Дечије игре у нашој гимназији
(Поводом расписа г. министра просвете од 5. марта 1898, ПБр 4485)
Здравље је један од најважнијих услова за напредовање, па се због тога код свију просветних [sic] народа полаже на телесно васпитање омладине као год и на душевно.
Методи телеснога васпитања почињу се већ јављати у најсавршенијим својим облицима, те ово при примени врши свој главни задатак, и утиче, да се тело хармонично развија са душом, те се тако осигурава боља будућност, и ујемчава културно и просветно напредовање и родно.
Код нас се Срба врло мало водило рачуна о оваквом васпитању, а за последњих неколико година се у гимназијама, где је готово најпотребније, сасвим и напустило.
Сви ми осећамо штетне последице овог свог немара, а нема сумње, да ћемо их још дуго осећати.
Врло се често на жалост, тражи у школи само маса најразноврснијег знања, и жели се, да се оно у што већој мери нагомила у детињем мозгу, а врло се мало или чак ни мало не пази на здравље и телесно васпитавање ученика. По некад се чак иде тако далеко, да се деци, коју сама природа гони на кретање и игру, приписује у погрешке играње, па их често наставници прекоравају тиме, кад не знају лекцију.
Хтели не хтели ученици морају угушивати своју природу и склањати се од наставника, кад желе, да се поиграју; али како се такве прилике ређе указују радних школских дана, то природа дечије живости избија у другим облицима, као што су нереди у разреду, непажња на часу, расејаност при учењу и одговорима[1], после чега немиловно [sic] следује казна школска или родитељска, који децу приморају да седе цео дан у соби и уче док поправе слабу оцену – дакле мање више све у затвореном простору, све седење а никако кретања.
Није ни чудо, што омладина, која се дуже времена школује, изгледа тако бедна и жалосна у погледу на здравље. Ретко се види светло лице са веселим изразом, ведро и бистро око, што изражава крепак и бујан дух младића, већ махом гледамо бледа, увела лица са мртвим изразом, поглед таман, стас већ повијен, а покрете троме, пуне неке досаде и чаме; једном речју, видимо пред собом старце, којима је тек 18 или 20 година, којима је чудно школовање утукло и испило сву животну снагу, те место веселости младачке видимо чаму и мртвило – прерану старачку озбиљност, у коју ученици мало по мало тако неосетно, у дугом низу школских дана улазе, да на послетку долазе и сами до убеђења, да им то све приличи, да их то краси, да је то потребна особима млада, школована човека.
Обично се после у зрелије доба осети потреба гимнастике и кретања у чистом ваздуху и почиње се водити све више рачуна о здрављу. Нису ни мало ретки случајеви, да још млади људи прекину сваки умни рад осећајући умор, клонулост и апатију према свему. Не раде, нити могу да раде умно онда када могу највише и најбоље урадити.
Нама и није овде намера расправљати ову тему и ако она заслужује и много пажње и много студије, како да се проучи сама ствар, тако и да се изнађу најзгоднија средства и начини, да се овоме злу стане на пут.
Радо помињемо, да се у последње време, увиђајући се сигурно ова наша мана, појављује доста јака струја и покрет у основању гимнастичких удружења са врло племенитом сврхом, да омладина снажећи тело своје снажи и дух; да се тиме челиче срца, јачају карактери и спремају отаџбини храбри борци, које чекају озбиљни и тешки дани, али дани пуни поноса и славе; да се спреме јунаци, што ће остварити племениту и свету замисао Великог Кнеза Мученика, остварити општу жељу окађену уздасима толиких векова – уједињење васцелога Српства.
Али и ако су лепе жеље и племените побуде, ипак се често баш из саме претеране ревности удари странпутицом, те не само што рад остане бесплодан, бећ постаје штетан, јер претерано телесно вежбање и жудња за снагом, која по негде прелази чак и у страст, чине, да се тело развија на рачун духа, који напуштен и занемарен кржљави и вене, а место племени[ти]х народних идеала порађа се тежња за пајацлуком и дивовском снагом краља Тројана, што чупаше столетно храшће као кукурузовину, и дизаше стене као кућа големе.
Нико не одриче да нашем народу треба снаж[н]е и крепке омладине, а не болесне и кржљаве, али се никад не сме сметнути с ума да се узвишени национални задаци наши не остварују тим путем, да се Косово не може осветити слоновском снагом тела, већ и снагом духа, а она се не добија дизањем тешких терета и пајацким претурањем, што му још понајчешће смета развитку, као што мало час рекосмо.
Обим овог нашег рада не допушта нам да дубље улазимо у расправљање ове ствари и ако сматрасмо за нужно напоменути је. Нама се само чини, да телесно васпитавање наше школске омладине треба да буде тако удешено, да увек, или бар што више може, сем тела крепи још и подиже дух, развијајући племените стране у души детињој и убијајући све рђаве.
Имајући све ово у виду морамо признати, да наше народне дечије игре заслужују велику пажњу и треба да заузму важно место при телесном васпитивању омладине, те баш за то и прихватисмо онај распис господина министра са вољом и љубављу као једну од најлепших новина у овом погледу.
И ако се може (а често је и потребно) дозволити, да и гимнастика са разним својим средствима узме учешћа при телесном васпитавању омладине, ипак се дечије игре не смеју занемарити и напустити, ако се жели, да се уз тело јача и крепи дух. Нама чак изгледа, да њих ништа не може заменити и одговорити оном позиву и задатку кога оне имају и врше. Нису оне наметнуте деци, већ су никле у кругу њиховом, њих су створиле душевне и телесне потребе дечије природе, а примајући у себе искуство многих векова, појављивале су се у све лепшим, бољим и савршенијим облицима служећи све боље и боље циљу своме. Није ни чудо што у њима обилује она силна разноврсност треперећи у свима могућим нијансама животних боја. У њима се у минијатури јасно огледа сва борба живота и час јаче час слабије указују јасне слике или контуре народне будућности. У њима догађаји јуре муњевитом брзином један за другим исто онако као мисли и жеље дечије. За један дан пролазе читави векови прошлости народне обнављајући се у живој радњи, а једна обична ливада пре[д]ставља најудаљеније просторе деци познатог света. Ту машта дечија узима потпуну слободу, ту дух дечији добија своју храну, а тело следује брзини мисли те се готово истом брзином креће – дакле задовољена и једна и друга страна , и то онако, како сама природа захтева, јер и игре дечије, као што рекосмо, саме су никле из природе дечијих потреба.
Осем [sic] свију других добрих страна, што их дечије игре имају (нарочито оне што се играју на отвореном пољу) ваља поменути једну главну њихову особину а то је, што се играју у заједници – друштву, у коме владају оштри и строги закони и правила како за једног, тако за све, по којима сви играчи морају да се владају.
Ту дете, ступајући први пут у друштво, осети, да се његова воља мора приклонити општим наредбама; ту први пут осети шта то значи не радити само за се, већ и за друге, ту се први пут почне сузбијати егоизам, који је често својство дечије природе; ту дете први пут види како [*] од његовог рада може и други имати штете или користи, па чак осети оштре прекоре за рђав или похвалу за добар рад; ту први пут често почиње угушивати своје рђаве ћуди […] Ту дете осети први пут срамоту или понижење кад га искључе из игре „јер квари игру“.
[…]
Радоје Домановић, предавач
[1] Играње ученика у школском дворишту и за ово кратко време имало је врло много добра утецаја [sic]. Износимо овде од свију осталих ову важну појаву што су ученици постали на часу пажљивији, а нереда у школи није никако било. Није било ни једног случаја казне за неред између часова и на часу од како смо увели игре у школ. дворишту (прим. аут.)
[*Примерак Извештаја Српске краљевске ниже гимназије у Лесковцу из 1897/8 године који је доступан у Архиву Србије оштећен је на овом месту, из Извештаја недостају странице од 7. до 15. на којима се Домановићев рад даље наставља и завршава. Шеста страница оригиналног Извештаја се завршава на месту које је обележено звездицом. Међутим, монографија „Радоје Домановић“ Димитрија Вученова из 1959. године садржи у фусноти на 65. страници управо тај пасус, укључујући и његов наставак, тако да постоји вероватноћа да је сачуван још неки целовити примерак, осим ако до оштећења јединог примерка није дошло у ових 60 година у међувремену. Потрага за целовитим текстом се наставља. Уредништво]
Другови
Никад нисам био веселији у свом животу, но кад ми је отац купио буквар и рекао: „Сине, од сутра ћеш бити ђак.“ Од то доба има више од двадесет година, али памтим, као да је јуче било, па чини ми се још и боље, јер ето ја сам већ заборавио много којешта што сам јуче радио, зато, кад сам први пут пошао у школу памтим до најмање ситнице. Имао сам многе радости у животу, али веће радости нисам имао, а сада бих платио бог зна колико, да ми се може вратити то доба, па да опет будем ђак, учим, слушам учитеља и другујем са оним старим друговима из школе. Једном се десило, да ме учитељ и изгрдио, па богме и повукао за уво и ја сам тад смишљао како ћу се удавити у рецу, и како више нећу ићи у школу, јер ме учитељ мрзи, али сам брзо увидео, да ме је он волео као сина и да је имао права чак и да ме добро избије.
Ево како је то било:
Ја сам седео у клупи до неког Бране, пуковниковог сина. Мој отац је био добар пријатељ са Браниним оцем, па смо се и ми деца волели. Нас два смо, ја и Брана, били увек најбоље одевени, имали сваког дана по пола динара да купујемо алву и друге слаткише или што ми хоћемо, имали лепе, скупоцене ножиће, писаљке и разне књижице са сликама. С њим сам се готово једино и дружио, јер ми друга деца, нарочито она поцепана и сирота беху одвратна.
Једног дана дође наш учитељ у школу и уведе новог ђака. Дигосмо се сви, молисмо се богу и седосмо. Настаде жагор међу нама; сви почесмо један с другим разговарати о новом другу.
