Tag Archive | Vaspitanje

Дечије игре у нашој гимназији

(Поводом расписа г. министра просвете од 5. марта 1898, ПБр 4485)

Здравље је један од најважнијих услова за напредовање, па се због тога код свију просветних [sic] народа полаже на телесно васпитање омладине као год и на душевно.

Методи телеснога васпитања почињу се већ јављати у најсавршенијим својим облицима, те ово при примени врши свој главни задатак, и утиче, да се тело хармонично развија са душом, те се тако осигурава боља будућност, и ујемчава културно и просветно напредовање и родно.

Код нас се Срба врло мало водило рачуна о оваквом васпитању, а за последњих неколико година се у гимназијама, где је готово најпотребније, сасвим и напустило.

Сви ми осећамо штетне последице овог свог немара, а нема сумње, да ћемо их још дуго осећати.

Врло се често на жалост, тражи у школи само маса најразноврснијег знања, и жели се, да се оно у што већој мери нагомила у детињем мозгу, а врло се мало или чак ни мало не пази на здравље и телесно васпитавање ученика. По некад се чак иде тако далеко, да се деци, коју сама природа гони на кретање и игру, приписује у погрешке играње, па их често наставници прекоравају тиме, кад не знају лекцију.

Хтели не хтели ученици морају угушивати своју природу и склањати се од наставника, кад желе, да се поиграју; али како се такве прилике ређе указују радних школских дана, то природа дечије живости избија у другим облицима, као што су нереди у разреду, непажња на часу, расејаност при учењу и одговорима[1], после чега немиловно [sic] следује казна школска или родитељска, који децу приморају да седе цео дан у соби и уче док поправе слабу оцену – дакле мање више све у затвореном простору, све седење а никако кретања.

Није ни чудо, што омладина, која се дуже времена школује, изгледа тако бедна и жалосна у погледу на здравље. Ретко се види светло лице са веселим изразом, ведро и бистро око, што изражава крепак и бујан дух младића, већ махом гледамо бледа, увела лица са мртвим изразом, поглед таман, стас већ повијен, а покрете троме, пуне неке досаде и чаме; једном речју, видимо пред собом старце, којима је тек 18 или 20 година, којима је чудно школовање утукло и испило сву животну снагу, те место веселости младачке видимо чаму и мртвило – прерану старачку озбиљност, у коју ученици мало по мало тако неосетно, у дугом низу школских дана улазе, да на послетку долазе и сами до убеђења, да им то све приличи, да их то краси, да је то потребна особима млада, школована човека.

Обично се после у зрелије доба осети потреба гимнастике и кретања у чистом ваздуху и  почиње се водити све више рачуна о здрављу. Нису ни мало ретки случајеви, да још млади људи прекину сваки умни рад осећајући умор, клонулост и апатију према свему. Не раде, нити могу да раде умно онда када могу највише и најбоље урадити.

Нама и није овде намера расправљати ову тему и ако она заслужује и много пажње и много студије, како да се проучи сама ствар, тако и да се изнађу најзгоднија средства и начини, да се овоме злу стане на пут.

Радо помињемо, да се у последње време, увиђајући се сигурно ова наша мана, појављује доста јака струја и покрет у основању гимнастичких удружења са врло племенитом сврхом, да омладина снажећи тело своје снажи и дух; да се тиме челиче срца, јачају карактери и спремају отаџбини храбри борци, које чекају озбиљни и тешки дани, али дани пуни поноса и славе; да се спреме јунаци, што ће остварити племениту и свету замисао Великог Кнеза Мученика, остварити општу жељу окађену уздасима толиких векова – уједињење васцелога Српства.

Али и ако су лепе жеље и племените побуде, ипак се често баш из саме претеране ревности удари странпутицом, те не само што рад остане бесплодан, бећ постаје штетан, јер претерано телесно вежбање и жудња за снагом, која по негде прелази чак и у страст, чине, да се тело развија на рачун духа, који напуштен и занемарен кржљави и вене, а место племени[ти]х народних идеала порађа се тежња за пајацлуком и дивовском снагом краља Тројана, што чупаше столетно храшће као кукурузовину, и дизаше стене као кућа големе.

