Tag Archive | Nasleđe

Дечије игре у нашој гимназији

(Поводом расписа г. министра просвете од 5. марта 1898, ПБр 4485)

Здравље је један од најважнијих услова за напредовање, па се због тога код свију просветних [sic] народа полаже на телесно васпитање омладине као год и на душевно.

Методи телеснога васпитања почињу се већ јављати у најсавршенијим својим облицима, те ово при примени врши свој главни задатак, и утиче, да се тело хармонично развија са душом, те се тако осигурава боља будућност, и ујемчава културно и просветно напредовање и родно.

Код нас се Срба врло мало водило рачуна о оваквом васпитању, а за последњих неколико година се у гимназијама, где је готово најпотребније, сасвим и напустило.

Сви ми осећамо штетне последице овог свог немара, а нема сумње, да ћемо их још дуго осећати.

Врло се често на жалост, тражи у школи само маса најразноврснијег знања, и жели се, да се оно у што већој мери нагомила у детињем мозгу, а врло се мало или чак ни мало не пази на здравље и телесно васпитавање ученика. По некад се чак иде тако далеко, да се деци, коју сама природа гони на кретање и игру, приписује у погрешке играње, па их често наставници прекоравају тиме, кад не знају лекцију.

Хтели не хтели ученици морају угушивати своју природу и склањати се од наставника, кад желе, да се поиграју; али како се такве прилике ређе указују радних школских дана, то природа дечије живости избија у другим облицима, као што су нереди у разреду, непажња на часу, расејаност при учењу и одговорима[1], после чега немиловно [sic] следује казна школска или родитељска, који децу приморају да седе цео дан у соби и уче док поправе слабу оцену – дакле мање више све у затвореном простору, све седење а никако кретања.

Није ни чудо, што омладина, која се дуже времена школује, изгледа тако бедна и жалосна у погледу на здравље. Ретко се види светло лице са веселим изразом, ведро и бистро око, што изражава крепак и бујан дух младића, већ махом гледамо бледа, увела лица са мртвим изразом, поглед таман, стас већ повијен, а покрете троме, пуне неке досаде и чаме; једном речју, видимо пред собом старце, којима је тек 18 или 20 година, којима је чудно школовање утукло и испило сву животну снагу, те место веселости младачке видимо чаму и мртвило – прерану старачку озбиљност, у коју ученици мало по мало тако неосетно, у дугом низу школских дана улазе, да на послетку долазе и сами до убеђења, да им то све приличи, да их то краси, да је то потребна особима млада, школована човека.

Обично се после у зрелије доба осети потреба гимнастике и кретања у чистом ваздуху и  почиње се водити све више рачуна о здрављу. Нису ни мало ретки случајеви, да још млади људи прекину сваки умни рад осећајући умор, клонулост и апатију према свему. Не раде, нити могу да раде умно онда када могу највише и најбоље урадити.

Нама и није овде намера расправљати ову тему и ако она заслужује и много пажње и много студије, како да се проучи сама ствар, тако и да се изнађу најзгоднија средства и начини, да се овоме злу стане на пут.

Радо помињемо, да се у последње време, увиђајући се сигурно ова наша мана, појављује доста јака струја и покрет у основању гимнастичких удружења са врло племенитом сврхом, да омладина снажећи тело своје снажи и дух; да се тиме челиче срца, јачају карактери и спремају отаџбини храбри борци, које чекају озбиљни и тешки дани, али дани пуни поноса и славе; да се спреме јунаци, што ће остварити племениту и свету замисао Великог Кнеза Мученика, остварити општу жељу окађену уздасима толиких векова – уједињење васцелога Српства.

Али и ако су лепе жеље и племените побуде, ипак се често баш из саме претеране ревности удари странпутицом, те не само што рад остане бесплодан, бећ постаје штетан, јер претерано телесно вежбање и жудња за снагом, која по негде прелази чак и у страст, чине, да се тело развија на рачун духа, који напуштен и занемарен кржљави и вене, а место племени[ти]х народних идеала порађа се тежња за пајацлуком и дивовском снагом краља Тројана, што чупаше столетно храшће као кукурузовину, и дизаше стене као кућа големе.