Нови ђак стоји уз учитеља, па уплашено гледа све нас редом, а ми сви час у њега, час у учитеља, а час проговоримо по коју о њему.
– Гле како му је исцепан капут! – вели ми Брана тихо да не чује учитељ.
– Види, види, како му се виде прсти кроз ципелу! – показах и ја Брани, па нам се то дало на смеј.
Смејемо се ми и гуркамо један другог, па налазимо све више и више ствари смешних на свом новом другу и његовој сиротињи и поцепаном оделу, обући и масној, поцепаној шубарици.
Учитељ нам поче говорити како смо добили новог друга и како треба да га пазимо, волимо и помажемо, јер је, вели, одличан ђак, а мени и Брани све више и више смешно.
Учитељ нас погледа један пут, и ми ућутасмо и гуркамо се ногама испод клупе, па се напели од смеја, а нарочито кад погледамо у го прст свог новог друга.
– Ти ћеш, Светиславе, седети овде између ове двојице! – рече учитељ и показа новајлији место између мене и Бране.
Мене и Брану као да гром удари. Престаде смех и место смејања умало што не заплакасмо.
– Ја хоћу да седим до Бране! – рекох ја учитељу, а усне ми се навијају на плач.
– Па зар ти ово није друг! – пита ме учитељ благо и помилова Светислава по глави.
Ја се и Брана случајно погледасмо, па прснусмо обојица у смех.
– Чему се смејете? – пита учитељ.
Ми оборили главе па ћутимо.
Он понови оштрије своје питање.
Ми опет ћутимо.
Учитељ нас изгрди обојицу, повуче мало за уши пред целим разредом и рече, да ће нас много више казнити, ако му не будемо казали што се смејемо.
То је била прва казна што сам је у школи претрпео.
Одмах сам смислио, да више у школу и не долазим. Љутио сам се што учитељ да воли и оног поцепаног ђака, а мене да казни, кад сам ја много лепше одевен. Нисам се могао никако помирити с тим, да онај сиромашак седи до мене и да ме раздвоји од Бране. Чак сам смишљао план, како ћу се учитељу осветити.
– Ах, што неће Бог дати, да нам учитељ умре! – мислио сам идући кући и љут и огорчен и понижен. Ја сам држао, да ме учитељ омрзао.
Чим стигнем кући бризнем у плач.
– Шта је? – пита ме мајка и пољуби, а мени се још више дало на жао, па од плача ни речи не могу да проговорим.
Једва сам кроз плач испричао мајци шта се десило у школи и све њене утехе нису помогле. Ужинао сам врло мало од туге и замолио мајку, да ме пусти да одем до Бране. Хтео сам да се с њиме договорим шта ћемо радити.
Одем Браниној кући. Увек сам улазио слободно, а тад сам стао уза зид код врата, па чисто не смем да уђем. Чини ми се да и његов отац и мати знају како нас је учитељ изгрдио и казнио.
Сматрао сам то за важну и тајну ствар, па бејах рад, да наш договор буде само међу нама и да чак за то нико и не зна.
Чекао сам дуго, док Брана изађе. Кажем му што сам дошао, па одмах утекнемо у шупу, да свој договор свршимо и заверимо се да ником не казујемо.
Грдили смо и учитеља и Светислава и много говорили о нашем тешком положају, како ће то бити, да између нас седи онај сиромашак, што су му пропали прсти кроз обућу.
– Знаш шта? – рече одједном Брана весело и лице му сину од радости.
– Не знам! – велим ја, а некако се окуражим.
– Сутра да бегамо код моје тетке.
С необичним задовољством прихватим и ја ту ствар и тврдо се решимо, да одмах сутрадан утекнемо његовој тетки и да школу учимо у месту, тамо где она живи.
Таман ми у разговору кад чусмо где момак виче Брану. Вели дошао отац из вароши, па те зове.
– Овде сам са Стевом! – вели Брана и не би му криво да оде.
– Дођите обојица! – викну нас Бранин отац и ми одосмо.
Момак Бранина оца је врло добар један старац и децу је особито волео, па кад прођосмо поред њега рече нам са смешкањем, да је господин љут и вели: „Мора да сте нешто скривили!“
Изиђосмо пред њега као на страшни суд.
– Шта сте рекли у школи?
Ми грунусмо у плач.
– Учитељ се жали како сте исмевали свог сиромашног друга! – вели Бранин отац оштро.
Ми ни речи да прозборимо.
– Шта вам је било смешно на њему? – пита он још оштрије.
– Ја, ја… не… не могу, да седим до њега! – промуца Брана и поче се гушити у сузама, а једва изговори те речи.
– Јеси ли ти зарадио тај капут? – упита га отац.
– Нисам! – вели Брана, а оборио главу.
– А кад бих ти ја то скинуо, па обукао поцепане сиромашке хаљинице, да л’ би било лепо да се Стева стиди од тебе и да ти се смеје?! – пита га отац и приђе ближе.
Мене обузе стид.
– Вас се двојица поносите туђом заслугом! – опет ће Бранин отац прекорно.
Ми ћутимо као заливени.
– Ја могу да се поносим, јер сам ја купио те твоје хаљинице, а кад сам учио школу био сам сиромашак, као тај ваш друг.
Још нас већи стид обузе.
– Ви сте само могли знања стећи и тиме се поносити! – вели нам он даље, а ми ћутимо.
Заћута и он, па тек отпоче ово причати:
– Онај момак што је код мене, био је син једног богаташа, а ја сам био сиромашак. Он се смејао мојој сиротињи. Ја сам био бољи ђак, па ипак он се поносио својим оделом, а не знањем. Његов отац осиромаши. Сад се може поносити својом тековином, а он није ништа стекао. Ето, дочекао је да служи код мене, а ако не будете добри, то исто можете и ви дочекати, да доцније служите Светислава. Светислав је одличан ђак и они има чиме да се поноси, јер то је он стекао учећи, а не његов отац.
– Симо! – зовну потом момка Бранин отац.
Сима уђе понизно, скиде пред њим капу и стаде мирно украј собе и рече:
– Заповедајте, господине пуковниче!
– Сећаш ли се ти, Симо, кад смо били оволики као ова деца?
Сима уздахну, па нас погледа.
– Сећам се, ал’ боље да се не сећам! – вели Сима, и не сме Браниног оца да погледа у очи.
Заповеди му Бранин отац да прича, како је он исмевао своје сиромашне другове.
Сима нам све то исприча и овако заврши:
– Само, децо, знање остаје и оно може човека усрећити, а знање се не купује за новац као одело! Камо среће да сам учио место што сам се другима смејао. Ето сад сам дочекао, да служим оног другог, коме сам се смејао због сиротиње! Хвала му што ме примио и сад бих ја тек умео волети сваког друга!
Више нисмо мислили да бежимо. Молили смо учитеља да нам опрости, а и Светислава. Обојица смо се стидели својих поступака. Опросте нам и учитељ и Светислав и ми се више нисмо љутили што он седи између нас.
Септембар 1900.
Извор: Домановић, Радоје, Другови, Књижевни лист: месечник за књижевност, културу и друштвена питања, година 4, број 35/36, Београд, 2005. Приповетку пронашао и објавио Станиша Војиновић
Одликовање
Оно мало неодликована света у Србији мисли да је богзна какво задовољство прикачити орден на груди, или се свакодневно прсити са каквом розетном и орденском значком.
Али није то баш тако дивно. Кад човек добије орден, тек тада се обзире око себе и гледа ко још носи тај орден тог истог степена. Гледа човек у каквом је друштву. И кад добро разгледа и размисли, онда се грдно разочара, озлоједи се, и место задовољства, изгуби вољу и на орден и на живот. Иде кући суморан, затвара орден у фиоку да га никако више не види очима.
Замислите, рецимо, овакву сцену.
Човек метнуо на груди орден за књижевне заслуге, шепури се и кокори мислећи у себи: „Е, вала, овај бар орден не добија сваки. Ово је бар стечено трудом и радом. Треба и бити поносит на овакво одликовање!“ Улазите гордо у ресторацију на чашу пива, а унапред уживате како ће се келнер збунити пред вашим отечественим лицем. Келнер равнодушан, није му нимало необично да виђа „важне и заслужне људе наше отаџбине.“ Њих је бар Србија пуна. Ваша се радост помути, а понос почиње малаксавати. Гледате по ме’ани, кад ал’ пуно „заслужних“. Још вас теши мисао да тог ордена нема, он је бар редак. Кад одједном се врата отворе, а улази непознат човек у црном оделу, на глави му цилиндер, на ногама лаковане ципеле, а груди краси, ни мање ни више, већ орден за књижевне заслуге.
— Но, како ја овога не знам — мисли јадни књижевник и прибира мисли да би се опоменуо свога непознатог колеге.
Онај седе надувено, гледа све око себе с висине, преко рамена.
Књижевник прилази и представља се као колега, наглашујући да обојица носе исте ордене и како треба да се изближе познаду.
— Мило ми је, господине, изволите сести! — вели онај надувено.
— Господин пише?! — пита књижевник.
— Да!
— Романе?
— Не!
— Песме?
— Боже сачувај, то ми тек треба!
— Бавите се науком?
— Немам за то времена.
— Па шта пишете?
— Извештаје, господине!
— За Академију?
— Не, за полицију.
— Чудновато!
— Мене чуде ваша питања, господине!
— Ја питам због ордена.
— А, због ордена, јест ја чиним услуге српској држави.
— Молим за ваше име!
Он каза име.
— Дакле, ви, велите, пишете извештаје за полицију?
— Јест, ја се цео дан бавим у Београду, а само преноћим у Земуну, па се рано изјутра враћам у Београд и подносим своје извештаје полицији из Аустро-Угарске.
— Ви шпијунирате другим речима?!
— Тако нешто.
— Па како ви знате ствари из Аустро-Угарске кад сте по цео дан у Београду.
— То ми је важније, господине, јер ја примам плату и тамо да њима доставим ствари из Београда. Могу да вршим обе дужности.
— А, па ви сте за тако дивне услуге одликовани орденом за књижевне заслуге?!