Нико не одриче да нашем народу треба снаж[н]е  и крепке омладине, а не болесне и кржљаве, али се никад не сме сметнути с ума да се узвишени национални задаци наши не остварују тим путем, да се Косово не може осветити слоновском снагом тела, већ и снагом духа, а она се не добија дизањем тешких терета и пајацким претурањем, што му још понајчешће смета развитку, као што мало час рекосмо.

Обим овог нашег рада не допушта нам да дубље улазимо у расправљање ове ствари и ако сматрасмо за нужно напоменути је. Нама се само чини, да телесно васпитавање наше школске омладине треба да буде тако удешено, да увек, или бар што више може, сем тела крепи још и подиже дух, развијајући племените стране у души детињој и убијајући све рђаве.

Имајући све ово у виду морамо признати, да наше народне дечије игре заслужују велику пажњу и треба да заузму важно место при телесном васпитивању омладине, те баш за то и прихватисмо онај распис господина министра са вољом и љубављу као једну од најлепших новина у овом погледу.

И ако се може (а често је и потребно) дозволити, да и гимнастика са разним својим средствима узме учешћа при телесном васпитавању омладине, ипак се дечије игре не смеју занемарити и напустити, ако се жели, да се уз тело јача и крепи дух. Нама чак изгледа, да њих ништа не може заменити и одговорити оном позиву и задатку кога оне имају и врше. Нису оне наметнуте деци, већ су никле у кругу њиховом, њих су створиле душевне и телесне потребе дечије природе, а примајући у себе искуство многих векова, појављивале су се у све лепшим, бољим и савршенијим облицима служећи све боље и боље циљу своме. Није ни чудо што у њима обилује она силна разноврсност треперећи у свима могућим нијансама животних боја. У њима се у минијатури јасно огледа сва борба живота и час јаче час слабије указују јасне слике или контуре народне будућности. У њима догађаји јуре муњевитом брзином један за другим исто онако као мисли и жеље дечије. За један дан пролазе читави векови прошлости народне обнављајући се у живој радњи, а једна обична ливада пре[д]ставља најудаљеније просторе деци познатог света. Ту машта дечија узима потпуну слободу, ту дух дечији добија своју храну, а тело следује брзини мисли те се готово истом брзином креће – дакле задовољена и једна и друга страна , и то онако, како сама природа захтева, јер и игре дечије, као што рекосмо, саме су никле из природе дечијих потреба.

Осем [sic] свију других добрих страна, што их дечије игре имају (нарочито оне што се играју на отвореном пољу) ваља поменути једну главну њихову особину а то је, што се играју у заједници – друштву, у коме владају оштри и строги закони и правила како за једног, тако за све, по којима сви играчи морају да се владају.

Ту дете, ступајући први пут у друштво, осети, да се његова воља мора приклонити општим наредбама; ту први пут осети шта то значи не радити само за се, већ и за друге, ту се први пут почне сузбијати егоизам, који је често својство дечије природе; ту дете први пут види како [*] од његовог рада може и други имати штете или користи, па чак осети оштре прекоре за рђав или похвалу за добар рад; ту први пут често почиње угушивати своје рђаве ћуди […] Ту дете осети први пут срамоту или понижење кад га искључе из игре „јер квари игру“.

[…]

Радоје Домановић, предавач

 

[1] Играње ученика у школском дворишту и за ово кратко време имало је врло много добра утецаја [sic]. Износимо овде од свију осталих ову важну појаву што су ученици постали на часу пажљивији, а нереда у школи није никако било. Није било ни једног случаја казне за неред између часова и на часу од како смо увели игре у школ. дворишту (прим. аут.)

[*Примерак Извештаја Српске краљевске ниже гимназије у Лесковцу из 1897/8 године који је доступан у Архиву Србије оштећен је на овом месту, из Извештаја недостају странице од 7. до 15. на којима се Домановићев рад даље наставља и завршава. Шеста страница оригиналног Извештаја се завршава на месту које је обележено звездицом. Међутим, монографија „Радоје Домановић“ Димитрија Вученова из 1959. године садржи у фусноти на 65. страници управо тај пасус, укључујући и његов наставак, тако да постоји вероватноћа да је сачуван још неки целовити примерак, осим ако до оштећења јединог примерка није дошло у ових 60 година у међувремену. Потрага за целовитим текстом се наставља. Уредништво]

Наша народна поезија

Ми смо ваљда једини народ на свету који енергично бежи од онога што је у нас добро, па из неке мајмунске моде примамо оно што је туђе, а горе.

