из основних школа, а поред тога и много враголастији. Шта ћеш? Деца, како деца.

И нехотично ми се низаху мисли о нашим занатлијским школама. Сетих се како је још 1891. год. донет „Закон о занатлијским школама“, којим се законом предвиђа: да држава организује стручне, занатлијске школе, па уместо тих, добисмо нешто површно – „вечерње занатлијске школе“ где деца уче само читати, писати, рачунати, да добију опште појмове.

Упитах се: а где су наше стручне занатске школе? Где одлете тај „сапунски мехур“ који је онда хтео да организује пок. Коста Таушановић? Зашто смо ми Срби проклети да вечито остајемо „полутани“, што не оремо нашу привредну њиву дубље, већ „бауљамо по површини“?!

Донесмо закон, 1891. г.; али наши државници не хтедоше да га такну, чини ми се да су још и листови овог језгровитог закона неисечени. Тај је закон био срећан! Помислих, да су знали за њега наши државници пређе, они би га, ако ништа, барем изиграли, или погазили по својој навици. Али овај закон остао је „целац“ – нетакнут! …

Хеј, наши привредници и државници, шта учинисте? Зашто се наше Министарство нар[одне] привреде налази још у тако дугој летаргији?

„Страдија“
10. и 13. фебруар 1905. године

Наша народна поезија

Ми смо ваљда једини народ на свету који енергично бежи од онога што је у нас добро, па из неке мајмунске моде примамо оно што је туђе, а горе.

Најкултурнији, најпросвећенији народи на свету поносили би се нашом народном поезијом, а ми је напуштамо, ми бежимо од ње па тражимо декаденте.

Место да нам је наша народна поезија подлога за образовање, ми је не знамо. Наш женски свет чита сулуде, фантастичне романе, удара у клавир и дречи којекакве изанђале песметине, а не зна какво благо лежи у народној нашој поезији.

Шта је чуда Вагнер порадио од оне шаке јада немачких мотива, а ми као слепи и суманути пролазимо поред пуних ризница злата и драгог камења, па са просјачким штапом врљамо по туђини да се тамо мудрости научимо.

Од те мудрости земља нам се усмрде. Е, али: ми имамо преча посла.

Омладина школска зна сваку зачкољицу из латинске синтаксе, а мало који зна две народне песме. Филолози, ах филолози, од наших филолога и бог чини ми се дигао руке. Они грешници: броје акценте код каквог руског писца, или се по сто година свађају да ли је боље рећи гњев или гнев. Кад то расправимо, благо си га нама. Та нам напаст, чини ми се, и умртви љубав за народном поезијом у омладине својим закерањем граматичким. Директор један, математичар, отишао још даље, он се чак подхватио да нам измисли нову народну поезију. Будите бог с нама шта ми радимо. Даме држе журеве на којима блене једна у другу или ма каквом било лудоријом прекраћују време. Читају сензационе романе и претресају политику. То без њих не иде.

Наши вајни школовани људи многи чак сматрају за неозбиљно прочитати коју народну песму.

— То је за децу! — веле с висине.

О, чудних кретена, боже мој. Музичари хватају мотиве по ваздуху, или их краду, или их (имамо на срећу изузетака) сишу из својих ноката, а не завире у народ, у народну поезију, у бол народне душе, па да ту назру мотива и створе мелодију. А пуно младих песника јури за сулудом модом сецесије. Па зар наши сликари немају у народној поезији мотива?

Сељаци се опет отимају о кметски штап, ми овамо о класе, жене о нове хаљине и почасно место у каквом бесмисленом одбору. Шта се нас тиче наша народна поезија и образовање подмлатка у том правцу.

Како смо јадно пали, како смо лудо занемарили нашу дивну поезију, лепо и болно илуструје Шантић у овој песми коју доносимо.[1]

„Страдија“
7. април 1905. године

[1] Песма Наша поезија Алексе Шантића први пут је објављена 1904. године. Овде је доносимо захваљујући Интернет-страници „Алекса Шантић“:

Краљице моја, шта је с тобом било?
Гдје су ти силе, гдје је огањ свети,
Твој глас божански, што из душе лети,
И твоје мисли овјенчани зрак?
Зар твоје срце, твоје моћно крило,
Твој жарки полет и истину сјајну
И топле наде и љубав бескрајну
Окова тешки и дубоки мрак?

Мој народ тебе не познаје више.
Ти си му сада к’о кокета права
Што сваком милост и пољупце дава
И лажним блеском заварава нас;
Блиједо доба с твога чела брише
И задњи спомен ореоле твоје –
Светлости неба погажене стоје
И твој пророчки следио се глас.

Како си јадна! Спутано ти крило
У маглу срља не знајући мету;
За лажни накит и за тоалету
Ти си све дала: истину и жар;
И сада си пуста, као што би било
Небо без сунца, зв’језда, зоре плаве;
У теби нема капи крви здраве –
Умри! Ил’ снȍва дај светлост и жар!

Благо српској деци!

Један наш пензионовани директор гимназије, који живи у Београду, позвао је ово дана у свој дом неколико својих другова, пензионованих директора и професора да им саопшти своју последњу жељу.

— Господо — говорио је директор својим друговима — молио сам вас да ми дођете, и ви сте се одазвали. Хвала вам! Ето, видите, ја сам болестан и једном ногом у гробу. Нисам се женио, немам никога свога, па сам се решио да све што сам за четрдесет година уштедео оставим српској деци. Мислио сам и мислио на који начин да помогнем српској деци, па сам смислио ово: Наша средњешколска омладина у Београду нема великих сала за гимнастику, за библиотеку, за концерте и позоришне представе, места за клизалиште и удобно купатило. Чекало се да ту потребу подмири држава, па ето где се не дочека да то држава уради. Куда ће пре?! Али што држава не може, то ће моћи појединци, као што је и у осталом свету. Елем, ја желим да се ове године чим настане пролеће, отпочну зидати две велике зграде, на два супротна краја у Београду, како би за све ученике било подједнако удаљено. Обе те зграде са свима потребама стаће двеста хиљада динара; у резервни фонд за обдржавање зграда у исправном стању, као и за плате надзорницима, ући ће сто хиљада динара. Купатила би се издржавала улозима имућније деце. Ето, јесте чули моју жељу и молим вас да ми помогнете да је извршимо.“

Место одговора другови, пуни узбуђења, стадоше грлити и љубити свога великога Србина.