— Да, господине, тако је!
— Пардон, а ја сам мислио да ви пишете и радите на књижевности, или на науци. Збогом, господине, — вели разочарани књижевник.
— О молим, молим! — вели непознати и клања се љубазно.
Свршено и с поносом и са радошћу.
Али сад, после тога долази друга ствар, долази да се чаша горчине докраја попије.
Дошао први и сиромах књижевник иде да прими плату.
Дошли и други чиновници, неодликовани, „незаслужни“ за отаџбину.
Благајник сваком срачунао: „За порез, за Управу фонда, за редовни улог, обустава, за депешу, прилог манастиру…“ итд. Имате још толико и толико. Дође ред и на „одликовано лице“. И њему исти одбици као и другима, и сем тога „за орденску таксу“, рецимо, 32 динара.
— Но хвала лепо — мисли сиромах књижевник: Дакле, сад остајем без гроша, а пекару и млекаџији не могу платити.
— Да частиш, браво! — вичу остали.
— Ви имате рачуна да частите, јер имате 32 динара више у џепу.
Па реците сад да то није дивна почаст, зар је то мало задовољство бити на овако диван начин кажњен новчано.
Бежите, читаоци, од оваквих „отачествених заслуга“ и овакве почасти.
„Страдија“
3. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Интересантан шпорт са дневницима у једној винарско-воћарској школи
Посвећено пољопривредним стручњацима
Знате, ја ужасно волим дневнике, волим их као један београдски масарош свој аутомобил, волим их као београдска шипарица „Грофа од Монте Христа“ или „Аспасију“. Да ли сам то наследио, или је само од себе дошло, не умем вам тачно казати… Свуда где год чујем, ја идем да видим, да читам, да сазнам изливе душе мислених људи, па ма то било и на крај света…
Него, да пређем на ствар.
Једног дана дође један мој присни пријатељ, који је, узгред буди речено, знао за ту моју пасију — тај мој омиљени шпорт, и рече да има у једној винодељско-воћарској школи 15 дневника, и словима петнаест дневника, у којима се записују важнији дневни догађаји, и који су, како он том приликом помену, веома интересантни. У први мах сам био запањен и није ми било за веру да се може толики број дневника сваког дана водити, али кад ми се пријатељ закле својом чашћу (јер ништа друго није ни имао), онда се није имало куд — поверовах му.
Можете већ појмити како је мени мило кад сам то чуо — мени старом шпортисти?!
Ни часа не губећи пожурим сутрадан кроз ноћ на паробродску станицу и првом лађом задимим тамо.
Директор школе, сувоњав човек, са пискавим гласом и брадом à la Blummenthal, дочекао ме необично срдачно, проведе ме кроз све школске просторије и показа ми све знаменитости што могу једног човека интересовати, не заборавив представити ми и једног црвеног, забреклог, са дебелим вратом као турска чизма, професора, по пореклу странца, који је, поред ратарства, ђаке учио српском језику (по свој прилици правилном нагласку и синтакси; јер колико сам из говора могао да ценим одлично влада српским).
Пошто ме директор проведе и кроз сточарску збирку и физичко-хемијски кабинет (после сам чуо да поред пасије да води дневнике има још и ту пасију да показује специјалитете школске: сточарску збирку и физичко-хемијски кабинет, у коме све дотле говори и прича госту док гост не почне да моли за милост или га не изведу онесвеслог на чист ваздух. Ја умало што нисам био те среће), одосмо у стају да разгледамо стоку.
— У првом су одељењу коњи, а у другом рогата стока — рече директор смешкајући се.
Погледах, лепа стаја. С леве стране стоје повезани коњи са натписима више главе, а с десне на зиду своје обешени похабани амови и зарђале узде. Тамо у дну одељења своји један farut са отвореним бележником и оловком у руци, као да нешто записује. Љубопитљив зашто држи тај бележник и шта у њему записује, упитах га:
— Шта то записујеш, мали?
— Прибирам податке за дневник.
— Какав дневник? — упитах сав радостан.
— Сточарски дневник… Ми записујемо све што се буде десило у стаји и… У тај мах поче кобила „Давара“ да глође јасла, те fare прекину објашњавање и записа у бележнику овај „догађај“. Хтедох га још нешто да распитам, али ми директор учтиво примети да га не заговарам, јер може лако да превиди какав важан догађај код коња „на уштрб потпуности и тачности дневника“. Још ми помену да морамо пожурити са разгледавањем, јер има неку званичну и хитну ствар да сврши.[1]
Из овога одељења уђосмо у једно друго одељење, где су краве и бикови мирно преживали и где такође наиђох на једног tamta са бележником и оловком у руци, који је по свој прилици имао исти задатак као и онај први: да бележи „важне догађаје“.
— Ово су „монтафонери” — рече директор опет смешкајући се — а оно лево краве исте расе. Одлична стока! А видите ли оно тамо у ћошку шта је?
— Магарац — избацих нехотично.
— Јесте, господине, магарац звани Марко, најстарији… — и ту прште у смех, не довршив оно што је хтео да каже.
Марко се окрену мало насатке, погледа нас презриво и продужи мирно да грицка сено, мислећи у себи ваљда: „Смеј се ако немаш посла!“
Мој се директор мало прибра и поврати од смеја, настави:
— Ето, то вам је, господине, најстарији житељ школски; има му преко 20 година. Ех!… — уздахну тужно — шта је тај само управитеља и управитељки променио и шта је он видео и доживео, какве је он слике гледао, то само он зна казати… Права је то жива књига, само, на жалост, што се из ње не може ништа прочитати. — Изгледа вам тако миран и повучен, а не знате какав је то несташко и лола?! Живе нам муке задаје око састављања дневника.
Покаткад по читаве стране у дневнику испуни сам, или, како се једном изрази један наш одличан професор (сигурно онај црвени), по читаве стране „попасе“… Никако га не смемо пустити да шврља дуго по дворишту, јер триста чуда направи: скаче, ваља се по прашини, трчи за ждрепцима; а покаткад здими у шуму и не врати се до увече… Сирома ђачић убије се бележећи те „догађаје“. — Доиста ствар је неблагодарна — настави директор после мале паузе — али ипак има и своје добре стране: јер ђак се научи тако добро вођењу дневника да му после ниједан ђак са највише пољопривредне школе не може у том погледу конкурисати… А томе ми старији пољопривредници и тежимо: да наш ђак буде филаделфија, господине, филаделфија (и то филаделфија понови три пута) у вођењу дневника! … Да… Јер имајте на уму да напредак пољопривреде не зависи толико од гвоздених плугова, дрљача, сејалица и шта ти ја знам, већ од броја дневника. Број дневника вам је мерило за културно стање једнога имања и уопште пољопривреде у земљи. Каква је вајда нашем сељаку ако уме да оре, да удеси плодоред, да рационално гаји стоку, ако не уме да води дневнике; све му то вреди к’о були гаће (пардон, драге читатељке!)… Дневници, дневници, господине, спас су сељака, спас Србије! Они су једино средство још на које можемо са сигурношћу рачунати да може нашу учмалу пољопривреду пробудити и повести путем напретка…
И директор, не прекидајући свој омиљени монолог, и неосетно прелазећи од Марка на дневнике, поведе ме у његову канцеларију да ми покаже дневнике.
— … Е, али кад вам се испречи какав новосковани универзитетлија — продужи директор једва савлађујући гњев — који накљукан којекаквим глупостима и теоријама на страни, почне да доказује да нема смисла водити толике дневнике, онда кажите, молим вас, да ли можете према таквим испадима остати индиферентни и хладни?! Боже сачувај … Ја бар не… Ја га гоним. Гоним га дотле док показује последњи знак живота. Гоним га зато што је штетан. Гоним га зато што не зна ни најосновније принципе, ону подлогу за пољопривреду, што не зна есенцију пољопривреде. Зато га гоним. Сваки паметан човек мора ми те моје поступке одобрити, јер ја се борим за једну праведну идеју, борим се за благостање сељака, дакле за народ! Борим се против жутокљунаца и шиљо…
И ту се директор јако закашља, те не доврши опет оно што је хтео да каже.
— Вами је рђаво? — прозбори благо директор, који се беше већ повратио од кашља, видећи ме да идем чесми.
— О, не, једно мало узбуђење је само било — процедих кроза зубе.
— Ништа, ништа, умијте се само, а у канцеларији попићемо по један коњак и биће све добро — поче ме тешити.
— … Док сам био на ћутуку — настави опет директор — настојавао сам и речју и пером, такође и моје колеге — код економа и силом — да се на дневнике на имањима главна пажња обрати.
Али људи к’о људи, један послуша, сто не послушају, и нехатношћу њиховом изгледало је е ће се дневници код народа изиграти. Кад сам видео да ће та тако практична идеја сасвим пропасти, потражио сам место управитеља у овој школи да бар омладину том тако практичном идејом напојим и у дело приведем. И за дивно чудо, изгледа ми да сам успео у томе, јер ево већ 15 дневника, и словима петнаест дневника, воде се у школи на опште задовољство свију. Чиновници да се убију састављајући; а о економу и да не говорим, он не диже главу, постао сирома правим дневником! — Пре, док није моја наредба о вођењу дневника наишла, нисте га могли видети у школи: једнако обилази имање, наређује шта треба радити, контролише раденике и ђаке, надгледа стоку, живину, пчеланик, рибњак и тако даље. А сад? Сад лепо заседне и саставља дневник, дакле ради оно што доиста доноси стварне користи. Какав надзор, какво надглеђивање, трице и кучине! Та то су, господине, пударска посла! То би могао да врши Јефта Циганин, наш послужитељ из Карбулова. Боже мој, као да се у томе састоји управљање економијом и дужност економа!? Дневници, дневници, господине, у њима се састоји стручност и знање економа, по њима се види шта он вреди. Све друго је само млаћење празне сламе!