Најкултурнији, најпросвећенији народи на свету поносили би се нашом народном поезијом, а ми је напуштамо, ми бежимо од ње па тражимо декаденте.

Место да нам је наша народна поезија подлога за образовање, ми је не знамо. Наш женски свет чита сулуде, фантастичне романе, удара у клавир и дречи којекакве изанђале песметине, а не зна какво благо лежи у народној нашој поезији.

Шта је чуда Вагнер порадио од оне шаке јада немачких мотива, а ми као слепи и суманути пролазимо поред пуних ризница злата и драгог камења, па са просјачким штапом врљамо по туђини да се тамо мудрости научимо.

Од те мудрости земља нам се усмрде. Е, али: ми имамо преча посла.

Омладина школска зна сваку зачкољицу из латинске синтаксе, а мало који зна две народне песме. Филолози, ах филолози, од наших филолога и бог чини ми се дигао руке. Они грешници: броје акценте код каквог руског писца, или се по сто година свађају да ли је боље рећи гњев или гнев. Кад то расправимо, благо си га нама. Та нам напаст, чини ми се, и умртви љубав за народном поезијом у омладине својим закерањем граматичким. Директор један, математичар, отишао још даље, он се чак подхватио да нам измисли нову народну поезију. Будите бог с нама шта ми радимо. Даме држе журеве на којима блене једна у другу или ма каквом било лудоријом прекраћују време. Читају сензационе романе и претресају политику. То без њих не иде.

Наши вајни школовани људи многи чак сматрају за неозбиљно прочитати коју народну песму.

— То је за децу! — веле с висине.

О, чудних кретена, боже мој. Музичари хватају мотиве по ваздуху, или их краду, или их (имамо на срећу изузетака) сишу из својих ноката, а не завире у народ, у народну поезију, у бол народне душе, па да ту назру мотива и створе мелодију. А пуно младих песника јури за сулудом модом сецесије. Па зар наши сликари немају у народној поезији мотива?

Сељаци се опет отимају о кметски штап, ми овамо о класе, жене о нове хаљине и почасно место у каквом бесмисленом одбору. Шта се нас тиче наша народна поезија и образовање подмлатка у том правцу.

Како смо јадно пали, како смо лудо занемарили нашу дивну поезију, лепо и болно илуструје Шантић у овој песми коју доносимо.[1]

„Страдија“
7. април 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

 

[1] Песма Наша поезија Алексе Шантића први пут је објављена 1904. године. Овде је доносимо захваљујући Интернет-страници „Алекса Шантић“:

Краљице моја, шта је с тобом било?
Гдје су ти силе, гдје је огањ свети,
Твој глас божански, што из душе лети,
И твоје мисли овјенчани зрак?
Зар твоје срце, твоје моћно крило,
Твој жарки полет и истину сјајну
И топле наде и љубав бескрајну
Окова тешки и дубоки мрак?

Мој народ тебе не познаје више.
Ти си му сада к’о кокета права
Што сваком милост и пољупце дава
И лажним блеском заварава нас;
Блиједо доба с твога чела брише
И задњи спомен ореоле твоје –
Светлости неба погажене стоје
И твој пророчки следио се глас.

Како си јадна! Спутано ти крило
У маглу срља не знајући мету;
За лажни накит и за тоалету
Ти си све дала: истину и жар;
И сада си пуста, као што би било
Небо без сунца, зв’језда, зоре плаве;
У теби нема капи крви здраве –
Умри! Ил’ снȍва дај светлост и жар!

Хајдук-Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића (4/5)

(Претходни део)

IV
XАЈДУК-СТАНКО ПОЧИЊЕ ОСТВАРИВАТИ СВОЈЕ ВЕЛИКЕ ЗАМИСЛИ

Са планине Цера врати се наш млади, даровити хајдук врло нервозан и разорачаран. О, какви идеали и слатки заношљиви снови, које је сањао још у школској клупи, какво жарко осећање његове осетљиве, упечатљиве душе, а каква ледена јава!