— О срећнога часа — повикаше углас. — О, благодарно чедо миле мајке Србије! О душо св. Саве! Потпомоћи ћемо те, украсе наше, све ћемо дати за љубимују Доситијеву јуност!

Пошто се поумирише, наста писанија. Њих шесторица уписаше пола милиона. Једно свештено лице, најодушевљенији приложник, запоја танким и лепим гласом: „Сеј ден јегоже сотвори Господ: возрадујем сја и возвеселим сја воњ!“

Благо српској деци и душама великих добротвора. Њихове ће душе на небу царовати ка’ им име на земљи царује…

„Страдија“
20. јануар 1905. године

Као у Страдији… (1/4)

Још је једино уздање у млађи нараштај да ће он бити и увиђавнији и прожман већом љубављу према свом роду. Нека васпитници буду бољи од својих васпитача; то је најискренија жеља наша.
(Слога, бр. 9)

Не ваља! Не ваља ништа, па то ти је! … Обрћи и преврћи од сваке руке, гледај с које год хоћеш стране, аја! Што не ваља, не ваља, па ти можеш пући од једа, ништа ти не вреди. Не ваља! О, Господе Боже, шта си учинио од ове земље. Беше јадна добра, ваљана, поносна, пуна карактера, пуна поштења, поче лепо да се развија и напредује, па ти чисто милина! Ал’ хоћеш, одједном, као да је ко урече, поче да иде све како не ваља. Како то би, шта јој јадници би наједанпут, нико не зна. А и ко ће, напослетку, знати божје тајне. Зар јој грешној би таква судбина! Судбина, црна судбина! Шта ћеш?! Није се нико од судбине ни отео. Како би, да би: да л’ је урок, да л’ су мађије, да л’ судбина, тек јадна Србија поче да куња, поче у њој да вене све што је добро.

Отпоче зло, као да га неко, лепо ево овако, руком донесе.

Будибокснама! Чисто човек да се прекрсти па да се помакне с места, што рекли наши. Сећам се како је то некад лепо било: здрав, бујан устав, закони напредни, карактера и врлине пуно. Кад, не лези ђаволе, пуче глас да је устав умро.

— Како то, зар онако здрав устав, бујан, млад, шта му би?!

— Не зна нико, потеже па умре напречац. Нити сирома’ болова, ни куња, здрав здравцит, као јабука, па одједном пресвиште, к’о да га уби човек. Штета, а како диван беше, бог да га прости!

Умре тако, као што ти рекох, устав напречац, кад погледам, а оно, и његова деца, јадни закони, увенули, почупани, па жалост човеку да погледа. Тако је то кад су деца без родитеља. Поштења и врлине се почеше крити. Ћуте тако негде по буџацима, јер чим се јаве на свет, одмах се за њима дигне граја, вика, псовка, пљување. Куд би се и појављивали; шта ће него да се склоне! Склонили се и карактери, и на њих се дигла читава хајка. Понеки се прерушени виде улицом овде-онде, али не може човек да их позна. Куњају, кашљуцају, лецају сироти, једва се држе на ногама. Еле, потера Србију неко зло, па удри данас, удри сутра, па не може јадница очију да отвори. И ето до чега дође. Не може да је позна човек. Ослабела, измучена, исцеђена, ни она земља, ни дај боже. Душа јој чисто дошла у подгрлац. Како који дан, све јаднија и беднија, лепо видиш како се суши и вене, копни нагло, као снег у пролеће. Па се, зар где је она јадница таква, не држи у њој ништа што је добро.

*

Не ваља, не ваља ништа! Куд год хоћеш погледај, свуд ћеш наћи понешто што не ваља; куд се окренеш, све у нас пошло наопако, странпутицом. Ко зна докле ће то тако ићи и како ће се све то свршити?

Тако је и никако другојачије. Уздиши, плачи, кукај, наричи, уби[j] се од муке, ал’ тако је; то ти све не помаже.

Тако је, тако! Ништа лакше него слегнути раменима и рећи равнодушно: „Тако је!“ Али, ко је томе крив? Ко то све почини? Ко је крив свему томе злу, тој несрећи? Ко је крив, људи божји, ако ко бога зна? То реците, да ли то ко год зна?!

Ко је крив? То је тај ђаво — ко је крив. Народ вели криви су рђави, реакционарски кабинети, криви су министри пандурске крви и осећања, криви су лични режими, криви су ниски људи на високим положајима, криве су продане, гадне душе, којима су, за добар, мастан залогај, за добар положај, лични ћефови и болесни каприци пречи од закона; криви су ласкавци, који би за добру плату прогласили за племенито дело и да се пола народа повеша! Тако народ мисли како он грешан у својој души осећа.

Али министри таквих кабинета друго веле, они овако резонују:

— Народ осећа, народ мисли. Шта зна народ да мисли?! Ко пита њега шта он осећа? И напослетку, ко је тај народ? Шта хоће тај народ, шта он тражи? С каквим образом он још говори о некаквим правима? Где то пише да он може и сме имати права. Ако је за вајду, доста је дато том народу, а и то није морало бити, и то је од добре воље. И тај безобразни народ место да буде захвалан, гле ти њега: он као хоће још нешто. Ама, лепо се каже: пусти петла на праг, а он хоће и на совру. Зар мало томе народу што се библиотека зове народна, банка народна, школе народне, орфеум иародни, војска народна, позориште народно; па толики листови се зову народни (чак и здравље народно, а куд има од здравља веће среће. И то што је најбоље, дато је народу). Али, све то није ништа, да видите само шта све народ има, а то му му нико не спори и не отима. Народ има цркве, народ има песме, има пословице, има загонетке, има приче, народ има обичаје, има мудре изреке, има игре, има бајке и гатке. Сваки човек из народа има ноге, има руке, има очи, има оца, има мајку, има гробље, има ваздуха. Народ има… О ко би још све побројао шта све народ има. Не да се то ни избројати. Е, па онда шта још хоће тај народ?! Толико му је дато, и опет му није право! Тај неблагодарни створ хтео би све себи да приграби. Ваљда и другом коме треба да шта има. Народ би хтео да не да оно што има никоме, а од другог да отме све. Ето, загонетке су његове, то му нико не дира, али народ би хтео да има и загонетке и политичке слободе. Е, гле, молим те! Хоће народ да има бајке и слободу збора и договора! Хтели би људи из народа да имају ноге! Лепо, имају ноге, ал’ они сад хоће и ноге и добар устав! Е, па оно има много безобразлука, ал’ ово је превршило сваку меру.