— Верујте ми, господине, — настави узбуђено директор — откако су се почели водити дневници у школи, види се и већи приход са имања, и то двоструко већи него за време мога претходника. Па коме имамо за то да заблагодаримо, него дневницима. Зар би у Србији стајала на овако високом ступњу пољопривреда, да нисам ја, и моје колеге, који ми сви заузимамо угледна места у државној служби, водити тачне дневнике и настојавали одатле да и наше потчињени са таквим истим фанатизмом врше тај посао.
— Не сумњам, господине, — рече патетично директор завршавајући свој монолог пред самим канцеларијским вратима — да ће доћи ускоро тај час кад ће сваки наш сељак имати по десетак дневника, кад ће се сваки угледати на Србију као сад на „малену Данску“, кад ће се у Србији број дневника попети и превазићи број стоке, кад ће извоз дневника превазићи извоз и живе и заклане стоке, кад ће Србија приходом од дневника одужити све своје дугове и препородити се морално, материјално и политички и кад ћемо ми, стари ветерани — пољопривредници одрж’ боже душу, узвикнути (ту се испрси, управи поглед у угао од врата, подиже десну руку увис и патетично викну): Ребека!… Ребека! … (Ваљда је хтео да каже: Eureka, Eureka! па од силног узбуђеша испаде Ребека!)
— Живео! … — раздрах се колико ме држи грло и сам не знајући зашто, тако да послужитељи и ђаци појурише по учионицама са бележницима, а економ са грдном једном књижурином и пером у руци испаде однекуд преда ме и поче грозничаво записивати нешто у оној књизи.
С једне стране постиђен својим бесвесним испадом, а с друге збуњен присуством оволике масе људи, која је као по команди записивала овај „догађај“ у својим бележницима, стајао сам запањен пред вратима и богзна колико бих ту стајао да ме не тргну директор за рукав и уведе у канцеларију.
— Видите ли шта то значи преданост послу и правилно схватање дужности — рече директор кад уђосмо у канцеларију, задовољно смешкајући се.
У тај мах уђе послужитељ, коме директор нареди да донесе по чашу коњака и дневнике из наставничке канцеларије и потом седе спроћу мене за свој сто да пише.
Послужитељ, пошто донесе по чашу коњака, унесе и дневнике за које сам толики пут препузио и овамо дошао.
Дневника је заиста било на броју петнаест, сви укоричени и дебели као Вукова „Дјела“, са натписима на корицама који је дневник чега.
Далеко би ме одвело да овде побрајам све „догађаје“ који су у дневнике ушли, јер ни „Страдија“ нема толико простора да све то прими, нити читаоци имају толико времена да све то прочитају. Него ја мислим да ће најбоље бити ако „најважније догађаје“ овде изнесем, како би читаоци бар приближан појам о тим дневницима стекли.
Да почнем са сточарским дневником:
I СТОЧАРСКИ ДНЕВНИК
2. новембра 1904. год.
Бик „Манда” је данас јако кашљао, тако да је сву стоку својим досадним кашљањем узнемиравао. Нарочито се томе противили Марко магарац, познат са своје нервозе, и крава „Ресавка“, која је „фаше“ са Мандом. Лекар је долазио и препоручио да се болеснику даје Гијов катран и да се води у новосаграђено купатило да се тамо добро , изноји и истрља и потом пошаље у болницу марвену на даље лечење.
3. новембpa 1904. год.
Марко, при превозу зелени из повртњака у школу, добио је изненадно лупање срца и пао насред пута. Брзо је позват лекар из вароши да конзултира болесника, па је нашао да Марко пати доиста од лупања срца. Његовом свесрдном заузимању и брзој помоћи захваљујући, Марко је одгегуцао полако до стаје. При поласку лекар је наредио да се Марко што чешће купа у хладној води и пушта у шуму да шета слободно по чистом ваздуху.“
Из овог дневника сам увидео и то: да се међу овим животињама почео развијати један такав роман, који ће, по заплету судећи, превазићи све сензационе романе који по нашим политичким листовима излазе, а које наша добра публика тако халапљиво чита.
II ЖИВИНАРСКИ ДНЕВНИК
10. новембра 1904. год.
Данас се потукао „Плимесрок“ са „Худаном“. Из битке је изишао победилац „Плимесрок“. „Худан“, сав почупан и са раскрвављеном главом, бежао је преко дворишта, а „Плимесрок“ за њим кукурекао и гласно га исмејавао. Узрок свађе не зна се поуздано, али се слути да је ту умешала прсте кокошка „Зоза“, која је иначе позната као кокета и лакомислена кокошка. Ову слутњу поткрепљавам још и тиме што, кад је „Худан“ почео да бежи и „Плимесрок“ почео кукурекати, „Зоза“ се придружила овом последњем и заједно у дуету за бежећим „Худаном“ кокотала.
Данас у 9 часова плован „Јоцко“ јако се драо, и поломивши уз то три јаја, одјурио је за пловком „Јелом“ у рибњак.
Петао „Худан“ о ручку није хтео ништа да једе и демонстративно је отишао у шуму — у то једино прибежиште потиштених и увређених!” (Ово је последње било прецртано. Сигурно је то додао онај који је водио дневник, па је после директор при прегледу пребрисао. Ја сам га овде додао ради потпуности дневника.)
11. новембар 1904. год.
„Данас је грејало тако топло сунце да су све кокоши из живинарника изашле напоље и биштале се на сунцу. „Худана“ није било међу њима.“ (Ене! …)
13. новембар 1904. год.
„Фаталан дан. Јутрос у 6 сати један је нашао кокошку „Зозу“ мртву у кокошару, са потпуно расцепаном главом. Сумња може бити једино на петла „Худана“ да је он то крваво дело извршио из освете и љубоморе. Мртво тело њено дато је чика-Станоју да га однесе у варош лекару ради секције. — Сирота Зоза!“
„Око подне донео је Јевта Циганин и петла „Худана“ мртвог. Нашао га је у рибњаку — удавио се. Директор је послао једну комисију да иследи ту ствар, тј. да ли је „Худан“ удављен па бачен, или се је сам удавио? Комисија је нашла да је то дело смоубиства, из очајања и гриже савести, и о томе поднела опширан извештај, у свези са протоколом секције, директору школе.
Сиромах „Худан“. Како нас је само ујутру лепо будио! Штета!“ (И ово је пребрисано, али ја то додајем ради потпуности.)
III РИБАРСКИ ДНЕВНИК
14. септембра 1904. год.
Данас, облазећи рибњак, приметио сам да има много жаба, па поред грдног броја великих крекетуша, видео сам чак и једну змију. О овоме сам известио г. директора и он је наредио да се сутра узме неколико ђака да рибњак очисте, веће рибе издвоје у засебну каду, а ситнија остави и даље у рибњаку.
16. септембра 1904. год.
Данас је чишћен рибњак. У њему, сем жаба, пијавица и змија, нисмо нашли ниједну рибицу. Не знам шта је са њима?! Жаба је било хиљадама. Директор је наредио, пошто нема рибе за хватање, да се жабе похватају и сместе у ону каду што је за рибе била одређена и ту да остану док не стигне буре за пошиљку, које је он поручио у вароши код качара. Директор мисли да жабе шаље у Беч, пошто се тамо добро плаћају. Том приликом држао је једно дугачко предавање о жабама и њиховој улози у науци. Веома интересантна ствар. Г. Ђ…, одушевљен овим предавањем, предложио је: да се за рит неготински, који изобилује милионима жаба, сваког дана одреди извесан број ђака који ће хватати жабе и доносити их у овај празан рибњак на чување, а одатле, после да се експортирају у иностранство у нарочитим бурадима, која ће се за ту цељ конструисати и за која ће се морати позвати нарочити качар за прављење истих. Овај овде рибњак биће као главни депо, а рит као нека врста мајдана.
Директор је овај предлог примио оберучке и особито похвалио Г. Ђ… за ту паметну идеју. После је почео претресати подробно овај предлог, изневши у кратким потезима користи које ће школа од тога имати. Директор рачуна да ће се од прихода, који ће се продавањем жаба постићи, моћи потпуно школа да издржава, чак штавише, да ће бити и једна позамашна сума вишка, која би се имала у први мах употребити на потпомагање овог новог предузећа, а доцније да се образује резервни фонд из ког би се подмиривали трошкови око штампања дневника и служио за непредвиђене издатке.
При поласку г. директор је казао да ће на првој од наставничких седница истаћи ово питање на дневни ред, да се свестрано претресе и предложе мере које се имају у смислу овога подузећа предузети, ради успешнијег напретка његова.“
Из даљих дневника види се да је управа набавила качара за прављење буради за експорт жаба и да је већ неколико шлепова послато Дунавом, па услед јаке зиме обустављен је рад до пролећа док се лед и у риту и у Дунаву не отопи.
’Ајд’, ’ајд’, окрени, боже, набоље!
„Страдија“
13, 17. и 20. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
[1] Накнадно сам дознао да је та хитна ствар била неко поверљиво писмо Министру да се неки његов љубимац — руковалац нечега — унапреди. Примедба аутора.
Као у Страдији… (1/4)
Још је једино уздање у млађи нараштај да ће он бити и увиђавнији и прожман већом љубављу према свом роду. Нека васпитници буду бољи од својих васпитача; то је најискренија жеља наша.
(Слога, бр. 9)
Не ваља! Не ваља ништа, па то ти је! … Обрћи и преврћи од сваке руке, гледај с које год хоћеш стране, аја! Што не ваља, не ваља, па ти можеш пући од једа, ништа ти не вреди. Не ваља! О, Господе Боже, шта си учинио од ове земље. Беше јадна добра, ваљана, поносна, пуна карактера, пуна поштења, поче лепо да се развија и напредује, па ти чисто милина! Ал’ хоћеш, одједном, као да је ко урече, поче да иде све како не ваља. Како то би, шта јој јадници би наједанпут, нико не зна. А и ко ће, напослетку, знати божје тајне. Зар јој грешној би таква судбина! Судбина, црна судбина! Шта ћеш?! Није се нико од судбине ни отео. Како би, да би: да л’ је урок, да л’ су мађије, да л’ судбина, тек јадна Србија поче да куња, поче у њој да вене све што је добро.