Како је Станко замишљао харамбашу хајдучке чете и хајдуке, а какви су они и како га дочекаше! Њега је највише пекло што се преварио у нади, што се порушили онако лепи идеали, што познаде српске хајдуке онакве какви су у ствари. Он је замишљао да ће наићи на велико надлештво, по чијем се ходнику мувају гологлави, бледуњави хајдуци испијена лица од силних штудија, са нумерисаним актима под мишицама, а надлештво модерно уређено, па над вратима пише, на пример: Харамбаша (пред тим вратима стоји момак у ливреји, пуши, дрема и чим звоно зазвони, а он се прене, дотера одело, протре очи, искашље се и пљуне у пљуваоницу, склони цигару, развуче уста на љубак осмех, и полако, на прстима, уђе у харамбашину канцеларију); на другим вратима натпис: Секретар; на трећим: Одељење за васпитање свирепих Турака; на четвртим: Послуга, итд. По ходнику, замишљао је даље, силество света са молбама, документима (то су они што желе да се упишу у чету), а у фраковима и белим рукавицама. Предали карте за пријаву харамбаши, па нестрпљиво шеткају, и чим зазвони у којој канцеларији, а оно сви погледају на врата где пише харамбаша — само служитељ равнодушно и дремљиво пуши. Ту се смуцају и Турци са чалмама, који полазе из хајдучког завода оплемењени, па чекају на ред да заблагодаре харамбаши. Даље је мислио како ће харамбаши бити мило што добија тако интелигентна чиновника у својој хајдучкој чети, како ће га одмах провести по свим одељењима и показати му библиотеку (махом из дела чисто научних, из групе науке о модерној хајдучији), како ће му се харамбаша пожалити да је баш жељан разговора са младим, даровитим и научним човеком, и како је, сиромах, претрпан административним послом, много заостао у савремвној науци хајдучкој. Како ће, даље, видети у харамбашиној канцеларији, баш с леве стране писаћег стола (на коме су књиге, мале бисте важнијих класика, итд.) мермерну плочу, на којој је у позлаћеном рељефу израђено сунце што расипа зраке на неку велику књигу на којој пише, прво на словенском језику „намъ не достоiтъ оубити никогоже“, а испод тога те исте речи на латинском, грчком и санскритском. На крајевима плоче виде се у контури неки бедни, поломљени, зарђали мачеви и пушке, претрпани прашином (како слика јасно изражава). Одмах с десне стране стола мислио је видети велику таблу на којој су исписани по азбучном реду неправилни глаголи у грчком и латинском језику (ради брже, а већ и иначе честе употребе).

Ето, како млади хајдук из Ирига замишљаше, и с колико идеала пође на планину Цер, а шта све нађе, и како га дивљачки и нечовечно примише, и што је још најгоре, како му препадоше милога Омира, те је сиромах дрхтао од страха у колима при повратку целим путем.

*

Кад се врати натраг у Шабац, неколико дана не могаше предузети никакав корак за извођење својих идеја о модерном хајдуковању, јер бејаше веома нервиран и растројен чудним и ненадним утисцима. За то време му се не деси ништа важно, до што је послао неком другу у Ириг писмо, у коме му се жали на тежак хајдучки живот и моли га да му пошаље један сандук флаша гисхиблерске воде.

На крају писма додаје: „Чудим се што Роза не одговара на последње писмо? Ја сам је послушао (као што ми пре писаше), те сад повише шетам по чистом ваздуху, јер бих иначе у овом тешком хајдучком животу упропастио здравље, седећи непрестано у затвореном простору… Ономад сам се прејео резанаца, па ме мучи стомак. Пошљи гисхиблер што пре. Гледај да ми и новац од кирије одмах пошаљеш.“

*

Чим Станко колико-толико опорави здравље, одмах се даде на посао.