Нико не одриче да нашем народу треба снаж[н]е  и крепке омладине, а не болесне и кржљаве, али се никад не сме сметнути с ума да се узвишени национални задаци наши не остварују тим путем, да се Косово не може осветити слоновском снагом тела, већ и снагом духа, а она се не добија дизањем тешких терета и пајацким претурањем, што му још понајчешће смета развитку, као што мало час рекосмо.

Обим овог нашег рада не допушта нам да дубље улазимо у расправљање ове ствари и ако сматрасмо за нужно напоменути је. Нама се само чини, да телесно васпитавање наше школске омладине треба да буде тако удешено, да увек, или бар што више може, сем тела крепи још и подиже дух, развијајући племените стране у души детињој и убијајући све рђаве.

Имајући све ово у виду морамо признати, да наше народне дечије игре заслужују велику пажњу и треба да заузму важно место при телесном васпитивању омладине, те баш за то и прихватисмо онај распис господина министра са вољом и љубављу као једну од најлепших новина у овом погледу.

И ако се може (а често је и потребно) дозволити, да и гимнастика са разним својим средствима узме учешћа при телесном васпитавању омладине, ипак се дечије игре не смеју занемарити и напустити, ако се жели, да се уз тело јача и крепи дух. Нама чак изгледа, да њих ништа не може заменити и одговорити оном позиву и задатку кога оне имају и врше. Нису оне наметнуте деци, већ су никле у кругу њиховом, њих су створиле душевне и телесне потребе дечије природе, а примајући у себе искуство многих векова, појављивале су се у све лепшим, бољим и савршенијим облицима служећи све боље и боље циљу своме. Није ни чудо што у њима обилује она силна разноврсност треперећи у свима могућим нијансама животних боја. У њима се у минијатури јасно огледа сва борба живота и час јаче час слабије указују јасне слике или контуре народне будућности. У њима догађаји јуре муњевитом брзином један за другим исто онако као мисли и жеље дечије. За један дан пролазе читави векови прошлости народне обнављајући се у живој радњи, а једна обична ливада пре[д]ставља најудаљеније просторе деци познатог света. Ту машта дечија узима потпуну слободу, ту дух дечији добија своју храну, а тело следује брзини мисли те се готово истом брзином креће – дакле задовољена и једна и друга страна , и то онако, како сама природа захтева, јер и игре дечије, као што рекосмо, саме су никле из природе дечијих потреба.

Осем [sic] свију других добрих страна, што их дечије игре имају (нарочито оне што се играју на отвореном пољу) ваља поменути једну главну њихову особину а то је, што се играју у заједници – друштву, у коме владају оштри и строги закони и правила како за једног, тако за све, по којима сви играчи морају да се владају.

Ту дете, ступајући први пут у друштво, осети, да се његова воља мора приклонити општим наредбама; ту први пут осети шта то значи не радити само за се, већ и за друге, ту се први пут почне сузбијати егоизам, који је често својство дечије природе; ту дете први пут види како [*] од његовог рада може и други имати штете или користи, па чак осети оштре прекоре за рђав или похвалу за добар рад; ту први пут често почиње угушивати своје рђаве ћуди […] Ту дете осети први пут срамоту или понижење кад га искључе из игре „јер квари игру“.

[…]

Радоје Домановић, предавач

 

[1] Играње ученика у школском дворишту и за ово кратко време имало је врло много добра утецаја [sic]. Износимо овде од свију осталих ову важну појаву што су ученици постали на часу пажљивији, а нереда у школи није никако било. Није било ни једног случаја казне за неред између часова и на часу од како смо увели игре у школ. дворишту (прим. аут.)

[*Примерак Извештаја Српске краљевске ниже гимназије у Лесковцу из 1897/8 године који је доступан у Архиву Србије оштећен је на овом месту, из Извештаја недостају странице од 7. до 15. на којима се Домановићев рад даље наставља и завршава. Шеста страница оригиналног Извештаја се завршава на месту које је обележено звездицом. Међутим, монографија „Радоје Домановић“ Димитрија Вученова из 1959. године садржи у фусноти на 65. страници управо тај пасус, укључујући и његов наставак, тако да постоји вероватноћа да је сачуван још неки целовити примерак, осим ако до оштећења јединог примерка није дошло у ових 60 година у међувремену. Потрага за целовитим текстом се наставља. Уредништво]