И сад како ће министри да усреће и унапреде земљу кад имају посла са тако грамжљивим, саможивим и исквареним народом. Пропада земља, не ваља у њој ништа! Није никакво чудо што иде све наопако!

Народ упропасти ову овакву дивну земљу, народ упропасти народ! Ни мање, ни више, већ треба народ спасавати од народа!

До таквих закључака долазиле су многе „родољубиве“ владе, и свака је, по свом нахођењу и увиђавности, одмах предузимала брзе и оштре мере да народ спасе од народа.

Владан [Ђорђевић] је са својом „одабраном“ дружином по’апсио народ да не смета народу. Тај племенити покушај није имао повољна успеха, али је потицао из „чиста“ срца, из „искрене“ намере да се земља спасе! Али, Владанова велика заслуга за рад на овом пољу није овај бесплодан покушај. Владан је дао једну велику мисао, која прави епоху у политичкој историји. Он је први устао противу школа оваквих какве су. Његово бистро око увиде да школе „трују“ свет „заразним“ идејама, и обузме га силна мисао да школе, да просвету, то зло за земљу и народ, сруши и преврне из корена. Догађаји претекоше овога несрбина да Србију усрећи. Али мисао његова неће погинути. Та мисао тињала је лагано, ’ватајући све дубља и дубља корена у душама великих родољуба, док једног дана не избије на свет свом јачином својом.

Бог чува Србију, те не даде да се та спасоносна идеја угаси. Идеја је, напротив, живела и све се јаче развијала.

*

Кажу да је Цинцар-Марковић са својим друговима прихватио одушевљено ову спасоносну Владанову идеју, а ко познаје чланове овог кабинета, у то мора веровати. Влада, веле, најенергичније ради на остварењу те замисли. „Родољубиви“ данашњи министри дошли су до непоколебљивог убеђења да школе са оваквим програмима упропашћују српски народ. Зло треба лечити из корена и онда се мора почети из почетка. Образовање народно мора се потпуно слагати са теоријама влада Владанова правца, те да би се то постигло, мора се народ почети политички васпитавати одмалена, још од основне школе. „Спасоносне“ идеје и погледи на државу морају се, такорећи још с мајчиним млеком усисати. Давно је речено да се старо дрво не савија. Треба га савијати док је младо.

Треба, што је рекла Слога, у Србији оставити само „луду децу од седам година“, па их лепо и правилно васпитати по нарочитом програму, и тек онда се може добити прави, ваљан народ! Ово друго, што је преко седам година, све је пропало, све је то несрећна школа и просвета заразила убитачном и штетном садржином школских и других разних, опасних књига, које се зову чак и слободоумне.

— А шта ће се с оволиким народом, побогу?!

— Шта ће се!? … Што је пропало, пропало! Лека му нема. То треба, као оно што је Мојсије радио, водити по пустињи да изумре да не би саблаживали млађе, децу. Остали би само богоугодни, ваљани људи, као што су министри и њихова родбина, Брзак и други, пробрани, а њих је врло мало. Од оног осталог дижи руке!

*

Хвала богу кад се једва једном нађе правилан пут. Ако је за вајду, лутало се доста. Толико се влада измењало са разним покушајима и начинима да се народ поправи, па све узалуд. То ти је као год болест кад погрешно лечиш. Волиш неког, рад си да га спасеш и излечиш, па пробаш лекове од сваке руке, трчиш и врачари и доктору, кумиш, што кажу, и гору и воду, ал’ не погодиш лек који треба баш за ту бољку, па ти све узалуд. Место да излечиш, а болест све на горе! Рђави лекови! Тако су и многе владе пробале и обртале од сваке руке да народ излече и усреће, али, оно народ све нагоре. Једни су народ, да би му помогли, ’апсили, једни га би̏ли, једни га глобили, једни га окивали у ланце, једни га мучили глађу и жеђу, једни га убијали! Шта се још није чинило и предузимало да се народу помогне, па све не поможе. Ко би могао веровати да и овако племенита и лепа средства не помогоше народ усрећити. Значи да је „зло“ ухватило дубока корена. Владан је, можда баш и случајно, као што то и бива код великих идеја, натрапао на овај начин, назрео само пут, а суђено је Цинцар-Марковићу да ту велику замисао свога претходника оствари са својим генијалним друговима.

*

Ствар је већ сазрела. Наша влада већ увелико енергично ради на остварењу те племените, спасоносне идеје. Прво је приступила изради програма за школе, а за то је образована нарочита комисија стручних људи.

*

Сад је на реду да изложимо како ће, отприлике, углавном, бити удешен тај нови начин народног васпитања, и како ће се изменити садржина школских књига; који ће се нови предмети увести, а које треба сасвим избацити из школа као „опасне по правилан развитак Србије“.

(Даље)

Гласам за слепце (из школског живота)

До пре неколико година био је још жив деда-Мијат, како смо га звали сви у нашем селу, па и у целој околини. Што је мене још као малог чудило, тим именом деда-Мијат звали су га и старци са седим власима, говорећи да откад памте деда-Мијата. памте га као стара човека. Ја га памтим још дететом кад сам учио основну школу у селу. Кућа његова била је близу школе, и као да га сад гледам како лагано иде путем што води крај школе. Висок, крупан, дугих седих бркова, подугачке седе косе, готово до рамена, браде обријане, дугих седих обрва, које готово покривају очи. Иде лагано крупним кораком, али права стаса. Пуши на дугачак, трешњеви чибук, о куку му увек оцило, а преко груди о рамену виси стари јанџик и у њему дуванкеса од суве бешике, кремен и још неке најпотребније му ствари. Кућа му беше јака, задружна, бројала је преко педесет чељади. Ваљда се из поштовања према деда-Мијату нису изделили, јер одмах по његовој смрти задруга се распрсну у неколико кућа.