Већ је узео и велику зграду под кирију, у којој ће бити хајдучки завод и, наравно, нареди да се учине неке поправке. Затим набави потребне ствари за намештај, и сам учини распоред одељења. Све је отприлике удесио онако као што замишљаше да ће већ затећи на Церу, само учини једну реформу, те над својим вратима стави натпис: Управитељ хајдучке чете. Споља над вратима, при главном улазу, стојала је фирма: Први српски хајдучки институт. По себи се већ разуме да је за ово претходно добио дозволу од турских власти. Кад све то спреми, приреди банкет, на који позва пашу, многе виђеније Турке и неколико Срба. Прву је напио хајдук-Станко султану, а другу паши, у којој му се захвали на искреном заузимању и помоћи при отварању хајдучког института. На то му паша одговори кратком, али језгровитом здравицом: „Не могу а да са усхићењем не поздравим ову племениту установу, која ће, надам се, још боље учврстити добре и пријатељске односе између Турака и Срба. Нека нам се хѝљадē такве патриоте што раде на унапређењу наше земље и учвршћењу власти силнога падишаха: Живео!“

Станко је са Турцима пио шербет, а Срби (простаци као простаци!) вино. Но одушевљење бејаше толико да чак паша, тронут дубоко овом племенитом установом, која уништава оно варварско убијање мирних и врлих турских грађана, понуди Станка да на тако свечан дан, пун радости и за Србе и Турке, попију по чашу вина као брудершафт. Станко не могаше одбити, иако је знао да ће му то шкодити, а и остали Срби и Турци испише све два и два брудершафте.

Станко запева у силном усхићењу:

„Gaudeamus igitur…“ а Турци заплакаше од неког нежног осећања.

Ту је било грљења, љубљења, пило се, певало се (Станко је и декламовао нешто из Хорација и цитирао Тацита у једном лепом и китњастом говору), и напослетку се пред зору побију између себе два Србина, и тако се весеље заврши.

Станко се после тога одмори два-три дана, и одмах потом стаде разбирати за знатније храбре и интелигентне људе, који би могли ступити у његову чету. Али, на жалост, после толиког његовог објављивања не јави се ниједан Србин. Умало Станко не паде у очајање тугујући за својим друговима из Ирига. Што је још гору мрљу бацило на ондашњу генерацију српску, и што не смемо овде прећутати, то је што многи одоше у разне крволочне чете да се и даље, после онако лепа и патриотска говора Станкова (тад је цитирао Тацита), туку крвнички и убијају Турке мачем и пушком. Најгоре пак беше што се Станку јавише чак и два Турчина са задриглим црвеним вратовима, вољни да ступе у Станкову чету, али их он мораде због квалификације одбити.

Али Станка све то не смете. „Све препоне на пут бјеху, циљу доспе великоме.“ Не клону он духом, као што би урадио многи мекушац по духу, већ одлучи да се сам бори, сам да предузме тај велики позив, тешен мишљу да ће се доцније наћи још ко достојан чете његове.

Узме само неколико помоћника (ту није тражио интелигенцију), јер је намислио да хајдучки посао врши сам.

Станков је начин борбе био заиста узвишен, скроз и скроз племенит. Он је гледао да што више Турака примами у свој институт, и да их ту мало-помало васпитава у класичном духу, те да, кад се образују, напусте земљу српску из човекољубља и с покајањем горким у души што су толико векова мучили они и њихови стари јадне Србе. Тај је пут, наравно, спор, али је сигуран и поуздан. Станко је, разуме се, мислио да постепено оснује свуда по Србији такве заводе, те би савесним и упорним таквим радом успех био за неколико деценија поуздан. Нарочито мишљаше да обрати пажњу на млађе Турке и децу.

Да би, дакле, могао примамити Турке, Станко је удесио у свом Заводу једно одељење у коме бејаше шербета, рахатлука, алве, баклаве, млека, добра дувана, каве, и чега још не.

Кукавни Турци беже од оних хајдука што убијају у гори зеленој, а згрћу се као муве у Станков хајдучки завод, и не сањајући да је то најопаснији хајдук, који ће им одузети и уништити царство.

,,Драга моја Розо — пише Станко — савладао сам све незгоде, па иако сам сам, ипак ми радња иде добро. Одмах првог дана нагрнуше Турци као муве, и ако овако потраје, ја ћу ускоро извршити своју велику мисију. Не знам само како ће ићи са васпитањем, јер немају никаква претходна, најнужнија знања. Али сам у име бога почео мало с латинским. Сада тек радим прву деклинацију. Долази и сам паша, и то својевољно. С њим радим засебно. Иначе ове друге помоћници ухвате тамо где их примамо на част, па их затворе у друго одељење, које је као учионица. Неке везујем да не побегну. Што је главно: иде добро! Пошљи ми гисхиблера — добро ми чини“…

