Tag Archive | Kaluđer

Судбина манастирске квочке

Некакав калуђер, отац Митрофан, у манастиру у Св. Гори, одређен је да чува манастирски виноград. Да би се како год разгалио у овој пустој, досадној, калуђерској самоћи, отац Митрофан насади квочку, која му изведе дванаест малих лепих пилића. Сваког јутра и вечера ’ранио би отац Митрофан ове мале симпатичне душице. То му беше најмилија забава. Миловао пилиће, тепао им, појио их водом из уста, а они су ту мало пијукали и тако му они беху одано друштво у тој самоћи, једина нежност и милошта. Куд би он кренуо, а пилићи би за њим, за својим хранитељем.

Е, али радост његова би кратког века.

Једног дана га потказаше управи. Бану у собу манастирски момак код архимандрита, поклони се и смирено рече:

— Заповедајте, старче, на сабор.

— Шта ли је то тако важно? Искупила се отмена свештена лица у салу. Један поче оптужбом како отац Митрофан, противно светој уредби манастирској, противно одлукама васељенских сабора, држи у винограду квочку. — Страшно! Та за име бога квочка је женско, то тек не иде!

И одлучише да се квочка закоље, пилићи хране до даље наредбе, а отац Митрофан да се отера у други виноград.

Ето како се гаји света вера, ето докле су дотерали свети испосници, јуре квочке да наместо њих држе младе слушкиње!

Чини ми се да је добро казао Љ. Вуличевић, кад је у својој давној, симпатичној књизи „Моја мати“, горко и болно узвикнуо:

— Постадох калуђером, престадох човјеком.

Страшно је то кад то вели човек који је и сам био калуђер и, како он сам вели, утекао је из манастира да би се вратио Богу, вратио светлости, правди и поштењу. Он их добро зна, а коментара овоме не треба.

„Страдија“
3. фебруар 1905. године

Митрополитова женидба

Предговор песми

У Индији није вера као наша, нити се главар цркве зове митрополитом, али ја сам ради наших читалаца назвао тако, јер се онда боље разуме, а и место њене вере учинио сам као да су наше вере. По свој прилици, можда је то био неки католички ерцбишоф.

