Сваког чуда у нас

Два пријатеља пролазе поред Управе фондова. Било је вече. Цело надлештво осветљено, као и сва у Београду, електричним осветљењем. Они нешто у разговору застадоше баш пред самим вратима Управе.

У тај мах изиђе један од чиновника Управиних, и одједном се осети страховит задах гаса. Онај чиновник што изађе из надлештва осветљена електричним осветљењем сав смрди на гас, као да се у гасу окупао.

— Откуд то да сад овај тако удара на гас? — упитаће први у чуду.

— Ваљда се просуло какво буре с гасом у Управи фондова. Они сигурно купују на више за осветљење да их јевтиније кошта! — објашњава други пријатељ.

— Ама какво буре с гасом у Управи фондова? Видиш ли да светли електрика?! — опет ће први.

— Чудновато, онда не разумем!

— Ни ја вала! Овај се морао купати у гасу.

— Тхе, уосталом сваког чуда у нас!

„Страдија“
7. април 1905. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.