Tag Archive | Hapšenje

Поклон краљу (2/2)

(Претходни део)

Електричне лампе обмотане густом маглом кроз коју једва продире светлост; влажно, облачно, каљаво, језиво време. Ретко кога на улици. Тодор тражи, свраћа у сваку отворену ме’ану, прича свакоме своју невољу, неко га жали, неко се слатко насмеје. Такав је свет. Застајкује код затворених врата од кућа и ослушкује неће ли чути блејање. Пита сваког патролџију, пита и пролазнике. Један господин са подигнутом јаком жури из позоришта, нешто се замислио, док тек Тодор пред њега:

— Да ниси, бога ти, видео једног с јагњетом и једном белом овцом?

— Та иди до ђавола и ти и овца. Знам ти ја за овце. Јесам ли ти ваљда ја чобанин?! — осече се онај љутито и оде даље.

Тако је Тодор сву ноћ лутао кроз београдске улице. Зора га дочека мучна, невољна, изнурена и телесно и душевно, у очајању. Изгубио је сваку наду. Неколико је пута помишљао да скаче у Дунав, да се дави, а у таквом тренутку поткраде се у душу по један мали зрачак наде да још треба тражити, да ће се можда све лепо свршити, и Тодор запне кланцати даље.

Око 11 часова намера га намери на једног доброг човека, Пожали му се Тодор, а овај га лепо усаветова:

— Па шта ћеш у том крају? Иди ти, брате мој, право овако, еј, чак тамо горе, све овако право, па онда горе питај где је Тркалиште. Тамо се продаје стока. Тамо можеш наћи тога с јагњетом. Ако не буде продао, ти се лепо нареди с човеком. Дај му, богами, и нешто ћара, што рекну људи да је право, па мирна крајина! Штетити мораш, ал’ сад кад ти је таки случај…

— Море да штетим цело имање не марим… — поче Тодор.

— А ако онај буде продао, ти се од људи разбери ко је купио. Сад нема на пијаци јагањаца, те ће се лако знати ко је то једно купио. Кад сазнаш, а ти онда тражи тога. Рачунам да ма ко да га је купио, неће га клати до Св. Николе. ’Ајд’ сад, нека ти је са срећом!

Заблагодари Тодор и рече човеку да му неће бити на жао, само ако се добро сврши, припита га за кућу и име, па окрепљен надом оде на Тркалиште.

И заиста нађе га. Стоји онај близу једних кола с церовим дрвима, држи јагње у наручју, а један лепо одевен господин пипа по репу Тодорово јагње, и води се погодба.

— Не да продајеш, молим те, брате! — дрекну Тодор и притрча јагњету.

— Па ово је моје јагње, ја сам га купио — вели онај равнодушно, и окрете се господину па додаде — Тако, тако! … Није скупо у ова доба.

Тодор узео причати своју невољу, да би колико-толико умилостивио свога купца. Онај остаде хладан, па чак и хладнији постаде него што беше дотле.

— Ама, брате, све ја то знам, али ја сам јагње купио. Што си га продавао кад ти је требало.

— Да ти дам, брате, твоје паре само за јагње, а овца нека ти је алал!

Онај се насмеја. Тодор чисто посрну, осети како му запишташе уши.

— И још банку ћара! — вели Тодор чисто кроз сузе и погледом га моли, куми, преклиње.

— Не могу никако! — вели онај злобно. Он је знао да Тодора може сад уцењивати до миле воље, те је гледао да што више ћари у његовој невољи.

— Не иде никако. Стаде се Тодор жалити људма и питати шта може да ради у тој невољи.

— Жали се кварту! — вели му један.

Тодора као да сунце обасја, те брзо упита где је кварт. Онај му показа и Тодор одмах тамо. Пожали се члану каква му се невоља десила, а члан једва дочека што му се дала та ретка прилика да ту своју ревност покаже. Може му то донети можда још и класу, а већ орден не гине, и то орден за грађанске врлине и заслуге.

Брже-боље узе члан два жандарма, па потрча на Тркалиште. Нађоше оног прекупца.

— А ти ли си тај кесеџија? А знаш ли ти, море, за кога је то јагње? А?

Промуваше га мало жандарми, одузеше му јагње.

— Подај му његове паре, па нек се торња!

Овај се учтиво поклони, а Тодор на деветом небу. Остави Тодор овцу, па упрти јагње у наручја, те се пун среће и блаженства крете двору, и слатке слике његове скоре срећне будућности почеше му излазити пред очи. Тодор је дремао, и тек тек, кад удари о какав дирек, или се спотакне, он се тргне и погледа око себе.