Нетко бјеше Митрополит Силни,
бјеше, брате, у земљи Инђији,
у Инђији, у земљи далекој:
преко мора четрдесет конака,
преко мора да не видиш дома.
Кажу, брате, и причају људи
да се јунак врло осилио,
не боји се никога до Бога:
Бога мало, а цара нимало.
За везира никад и не мисли,
А за пашу ко за дора свога.
Он је јунак мудар и разуман.
Учио је књигу у Индију,
у кинеску земљу одлазио,
те ту, јунак, књигу притврдио,
богословље тамо изучио
православној што требује цркви.
Ал’ је јунак силан и обестан:
не кабули што у закон пише,
не кабули књиге инџијеле,
не поштује реда од старина,
закон му је што му срце жуди,
што не жуди, у канон не пише.
Кулу пење Митрополит Силни,
кулу пење од десет тавана
украј сињег мора дебелога.
Кад је пусту довршио кулу,
ударио стакла у пенџере,
пак је јунак кули бесједио:
„Што ћеш пуста украј мора, куло,
кад по теби нитко шетат нема;
мајке немам, а сестрице немам,
а јоште се оженио нисам
да по теби моја љуба шеће,
мањ да шеће виртшафтерка млада
штоно сам је јунак заробио
у Новоме Саду крај Дунава.
Ал’ тако ми Бога великога,
ако Бога има на свијету,
поломићу све каноне редом,
погазићу законе ’ришћанске,
поцепаћу књиге староставне,
поцепаћу псалтир и часловац,
’ванђеље ћу у огањ бацити,
нека гори, огњем сагорјело,
па се јунак хоћу оженити,
оженити најлепшом ђевојком
у Инђији, у земљи широкој,
да имадем од срца порода
и мушкога и ђевојачкога,
да ми има ко по кули шетат,
да не стоји украј мора пуста,
јер се мени, брате, не пристоји
виртшафтерку држат непрестано.
Насмеја се редом сва господа,
а шапатом збори сиротиња:
Митрополит живи невјенчано,
убио га закон и поштење!
Ја те бруке трпјети не могу.“
Тако јунак мисли у памети,
мисли јунак мисли свакојаке,
све мислио на једно смислио.
Пак дозива Ваистину слугу,
пак је њему тихо бесједио:
„Ваистино, моја вјерна слуго!
Ја имадем већ шездесет љета,
а јоште се оженио нисам;
врсници се моји иженише,
иженише и пород имаше,
а врснице моје разудаше!
Ја остадох самац на свијету,
као пусто дрво у планини.
Ја имадем изобила блага.
Имам блага колико ми драго.
Ја сам пусту сазидао кулу
украј сињег мора дебелога,
ал’ по кули нитко шетат нема!
Већ чу ли ме, Ваистина, слуго,
ти опреми претила дората
што га јашиш о Васкресенију
када идем на јутрењи цркви,
па отвори све ризнице моје,
узми блага колико ти драго,
пак се крени главом по свијету,
тер ти тражи за мене ђевојку.
Ако Бог да и срећа у Бога,
да ти мени вјерну љубу нађеш
што ће бити владичица цркви,
што ће бити свој земљи госпођа,
честита ћу тебе учинити:
узећу те себи уз кољено,
даћу теби за владику првог,
хоћу теби дворе саградити
поред мојих, а боље од мојих,
и још ћу те јунак оженити;
даћу теби моју виртшафтерку,
виртшафтерку младу за љубовцу!“
Кад то зачу Ваистина слута,
скочи слуга на ноге лагане,
поклони се до земљице црне,
господара у руку целива,
љуби њега у скут и у руку,
па му онда ријеч бесједио:
„Господару силни од силнијех,
зазор ми је у те погледати,
а камоли с тобом бесједити,
ал’ ти хоћу ријеч проговорит:
ја сам доста обиша’ свијета
од истока, паке до запада,
љепоте се сваке нагледао,
ал’ сам чуо ђе говоре људи:
у онога оца преподобног,
преподобног Симе калуђера,
кажу има љепота ђевојка:
што је земље на четири стране,
бутун земље турске и каурске,
и влашкијех седам краљевина,
и Инђије царства пространога,
љепоте јој у сву земљу нема.
Но чу ли ме, мили господару,
то би била владичица цркви,
то би била свој земљи гоопођа.
Но сам пођи, мили господару,
то ће Сими врло мило бити.“
Кад то зачу Митрополит Силни,
од радости на ноге скочио,
пак говори Ваистини слуги:
„Ваистино, моја вјерна слуто,
досад си ми вјерна слута био,
а одсада мио побратиме!“
Пак дозива виртшафтерку младу:
„Дед отварај попете сепете,
донеси ми господско одјело.“
Те се свлачи, па се преоблачи:
на се удри све нове мантије,
удри на се дибу и кадиву,
поноситу чоху сарајлију,
а сврх свега џубе венедичко —
док изнутра удрио поставу,
тридест ћеса отишло му блага,
а с лица му ни хесапа нема.
Па на груди метну одличија
штоно их је јунак задобио
за различна своја непоштења
и за многа, брате, безакоња,
јер је тако у земљи Инђији.
Удеси се како љепше може,
па узима мирисли помаду,
те бркове уфитиљи сједе,
сједу браду креше до појаса.
Кад се тако јунак опремио,
тад говори Ваистини слути:
