Судбина манастирске квочке

Некакав калуђер, отац Митрофан, у манастиру у Св. Гори, одређен је да чува манастирски виноград. Да би се како год разгалио у овој пустој, досадној, калуђерској самоћи, отац Митрофан насади квочку, која му изведе дванаест малих лепих пилића. Сваког јутра и вечера ’ранио би отац Митрофан ове мале симпатичне душице. То му беше најмилија забава. Миловао пилиће, тепао им, појио их водом из уста, а они су ту мало пијукали и тако му они беху одано друштво у тој самоћи, једина нежност и милошта. Куд би он кренуо, а пилићи би за њим, за својим хранитељем.

Е, али радост његова би кратког века.

Једног дана га потказаше управи. Бану у собу манастирски момак код архимандрита, поклони се и смирено рече:

— Заповедајте, старче, на сабор.

— Шта ли је то тако важно? Искупила се отмена свештена лица у салу. Један поче оптужбом како отац Митрофан, противно светој уредби манастирској, противно одлукама васељенских сабора, држи у винограду квочку. — Страшно! Та за име бога квочка је женско, то тек не иде!

И одлучише да се квочка закоље, пилићи хране до даље наредбе, а отац Митрофан да се отера у други виноград.

Ето како се гаји света вера, ето докле су дотерали свети испосници, јуре квочке да наместо њих држе младе слушкиње!

Чини ми се да је добро казао Љ. Вуличевић, кад је у својој давној, симпатичној књизи „Моја мати“, горко и болно узвикнуо:

— Постадох калуђером, престадох човјеком.

Страшно је то кад то вели човек који је и сам био калуђер и, како он сам вели, утекао је из манастира да би се вратио Богу, вратио светлости, правди и поштењу. Он их добро зна, а коментара овоме не треба.

„Страдија“
3. фебруар 1905. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.