Иако није био писмен, ипак је деда-Мијат ценио школу и науку као какву светињу и с радошћу гледао како свако дете уме читати књиге и писати писма, што беше реткост у доба његове младости, те је млађе световао да децу дају у школе и на науке. Он покатшто седне крај огњишта, запали чибук, покуљају густи млазеви дима кроз седе, мало око уста ужутеле бркове, а деца му читају јуначке песме; или он прича о бојевима и јунацима из устанка. Њему је, кад букну први устанак, било пет година, а у другом устанку већ је био у ратовима. Често у причању о оним мучним данима, о изгинулим јунацима и тешким невољама, скотрља се суза низ његове смежуране образе, и он узима гусле, превуче преко струна, задрхте тужни звуци и затрепери болан, изнемогао старачки глас:

Кад се шћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне…

*

Једаред, а то је било пред његову смрт на две-три године, у разговору с учитељем, рећи ће деда-Мијат:

— Чудо је, учитељу, данас има и слободе и писмених људи и школа и свега, па опет све гори људи! … — Код ових речи деда-Мијат се дубоко замисли, заврте тужно главом и уздахну.

Учитељ му не рече ништа.

После краћег ћутања, опет ће деда-Мијат:

— Ја ћу већ, дете, скоро умрети, а баш бих био рад видети како деца уче у школи и шта се тамо чини.

— Ето кроз три дана је испит у школи, деда-Мијате, па дођи на испит! — позва га учитељ свесрдно.

И деда-Мијат обећа да ће доћи.

*

Испит као сваки испит: деца умивена, обучена боље него иначе, седе укочено на својим местима с изразом страха на лицу, јер је дошао ревизор, то „чудовиште“ којим их је учитељ целе године плашио. Ревизор, озбиљно, намрштен и важно седи за столом, на коме је због њега нарочито метнут чист чаршав и у чаши кита цвећа. Лице му достојанствено, као да се спремио да држи предавање на универзитету, а кад претура дечје прописе претура их с таквим важним и замишљеним изразом лица, да би човек помислио да решава какве крупне научне проблеме. Гледају га деца с избеченим очицама, преплашена, а на изразу сваког њиховог лица као да читате: „Јаоој, бреее, страшан ли је!“

И учитељ се преплашио и променио, као да очекује пресуду од које му глава зависи, али, поред страха, он се још мучи важним питањем: „Да ли је господин ревизор филолог или природњак?“ — јер од тога му зависи како ће држање узети при пропитивању, па разуме се, и успех. Одбор школски, у виду пет грађана, уозбиљио се, и као бајаги посматра и цени „како се уча трудио“. Ђачки родитељи седе у крају на столицама и слушају успех знања своје деце.

Испит тече правилним својим током.

Уђе деда-Мијат. Усташе и деца и грађани. Ревизор љутито ману руком на децу да седну и не прекидају рад. Деда-Мијату уступише најбоље место, а он седе и са страхопоштовањем разгледаше по зидовима шарене слике са змијама, кравама, тицама и осталим божјим животињама, па онда рачунаљку, таблу, мапе, па онда на једном сточићу до њега угледа грумен соли, шипчицу сумпора, парче гвожђа, шипку челика, неко камење, и још вазда обичних ствари.

Све то деда-Мијата, што је прегледао по школи, задиви исто тако као кад је први пут видео железницу.

Ревизор прозва једног ђака баш у тај мах кад деда-Мијат седе на столицу.

— Питајте из истог предмета — рече ревизор учитељу достојанствено, а он заузе позитуру и израз дубоке, важне пажње.

— Кажи ти нама, Милане, о овци шта знаш. Пази, полако, не плаши се, ти то лепо знаш.

Дете избечи очи, испружи мало вратић, прогута пљувачку, погледа са страхом ревизора, и звонким гласом продра се:

— Овца! … (ту опет прогута пљувачку, пропевши се мало на прсте и викну даље). Овца, она има главу…

— Врло добро! — рече учитељ.

Ревизор климну главом у знак одобравања.

Дете се збуни мало не знајући шта значи онај покрет главе ревизорове, па продужи:

— Она има главу, врат, труп и удове; на врату има лепу дугачку длаку, која се зове грива…

— Пази, не говори којешта! — рече учитељ мало строжим гласом.

— Зар ниси видео овцу, лудаче! — викну отац детињи љутито са свога места, а остали гости се насмејаше.

— Молим госте да се не мешају! — примети ревизор.

— Ама, молим те, господине, то је моје дете, чува овце поваздан, па опет вели има гриву. Шта учинисте од детета у школи?!

Дете бризну у плач.

— Пази, шта се буниш, знаш ти то све лепо да испричаш — вели учитељ, и помилова га по глави, иако би га радије лупио дланом.

Дете још збуњеније продужи и стаде бркати све „науке”:

— Овца, она је наша домаћа животиња, она има главу и на глави пошту, телеграф и окружни суд.

— Пази шта говориш. Овца! Разуми: Овца! — вели учитељ, а сав дрхти. — Каква те пошта снашла!

— Она има главу, ту се састаје народна скупштина!

— Пази, ил’ ћу те отерати на место!

— Она је наша грабљива животиња; она извире на два крака, један крак на Голији планини, а други… Оба се састају код Сталаћа и теку на север…

— Јеси ли ти луд данас?! — викну учитељ.

— Она је наша корисна биљчица, која зри у јесен, а даје сладак плод обмотан кожмурастим оптицом, а рађа слепе младунце, и лиња се сваке године.

— На место! — викну љутито учитељ и обриса с чела крупне грашке зноја.

Испит се продужи испитивањем других ђака.

Деда-Мијат се сав у уши претворио и слуша с чуђењем шта све децу питају, а он то све зна као дете и без школе.

Чуо је да свињче радо једе жир и да има главу и четири ноге, да се младо зове прасе, женска крмача, а мужјак вепар. Тако исто чуо је како во има главу, четири ноге и реп, да прежива, пасе траву и да вуче кола, а од краве добијамо укусно млеко. Да се једе месо вола, а кожа се употребљава за обућу. Чуо је још да је со сланог укуса, да је бела и прима влагу (одвугне) како је челик чврст и од њега се израђују ножеви, косе, итд.

Па и то све понеко дете и не зна да каже. Једно дете чак вели да коњ прави гнезда по високом дрвећу и рани се бубицама, а друго дигне руку па исприча како коњ једе сено, пасе траву, а и зоб једе, да не прежива, и још погоди како вуче кола и употребљава се за јахање.