„Ваистино, моја вјерна слуго,
ти отиди у подруме доње,
па ми спреми помамна дората,
оседлај га седлом шимшировим
а зауздај уздом позлаћеном,
пак напуни свих седам прангија,
па им придај праха огњенога
нека оде јека под облаке;
и објави по земљи Инђији,
хабер пусти на четири стране
да ја идем кроз земљу Инђију
да прегледам свете намастире
да ја видим шта попови раде,
јесу л’ цркве каконо требује;
нек’ одјекну звона свеколика,
нека народ дочеке припрема,
нек’ се пеку јањци и прасићи,
нек’ се спрема свака ђаконија,
ка’ што моме доликује чину,
нек’ кметови спремају дијурне
да на њима не остане клетва.“
Изведоше помамна дорина
и изиђе Митрополит Силни
те се дори на рамена баци.
Донесоше и крст позлаћени,
објесише о ункаш дорину.
С дјесне стране крста објесише
у коме је седамдесет ока,
с леве стране мјешину коњака
да не крива ни тамо ни амо.
И пукоше свих седам прангија,
и јекнуше звона са звоника,
ударише бубњи и свирале,
развише се крсташи барјаци,
зајечаше ситни таламбаси,
запјеваше црни калуђери
и диже се Митрополит Силни
диже с’ јунак Богом путовати
да он проси љепоту ђевојку
што ће бити владичица цркви,
што ће бити свој земљи госпођа.
Иде јунак мудро и разумно:
нити пљуну, ни на коња викну.
А кад дође гори намастирској,
кличе јунак као соко сиви:
„Калуђери, отварајте врата!
Оче Симо, спремај ми ђевојку!“
А кад дође близу намастира,
ту је јунак одјахао дора,
златног крста поби у ледину,
за крст часни привеза дорина,
скиде јунак мјешину с коњаком,
па засједе љути коњак пити,
мезети га језгром од ораја.
Кад се јунак мало окрјепио,
кад се тако мало поначини,
опет свога узјахао дору,
доћера га пред намастир бјели
пак у врата чизмом ударио
и прскоше врата у комаде;
у намастир дора нагонио,
примаче се светоме олтару,
крст позлаћен скиде са ункаша,
те је крстом врата отворио,
да он види тко је у олтару.
Ал’ да видиш чуда невиђена:
у олтару Сима калуђере
са некаквим оцем Макаријем,
мезетишу, пију вино ладно.
Кад то виђе Митрополит Силни,
он одјаха дора дебелота,
пак он њима божју помоћ виче:
„Здраво да сте црни калуђери!“
Калуђери љепше прихватише
и на ноге оба устадоше,
смакоше се један до другога,
те јунаку мјеста начинише.
Посједаше ладно пити вино,
пише вино неђељицу дана.
Кад се рујна накитише вина,
тадај рече Митрополит Силни:
„Браћо моја, црни калуђери!
Ја нијесам дош’о пити вино,
већ сам дош’о просити ђевојку.
Но чујте ме црни калуђери,
почуј мене оче Симеуне,
ја се јунак мислим оженити,
па сам чуо и кажу ми људи
да имадеш од срца порода,
да имадеш шћерцу мезимицу.
Приспела ти шћерца за удају,
љепоте јој у свој земљи нема
што је земље на четири стране:
бутун земље турске и каурске
и влашкијех седам краљевина
и Инђије, царства пространога,
пак дај мени шћерцу за љубовцу.
А тако ми моје вјере тврде,
честита ћу тебе учинити,
узећу те за владику првог,
да ми јунак сједиш уз кољено.
Ако ли ми не даднеш ђевојке,
кунем ти се Богом истинијем,
ако л’ Бога има на овијету,
ја је хоћу на силу отети,
макар русу изгубио главу!“
Кад то зачу отац Симеуне,
то је Сими врло мило било,
пак подскочи на ноге лагане,
па је јунак тихо бесједио:
„О главару од цркве ’ришћанске,
зазор ми је у те погледати,
а камоли с тобом бесједити.
Ал’ ти морам ријеч проговорит:
ја сам срећан да срећнијег нема
што ти просиш у мене ђевојку,
ал’ је моја цура иопрошена
за јунака оца Макарија,
и са њим сам свадбу устовао.
Кад то зачу Митрополит Силни,
мука му је и за јад му било,
своју јунак подавио браду,
пак је сједу у зубима гризе.
У образ му пламен ударио,
а очи му мутне и крваве;
зубма шкрипи, а песнице стеже,
крст убојни држи преко крила.
Погледује оца Макарија,
а поцикну грлом бијелијем:
„Кучко једна, црни калуђере,
зар је за те љепота ђевојка?
За тебе је псалтир и часловац
и житија свјатих апостола!“
Пак потеже крста позлаћена,
те удари оца Макарија.
Колико га лако ударио,
намах га је с душом раставио.
То је Сими врло мило било.
Руке шире, у лица се љубе.
Ижљегоше из светог олтара,
попеше се на чардаке горње
те ђевојка обилежје прими,
а јунаци свадбу устовише,
свадбу кажу за неђељу прву.
А кад прође неђељица дана,
вјенчаше га триста калуђера
и стотину мирскијех попова
и тридесет великих владика,
да се прича и приповиједа
доклен тече сунца и мјесеца.
Све је свето и честито било
и миломе Богу приступачно.