Отпоче зло, као да га неко, лепо ево овако, руком донесе.
Будибокснама! Чисто човек да се прекрсти па да се помакне с места, што рекли наши. Сећам се како је то некад лепо било: здрав, бујан устав, закони напредни, карактера и врлине пуно. Кад, не лези ђаволе, пуче глас да је устав умро.
— Како то, зар онако здрав устав, бујан, млад, шта му би?!
— Не зна нико, потеже па умре напречац. Нити сирома’ болова, ни куња, здрав здравцит, као јабука, па одједном пресвиште, к’о да га уби човек. Штета, а како диван беше, бог да га прости!
Умре тако, као што ти рекох, устав напречац, кад погледам, а оно, и његова деца, јадни закони, увенули, почупани, па жалост човеку да погледа. Тако је то кад су деца без родитеља. Поштења и врлине се почеше крити. Ћуте тако негде по буџацима, јер чим се јаве на свет, одмах се за њима дигне граја, вика, псовка, пљување. Куд би се и појављивали; шта ће него да се склоне! Склонили се и карактери, и на њих се дигла читава хајка. Понеки се прерушени виде улицом овде-онде, али не може човек да их позна. Куњају, кашљуцају, лецају сироти, једва се држе на ногама. Еле, потера Србију неко зло, па удри данас, удри сутра, па не може јадница очију да отвори. И ето до чега дође. Не може да је позна човек. Ослабела, измучена, исцеђена, ни она земља, ни дај боже. Душа јој чисто дошла у подгрлац. Како који дан, све јаднија и беднија, лепо видиш како се суши и вене, копни нагло, као снег у пролеће. Па се, зар где је она јадница таква, не држи у њој ништа што је добро.
*
Не ваља, не ваља ништа! Куд год хоћеш погледај, свуд ћеш наћи понешто што не ваља; куд се окренеш, све у нас пошло наопако, странпутицом. Ко зна докле ће то тако ићи и како ће се све то свршити?
Тако је и никако другојачије. Уздиши, плачи, кукај, наричи, уби[j] се од муке, ал’ тако је; то ти све не помаже.
Тако је, тако! Ништа лакше него слегнути раменима и рећи равнодушно: „Тако је!“ Али, ко је томе крив? Ко то све почини? Ко је крив свему томе злу, тој несрећи? Ко је крив, људи божји, ако ко бога зна? То реците, да ли то ко год зна?!
Ко је крив? То је тај ђаво — ко је крив. Народ вели криви су рђави, реакционарски кабинети, криви су министри пандурске крви и осећања, криви су лични режими, криви су ниски људи на високим положајима, криве су продане, гадне душе, којима су, за добар, мастан залогај, за добар положај, лични ћефови и болесни каприци пречи од закона; криви су ласкавци, који би за добру плату прогласили за племенито дело и да се пола народа повеша! Тако народ мисли како он грешан у својој души осећа.
Али министри таквих кабинета друго веле, они овако резонују:
— Народ осећа, народ мисли. Шта зна народ да мисли?! Ко пита њега шта он осећа? И напослетку, ко је тај народ? Шта хоће тај народ, шта он тражи? С каквим образом он још говори о некаквим правима? Где то пише да он може и сме имати права. Ако је за вајду, доста је дато том народу, а и то није морало бити, и то је од добре воље. И тај безобразни народ место да буде захвалан, гле ти њега: он као хоће још нешто. Ама, лепо се каже: пусти петла на праг, а он хоће и на совру. Зар мало томе народу што се библиотека зове народна, банка народна, школе народне, орфеум иародни, војска народна, позориште народно; па толики листови се зову народни (чак и здравље народно, а куд има од здравља веће среће. И то што је најбоље, дато је народу). Али, све то није ништа, да видите само шта све народ има, а то му му нико не спори и не отима. Народ има цркве, народ има песме, има пословице, има загонетке, има приче, народ има обичаје, има мудре изреке, има игре, има бајке и гатке. Сваки човек из народа има ноге, има руке, има очи, има оца, има мајку, има гробље, има ваздуха. Народ има… О ко би још све побројао шта све народ има. Не да се то ни избројати. Е, па онда шта још хоће тај народ?! Толико му је дато, и опет му није право! Тај неблагодарни створ хтео би све себи да приграби. Ваљда и другом коме треба да шта има. Народ би хтео да не да оно што има никоме, а од другог да отме све. Ето, загонетке су његове, то му нико не дира, али народ би хтео да има и загонетке и политичке слободе. Е, гле, молим те! Хоће народ да има бајке и слободу збора и договора! Хтели би људи из народа да имају ноге! Лепо, имају ноге, ал’ они сад хоће и ноге и добар устав! Е, па оно има много безобразлука, ал’ ово је превршило сваку меру.
И сад како ће министри да усреће и унапреде земљу кад имају посла са тако грамжљивим, саможивим и исквареним народом. Пропада земља, не ваља у њој ништа! Није никакво чудо што иде све наопако!
Народ упропасти ову овакву дивну земљу, народ упропасти народ! Ни мање, ни више, већ треба народ спасавати од народа!
До таквих закључака долазиле су многе „родољубиве“ владе, и свака је, по свом нахођењу и увиђавности, одмах предузимала брзе и оштре мере да народ спасе од народа.
Владан [Ђорђевић] је са својом „одабраном“ дружином по’апсио народ да не смета народу. Тај племенити покушај није имао повољна успеха, али је потицао из „чиста“ срца, из „искрене“ намере да се земља спасе! Али, Владанова велика заслуга за рад на овом пољу није овај бесплодан покушај. Владан је дао једну велику мисао, која прави епоху у политичкој историји. Он је први устао противу школа оваквих какве су. Његово бистро око увиде да школе „трују“ свет „заразним“ идејама, и обузме га силна мисао да школе, да просвету, то зло за земљу и народ, сруши и преврне из корена. Догађаји претекоше овога несрбина да Србију усрећи. Али мисао његова неће погинути. Та мисао тињала је лагано, ’ватајући све дубља и дубља корена у душама великих родољуба, док једног дана не избије на свет свом јачином својом.
Бог чува Србију, те не даде да се та спасоносна идеја угаси. Идеја је, напротив, живела и све се јаче развијала.
*
Кажу да је Цинцар-Марковић са својим друговима прихватио одушевљено ову спасоносну Владанову идеју, а ко познаје чланове овог кабинета, у то мора веровати. Влада, веле, најенергичније ради на остварењу те замисли. „Родољубиви“ данашњи министри дошли су до непоколебљивог убеђења да школе са оваквим програмима упропашћују српски народ. Зло треба лечити из корена и онда се мора почети из почетка. Образовање народно мора се потпуно слагати са теоријама влада Владанова правца, те да би се то постигло, мора се народ почети политички васпитавати одмалена, још од основне школе. „Спасоносне“ идеје и погледи на државу морају се, такорећи још с мајчиним млеком усисати. Давно је речено да се старо дрво не савија. Треба га савијати док је младо.
Треба, што је рекла Слога, у Србији оставити само „луду децу од седам година“, па их лепо и правилно васпитати по нарочитом програму, и тек онда се може добити прави, ваљан народ! Ово друго, што је преко седам година, све је пропало, све је то несрећна школа и просвета заразила убитачном и штетном садржином школских и других разних, опасних књига, које се зову чак и слободоумне.
— А шта ће се с оволиким народом, побогу?!
— Шта ће се!? … Што је пропало, пропало! Лека му нема. То треба, као оно што је Мојсије радио, водити по пустињи да изумре да не би саблаживали млађе, децу. Остали би само богоугодни, ваљани људи, као што су министри и њихова родбина, Брзак и други, пробрани, а њих је врло мало. Од оног осталог дижи руке!
*
Хвала богу кад се једва једном нађе правилан пут. Ако је за вајду, лутало се доста. Толико се влада измењало са разним покушајима и начинима да се народ поправи, па све узалуд. То ти је као год болест кад погрешно лечиш. Волиш неког, рад си да га спасеш и излечиш, па пробаш лекове од сваке руке, трчиш и врачари и доктору, кумиш, што кажу, и гору и воду, ал’ не погодиш лек који треба баш за ту бољку, па ти све узалуд. Место да излечиш, а болест све на горе! Рђави лекови! Тако су и многе владе пробале и обртале од сваке руке да народ излече и усреће, али, оно народ све нагоре. Једни су народ, да би му помогли, ’апсили, једни га би̏ли, једни га глобили, једни га окивали у ланце, једни га мучили глађу и жеђу, једни га убијали! Шта се још није чинило и предузимало да се народу помогне, па све не поможе. Ко би могао веровати да и овако племенита и лепа средства не помогоше народ усрећити. Значи да је „зло“ ухватило дубока корена. Владан је, можда баш и случајно, као што то и бива код великих идеја, натрапао на овај начин, назрео само пут, а суђено је Цинцар-Марковићу да ту велику замисао свога претходника оствари са својим генијалним друговима.
*
Ствар је већ сазрела. Наша влада већ увелико енергично ради на остварењу те племените, спасоносне идеје. Прво је приступила изради програма за школе, а за то је образована нарочита комисија стручних људи.
*
Сад је на реду да изложимо како ће, отприлике, углавном, бити удешен тај нови начин народног васпитања, и како ће се изменити садржина школских књига; који ће се нови предмети увести, а које треба сасвим избацити из школа као „опасне по правилан развитак Србије“.
(Даље)
Озбиљне научне ствари (4/4)
Бејах се решио да престанем са овим својим „озбиљно-научним стварима“, јер ово је тако учена ствар, да је човек може прекинути где хоће и кад хоће, па да то нико не примети. И заиста, нисам се преварио. Ето већ толиког прекида, па ме нико, ни шале ради, не упита што сам престао писати[1] а то ме, као и све научнике, куражи да продужим даље, јер, хвала милостивом Богу, изгледа да нико и не чита, што је најјачи доказ да је заиста ствар научна.