Како то све красно иде! Нема ти ту ни убијања ни пуцања. (Та Станко не трпи ни кад ко хрче у сну или загребе неко ноктом по дувару: сав се стресе; а камоли да чује пушку кад пукне.) Попије он лепо изјутра своју белу каву са земичком, узме пилуле, испере зубе четкицом, намаже косу миришљавим зејтином и очешља се, стругуће мало свој нокат у доколици, па онда на свој хајдучки посао са латинском граматиком под пазухом. У учионици чека везан Турчин. Окреће се блесаво око себе, испружио подбријан врат, па пљуцка. Станко уђе са Омиром, који се загна на везана Турчина (и он се прокуражио нешто мало), а Турчин га погледа дремљиво, са отромбољеном усном, и пљуцне равнодушно, више за свој рачун, а Омир се поплаши, па скикне и побегне под сто, одакле прорежи тек заната ради, па мирно заспи.

— Е. сад ћемо мењати именицу rosa — вели Станко Турчину.

— Мењај, бива! — вели Турчин равнодушно, па пљуцне, и још више испружи врат.

Станко мења по првој деклинацији. Турчин зева и пљуцка, а Омир слатко спава скутурен под столом.

— Е, сад га могу одрешити — мисли Станко кад измења singularis и pluralis. — Ваљда се мало под овим утицајем оплеменио.

Тако то траје неколико дана, док се не дође до треће деклинације. Ту већ Турчин престане равнодушно зевати и пљуцкати, већ му лицем завлада неки покајнички израз, а чим дође до изузетака за трећу деклинацију, ту већ одмах груне у плач, и сместа, потпуно оплемењен, одјури кући, спреми се за пут, и оставља Србију с горким кајањем у души што то није много пре учинио.

Ретко се који одржи и преко ових изузетака а да се у њему не побуди осећање правде и човекољубља.

Станко пише другу о једном чудном случajу, да је један Турчин био толико груб да га све деклинације не оплеменише; прешли на заменице — ништа, придеви — опет ништа. Прешло се на глаголе, аја, Турчин — каже — само трепље, зêне покадшто, и пљуцне управо штрцне пљувачку чак на Омира што лежи под столом. И таман Станко да дигне руке од тог непоправимог грешног створа, тек Турчин поче да показује знаке племенитости, јер није пљувао на пашче, што је иначе са задовољством чинио, па се тош засмеје крупним басом, кад се Омир препадне и цикне услед таквог напада изненада. Али кад се дође на верба фреквентатива, Турчин би савладан.

Уби га то као из пушке! Сроза се човек на под, па стаде плакати и кукати као да је све своје тога часа покопао. Чим се исплакао, скочи и у трку јурну некуд као луд ником не каза куда ће. Станко је разабрао да је и он напустио Србију, и у трку одјурио до Цариграда, помолио се Мухамеду (на брзу руку) у џамији и скочио у море (ваљда из покајања). Ето, шта чини латинска граматика!

Овај је случај био чуднији и страшнији. Један Турчин показиваше толико успеха у почетку још прве деклинације, да га Станко остави сама, и изиђе да попије меланж. Турчин докопао латинску граматику, исцепио лист баш из треће деклинације (чудна фаталност!), па га савио те њиме мирно и спокојно чисти чибук.

Станка то толико потресе, да је пао у несвест, и једва га помоћници повратише ’ладном водом и сирћетом.

После тог најбурнијег догађаја у хајдучком животу Станко паде у постељу.

(Даље)

Хајдук-Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића (1/5)

I
ПОРЕКЛО И ДЕТИЊСТВО

Чим се каже хајдук, читалац мора и сам помислити да се Станко морао родити негде тако у Бечкереку или Иригу. Тако и јесте. Овај витез из нашег устанка родио се тачно у Иригу (иако, узгред буди речено, не мислим да тиме крњим важност Бечкереку), од врло имућних и угледних родитеља.

Мати Станкова, Емица, бејаше жена оштрије нарави. Горопадно је викала по кући, грдила оца Станкова, правила „фертове“, владала добро оклагијом, којом се вежбала у борењу по леђима свог доброг мужа, а оца Станкова, који бејаше професор (ваљда грчког и латинског језика), и веома је волео јуначке народне песме и науку о језику.