— Ето ко пази на часу, а не звера, како научи сваку лекцију, па зна! — додаје учитељ радостан.

Затим се деда-Мијат наслушао о крушкама, вишњама, јабукама, шљивама и разном дрвећу. Где које расте, какав је плод, за шта се употребљава; слуша деда-Мијат, па се чисто помало и чуди откуд он то све без школе зна боље од деце.

Пређе се на српски језик у четвртом разреду.

Ревизор прозва једног од бољих.

— Да чита, или какву песмицу напамет да изговори!

— Песму? … може.

— Коју песму знаш?

— Знам „Полазак на Косово“.

— Деде!

Кад ујутру јутро освануло,
Дан освану и огрија сунце,
На граду се отвори капија
И ишета војска на алаје,
Све коњици под бојним копљима.

—Доста! — прекиде ревизор.

Деда-Мијат се беше мало загрејао и би му мила песма, али се намршти кад ревизор прекиде.

— Деде ти мени кажи каква је реч копљима? — пита ревизор.

— Копљима, то је именица општа, заједничка.

— Врло добро!

— А у ком падежу?

— Копљима, то је именица у шестом падежу множине, а први падеж једнине гласи копље и мења се по другој врсти.

— Лепо, а сад да ми кажеш каква је реч оно кад? „Кад ујутру јутро освануло“, тако си почео песму. Дакле, оно кад?

— Кад, то је прилог.

— А шта су прилози?

— Прилози су речи које се прилажу уз глаголе те казују место, време и начин, где се, кад се и како се врши радња глаголска.

— Врло лепо! А има ли у тој реченици који глагол?

— Има, то је глагол освануло, од глагола осванути.

— Врло добро, ’ајде на место, ти си положио.

— Нека продужи песму даље Миливоје Томић! — прозва ревизор.

Пред њима је Бошко Југовићу
На алату, вас у чисту злату.

— Е, стој: вас у чисту злату. Оно вас каква је реч?

— Вас или сав, то је заменица.

— ’Ајде даље!

Крсташ га је барјак поклопио
Побратиме, до коња алата.
На барјаку од злата јабука,
На јабуци од злата крстови,
Из крстова златне ките висе
Те куцкају Бошка по плећима.

— Доста! — вели учитељ. — Сад ми кажи каква је реч куцкају?

— Куцкају, то је глагол од глагола куцкати.

— У ком времену? — пита ревизор.

— Куцкају — време садашње.

Деда-Мијат већ почео гунђати зловољно што прекидају песме, јер то му се једино од свега што деца уче и допало, па и то не даду да ужива у целој песми.

Идући ког прозваше продужи:

Примиче се царица Милица,
Па ухвати за узду алата,
Руке склопи брату око врата:
„Ај, мој брате, Бошко Југовићу,
Цар је тебе мени поклоиио,
И теби је благослов казао
Да даш барјак коме теби драго
И останеш са мном у Крушевцу,
Да имадем брата од заклетве!“
Ал’ говори Бошко Југовићу:
„Иди сестро на бијелу кулу,
А ја ти се не бих повратио
Ни из руке крсташ барјак дао
Да ми царе поклони…

— Доста! — прекиде учитељ. — Каква је реч оно ми? „Да ми царе поклони“ …

Деда-Мијат скочи са свога места, затрееоше се његове седе власи, а испод крупних веђа синуше у јарости очи, и узвикну:

— А што не пустиш, рђо, дете да говори ту лепу песму, него га затракујеш којечим?

Учитељ се насмеши на ту примедбу деда-Мијатову, шапну нешто на уво ревизору, те ће овај рећи:

— Мора се тако, стари, тако је по програму.

— Ако се тако мора, онда баците ви те ваше програме, па затворите све школе, да деца џабе не седе. Тај ваш програм узбунио децу којечим, па сад не зна код толике школе шта једе коњ, а то знају пре него што дођу у школу. Ако је тај програм таки, онда је боље да нема ни њега, ни школа, већ да пођу слепци по свету, па да певају оне наше старе песме и јунаке као за моје младости, а ми онда нисмо били гори!

Ове речи изговори деда-Мијат с дубоким болом, с уздрхталим гласом. Хтеде још нешто рећи, али место тога отресе рукама од себе, јекну из њетових груди уздах, окрете се вратима и, тужно вртећи главом, изиђе из школе у којој и гости и учитељ и деца остадоше у тишини, забезекнути од чуда.

— Бога ми, паметно вели деда-Мијат, мудар је то старински човек! И ја гласам за слепце! — рече полугласно за се један сељак, коме је гласање већ прешло у навику, те тиме прекиде тешку, дубоку тишину.

Озбиљне научне ствари (1/4)

Χαίρετε ἐν Κυρίῳ πάντοτε· ἀγαπητοὶ ἀδελφοί, πάλιν ἐρῶ, χαίρετε.
Ὀ Κύριος ἐγγύς, μηδὲν μεριμνᾶτε.
Mig., Patrol. græca t. 46. 50 p. 821[1]

I УВОД

Шта сад мислиш, драги читаоче, ако ти се уопште рентира да мислиш?

Стала ти памет само кад си погледао у овакав наслов, и одмах решпект пред човеком од науке. Е, то ме је, видиш, искуство научило. Досад сам причао приче, а ти се тек осмехнеш са омаловажавањем и, к’о велиш: ’ајде да се мало одморим по ручку од канцеларијског рада (или ма ког другог), узмеш моју причу, дремаш, зеваш, читаш, док тек мој кукавни спис не потегне пљес о патос, а ти зарчеш као заклан. Пробудиш се и, као озбиљан човек, идеш на своју озбиљну дужност, а на мене мислиш као на каквог пајаца који те забавља. Е, видиш, драги мој, нећемо више на ту страну! Видео сам ја да ти цениш и поштујеш само оно што не разумеш и не читаш, или ако читаш, знојиш се од досаде, и са страхопоштовањем мислиш на човека, управо научника, који је могао писати такву научну ствар. И онда, зашто као не бих и ја сео па писао тако ствари у којима ће бити три речи моје, а по хиљаду разних цитата грчких, латинских, енглеских, талијанских, санскритских, арапских, турских, и каквих још не? И то онда неће читати нико, а то се и тражи. Али ће сваки да види количину рада, и да му се памет заврти као над каквим понором, кад погледа грозу од скраћених речи (као у каквом тефтеру) свију могућих старих и нових језика светских, а затим бројеве (стране листа и део књиге), па онда тек имена свију могућих научника. И онда ко може а да не поштује човека који студира те ствари, и чак их пише, а ми само погледамо па нам се кожа најежи! Дакле, писаћу тако три године, а неће ме нико читати. И онда иде шапат од уста до уста како сам веома даровит и износим веома оригиналне погледе у науци. То тако мора да буде, јер кад се поведе реч у друштву о науци, па дође ред и на мене, онда ће се сваки један другог стидети да рече како није читао ту и ту велику студију, већ сваки би рекао:

— А… а… а… а! То је ванредна ствар! Вреди прочитати. Тај много обећава! … Јесте ли ви читали?

