Празник рада

Затекох мог пријатеља за столом по ручку, пије каву и сам се смеје.

— Ти си врло расположен — рекох.

Он се смеје.

— Да ниси добио на лозу?

— Седи молим те, седи, смејаћеш се и ти, само кад ти испричам ово чудо што ми се десило.

Седох, и запалих цигару.

— Познајеш ли ти мога брата?

— Перу?

— Јес’, јес’, њега!

— Познајем, како не бих познавао.

— Шта он ради?

— Колико га ја знам, изгледа да не ради ништа, а иначе, ко га зна, то ћеш ти знати боље.

— Ја га, као његов брат, знам исто толико. Мало је у селу, тамо врљка, пије вруће ракије, иде са сељацима по лову, прича им о социјализму и о новим идејама, па кад га сељаци изгустирају дође овамо у Београд. Седи код мене, ту руча, вечера, пије, спава, дам му по неку пару џепарац, па кад му се и залудничење на тај начин досади, он иде у село. Ето, откако је, тако живи. Синоћ је дошао овамо возом и важно, озбиљно, намрштен, преко свога обичата, рече ми: „Имам с тобом један важан разговор!“

— Какав? — питам.

— Доцније, кад вечерамо, рећи ћу ти.

— Ја се, као што ме знаш, закачио синоћ с друштвом, па вечерасмо у ме’ани, и литар по литар, седесмо к’о људи до три јутрос. Дођох кући и таман легох уморан, мамуран од пића, а таман ме поче хватати онај дубок, сладак сан после дугог неспавања кад трепти слатко и пријатно сваки дамар на телу, а човек осећа како чисто тоне, плива по постељи, рони дубоко, а пред очима се рађају пријатне, миле слике, док одједном неко ме узе дрмати, осећам како ме нека рука извлачи из тог слатког мира, осећам хоће да ме одвоји од среће, отимам се у сну, не дам се и заривам се дубље под јорган; не помаже, она рука опет ме гони, опет ме вуче све јаче и јаче, ја се јаче отимам, упињем се очајно да не подлегнем, као да се престола лишавам, али та гадна рука беше јача, и ја подлегох — и пробудих се, управо полубудан погледам ко је то што ме вуче. Угледам неко лице нада мном, видим руку која ме држи чврсто за раме и дрма, и дрекнем:

— Шта је? … Шта хоћеш од мене?

— Па јуче сам ти казао! — чух глас и учини ми се као да се цела непријатност на томе свршила; окренем се задовољно, заријем се у постељу и предадох се наново слатком сну, а оно „јуче“ изазва некако пријатне успомене. Док одједном опет дрмања, осећам како ме опет нека напаст одваја од мог спокоја, од раја, отимам се, не дам се, кријем се под покривачем, али не помаже надвладан сам, и ја дрекнем колико ме грло доноси:

— Остави ме на миру, безобразниче!

— Али важно је, ево већ свиће! — рече тај.

— Па што ме се то још тиче?

— Па знаш ли шта је данас?

— Остави ме, или… — почех.

— Јеси ли луд, молим те, знаш ли шта је данас, а ево већ свиће!

— Ја само знам то да ме оставиш на миру! — дрекнем и скочим на нападача онако мамуран, дремљив и сањив. Нападач је, тек познадох, био мој брат.

— Који ти је ђаво? — викнем. — Што ме не оставиш на миру? …

— Па знаш ли шта је данас?

— Шта је, да је, ја хоћу мира, торњај се напоље!

— Молим те, данас је први мај.

— И ако је, торњај ми се с очију!

— Па дај ми банку.

— Какву банку, битанго!?

— Па први мај!

— Па зар, ако је први мај, морам да ти дам банку?!

— Дај ми, молим те, ето већ свиће, данас идемо сви ми другови у Топчидер да прославимо Празник рада! Данас је Празник рада, зар не знаш?

Од све муке ударих у смеј. Дадох му да купим себи мира. Он оде; а мене тек онда узе смеј. Празник рада! Целог века ништа не ради, али Празник рада енергично прославља! Ето, то ми сад нешто дође на ум, па се сам смејем.

Нисам се смејао. Мене растужи оно што сам чуо.

Колико ли њих, боже мој, прослављају овакав Празник рада!?

„Страдија“
13. март 1905. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.