Не знам тачно где сам био стао, али ми се све нешто врзе по глави некакав наш „филолог“ Момчило Иванић, те ми према томе изгледа да сам сигурно говорио у последњем броју о рђавој критици. Није то ништа чудновато, то је проста асоцијација идеја. Ко би га знао што, али ко год погледа тог човека, смем се кладити да ће се, иако га никад није чуо ни видео, морати подсетити на рђаву критику, на старе вокале ѫ и ѧ или, у најбољем случају, на какав падеж без предлога.
Господин Момчило спада у оне срећне људе који мисле да су врло духовити кад знају повадити цитате из свију могућих филолошких расправа, поменутих имена Миклошића, Шафарика, Јагића, Даничића, Новаковића синтаксу, Тумачење речи, Вука, а уз то назначити године, стране књиге, део књиге, годину када је књига штампана и у којој штампарији, па чак и цену књиге; па онда умеју измислити корисне речи чак по санскриту, итд.
Ево, примера ради, да узмемо оценити какву песму онако како та врста критичара ради.
Узећемо ма коју песму, рецимо ону: „Вино пије Мусићу Стеване у Мајдану чисто сребрноме, а у своме двору господскоме…“
Пре него што пређемо на ову дивну народну песму — почели би они — не можемо пропустити а да се не задржимо код појединих речи, које ће нам, кад дубље уђемо у њихово тумачење, открити само порекло и постанак, како ове песме, тако и свију песама из овога доба. И ако се не мислимо држати митофилске школе, ипак морамо водити рачуна о речима у којима су скривени и управо окамењени читави велики, стари епоси у којима се опева борба природних стихија. — Умеју они испрести из оваке речи хиљаду и једне ноћи. Ми неучени грешници ништа и не видимо, а они ће из речи даска однекуд пронаћи, све помоћу корена, како је тој речи у корену значење певати, а одатле испричати читаве старе бајке. Ево, како то иде и како они то изводе.
Наш језик — продужили би они оцену те песме — смемо слободно рећи, кипти, као ниједан други, таквим окаменотинама (Mikl. A. Sl. pol. Arch., 14, 18. г. 1871., Heft II, III, стр. 15, 16.). Врло је згодно овде узети реч сребрн, а, о — Придев; сребро, а, sup. n. L, argentum, нем. Silber, W —. среб. к. (корен) — А. Sl. Срѣбъроу, č. srbr., pol. sereb, срѧброу (Доментијан, Сава, Данило) W… кор. (корен) Sansk. Aharh скакати, скакуцкати, трчкарати (Микл., Arch., Јаг., Дан. осн., Ђорђ. Поп. т. р.):
„Скочи срна иза грма“ (Вук., књ. II, 14, 15, 18). За тим сребро,… W. dharh, бело, белуцкати: снѣгъ (Дан. о., Микл., Јаг.).
„Снијег паде друмци западоше!“ (Вук., књ. III, стр. 28, 305, књ. I, стр. 4.).
Према свему томе излази да је ова песма постала у хладнијим пределима, или је у оном значењу скакуцкати (Види: скочи срна) постала у топлијим пределима, где је било и доста срна, а значење у тумачењу са снег (Види: Вук, II. стр. 15. Снијег паде итд…) синоним речи бело, беласати, што значи зора, светлост, а скакуцкати, бежати, трчкарати, побегнути значи да се пред појавом сунца (зоре — бело) ноћ (мракъ) склања и бежи, елем скакуће:
Око мене драга скакуће,
Из ока јој љубав шапуће.
На крају би већ завршили облигатним цитатом, колико да читаоце гану и потресу:
Храни мајка два нејака сина…
Из свега овога излази — завршили би оцену — да је ова песма врло лепа и пуна нежног, узвишеног осећања.
Не мислим, нити смем да се насмејем филологу који ради свој посао са успехом, али се смејем људима који рад кога филолога цитирају онде где му није никаква места. Цитати сами за се могу бити научне истине, али кад се на незгодном месту, без икаква смисла утрпају, губе своју вредност и место да ствари помогну, само одмажу. Куда ћете веће истине него да је 2 + 2 = 4, али кад би неко хтео доказати да ће сутра бити лепо време, па рекао: „Сутра мора бити лепо време, јер је непобитан фактор да је 2 + 2 = 4“ — онда то постаје смешно. И кад би се човек насмејао тако смешном раду, онда би господин писац зинуо на сва уста, и повикао: „Видите ли људи како тај и тај хули на науку, видите ли незналицу, који се чак смеје најочитијем факту да је 2 + 2 = 4.“
Имамо ми доста таквих људи који вечито парадирају некаквом науком, некаквим теоријама, некаквим правилима сваке сорте и разним научним цитатима, али, по несрећи њиховој, све то употребе на тако незгодним местима, без везе и реда, да се ми читаоци морамо смејати, место да се учености дивимо.
Такав је, отприлике, случај и са г. Момчилом у оном његовом реферату на „Хајдук Станка“.
Ко хоће да добије појма о глаголу нагваждати, нека узме и прочита овај реферат. Видите човека који прича и преклапа све што му на ум дође, без икаква знања, разумевања и везе, а из сваке речевице као да гледате како провирује узнојен и задуван писац, са очајном жељом да напише што опширније и узме коју пару више.
Шта је чуда смешних и глупих ствари тај човек написао у том вајном реферату, никада му човек не би могао опростити, и чак би га могао презирати, да није у питању оних 80 динара што је добио у име хонорара за реферат. У том случају га само морамо жалити, јер шта још људи нису за паре радили. За новац људи постају пајацима, а камоли неће постати критичарима.
Нисам узео да говорим о овом реферату г. Момчила Иванића из неких тајанствених разлога. Кад је већ реч о рђавој критици и реферату, онда се не може узимати за пример таквог писања какво вежбање ђака из гимназије, јер би то било неумесно, већ се мора узети рад људи који су давно и давно оставили школску клупу, и чак се неким начином увукли у литературу, те се чак, по несрећи, њихова реч сматра као пресудна у овом или оном питању.
Не бих ја никада ни речи проговорио о оценама и критикама које су пуне незнања, неразумевања или навлаш изопачених појмова, кад оне не би имале штетна утицаја на нашу читалачку публику, која огромно, већим делом, не уме да гледа правилно на ствари, већ махом чека пресудну реч од људи компетентних, а ту се рачунају они који пишу критике. Мало је читалаца у нас који су у стању да сами створе правилан — или чак ма какав — суд о овој или оној приповетци или роману, већ већина њих чекају да виде шта ће рећи критика и критичар, и то што буде рекао ма какав критачар сматра се као оно кад учитељ забележи ђацима на пропису двојку или петицу, сваком по заслузи. То би тако и требало да буде, кад би код нас писали те оцене људи од духа, дара и разумевања ствари о којој пишу, али, на жалост, није тако, и маса не зна да у нас пише критике и приказе сваки, а најчешће они који немају ни спреме ни дара, а затреба им која пара, што је у име хонорара узму. Читаоци прочитају причу, па нису начисто са собом да ли је од истинске литерарне вредности; колебају се и тамо и амо, могу пристати на једну и на другу страну, и сад одједном долази критичар са пуно страних речи, цитата на свима могућим језицима, са пуно имена великих критичара и научника. Све то може бити натрпано на гомилу без икаква смисла и везе, могу ту бити цитати које нико није ни казао, или, и ако је ко и казао, казао је у другом ком смислу, али обична читаоца збуни оно шаренило грчких, енглеских, латинских, француских, талијанских и вазда још других цитата, па затим крупна имена: Шер, Шерер, Ламартин, Сарсеј, Бен, Вунт, Тотшал, Каријер, Мориц итд.
Тако збуњен, читалац готов је да критичару све поверује, јер му импонује толико учена глава, и кад критичар заврши речима: „Књигу у руке па студирајте и са више пажње пишите, а не гњавите публику овако недозрелим и кржљавим производима“, читалац одмах помисли: „Ала га поцепа!“ Одмах проструји то кроз масу, те слушате овакве разговоре:
— Јеси ли читао ту и ту причу? … Врло лепа ствар!
— Како лепа, да видиш како је то поцепао тај и тај критичар!
— Ама није?! А где? …
— У том и том листу.
И овај одмах налази и чита оцену, па и он проноси даље ту стереотипну фразу: „Бре, ал’ га поцепа!“
Ето, дакле, како на неразвијеније читаоце има штетна утицаја рђава критика, јер обичан, прост читалац не може да појми да сва она гомила имена великих генија може бити један прост каламбур, који нимало не објашњава ствар о којој се говори.
То су разлози који ме подстичу да пишем о рђавој критици, а као најзгоднији пример за то узео сам реферат г. Момчила Иванића на „Хајдук Станка“, роман од Веселиновића.
Тај сам пример нарочито изабрао још и зато што је то реферат од неког Момчила, човека без имало знања литерарног, а већ о дару да и не говоримо, јер је и за те послове потребно исто толико дара као и за писање приповедака; па баш утолико је и смешна цела ствар, што је тај мизерни реферат од човека слабе спреме литерарне, рђава укуса и уских појмова, наперен против романа Веселиновићевог, који је већ стекао гласа, и са правом ће стати у ред највећих наших приповедача, па ма колико их одличних било и после њега.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
[1] Овај одељак изашао је у 87. броју „Звезде“ (од 7. октобра 1899); међутим претходни изишао је у 77. броју (од 29. августа). (Прим. ур.)
Озбиљне научне ствари (1/4)
Χαίρετε ἐν Κυρίῳ πάντοτε· ἀγαπητοὶ ἀδελφοί, πάλιν ἐρῶ, χαίρετε.
Ὀ Κύριος ἐγγύς, μηδὲν μεριμνᾶτε.
Mig., Patrol. græca t. 46. 50 p. 821[1]
I УВОД
Шта сад мислиш, драги читаоче, ако ти се уопште рентира да мислиш?