— Читао сам. Има врло дубоких мисли и погледа на науку.

— Кажу да га и у Француској цене. — И разговор се тако продужи. Тако се стекне у јавном мњењу високо мишљење о мени. Кад то већ буде, онда нека се и нађе ко што ће видети да све то није ништа, јер ће бити доцне. Нико после неће имати куражи да удари на човека од аукторитета.

Вреди, брате, имати такта свуда, па и у литератури. Ја сам се од пре чудио једном говорнику који се на извесном скупу диже и, са пуно важности и достојанства, намрштен затражи реч. Председник му дозволи, а он започе декламујући:

Севај муњо, пуцајте громови,
Чрезмерије потреса вас људско,
Уплачте се брда и долови,
Процвилите мравеж и пауци.

Изговори ове речи јасним и громким гласом и онда одједном прекиде говор дугом паузом, гледајући намрштено и достојанствено око себе по слушаоцима. Нико ни да ди’не, очекујући завршетак бурног говора, док громовник проломи опет ваздух узвиком:

„Господо!“ — Поћута опет гледајући око себе, и онда сасвим умекшаним тоном додаде: „О овој ствари би се могло још дуго говорити, али како је време ручку, ја предлажем да се руча, јер и велики пророк и учитељ велики народа свога (опет пење глас), песник времена свога што своју буктињу високо носи и путе нам озарава на стазама мрачним, вели: „Утеха је помињати претке, пробитачно врлости се грејат’!“ — Овај цитат је изговорио најјачим гласом, са позитуром каквог трагичног јунака на позорници, а затим меланхолично додаде:

„Да, да, господо, не заборавите ни тела свога јер по речима Данила пророка“ … (долази велики цитат) итд.

Чудио сам се некад овоме, али сад видим да је то био његов говорнички такт. Хтео је одмах првом реченицом да фрапира људе.

Негде сам опет читао опис неког филолога, који почиње цитатом:

„И разбукта се крв у жилама мојим, и разгорјеше се мисли као огањ!“ (После тога одмах:)

„к пред е, велим, претвара се у ч! …“ итд.

Један је опет „млад даровит“ човек био толико тактичан, да га је наше јавно мнење прогласило за великог философа иако још ништа није написао. Е, али тај је причао свима и свакоме, где би год кога срео или ухватио, како је написао пун подрум философских списа на латинском и енглеском.

— Ау, бре! … пун подрум научних дела! … — зачуди се човек и искриви цело лице од чуда, и прича то чудовиште сваком живом.

Ето, тако сад „млади даровити“ философ је припремио земљиште и туширао публику, и само док се јави чиме, а читалац пада од страха и помисли:

— А, то је онај што је написао пун подрум! — и одмах решпект пред тако плодним научником.

Два наша пчелара, опет, разврзли некакве спорове о кошницама. Па и то није могло остати док господа пчелари нису узгред у пчеларским расправама уплели велике цитате из Горског вијенца, па се мало-помало њихов спор о кошницама претворио у неку, к’о бојаги литерарну студију. А то је све из ситнице изишло.

Један је најпре рекао да је у рукама добра пчелара свака кошница добра, јер, вели, „по речима бесмртног генија и великог песника кога цео свет цени“:

А у руке Мандушића Вука
Биће свака пушка убојита!

Шта је сад знао радити овај други, већ да покаже, кад је уграбио згодну прилику, да он не само што зна о кошницама, већ се добро разуме и у поезију, и човек се пусти у коментарисање. Не да се, опет, ни онај први, већ се пусти и он у коментаре, и тако се безмало претресе цео Горски вијенац. И читалац, кад се то срећно сврши, мора скинути капу пред људима од знања, и одушевљено узвикнути:

„Хвала вам, господо, јер кад почнем пчеларити, знаћу какве су кошнице најбоље!”

Један ми, опет, прича како је читајући чланке „о шећерној репи“ научио да ѫ у аористу слаби у ъ.

Све је то, дакле, такт да се човек покаже великоучен.

Ја сам имао, опет, прилике да од једног лекара из грађе за некакву медицинску терминологију изучим упоредну филологију. Ту вам је и објашњавање корена речи и основа, и порекло и претварање гласовно, и Миклошић и Јагић и Шафарик и Ђ. Даничић су срећно преписани и цитирани на по читавој страни. Да бог поможе! Ја из медицинске терминологије научих упоредну филологију и тумачење корена речи, а како су се лекари користили, то бог зна! Уосталом, лекари су за се лепих ствари за проучавање заразних болести могли наћи у каквој историји књижевности или механици.

Да се нисам решио да напишем много, комотно бих могао престати, а да не продужујем чак ни овај увод.

Ма шта писао, сигуран сам да неће бити најгоре у нашој литератури, јер у њој, хвала Гооподу, има сваког чуда. Имамо ми прослављеног књижевника и бесмртног академика што све нас смртне куражи и подстиче на рад својим духовитим изналасцима тема, у којима се може осећати стручан и онај који је само азбуку научио. Бесмртни академик, на пример, прича својим читаоцима на неколико листова, у неком предговору, како је јевтино куповао и скупо препродавао плацеве, меркао добру јапију, правио и продавао куће итд. На завршетку вели: Нека је алал и мени и онима што су са мном пазарили. Дивно, богами! А нама читаоцима? … Е, али то је човек из Академије наука. Кад бих и ја то био, могао бих мирне савести писати историју својих старих панталона, са пуно цитата из Тацита и Тукидита.

