Tag Archive | Neradnik

Иступање на III конференцији за школску хигијену и народно просвећивање

III конференција грађана београдских
Држана 23. јануара 1905. год. код „Коларца“

Председавао председник
Милан Ј. Андоновић
Проф. Вел. Школе

Почетак у 9¼ часова пре подне.

[Конференција је започета уводном речју председника М. Ј. Андоновића,и врло брзо је попримила карактер јавних расправа какве је Домановић у својим делима пародирао. Ради уштеде простора, одломак ће бити ограничен само на оне делове у којима је Радоје добио реч, што је донекле штета, јер се губи на сликовитости сцене, али надамо се да ће и ови кратки исечци пружити довољно јасну слику. Пре директно цитираног дела, било је осам различитих говорника, с нимало кратким излагањима. Прим. ур.]

Михаило Јовић. – […] Али, што се тиче ручнога рада, о коме се говори у четвртој тачки резолуције, ја не признајем збору компетенцију, да он може да реши једно такво питање о ручном раду. Ја пристајем, да поднесемо и ту жртву, да се и таквим питањима бавимо, само, молим вас, да изберемо један одбор, јер ако буде сваки од нас своје мишљење заступао, неће никад ништа од нас бити. Показаћемо само, да смо Срби и ништа више!

Радоје Домановић, књижевник. – Изгледа ми, да смо се ја и г. [Миливоје] Тадић чекали. Он је казао, да би волео, да чује још којега предговорника, па онда да узме реч. А ја опет волим, што сам дошао на ред после њега, и чуо, како он удара у фине жице.

Код нас Срба има две врсте људи: једни, који нешто хоће, и други, који неће ништа. И међу тим, који неће ништа, увек има елемената, који хоће да сметају онима, који нешто добро желе. Молим вас, сутра нека дођу десет памуклијаша, и нека кажу: да се договоримо код Коларца, пошто ћемо на идућем вашарау продавати памуклије. На тај договор дођу и други, који хоће да смешају и револуције и еволуције, и други свет сваке сорте, и онда се почну договарати. На том збору памуклијаша устане неко, па каже: Молим вас, ја сам тишлер, шта је са даскама? Устане други по занимању шустер, па каже: А молим вас, шта је са ципелама, шта је са кожама? За тим, устане трећи, па каже: шта је са хлебом, шта је са брашном?

Ја бих био за то увек, да такви људи, који су друге струке, другог позива, и који би хтели сасвим друго нешто да се реши, нека сазову конференцију, па нека се на њој договарају специјално о својим стварима. А оне људе, који су дошли на ову конференцију, и хоће о нечему другом да се договоре, нека оставе на миру, да се о својим стварима људски договарају.

Г. предговорник Тадић је мишљења, да оваква питања треба да се решавају код нас у Србији, као што то бива у страним западним државама путем еволуција и револуција. Ми нисмо тај страни свет. Кад ми постанемо Енглези и Французи, онда ћемо и ми тако да питања решавати. Али за сада, ми морамо да решавамо онако, како се код нас те ствари могу решавати. Оно истина, и у нас се покадшто чудновато ради, устане, на прилику, један посланик па каже: сви Срби треба да живе у води, као што живе рибе. На то му други каже: па, молим вас, како ћемо живети у води као рибе, кад немамо шкрга; направите нам шкрге, па ћемо живети као рибе.

Председник. – Молим вас, господине Домановићу, говорите о ствари.

Радоје Домановић. – (продужује): Ја сам за то: ко хоће да говори о хигијенским приликама, нека говори само о томе, а који би хтели, да се о нечему другом договарају, нека иду у другу кавану.

Др. Светозар М. Марковић. – Господо, присутници ове конференције могу се поделити у две групе, на оптимисте и песимисте. – Ви знате значај тих речи; управо, једни, који хоће да раде, и други, који би хтели да остане стари каламбур, који данас влада […]

[…]

Миливоје Тадић, правник. – Г. Домановић и г. др. Марковић, не разумевајући мој говор, пали су у грешку, из које су извели закључај, да ја спадам у ону групу људи овде, који одричу сваки рад томе одбору. Питања, која је г. др. Марковић третирао, јесу друштвена питања, и господа, која су учествовала у дискусији, она су почела гледати, и разматрати узроке свих зала друштвених, наравно, на свој начин. Не схватајући та друштвена зла, г. др. Марковић, – а са њим се у начелу слаажу сва господа говорници, – предлаже нам избор одбора, који би имао за задатак, да изврши известај препорођај […] Све културне тековине, све оне лепе ствари, којима се одушевљава г. др. Марковић, резултат су од победе радничке странке, која је, узев политичку власт у појединим самоуправним чињеницама – општинама, могла да изведе те ствари, или која је својим јаким организацијама приморала било државу било самоуправна тела, да на тако добрим основама, како је г. др. Марковић изнео, постави просветне установе. А што је пак код нас на овако мизеран и по огромну масу народа убиствен начин основана школска настава и школовање, узрок је, што је сву власт у држави и самоуправним телима приграбила у своје руке капиталистичка класа, док напротив радничка класа за сада својим слабим организацијама не може да даје тако јаког отпора тој капиталистичкој класи […]

Радоје Домановић. – Кад је г. Тадић тако почео говорити, ја ћу онда да говорим о словенској филологији! (осмејкивање)

[…]

[након дуже расправе која се није дотицала школске хигијене, приступило се избору чланова одбора, прим. ур.]