Освета

Право јој је име Љубица. Под тим именом до своје шеснаесте године живљаше у дому својих родитеља. Беше то дивно девојче у простом, лепом оделу, са лепо зачешљаном смеђом косом и великим ватреним очима, здравим и свежим образима, обливеним природним руменилом. Ведра и весела слушала је своје родитеље, а они је љубљаху као зеницу ока свога. Каткад би је отац у шали дирнуо да је већ стигла за удају, а њој би силна, млада крв јурнула у лице, те би се и онако румени образи зажарили и тако заруменели, е би рекао човек крв ће из њих канути; очи би оборила, а бујне и здраве груди би се узбуркале као таласи. Одмах би утекла постиђена, а отац би гледао за њом смешећи се погледом пуним среће и надања.

У шеснаестој години, баш тад када је време њених девојачких осећаја било најјаче, када је родитељи највише гледаху и чињаху јој на вољу, јер су се надали да ће је скоро удомити и одвојити од куће, изневери она оца и мајку, остави кућу њихову и одбегне са неким трговачким агентом, који се код ње казиваше да је прави трговац и да ће је узети за жену. По својој детињастој природи није ни на шта помишљала: ни на оца, ни на мајку ни на малог брата, који остаде сам с родитељима.

Пред очима јој је само трептео неки пун милина нов живот, срећан, пресрећан, а у мислима је представљала како ће се срећна и задовољна као невеста вратити са својим богатим мужем родитељима. Они ће се утешити и обрадовати кад виде усрећено чедо своје, благословити их, па ће сви бити срећни и задовољни.

Три године је негде у неком непознатом месту живела са својим вереником, који ју је на најразноврсније начине варао и лагао како очекује велико наслеђе па да се венча. Покадшто је за то време обузимаше тајна слутња, али је још непрестано нада побеђивала. За који тренут би се растужила за кућом и родбином, али је то брзо заборављала …

На крају треће године отпутује њен вереник, под изговором због неког трговачког посла и примања наслеђа… Чекала га је дуго, тужила, плакала, очајавала, али јој се вереник не врати никад више.

*

Ето то је стара прича, обични догађаји, што се све на готово један и исти начин почињу и свршавају.

*

Ево је где седи у својој обичној, доста лепо намештеној соби једног хотела, на наслоњачи за столом, на коме је поређано пуно разних стаклића с мирисом, сапуна и неких лепих финих кутија са накитима.

Лице јој је бледо и увело, поглед помућен, а испод очију виде се тамни колути. Коса јој је умазана мирисима и спуштена у коврџицама на чело. Горња хаљина јој је без рукава, тако да су јој руке голе, а тако исто је и на грудима до половине отворена.

Јако је зловољна. Већ од неког времена постала је тужна, снуждена. Живот јој је постао досадан, дани дуги и тешки, друштво одвратно. Ничега нема више што би је могло задовољити, све јој је пред очима пусто и празно, без циља, без израза, без смисла, а опет је нешто гони напред, опет не може рећи: „збогом, животе“…

„Боже мој”, мисли у себи, „и ја још живим. Управо и не живим, ово је нешто чудновато, ни сан ни јава, ни живот, а опет ми изгледа живот. Не, не, ово није ништа, или је можда само сан, обмана.“ Поглед јој паде на флашицу с мирисом. „Мирис“, помисли она, и нехотично узе флашицу у руке, продуживши мисли: „Ја сам ово купила, и то ми још треба. Да се допаднем коме кад лепо миришем? Чудновато! Зашто се баш ја морам допасти? Управо, да ли се ја коме допадам?“ Погледа се у огледалу и сама себи се учини одвратна, гадна. Сва се стресе од те помисли. „Нико мене не воли — продужи даље — а и зашто да ме воли?! … И онда, нашта ти мириси и те све церемоније (ту руком одгурну од себе све ствари) зашто то све? …“ Ту је дуго мислила, али не могаше дати себи одговора, већ у тим мислима сети се неког налицканог глупака кога су другови смеха ради доводили њој и питали је хоће ли да буде његова жена. Лице јој се мало развредри и развуче на смех, али се одмах поврати у пређашње стање. „Па није он смешан“, мишљаше даље. „Сви смо се смејали. па и ја… Управо мене су више исмејали! … Јест, ја сам им само играчка.“ — Утом, крај прозора прође једна девојчица у жутој хаљини. Она погледа за њом и мисли је однеше у прошлост. — „Јест, мене сад исмевају, ја сам им за подсмех!“