Моја одлука да напишем много није тек онако, већ она потиче из дубоких разлога. Неки критичари су пронашли да и у књижевности владају закони Дарвинове борбе за опстанак, и онда би мој мали, кукавни спис морао угинути, или би га у првом сукобу прогутала каква механика Мијалка Ћирића, или ма која друга тако крупна зверка из литерарног царства.

И збиља, добро је уочио тај критичар. Целокупан живот на земљи, то је очајна борба фела, па и у литератури мора тога бити. И у том литерарном царству као и у животињском, дакле, владају исти закони борбе за опстанак и самоодржање специје. Код Араба је и пословица: Wahan garachar ilili tototho lei tohnuro, што се потпуно подудара са оним Дарвиновим: The descent of man and selection in relation to sex., Ch. Darwin, Vol I, II, L., 1871. или што веле Немци: In dieser organischen Grundform, aus welcher sich alle Gewebe und Organe des Thieres und der Pflanze aufbauen, liegen bereits char. des Organismus ausgesprochen.[2] Међутим Грци слично кажу και τοῦ τέκνον… итд. Латини често уз реч имају обичај рећи: nulla salus sine virtute, nulla virtus sine labore[3], а и наши филолози би у оваквој прилици врло пригодно рекли:

Храни мајка два нејака сина.

Према свему овоме јасно је, дакле, да и у књижевности, као год и у животињскоме царству, владају исти закони очајне борбе (struggle for life), те и ту можемо уочити извесне феле, које би се подударале са неким фелама из зоологије. И, наравно, превагу одржавају оне које су надмоћније у борби. Код нас врло добро успевају књижевни глодари који живе по разним фондовима, и хране се већим и мањим хонорарима. Лениваца има доста велики број, али им понајбоље годи клима Академије наука и Велике школе, плоде се врло брзо, а храна им је готово као и првима. Дебелокожари су доста обична фела, којој су најбољи представници у Матици српској. Преживари литерарни су занимљива фела; овде се могу убројати многи критичари, који пасу крадом у страним књижевним ливадама, па ту храну после преживају у каквој хладовини државне службе, и нађубравају разне наше листове ђубретом што се зове критика, књижевни приказ итд.[4] И ова се фела врло брзо плоди и развија у нашим крајевима. Од тица се најређе налазе певачице, и оне брзо угину у нашем климату, а крешталице, совуљаге, вране и друге штегочине књижевне имају повољније услове за развитак. Има многих фела којима је врло добра и једина одбрана у борби боја која се подудара са бојом места у коме се крећу, те их грабљивице не могу да примете. Класичари већ излазе из сваке комбинације у овој борби, јер они би одговарали биљкама, или чак камењу.

Као што видите, драги читаоци, треба врло много повољних услова, па да један спис напредује. Ето још једног разлога што сам престао писати приче, јер тако питома јагњад мучно могу да се одрже међу многим књижевним зверовима.

Једно то, а друго, и што је најглавније, хоћу и ја да имам својих принципа у животу. Силни идеали младости сведу се доцније у животу на неке чудне принципе, којима се човек задовољи. Отуд је то да сваки безмало (од оних који су високо узлетали у својим идеалима) има некакав „принцип кога се у животу чврсто држи“. Тако, на пример, некоме је принцип да не пуши изјутра до 10 часова и док што не једе, па да га исечете, неће попустити. Један ће вам рећи како из принципа пуши на муштиклу; други, опет, не пије пиво у подне и нека га ма ко нуди и моли, ништа неће помоћи, јер овај само одговара: „Та не нуди ме, забога; нећу пити, то ми је принцип у животу!“ Трећи се, опет, чврсто држи свога принципа да не пије каву по подне. Четврти, опет, има принцип у животу да никоме не потписује менице. Молите га колико хоћете, аја, он само вели: „Не могу, забога, то ми је принцип.“ Узгред буди речено, то је већ врло гадан принцип, као год и принцип наше читалачке публике да џабе чита књиге и листове. Е, па онда што и ја не бих имао свој принцип, кад је већ то некако у моди? И моји су идеали били да будем велики, славан писац, и сад се све то свело на мој принцип да пишем много. И онда, штовани читаоци, извините и ако вам досадим. Залуд ће бити можда ваше очајне молбе да не пишем, јер ја ћу само упорно, слежући раменима, одговорити:

— Досадно је, досадно, верујем, али… то ми је принцип у животу, не могу друкче!

Кад смо се овако лепо упознали у овом предговору, онда можемо прећи на главну ствар, управо главни рад на науци. Или, ако је вама у вољи, могао бих написати још два, три предговора, па тек онда прећи на општи, па на посебни део, и онда после свега ће, наравно доћи који поговор и епилог.

(Даље)

[1] „Радујте се свагда у Господу, браћо моја, и опет велим: радујте се. Господ је близу, не брините се ни за што.“ Посланица апостола Павла Филипљанима, 4:4–6, цитирано скраћено. (Прим. ур.)

[2] Цитат из књиге „Принципи зоологије“ (Grundzüge der Zoologie) Карла Клауса, 1868. (Прим. ур.)

[3] Нема спасења без врлине, нема врлине без труда. (Прим. ур.)

[4] Види Моје симпатије (т. ј. тамо његове према страним књижевним производима) и критике Марка Цара, и сличне. (Прим. аут.)

Мртво море (5/5)

(Претходни део)

Та мала неприлика што је претрпе ово добро друштво, не остаде једина. Прође неко време, па се појави један млад човек, који изда своје научне списе.

– Ето ти сад: наука! Којешта!

Опет нико, разуме се, не хтеде читати списе младог научника, а сваки са дубоким, чак и искреним убеђењем доказиваше да Бекић (тако се звао научник, кад се преведе на српски) не зна ништа.

– Бекић и научни списи! – довољно је било само то изговорити, па да цело друштво прсне у смеј.

– То код нас не може да буде. Каква наука, кад је још и Бекић пише! – говоре људи, а сви су се слагали да то, као и све друго, може да буде само у страном свету.

И млади научник не само што није имао успеха већ све живо сматраше некако инстинктивно за дужност да с негодовањем дочека ту појаву.

Цело друштво као да у томе гледаше неку заразну болест и стаде се бунити и борити очајно против те опасности.

Једног сам упитао шта му је учинио тај научник.

– Ништа – вели ми.

– Па што толико вичеш на њега?

– Тако; не могу да гледам да ми се ту свака шуша прави нешто.