Стала ти памет само кад си погледао у овакав наслов, и одмах решпект пред човеком од науке. Е, то ме је, видиш, искуство научило. Досад сам причао приче, а ти се тек осмехнеш са омаловажавањем и, к’о велиш: ’ајде да се мало одморим по ручку од канцеларијског рада (или ма ког другог), узмеш моју причу, дремаш, зеваш, читаш, док тек мој кукавни спис не потегне пљес о патос, а ти зарчеш као заклан. Пробудиш се и, као озбиљан човек, идеш на своју озбиљну дужност, а на мене мислиш као на каквог пајаца који те забавља. Е, видиш, драги мој, нећемо више на ту страну! Видео сам ја да ти цениш и поштујеш само оно што не разумеш и не читаш, или ако читаш, знојиш се од досаде, и са страхопоштовањем мислиш на човека, управо научника, који је могао писати такву научну ствар. И онда, зашто као не бих и ја сео па писао тако ствари у којима ће бити три речи моје, а по хиљаду разних цитата грчких, латинских, енглеских, талијанских, санскритских, арапских, турских, и каквих још не? И то онда неће читати нико, а то се и тражи. Али ће сваки да види количину рада, и да му се памет заврти као над каквим понором, кад погледа грозу од скраћених речи (као у каквом тефтеру) свију могућих старих и нових језика светских, а затим бројеве (стране листа и део књиге), па онда тек имена свију могућих научника. И онда ко може а да не поштује човека који студира те ствари, и чак их пише, а ми само погледамо па нам се кожа најежи! Дакле, писаћу тако три године, а неће ме нико читати. И онда иде шапат од уста до уста како сам веома даровит и износим веома оригиналне погледе у науци. То тако мора да буде, јер кад се поведе реч у друштву о науци, па дође ред и на мене, онда ће се сваки један другог стидети да рече како није читао ту и ту велику студију, већ сваки би рекао:
— А… а… а… а! То је ванредна ствар! Вреди прочитати. Тај много обећава! … Јесте ли ви читали?
— Читао сам. Има врло дубоких мисли и погледа на науку.
— Кажу да га и у Француској цене. — И разговор се тако продужи. Тако се стекне у јавном мњењу високо мишљење о мени. Кад то већ буде, онда нека се и нађе ко што ће видети да све то није ништа, јер ће бити доцне. Нико после неће имати куражи да удари на човека од аукторитета.
Вреди, брате, имати такта свуда, па и у литератури. Ја сам се од пре чудио једном говорнику који се на извесном скупу диже и, са пуно важности и достојанства, намрштен затражи реч. Председник му дозволи, а он започе декламујући:
Севај муњо, пуцајте громови,
Чрезмерије потреса вас људско,
Уплачте се брда и долови,
Процвилите мравеж и пауци.
Изговори ове речи јасним и громким гласом и онда одједном прекиде говор дугом паузом, гледајући намрштено и достојанствено око себе по слушаоцима. Нико ни да ди’не, очекујући завршетак бурног говора, док громовник проломи опет ваздух узвиком:
„Господо!“ — Поћута опет гледајући око себе, и онда сасвим умекшаним тоном додаде: „О овој ствари би се могло још дуго говорити, али како је време ручку, ја предлажем да се руча, јер и велики пророк и учитељ велики народа свога (опет пење глас), песник времена свога што своју буктињу високо носи и путе нам озарава на стазама мрачним, вели: „Утеха је помињати претке, пробитачно врлости се грејат’!“ — Овај цитат је изговорио најјачим гласом, са позитуром каквог трагичног јунака на позорници, а затим меланхолично додаде:
„Да, да, господо, не заборавите ни тела свога јер по речима Данила пророка“ … (долази велики цитат) итд.
Чудио сам се некад овоме, али сад видим да је то био његов говорнички такт. Хтео је одмах првом реченицом да фрапира људе.
Негде сам опет читао опис неког филолога, који почиње цитатом:
„И разбукта се крв у жилама мојим, и разгорјеше се мисли као огањ!“ (После тога одмах:)
„к пред е, велим, претвара се у ч! …“ итд.
Један је опет „млад даровит“ човек био толико тактичан, да га је наше јавно мнење прогласило за великог философа иако још ништа није написао. Е, али тај је причао свима и свакоме, где би год кога срео или ухватио, како је написао пун подрум философских списа на латинском и енглеском.
— Ау, бре! … пун подрум научних дела! … — зачуди се човек и искриви цело лице од чуда, и прича то чудовиште сваком живом.
Ето, тако сад „млади даровити“ философ је припремио земљиште и туширао публику, и само док се јави чиме, а читалац пада од страха и помисли:
— А, то је онај што је написао пун подрум! — и одмах решпект пред тако плодним научником.
Два наша пчелара, опет, разврзли некакве спорове о кошницама. Па и то није могло остати док господа пчелари нису узгред у пчеларским расправама уплели велике цитате из Горског вијенца, па се мало-помало њихов спор о кошницама претворио у неку, к’о бојаги литерарну студију. А то је све из ситнице изишло.
Један је најпре рекао да је у рукама добра пчелара свака кошница добра, јер, вели, „по речима бесмртног генија и великог песника кога цео свет цени“:
А у руке Мандушића Вука
Биће свака пушка убојита!
Шта је сад знао радити овај други, већ да покаже, кад је уграбио згодну прилику, да он не само што зна о кошницама, већ се добро разуме и у поезију, и човек се пусти у коментарисање. Не да се, опет, ни онај први, већ се пусти и он у коментаре, и тако се безмало претресе цео Горски вијенац. И читалац, кад се то срећно сврши, мора скинути капу пред људима од знања, и одушевљено узвикнути:
„Хвала вам, господо, јер кад почнем пчеларити, знаћу какве су кошнице најбоље!”
Један ми, опет, прича како је читајући чланке „о шећерној репи“ научио да ѫ у аористу слаби у ъ.
Све је то, дакле, такт да се човек покаже великоучен.
Ја сам имао, опет, прилике да од једног лекара из грађе за некакву медицинску терминологију изучим упоредну филологију. Ту вам је и објашњавање корена речи и основа, и порекло и претварање гласовно, и Миклошић и Јагић и Шафарик и Ђ. Даничић су срећно преписани и цитирани на по читавој страни. Да бог поможе! Ја из медицинске терминологије научих упоредну филологију и тумачење корена речи, а како су се лекари користили, то бог зна! Уосталом, лекари су за се лепих ствари за проучавање заразних болести могли наћи у каквој историји књижевности или механици.
Да се нисам решио да напишем много, комотно бих могао престати, а да не продужујем чак ни овај увод.
Ма шта писао, сигуран сам да неће бити најгоре у нашој литератури, јер у њој, хвала Гооподу, има сваког чуда. Имамо ми прослављеног књижевника и бесмртног академика што све нас смртне куражи и подстиче на рад својим духовитим изналасцима тема, у којима се може осећати стручан и онај који је само азбуку научио. Бесмртни академик, на пример, прича својим читаоцима на неколико листова, у неком предговору, како је јевтино куповао и скупо препродавао плацеве, меркао добру јапију, правио и продавао куће итд. На завршетку вели: Нека је алал и мени и онима што су са мном пазарили. Дивно, богами! А нама читаоцима? … Е, али то је човек из Академије наука. Кад бих и ја то био, могао бих мирне савести писати историју својих старих панталона, са пуно цитата из Тацита и Тукидита.
Моја одлука да напишем много није тек онако, већ она потиче из дубоких разлога. Неки критичари су пронашли да и у књижевности владају закони Дарвинове борбе за опстанак, и онда би мој мали, кукавни спис морао угинути, или би га у првом сукобу прогутала каква механика Мијалка Ћирића, или ма која друга тако крупна зверка из литерарног царства.
И збиља, добро је уочио тај критичар. Целокупан живот на земљи, то је очајна борба фела, па и у литератури мора тога бити. И у том литерарном царству као и у животињском, дакле, владају исти закони борбе за опстанак и самоодржање специје. Код Араба је и пословица: Wahan garachar ilili tototho lei tohnuro, што се потпуно подудара са оним Дарвиновим: The descent of man and selection in relation to sex., Ch. Darwin, Vol I, II, L., 1871. или што веле Немци: In dieser organischen Grundform, aus welcher sich alle Gewebe und Organe des Thieres und der Pflanze aufbauen, liegen bereits char. des Organismus ausgesprochen.[2] Међутим Грци слично кажу και τοῦ τέκνον… итд. Латини често уз реч имају обичај рећи: nulla salus sine virtute, nulla virtus sine labore[3], а и наши филолози би у оваквој прилици врло пригодно рекли:
Храни мајка два нејака сина.
Према свему овоме јасно је, дакле, да и у књижевности, као год и у животињскоме царству, владају исти закони очајне борбе (struggle for life), те и ту можемо уочити извесне феле, које би се подударале са неким фелама из зоологије. И, наравно, превагу одржавају оне које су надмоћније у борби. Код нас врло добро успевају књижевни глодари који живе по разним фондовима, и хране се већим и мањим хонорарима. Лениваца има доста велики број, али им понајбоље годи клима Академије наука и Велике школе, плоде се врло брзо, а храна им је готово као и првима. Дебелокожари су доста обична фела, којој су најбољи представници у Матици српској. Преживари литерарни су занимљива фела; овде се могу убројати многи критичари, који пасу крадом у страним књижевним ливадама, па ту храну после преживају у каквој хладовини државне службе, и нађубравају разне наше листове ђубретом што се зове критика, књижевни приказ итд.[4] И ова се фела врло брзо плоди и развија у нашим крајевима. Од тица се најређе налазе певачице, и оне брзо угину у нашем климату, а крешталице, совуљаге, вране и друге штегочине књижевне имају повољније услове за развитак. Има многих фела којима је врло добра и једина одбрана у борби боја која се подудара са бојом места у коме се крећу, те их грабљивице не могу да примете. Класичари већ излазе из сваке комбинације у овој борби, јер они би одговарали биљкама, или чак камењу.