„Страдија“
9, 13. и 16. јануар 1905. године

Митрополитов мачор

Мој пријатељ дође ми блед, изнурен, уморан.

— Шта је, побогу?!

— Пропао сам! — рече, и обриса зној.

— Где си био?

— Код митрополита.

— А, тамо, то је којешта!

Он ми поче причати.

— Морао сам, брате! Морао сам! Ишао сам од немила до недрага за препоруку, па ништа. Најзад, рекоше ми да ме митрополит може спасти.

Шта ћу да радим, мора се ићи високопреосвештенству. Ћирица, љубазан, јави ме одмах, и ја чекам у ходнику. Кроз ходник промичу неке камилавке, неки попови, нека отромбољена, забринута лица, неки црвени појаси, неке групе сељака; сељаци лармају, нешто прете, нешто неће, говоре о попу горе него о коњу! Будибогснама, како ће се све то свршити!

Ја чекам и гледам шта се све ради. Врата се отварају и притварају, промаче нека женска у папучама, лепа, млада.

Јаој.

Она се насмеши. Један калуђер испаде пред њу и она га лукаво погледа, и стрча низ басамаке. Ко зна куда!

Утом момак јави:

— Изволите, господине!

Уђем. Високопреосвештенство стоји у једној соби, то јест у салону за примање.

Поклоним се, он ме благослови, пољубим му на неки начин руку, он мене у чело.

— Седите.

— Хвала лепо!

Седнем. Знам да је један мој пријатељ говорио о мени, о препоруци, и чекам да он почне.

Господин митрополит, његово високопреосвештенство поче да прича о џубићима. Каже како он има двадесет џубића. Прича ми колико је које платио, како је водио погодбу, где је које џубе правио. Све човек исприча.

— У Бечу, господине, одлично праве! — вели.

Ја се насмеших, климнух љубазно главом, као човек који моли, и додам:

— Јест. Тамо треба правити.

— Тамо, тамо, господине! Ето, видите мој нос! Јесте ли видели мој нос?

Погледам. Гледам. Нос велики, дугачак, црвен, вински, намазан нечим, непријатан утисак.

— Ето, видите, не може човек да има с људима посла. Велик нос… Чекајте, еј, е, ееееј!

Момак уђе.

— Дај коњак!

— Одмах!

— Личим, знате, ал’… Збиља — прекиде прво причање — јесте ли видели моју трпезарију?

— Никад овде нисам био.

— Изволите!

Уведе ме у салу свечану. Тамо неке чиније, тањири, тепсије, ђувечи, — једва прођосмо.

У другој соби пелене, гаће, џубићи, сукње.

Високопреосвештенство ме погледа и без сумње је разумео мој суморан израз, те одјекну:

— Е, ви’те, заборавио сам, молим вас, изволите у салу, па ћу вам после, кад препоруку за Русију напишем, рећи.

Уђосмо.

— Јесте ли видели ону икону св. Павла? …

— Мијау! — зачу се споља мачје маукање.

Високопреосвештенство метну у страну бројанице и погледа ме:

— То је мој Маринко! — рече победоносно. — Хоће да уђе. Јадни Маринко.

— Молим, „преосвештенство“! — узвикнем поносно, скочим и отворим.

Ја мрзим животиње, а мачке специјално, али препорука ми треба.

Упаде мачак.

— То је мој Маринко! Оди, Маринко! — рече преосвештенство. Мачак диже реп и скочи му на крило. Преосвештенство га поглади по репу и мачак поче прести…

— Маринко, мој Маринко! — поче преосвештенство. Па, дакле, ви велите после… Маринко, миран! … — Ух, да знате што је добар Маринко! …

Преосвештенство застаде. Тишина. Не говори ни он, ни ја.

— Мру, мру, мру! — преде мачак, а он га глади по леђима. Мачак кочи реп и умива се, трља главу о мантију његовог преосвештенства и преде даље.

— Како вам се допада постава на овом џубету? — прекиде тишину преосвештенство.

— Одлично, врло дивна!

— Јест, а знате ли…? Маринко, мир Маринкооо!

— Мијау! — рече Маринко. — Мијау, мијау! — продужи Маринко.

— Вама, дакле, треба препорука.

Ја устадох понизно, поклоним се и кажем:

— Преосвештенство…

— Ја, ја! … Нисмо…

— Мијау!

— Знате, мој Маринко хтео би напоље.

— Хтео би напоље! Молим преосвештенство, рекох — ја ћу отворити.

Отворим. Мачор изиђе.

— Видите, господине — поче преосвештенство — мој Маринко је урихтан… А вама треба писмо! Сад! Знате шта? — прекиде он. — Ово џубе кад сам био… Немам времена да вам објасним. Мој нос, знате…

— Мијау!

— О мој Маринко!

— Отворићу му, преосвештенство.

— Сирома Маринко! — Отворите му, господине! Ја ћу вам написати писмо.