– Шта се прави? Човек се бави науком и не ради ником ништа.

– Не знам га, брате?! Молим те, каква наука? То код нас не може да буде.

– Што?

– Тако. Знам ја сваки од нас колико је тежак!

– Јеси ли читао?

– Боже сачувај; ваљда сам пао на теме. Наука и Бекић! – рече иронично и удари у смеј, а затим се прекрсти и слеже раменима, а рукама узе отресати као да вели: „Не дај, боже, ником такве бруке!“, па додаде:

– Толики људи паметнији од њега, па се не направише научници а он да се нађе: срећа у кућу!

И поновише се опет сличне прилике као и с песником.

За младог научника, чак, пронеше глас како је, ради неких научних испитивања, крао од пиљара крушке. Тиме се забављаше друштво неколико дана, слатко се смејући, па онда пуче нова брука.

– Знаш ли шта је ново? – упита један.

– Имамо научника! – одговори други.

– Море, то је старо, него добио научник критичара!

– Таман посла! Која је опет то будала?

– Богме, паметан критичар, таман према Бекићевој науци!

– Који је?

– Бекићка!

– Његова жена?

– Разуме се. Критиковала га дивно. Сад носи завијену главу. Ваљда ће доћи до памети. Боље му критике не треба.

– Шта је било? – пита онај радознало и већ се нестрпљиво спрема да ту новост протури дале.

– Ништа, само му неке Торичелијеве цеви оломила о главу.

И, разуме се, ту долази сладак смеј; и пријатељи се журно растају да ту пријатну новост пронесу дале.

То постаде душевна храна друштва.

– Чуо сам да си се одао на науку? – упита у шали пријатељ пријатеља.

– Може, – вели жена упитанога – само нек се чува да се и ја не одам на критику.

И опет смеј.

Често се цело вече друштво позабави препричавањем смешних ствари о научнику.

Сем тога, наравно да су младоме научнику чињене сметње где год се окрене. Сваки је сматрао за задатак да га дочека опорије него дотле што га је дочекивао, само зато што се млати, па хоће он нешто што не ради нико други, а други нико, разуме се, неће да ради лудорије, као паметан човек, јер је код њих на свагда утврђено правило за све што би се предузело:

– Батали, молим те, то код нас не може да буде!…

Научник се борио, борио, па се уморио. Савлада друштво и њега, савлада га ради угледа свога, а научник се изгуби некуд. Нико о њему не чу ништа више.

– Жалим га, грешника! – сажаљевају га. – Није онако био рђав.

– Тхе, ко му је крив.

После неког времена, појави се неки млад сликар. Изложи слике и очекиваше суд јавног мњења. Слике нису биле рђаве. Ја сам их као странац једини и гледао, а од домаћих не хте нико отићи. Поновило се исто што је било и с песником и научником, и опет се, иако нико слике није ни видео, упорно тврдило:

– Сликар, будалаштине! Остави трице, молим те!… То код нас не може да буде!

Јавно мњење осу, што се каже, дрвље и камење на сликара, све ступи у бојни ред против те нове напасти. Та грозница трајаше док се и млади сликар не изгуби, и опет уморно друштво, после толике борбе да беду од себе уклони, продужи своје слатко дремање.

Таман друштво у најслађем сну, а разбуди га један млади композитор свирањем својих нових композиција.

– Е, ово је већ безобразлук! – јекну увређено друштво трљајући очи.

– Откуд сад ова напаст?

Али с њим се брже сврши. Пронађе власт (и она је мало била прилегла да проспава слатко и мирно) да те композиције драже народ на буну и, разуме се, млади композитор због тог свирања би затворен као револуционар.

– Тако, разуме се, шта ту дурличе као будала! – рече јавно мњење задовољно, зену слатко, окрете се на другу страну и заспа цело целцато, опет слатким дубоким сном.

Паметни људи: каква музика, какви бакрачи! „То код нас не може да буде!“

Још се две-три оваке појаве десише, и то беше све.

Тако у овом друштву прође сваки који год хтеде предузети какав рад. И политичар, и економ, и индустријалац, сваки је морао пропасти.

Сетим се једног познаника, Србина, и ми их имамо таквих доста.

Човек доста имућан, живи од прихода; једе, пије, задовољан, и не трпи никог што ради, а он сâм ништа не ради. Пуначак, трома хода, иде улицом, а лице направи зловољно кисело. Љути се на све што само личи на ма иакав било посао и рад.

Прође поред бакалнице. Застане, климне главом с презрењем, па јетко изговори:

„Бакалин!… Трице! То ми је бакалин, као да га не знам! Наређао три-четири тањирића, па се начинио трговац. Изеде ме свака мука!“

Прође, рецимо, поред гвожђара, и застане. Гледа са истим презрењем, и дода јетко, пакосно:

„И он гвожђар! Обесио три-четири ланчића о зид, па се начинио трговац… Којешта!… Изедоше ме којекакве будале!“ Тако прође по целом месту, и пред сваком радњом, па ма каква била и ма чија, застане и прогунђа љутито:

„Којешта, и тај нешто ради, као да га не знам?!…“

Причајте му о чему хоћете и о коме год хоћете што нешто ради и предузима, он ће сваког наружити и омаловажити.

– Познајеш ли Мику?

– Познајем! – вели с досадом, кисело.

– Диже фабрику?

– Будала! Он и фабрика!… Е, то ће тек бити фабрика. Којешта!

– Марко покреће лист – кажете му.

– Марко покреће лист!?… Будала! Као да га не знам!.. Којешта! Марко и лист! О, што ме љуте којекакви лудаци!

Нико за њега не вреди. Сваког, ако би само и помислио да какав посао предузме, одмах прогласи за будалу. Штета те још више таквих немамо, али постепено напредујемо, и неће дуго проћи а у изгледу је да стигнемо ову идеалну земљицу у којој сам провео неко време.

―――

На мирној површини устајале, смрдљиве водене масе по којој се ухватило зеленило, појавило се, искочило неколико таласића, жудећи да се отму, да полете некуд више, али се брзо вратише маси; зеленило опет све покри, а мирну површину ништа више не уздрма, никакав се талас више не подиже.

Ух, како се осећа задах устајале воде која се не миче! Дави, гуши. Ветра дај да крене непомичну трулу масу!

Нигде ветрића…