— Ту шкрипну зубима и лупи руком по столу, са кога падоше неке ситнице. На очи јој ударише сузе од једа и зажеле да се бије с целим светом. Погледа опет кроз прозор у двориште. Црни пас спава пред кујном, а стари Лаза покућар изиђе с неком плавом чинијом, просу воду у којој беше неких пераја од лука те патке потрчаше за плен, а Лаза се врати и у пролазу удари пса ногом и кивно промрмља: „Још ми спаваш!“ Она се сети како је пас јуче том покућару појео најлепше парче печења, па се стаде смејати тако гласно да се чак и у дворишту чуло. Утом из суседног дворишта допре глас нечије песме. Лепо је чула почетак песме:

Сеја брата на вечеру звала:
Хајде, брате, да повечерамо.

Ту песму није чула још од првог детињства, а онда јој то беше најомиљенија песма. Свако вече певао јој је отац ту песму и миловао руком по глави, а онда би тако слушајући заспала.

Песма је јако потресе. Нагло скочи са столице; бледо лице дође јој још блеђе, а поглед постаде укочен и управљен кроз отворен прозор на ону страну одакле звук долази. Цело тело прође јој грозничава језа, а срце поче лупати као људима који се јако уплаше. Дуго је тако стојала. И поглед и слух и сва могућа пажња окренута је оном отвореном прозору откуд долазе звуци песме:

„…Ко! …“ — полугласно и бојажљиво једва изговори а затим са још онако укоченим погледом приђе отвореном прозору …

Све јој успомене из детињства оживеше. Све, па и најмање ситнице, све то у јасним и живим бојама затрепта јој пред очима, као да осети очеву руку где јој додирује главу и чује његов тих глас којим пева, те јој наново зазуја у ушима:

Сеја брата на вечеру звала…

Сва се стресе и уздрхта. Обузе је страх, стид и срам, приђе столу и покри лице рукама као да би хтела одагнати те старе успомене.

Успомене постајаху све јасније. Час види мајку како рани малог Мику, а он се смеши и пружа своје ручице њој — сестри. Час као да гледа оца како јој износи какву нову лепу ствар, желећи да је изненади, па је гледа нежним и очинским погледом, час опет мајку где стоји крај њене болесничке постеље и плаче и као да јој чује меки, пун нежности глас: „Хоћеш, ћеро мало воде? жедна си, горе ти уста“ — час опет чисто гледа малог братића како се игра с домаћим жутим мачком, а она са оцем и мајком гледа и смеје се. Све јој изиђе пред очи. У лицу је као смрт бледа и крупан зној пробио јој на челу. Осети тежину и малаксалост у целом телу, осети зујање у ушима и велики, тежак напон у глави; учини јој се соба тесна, мало ваздуха! Зажеле да је нестане!… Осети се немоћна, омрзе на саму себе и поче саму себе презирати, клону и готово више паде него што седе на столицу крај стола… У часу као да се мало примири, као оно кад болови за тренутак попусте… Погледа своје голе рук и крв јој јурну у лице.

— Ах — изговори немоћно, а затим помисли: ове су руке љубили моји родитељи! … Мисли се збркаше. Пред очи јој изиђоше многе личности. Учинише јој се одвратне, глупе, досадне. Зажеле да их све сруши и смлави… — Гадија — изговори гласно и наслони главу на сто… Сети се и негдашњег свога вереника и у часу јој целим телом пројури нека силна осветничка струја. На бледим образима осу се мало румени а очи синуше неким страшним жаром; стеже зубе и песнице а осети у себи снаге, силине и моћи, зажели крви његове; у глави јој се почеше оснивати планови на какве би га муке желела ставити! Ужасан би суд то био…

Опет клону и сузе јој пођоше на очи. Осети немоћ.