Посигурно се држи да племенити хајдук Станко није наследио ниједну црту од своје опаке и зле матере, која је немилице злостављала и њега и оца му, од кога је по свој прилици и наследио стрпељиви карактер и племенити дух. На срећу његову, а и опште ствари, мати му рано умре, те је његово васпитање у детињству остало само под утицајем његова кротка, блага и побожна оца, а све то имало је и доцније кроз цео Станков живот драгоцених последица.

Станко је дететом био слабачак, бледуњав, сув, протегљаст дечко, са прозрачним ушима, плавом, увек набренованом, свиластом косицом и као небо нежним плавим очима, које вас увек гледе са неком сетом. Покрета је био кротких, тихих, кад иде кроз кућу (нарочито кад папа чита какву стару књигу), па бисте рекли да је Станко са оном својом вижљастом, прозрачном појавом пре дух него дете. Е, али и класично васпитање оца његова, држим, доста је томе фином кретању помагало.

Једним словом, дете без замерке: кротко као јагњешце и мирно, мирно, Боже, што но реч, као бубица.

Друга се неваљала деца јуре улицама, кад се пусте из школе, гађају каменицама, туку, и каква још не чине чуда и покоре. Станко брижљиво покупи своје књижице, пољуби свога доброг учитеља у руку (он га је много волео и увек би га нежно помиловао по плавој косици), па тихо, кротко, ногу пред ногу, гледећи преда се, право својој кући. Права очина крв: ако би у путу угледао мравића или бубицу (а као послушно дете гледао је преда се: да се не спотакне), он ће је пажљиво обићи, слишавајући се узгред и шапућући смирено: „Nulla salus sine virtute, nulla virtus sine labore.“ Код куће остави пажљиво своје књижице, и седне за јаузн, што бејаше парче милхброда с млеком или кифлица са маџуном од шипака. (Никад кад једе не измрви.) После јаузна узме своје књижице, и затрепери његов меки, нежни гласић, којим прочитаваше лекције. После дневних лекција, из јуначких народних песама најрадије понављаше стих:

„А зла-тан му ли-тар под-дзвецкује“… (како он то изговараше).

„Права моја крв!“ — изговорио би сав срећан отац његов, гледајући сина, и с поносом мислећи сигурно како се у њему развија будући витез.

Наравно да је овако нежно, фино дете морало много пропатити од разуздане дечурлије.

Једаред неко у школи од другова, знајући Станка и његову „упечатљиву душу“ (како је отац о њему говорио), донесе у школу миша завијена у неку мрежу од танке жице, па га баци пред Станка. Станкови танани (што рекао неки) нерви не могаху издржати тај грозни варварски и изненадни препад, и он дрекну и паде, онесвешћен, као свећа. Полише га водом, трљаше сирћетом, и кад га једва мало опоравише, однеше га кући. И сам је учитељ лично отишао и испричао оцу Станкову овај немили догађај.

— Да, да, упечатљиво дете, нежна душа — шапуташе отац с поносом. Учитељ то потврди.

— А, тај ће вам то одболовати! То је велики потрес за овако осетљиву природу… Да, да, тај ће одболовати… Ни мање ни више: права моја крв, права моја крв! — заврши отац Станков поносито, и помилова синчића по бледу челу.

То је био један од многих немилих догађаја из детињства хајдук-Станкова. И заиста, одболовао је он ту варварску, свирепу шалу свога друга, управо недруга.

А и како би поднео тако што! И јесте он права очева крв, јер и један и други окретаху главу кад би момак клао пиле за ручак и стресу се нервозно од главе до пете. А већ пуцањ из пушке могао је имати тежих последица за танане нерве старог класика и његова сина, те мекане, племените душице.

Што је главно, Станко је показивао врло велика дара и наклоности за учење класичних језика. Још док су другови његови срицали букваре, он је већ знао изузетке за трећу деклинацију, а у томе је ваљда први зачетак идеје да се доцније одметне у хајдуке.

Учитељи су га хвалили због одлична учења и примерна владања, добијао је и награде на крају школске године, а отац се поносио.

*

Растао је тако мали Станко под нежним старањем свога доброг оца у богатој кући, пуној изобиља, васпитаван за велики позив племенита јунака. У образовању ништа му не сметаше што га је често мучио његов нежни стомачић кад би се прејео мушкацона или палачинки, што врло радо јеђаше.

(Даље)