Др. Св. М. Марковић. – […] ако ко има против ове кандидационе листе, нека говори слободно.

Рад. Домановић. – Ја бих желео прво и прво, да видимо, да ли су ови људи овде. Ако ко није овде, он не води рачуна о овим стварима, и не интересује се њима, те држим, да би требало одавде да се изабере одбор.

Др. Св. М. Марковић. – Ако Ви, г. Домановићу, сматрате, да треба одавде да се изабере одбор, сазовите Ви конференцију, јер ја не могу да имам посла с људима, који неће да раде, ни да долазе на седнице, него седе у каванама. […]

Конференција је трајала до 11¾  час. пре подне.

 

СТАЛНИ ОДБОР: Милан Ј. Андоновић, Борислав Б. Тодоровић, др. Коста Д. Николић, Мих. Ј. Викторовић, Г-ђа Јелица А. Весовићка, Лазар Ј. Обрадовић, Васа А. Симић, Др. Свет. М. Марковић.

ЗАМЕНИЦИ: Бор. Ј. Поповић, Др. Мил. Н. Јовановић, Жив. Ј. Јуришић, Мих. Вукчевић, Станиша С. Станишић, Мих. М. Станојевић, Лепосава Бошковићева.

Напомена: Овај је одбор у неколико доцније измењен из разлога, што неки изабрани „нису могли“ на седнице долазити.

 

Извор: Марковић, Светозар М, Три јавне конференције за школску хигијену и народно просвећивање (по стенографским белешкама), Београд 1905, стр. 111–165.

Празник рада

Затекох мог пријатеља за столом по ручку, пије каву и сам се смеје.

— Ти си врло расположен — рекох.

Он се смеје.

— Да ниси добио на лозу?

— Седи молим те, седи, смејаћеш се и ти, само кад ти испричам ово чудо што ми се десило.

Седох, и запалих цигару.

— Познајеш ли ти мога брата?

— Перу?

— Јес’, јес’, њега!

— Познајем, како не бих познавао.

— Шта он ради?

— Колико га ја знам, изгледа да не ради ништа, а иначе, ко га зна, то ћеш ти знати боље.

— Ја га, као његов брат, знам исто толико. Мало је у селу, тамо врљка, пије вруће ракије, иде са сељацима по лову, прича им о социјализму и о новим идејама, па кад га сељаци изгустирају дође овамо у Београд. Седи код мене, ту руча, вечера, пије, спава, дам му по неку пару џепарац, па кад му се и залудничење на тај начин досади, он иде у село. Ето, откако је, тако живи. Синоћ је дошао овамо возом и важно, озбиљно, намрштен, преко свога обичата, рече ми: „Имам с тобом један важан разговор!“

— Какав? — питам.

— Доцније, кад вечерамо, рећи ћу ти.

— Ја се, као што ме знаш, закачио синоћ с друштвом, па вечерасмо у ме’ани, и литар по литар, седесмо к’о људи до три јутрос. Дођох кући и таман легох уморан, мамуран од пића, а таман ме поче хватати онај дубок, сладак сан после дугог неспавања кад трепти слатко и пријатно сваки дамар на телу, а човек осећа како чисто тоне, плива по постељи, рони дубоко, а пред очима се рађају пријатне, миле слике, док одједном неко ме узе дрмати, осећам како ме нека рука извлачи из тог слатког мира, осећам хоће да ме одвоји од среће, отимам се у сну, не дам се и заривам се дубље под јорган; не помаже, она рука опет ме гони, опет ме вуче све јаче и јаче, ја се јаче отимам, упињем се очајно да не подлегнем, као да се престола лишавам, али та гадна рука беше јача, и ја подлегох — и пробудих се, управо полубудан погледам ко је то што ме вуче. Угледам неко лице нада мном, видим руку која ме држи чврсто за раме и дрма, и дрекнем:

— Шта је? … Шта хоћеш од мене?

— Па јуче сам ти казао! — чух глас и учини ми се као да се цела непријатност на томе свршила; окренем се задовољно, заријем се у постељу и предадох се наново слатком сну, а оно „јуче“ изазва некако пријатне успомене. Док одједном опет дрмања, осећам како ме опет нека напаст одваја од мог спокоја, од раја, отимам се, не дам се, кријем се под покривачем, али не помаже надвладан сам, и ја дрекнем колико ме грло доноси:

— Остави ме на миру, безобразниче!

