Није благо српској деци!

Једаред смо с радошћу јавили вест како је један стари директор у пензији, кад је осетио болан преболан да му се ближи крај животу, позвао у свој стан два своја друга, опет пензионисане директоре, који као и он располажу великим капиталима и имањем. Кад су ушли к њему, он им сузним очима причао како треба учинити омладини, школи, како ваља основати дом у коме ће сиротни становати и имати храну и потребе. Сви су плакали, и сви су, како смо били извештени, написали тестаменте, завештали по стотину хиљада динара на тако племените цељи.

— А и коме би? — рекло је јавно мњење. — Они немају своје деце, нигде никога свога, а век су свој у школи провели.

Служили су за живота школи и просвети, па су, штедећи од уста, учинили да и после своје смрти дуго и дуго, вечно служе омладини српској.

Сви смо се радовали, тада смо донели белешку „Благо српској деци“.

Али, на жалост, није тако. Та три матора Србина, та три човека без икога свога, они који су век у школи провели, сада имају, како смо извештени, прече ствари од просвете, од омладине српске.

Један од њих спрема се да завешта прангију Вазнесенској цркви.

Други је поручио неком митрополиту двадесет пето џубе са поставом од хермелина.

Трећи оставља виртшафтерки.

Као што видите: није благо српској деци код оваквих.

„Страдија“
7. април 1905. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.