Као што видите, драги читаоци, треба врло много повољних услова, па да један спис напредује. Ето још једног разлога што сам престао писати приче, јер тако питома јагњад мучно могу да се одрже међу многим књижевним зверовима.
Једно то, а друго, и што је најглавније, хоћу и ја да имам својих принципа у животу. Силни идеали младости сведу се доцније у животу на неке чудне принципе, којима се човек задовољи. Отуд је то да сваки безмало (од оних који су високо узлетали у својим идеалима) има некакав „принцип кога се у животу чврсто држи“. Тако, на пример, некоме је принцип да не пуши изјутра до 10 часова и док што не једе, па да га исечете, неће попустити. Један ће вам рећи како из принципа пуши на муштиклу; други, опет, не пије пиво у подне и нека га ма ко нуди и моли, ништа неће помоћи, јер овај само одговара: „Та не нуди ме, забога; нећу пити, то ми је принцип у животу!“ Трећи се, опет, чврсто држи свога принципа да не пије каву по подне. Четврти, опет, има принцип у животу да никоме не потписује менице. Молите га колико хоћете, аја, он само вели: „Не могу, забога, то ми је принцип.“ Узгред буди речено, то је већ врло гадан принцип, као год и принцип наше читалачке публике да џабе чита књиге и листове. Е, па онда што и ја не бих имао свој принцип, кад је већ то некако у моди? И моји су идеали били да будем велики, славан писац, и сад се све то свело на мој принцип да пишем много. И онда, штовани читаоци, извините и ако вам досадим. Залуд ће бити можда ваше очајне молбе да не пишем, јер ја ћу само упорно, слежући раменима, одговорити:
— Досадно је, досадно, верујем, али… то ми је принцип у животу, не могу друкче! …
Кад смо се овако лепо упознали у овом предговору, онда можемо прећи на главну ствар, управо главни рад на науци. Или, ако је вама у вољи, могао бих написати још два, три предговора, па тек онда прећи на општи, па на посебни део, и онда после свега ће, наравно доћи који поговор и епилог.
(Даље)
[1] „Радујте се свагда у Господу, браћо моја, и опет велим: радујте се. Господ је близу, не брините се ни за што.“ Посланица апостола Павла Филипљанима, 4:4–6, цитирано скраћено. (Прим. ур.)
[2] Цитат из књиге „Принципи зоологије“ (Grundzüge der Zoologie) Карла Клауса, 1868. (Прим. ур.)
[3] Нема спасења без врлине, нема врлине без труда. (Прим. ур.)
[4] Види Моје симпатије (т. ј. тамо његове према страним књижевним производима) и критике Марка Цара, и сличне. (Прим. аут.)
Мртво море (5/5)
Та мала неприлика што је претрпе ово добро друштво, не остаде једина. Прође неко време, па се појави један млад човек, који изда своје научне списе.
– Ето ти сад: наука! Којешта!
Опет нико, разуме се, не хтеде читати списе младог научника, а сваки са дубоким, чак и искреним убеђењем доказиваше да Бекић (тако се звао научник, кад се преведе на српски) не зна ништа.
– Бекић и научни списи! – довољно је било само то изговорити, па да цело друштво прсне у смеј.
– То код нас не може да буде. Каква наука, кад је још и Бекић пише! – говоре људи, а сви су се слагали да то, као и све друго, може да буде само у страном свету.
И млади научник не само што није имао успеха већ све живо сматраше некако инстинктивно за дужност да с негодовањем дочека ту појаву.
Цело друштво као да у томе гледаше неку заразну болест и стаде се бунити и борити очајно против те опасности.
Једног сам упитао шта му је учинио тај научник.
– Ништа – вели ми.
– Па што толико вичеш на њега?
– Тако; не могу да гледам да ми се ту свака шуша прави нешто.
– Шта се прави? Човек се бави науком и не ради ником ништа.
– Не знам га, брате?! Молим те, каква наука? То код нас не може да буде.
– Што?
– Тако. Знам ја сваки од нас колико је тежак!
– Јеси ли читао?
– Боже сачувај; ваљда сам пао на теме. Наука и Бекић! – рече иронично и удари у смеј, а затим се прекрсти и слеже раменима, а рукама узе отресати као да вели: „Не дај, боже, ником такве бруке!“, па додаде:
– Толики људи паметнији од њега, па се не направише научници а он да се нађе: срећа у кућу!
И поновише се опет сличне прилике као и с песником.
За младог научника, чак, пронеше глас како је, ради неких научних испитивања, крао од пиљара крушке. Тиме се забављаше друштво неколико дана, слатко се смејући, па онда пуче нова брука.
– Знаш ли шта је ново? – упита један.
– Имамо научника! – одговори други.
– Море, то је старо, него добио научник критичара!
– Таман посла! Која је опет то будала?
– Богме, паметан критичар, таман према Бекићевој науци!
– Који је?
– Бекићка!
– Његова жена?
– Разуме се. Критиковала га дивно. Сад носи завијену главу. Ваљда ће доћи до памети. Боље му критике не треба.
– Шта је било? – пита онај радознало и већ се нестрпљиво спрема да ту новост протури дале.
– Ништа, само му неке Торичелијеве цеви оломила о главу.
И, разуме се, ту долази сладак смеј; и пријатељи се журно растају да ту пријатну новост пронесу дале.
То постаде душевна храна друштва.
– Чуо сам да си се одао на науку? – упита у шали пријатељ пријатеља.
– Може, – вели жена упитанога – само нек се чува да се и ја не одам на критику.
И опет смеј.
Често се цело вече друштво позабави препричавањем смешних ствари о научнику.
Сем тога, наравно да су младоме научнику чињене сметње где год се окрене. Сваки је сматрао за задатак да га дочека опорије него дотле што га је дочекивао, само зато што се млати, па хоће он нешто што не ради нико други, а други нико, разуме се, неће да ради лудорије, као паметан човек, јер је код њих на свагда утврђено правило за све што би се предузело:
– Батали, молим те, то код нас не може да буде!…
Научник се борио, борио, па се уморио. Савлада друштво и њега, савлада га ради угледа свога, а научник се изгуби некуд. Нико о њему не чу ништа више.
– Жалим га, грешника! – сажаљевају га. – Није онако био рђав.
– Тхе, ко му је крив.
После неког времена, појави се неки млад сликар. Изложи слике и очекиваше суд јавног мњења. Слике нису биле рђаве. Ја сам их као странац једини и гледао, а од домаћих не хте нико отићи. Поновило се исто што је било и с песником и научником, и опет се, иако нико слике није ни видео, упорно тврдило:
– Сликар, будалаштине! Остави трице, молим те!… То код нас не може да буде!
Јавно мњење осу, што се каже, дрвље и камење на сликара, све ступи у бојни ред против те нове напасти. Та грозница трајаше док се и млади сликар не изгуби, и опет уморно друштво, после толике борбе да беду од себе уклони, продужи своје слатко дремање.
Таман друштво у најслађем сну, а разбуди га један млади композитор свирањем својих нових композиција.
– Е, ово је већ безобразлук! – јекну увређено друштво трљајући очи.
– Откуд сад ова напаст?
Али с њим се брже сврши. Пронађе власт (и она је мало била прилегла да проспава слатко и мирно) да те композиције драже народ на буну и, разуме се, млади композитор због тог свирања би затворен као револуционар.
– Тако, разуме се, шта ту дурличе као будала! – рече јавно мњење задовољно, зену слатко, окрете се на другу страну и заспа цело целцато, опет слатким дубоким сном.
Паметни људи: каква музика, какви бакрачи! „То код нас не може да буде!“
Још се две-три оваке појаве десише, и то беше све.
Тако у овом друштву прође сваки који год хтеде предузети какав рад. И политичар, и економ, и индустријалац, сваки је морао пропасти.
Сетим се једног познаника, Србина, и ми их имамо таквих доста.
Човек доста имућан, живи од прихода; једе, пије, задовољан, и не трпи никог што ради, а он сâм ништа не ради. Пуначак, трома хода, иде улицом, а лице направи зловољно кисело. Љути се на све што само личи на ма иакав било посао и рад.
Прође поред бакалнице. Застане, климне главом с презрењем, па јетко изговори:
„Бакалин!… Трице! То ми је бакалин, као да га не знам! Наређао три-четири тањирића, па се начинио трговац. Изеде ме свака мука!“
Прође, рецимо, поред гвожђара, и застане. Гледа са истим презрењем, и дода јетко, пакосно:
„И он гвожђар! Обесио три-четири ланчића о зид, па се начинио трговац… Којешта!… Изедоше ме којекакве будале!“ Тако прође по целом месту, и пред сваком радњом, па ма каква била и ма чија, застане и прогунђа љутито:
„Којешта, и тај нешто ради, као да га не знам?!…“
Причајте му о чему хоћете и о коме год хоћете што нешто ради и предузима, он ће сваког наружити и омаловажити.
– Познајеш ли Мику?
– Познајем! – вели с досадом, кисело.
– Диже фабрику?
– Будала! Он и фабрика!… Е, то ће тек бити фабрика. Којешта!
– Марко покреће лист – кажете му.
– Марко покреће лист!?… Будала! Као да га не знам!.. Којешта! Марко и лист! О, што ме љуте којекакви лудаци!
Нико за њега не вреди. Сваког, ако би само и помислио да какав посао предузме, одмах прогласи за будалу. Штета те још више таквих немамо, али постепено напредујемо, и неће дуго проћи а у изгледу је да стигнемо ову идеалну земљицу у којој сам провео неко време.
―――
На мирној површини устајале, смрдљиве водене масе по којој се ухватило зеленило, појавило се, искочило неколико таласића, жудећи да се отму, да полете некуд више, али се брзо вратише маси; зеленило опет све покри, а мирну површину ништа више не уздрма, никакав се талас више не подиже.
Ух, како се осећа задах устајале воде која се не миче! Дави, гуши. Ветра дај да крене непомичну трулу масу!
Нигде ветрића…
Извор: Домановић, Радоје, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд 1905.
Радоје Домановић 