Он оде. Ја остах сам. Отворим врата мачку. Мачак диже реп, врчи, трља се о мене, ја, опет, гледам шта ће да буде са мачком његовог високопреосвештенства.

Занимам се ја гледањем и разгледањем сале. Митрополит пише у другој соби, док мачак прекиде свету тишину речима:

— Мијау, мијау!

Митрополит промоли главу и рече благо:

— Молим вас, мој Маринко ’оће напоље!

— Одмах ћу га пустити, преосвештенство!

Отворим врата и мачак оде.

Разгледам: у једном крају сале неке папуче. Таман почех размишљати о папучама, а тек на вратима опет гребање и маукање.

— Мијау!

Преосвештвенство се појави, насмеши се љубазно и благочестиво рече:

— Молим, господине, мој Маринко хоће унутра!

— Молим, преосвештенство! — рекох и устанем.

Маринко уђе. Преосвештенство пише писмо.

Лепо време. Прозори отворени. Маринко преде и трља се о мене. Мене савлада срам и стид, букнух сав, докопам Маринка, па кроз прозор! … Тресну!

Високопреосвештенство се појави.

— Е, извол’те! … — Хтеде да ми да писмо. Погледа. — Где је мој Маринко?

— Ја, знате… — почех.

— Ево писмо, па ви однесите кнезу Галицину, па онда…

— Мијау! — прекиде му мачак реч.

— Маринко! — рече тромо, старачки отегнуто.

Ја отворим Маринку.

Кад ме Маринко угледа, он фркну и кидну натраг.

— Ви сте га увредили! — рече очински преосвештенство.

— Нисам. Како то може бити!

— Маринко! — виче он благо, калуђерски.

Мачак сагледа мене, па кидну, као поливен.

— Молим, дајте то писмо да додам нешто! — рече преосвештенство.

Замислите шта је додао! Убио ми све! Биће вам најјасније кад кажем да су ме у Русији после петнаест дана ухапсили и протерали у Сибир! … Хеј! Због Маринка!

Људи, ви који молите, поштујте кучиће и мачке силних и обесних, јер иначе сте пропали, па ма какве квалификације имали.

„Дневни лист“
25. децембар 1904. године

Хајдук-Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића (5/5)

(Претходни део)                                                           

V
УСТАНАК СПРЕЧИ СТАНКОВ КОРИСТАН РАД

Таман се наш племанити витез опорави и отпоче и даље вршити свој узвишени позив за срећу и спас отаџбине, али га изненадни, немили догађаји сметоше у том мирном, кротком, али успешном послу, на велику штету за целу земљу.

Букну устанак. Зацикташе љути џевердари и замириса барут, Србију покри тама од хитрога праха и олова; у тој тами зазвечаше мачеви — затресе се цела земља.

Настаде покољ и реком се проли турска и српска крв да се њом оперу греси и купи слобода. Настаде страхота.

Станко и Омир се узврдали, па узнезверено и преплашено гледаху куда ли ће, на коју ли страну.

— Ух, боже!.. Ах, мајн Гот! … Та овде убијају… Ах, грозно ли мирише барут! … Ух, ух! … Убијају… То се не може издржати! — шапуће Станко у свом племенитом гњеву, и преза од најмањег шума заједно са својим верним и тихим Омиром.

Ускоро наш даровити хајдук заборави и куфере и креозот, па без душе превесла у чамцу преко на обалу. Погоди кола, па право у Ириг.

Али његова хајдучка крв не даде му да се ту дуго скраси.

Препречен тим срамним и нечовекољубивим догађајима да оствари своју велику замисао, и тиме спасе грешни народ српски, осећаше ипак као човек широка срца и племенитих осећања да је позван да опет укаже помоћи и поднесе нових жртава на олтар велике мисли народне. Није могао седети скрштених руку, морао је помоћи, дакле, браћи својој, и он не почаси часа, већ оде у манастир Гргетег те се покалуђери, и усрдно се мољаше богу да опрости Србима за оне варварске и нечовечне поступке према Турцима.

Свега му је једном пала на ум грешна мисао, те зажеле да погине онај гад турски што оцепи лист од треће деклинације да њиме чисти чибук.

После неколико дана у тишини манастирској испусти своју племениту и намучену хајдучку душу. Прњаворци манастирски причају да се сва шума засијала и замирисала на тамјан и босиљак… Хајдук Станко се посветио…

То је онај св. Станко, кога као свога патрона, празнују неки наши храбри филолози.

Слава му!