— Али важно је, ево већ свиће! — рече тај.

— Па што ме се то још тиче?

— Па знаш ли шта је данас?

— Остави ме, или… — почех.

— Јеси ли луд, молим те, знаш ли шта је данас, а ево већ свиће!

— Ја само знам то да ме оставиш на миру! — дрекнем и скочим на нападача онако мамуран, дремљив и сањив. Нападач је, тек познадох, био мој брат.

— Који ти је ђаво? — викнем. — Што ме не оставиш на миру? …

— Па знаш ли шта је данас?

— Шта је, да је, ја хоћу мира, торњај се напоље!

— Молим те, данас је први мај.

— И ако је, торњај ми се с очију!

— Па дај ми банку.

— Какву банку, битанго!?

— Па први мај!

— Па зар, ако је први мај, морам да ти дам банку?!

— Дај ми, молим те, ето већ свиће, данас идемо сви ми другови у Топчидер да прославимо Празник рада! Данас је Празник рада, зар не знаш?

Од све муке ударих у смеј. Дадох му да купим себи мира. Он оде; а мене тек онда узе смеј. Празник рада! Целог века ништа не ради, али Празник рада енергично прославља! Ето, то ми сад нешто дође на ум, па се сам смејем.

Нисам се смејао. Мене растужи оно што сам чуо.

Колико ли њих, боже мој, прослављају овакав Празник рада!?

„Страдија“
13. март 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Ко је гладан?

Како за све невоље народне људи — прваци воде рачуна, то су и овде узели на се тешко бреме народни оци: да се „народ из’рани — јер отаџбини треба синова који ће је од зла бранити“. Писма црвене боје, упућивана народу од њихних пријатеља, чинила су своје, и, наједанпут, створи се гладна година како се нигде не памти, а то ли у Србији. Закон се створи. Поче решавање. Одбори општински заседали су ваљда и по десет пута — решавали и решавали; час је оскудних 15; час 45; некад 80, а богме последње решење нађе и „стотину оскудних“ — који ће поскапати ако им се не притече у помоћ. А што ли се ова решења мењају кад је закон све тачно определио?!! Сигурно ради тачнијег и правилнијег распореда. Звати су и попови и учитељи, и економи и капетани — и би решавања. Резултат је био овакав: гласањем се показало да општина неће никакво задужење, јер је за задужење гласало од 350 п. глава једва 35! Али после подуже бриге, резултат је сасвим промењен, јер је кукуруз добило 90 људи по 100 килограма!! Питате се — читаоци наше Страдије — откуда то? И као чудите се. Немојте, но се сетите да ми имамо све уређено, све исправно, тачно; сетите се да смо ми житељи Србије! Гладан је и онај ко је нашао педесет џакова чисте пшенице, 6 кола кукуруза, 20 казана ракије, 3 сена, и који има две добре краве и 12 брава оваца! Тако су решили, прогласили и њега за гладног, па квит.

И он је огладнео кад је вид’о „онак[в]о тачно разумевање закона“ и онак[в]о помагање гладних, па још ако је он зет председников, или одборников!

Гладан је и онај који има две краве, једног коња, седам оваца, пет казана ракије, једно сено, а порез држави није платио за пуних пет година.

Јест и он је гладан, јер му је један демагог казао, на његову жалбу, ово: „Морате сви добити по колико се има, ми морамо настати, јер нама ви требате.“

Гладан је и један што има седам ланаца најбоље земље, а цело лето спава у хладу свога дворишта, где га двори домаћица са крчагом хладне воде са „врела“. Овога узимају ђаци за пример кад прочитају пословицу: „Бог даје тежаку, а не лежаку.“ Први и други имају још десет ланаца земље, е али они су гладни. Последњи и не мисле на плаћање порезе. Гладни су и њих тројица што немају ни корена нити плаћају порез — ресићени су, иако су у пуној снази. Према овоме, глад је тако распрострањена да сумњам те неће опити цео свет. Сад се чуде ђаци у школи; чуде се учитељи и попови, чуде се добри и радни људи, па се чак чуде и нерадници — безјаци, најгоре лењштине сеоске, шта би и шта се ради.

Многи говоре да ће се добити и сланина, те да се и она дâ гладнима да се не затре нација. Чак је негде и један учитељ коме је и жена учитељица тражио 300 кила кукуруза. Кмет му је таст.

Ето тако се ради у Србији, тако се дели храна изгладнелом народу.

Безмало па да зажели човек да имамо каквог Мојсија, који би нас водио по пустињи докле год не изумре овај покварени нараштај.

Да ако би млађи бољи били, јер овако ћемо и на њих рђаво утицати.

„Страдија“
10. фебруар 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.