„Све сами гадови, нељуди“, мисли она, „нема људи! Ја их страшно мрзим… Ја их презирем све из реда… И мене сви презиру… Сви ме сматрају као животињу или нешто још ниже, и то много ниже. И ја сам још међу њима… Па где су они људи што их у детињству познавах. Онако добри, благи! Како ме вољаху. Они би ме избавили овог пакла. А ово? Нигде никога да ме бар пожали, да ми бар једну добру реч каже, па би доста било! Све лаж, све исмејавање, све притворност! Сви ме презиру… И ја упропастих све… Још траје ово мало бедна живота, али боље да га нема. Ово је горе од смрти, од пакла, од свега на свету… Ено, још стоји обијен дувар, где је онај пијани наредник ударио сабљом… Ја гледам то и седим у истој соби, и ја сам била у његовом друштву, морала сам се превијати и ласкати му на силу бога… За новац, за кору хлеба. Ах, тешке зараде… Моји родитељи! Шта они мисле сад? Може бити онако исто мирно и скромно живе животом пуним нежности и љубави наспрам мене и налог Мике… Сад њега гледају, а мене се сете каткад, и плачу. Ено их! Ја их видим… Можда и Мика плаче за својом сејом. Гле, сеја. Зар и за ме вреди још то име. Не, не би ме ни Мика више звао тим дивним именом. Ах да ми је чути онако као пре нежно да ме зове тим именом сејо, па да одмах умрем, нека ме одмах нестане. Али тога неће бити. Нико не осећа, сви су без срца, без душе, хладни као стене. А ја морам сваком ласкати! … Не, не морам.“ Ту нагло устаде са столице, усправи се и стеже песнице, а са лица јој се чита јака воља и одлучност.

„За што?“ — продужи даље, „за кору хлеба, за новац! Нашто ми тај новац, да ваљда живим! … Никад више, никад…“ Опет је сузе облише и као да гледа пред собом своје родитеље и малог братића… Друштво које је опкољава учини јој се још гадније и одвратније… Рашири руке и кроз плач посрћући пође постељи, једва шапћући од узбуђења.

— Оче, мајко, Мико, још вас љубим више од свега на свету, више од себе саме. Још има места у мом срцу за све вас! Ах, гадни људи, без срца и осећања. Презирите ме, гадна сам, гадна, гадна, сви ме мрзите.

Паде на постељу малаксала и немоћна.

На тој истој својој постељи, у истој соби где је четири године тонула у греху и разврату остављена и презрена од свију, сматрана за животињу, без срца, мисли и осећања, лежала је загрљена у мислима са родитељима и малим братићем. У њој су се пробудили јаки и чисти осећаји наспрам родитеља, у њој је оживела узвишена љубав сестрина.

*

Тако су дани текли.

Једнога дана и вереник Љубичин пропутује кроз исто место и одседне у истом хотелу где бејаше и Љубица. Љубица га је спазила и жудња за осветом порасте у души њеној до врхунца. Он је седео у башти, где је пио пиво са једном дамом око својих двадесет и неколико година. Разговарали су нешто живо и весело. Она је све то гледала кроз прозор и хиљадама осветничких планова јурило јој је кроз главу. Њен је „вереник“ ту и вечерао, а по вечери су пили и још слађе се смејали и ћаскали.

— Је ли овај господин овде одсео? — упита она момка што чисти ципеле.

— Ту је од јутрос и узео је собу за три дана.

Љубица је осећала као да је грозница тресе. Уста су јој се сушила, а пљувачка се запекла. Хтела је нешто рећи, али се чисто бојала да говори.

— Очистио си и његове и њене ципеле? — обрати се она опет момку.

— Ти си слаба — рече момак и погледа је зачуђено.

Одједном јој се лице разведри и сину неком радошћу. Једна мисао јој је синула кроз главу:

— Чини ми се да је онај пијани путник заборавио у мојој соби под јастуком џепни револвер…

Момак је гледаше зачуђено. Погледа и она њега па се трже и уплашено прошапута:

— Заборавио, јест! … Не казуј никоме. — Она утрча у собу.

*

— Траже воду у броју 8! — опомену момак Љубицу после једно два часа.

— Осам? — Дакле ту је он!

Љубица дође до врата бр. 8.

Из собе су се чуле речи:

— Али ја ћу те узети забога, чекам само наслеђе.

Љубици јурну крв у главу. Била је као у лудилу.

— Нећеш више чекати наслеђа! — прошапута стежући грчевито уста и бесно отвори врата собња.

— Наслеђе, наслеђе, наслеееђе! … — изговори она више ричући неколико пута, док јој глас на послетку промуче и утом се разлеже тресак револверског метка.

*

Исте ноћи се још Љубица сама предала власти због убиства.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.