Јави се маршалу. Жандарм га извести да маршал није ту, а затим га упита што долази. Тодор све то по реду исприча.

— Е, то си ти задоцнио, сад је 3 по подне. Упути га где ће да преда јагње и рече му да дође у 5 по подне па ће га јавити г. маршалу.

Тодор осети као да је скинуо неки терет с леђа. Оде, оде свеж, чисто некако одморен, као да је целу ноћ спавао на најбољем душеку. Стиже код „Тетова“ и одахну, а пред очима му почеше играти све лепше и лепше слике његове скоре будућности.

— ’Оће да види Дишко шта је Тодор! — мисли у себи, и мисао се развија даље како ће да пошље пандура за Дишка, а Дишко ће да се препадне, па кад дође, а Тодор се испрси, накашље и викне: „Где си ти досад?!“ „Па ја, знаш…“ шепртљи Дишко и увија капу рукама, а Тодор, разуме се, као познаник краљев, као човек који је у том месту, после поклона краљу, највећа власт, тек грмне: „Дишко, ’ајд’ у ’апс.“ „Молим те, Тодоре!“ преклиње Дишко, а тек Тодор дода кроз смеј: „Е, Дишко, то је за оне врљике што ми ти на кривду диже. Ти си мислио Тодор то заборавио, ал’ Тодор памти, мој брајко, па Тодор сад ’апси зато. Сад моја сабља сече, а твоја је некад секла.“

Исприча Тодор и Спири ме’анџији како га срећа послужила. Спири, како он каже, мило богзна како, а и Тодор не зна шта чини од радости.

Прибра се јадни Тодор, па поручи јело. Једе онако гладан и изнурен, па затим попи, уза своје слатке, срећне снове, близу литар и по вина. Задрема му се, а и не дремало му се. Он сељак, научио да легне рано и да устане у своје време, а сад ем неиспаван, ем толики штрапац, ем човек пио мало више вина него што је требало кад му ваља у 5 сати ићи краљу. Наслони Тодор главу на сто и заспа. Сања краља, златан „плајваз“, златне столице, велико златно право што му га је дао краљ на председништво „без промјене докле је крајине“, сања краљицу како скувала каву па га худи, а он вели: „Нека, море, пи ти, сад сам баш попио једну!“ „Е, чуда, боже, — вели краљица — пи[ј] то, бога ти, иако си пио!“ Тодор узео каву, срче, метнуо је на колено, па разговара с краљем о берићету. Док одједном неко га дрмну. Тодор прену, а над њим Спира ме’анџија.

— Шта је?

— Је л’ велиш ’оћеш код Краља?

— А, јес’, ја се видиш заспава! — рече Тодор и скочи као опарен.

— Колико велиш има сати? — пита Тодор.

— Шест, таман!

Тодора као да неко удари камџијом. Одједном стутну на врата као суманут и трчећи оде на више Балканском улицом. Туда он зна пут, ту му је, како он каже, некако „наопослу“.

Било је шест и четврт кад се Тодор јави маршалу.

— Е, па ти си задоцнио! Требао си доћи раније. Краљ је сада на седници, него дођи ти, Тодоре, сутра, па ћу те ја пријавити. Бићеш примљен, па после иди у село.

Није било право Тодору, ал’ шта је знао друго него се врати натраг „Тетову“.

Извече, одмах ти мало повечера, леже Тодор да спава како би сутрадан био што свежији. Није то, брате, ни лако с крунисаним главама говорити.

Нигде зоре, а Тодор већ на ногама.

Поручи једну врућу ракију адета ради и колико мало да попричека да се одјутри, па ће одмах, Боже здравље, у двор. Попи врућу, изразговара с неким сељацима и са Спиром, поприча куд иде, а њима то импонира, па га гледају с неким страхопоштовањем. Спира га чак понуди да попију још по једну врућу, боље ће, вели, говорити с краљем, а овоме се то допадне, те попише још по једну, и већ око седам сати Тодор се крете краљу. Неће он више да задоцшава. Прво се упути маршалату, ал’ тамо затворено, нигде никог. Тодор не клону духом, него се окрете ка главном улазу, али га стража препречи. Не да му ући. Узалуд Тодор прича све шта је и како је и како њега баш краљ лично хоће да види. Не да шиљбок опепелити. Све се то њега ништа не тиче.

Проба Тодор све што се може учинити, али ништа не помаже. Измаче се на средину улице, па стаде загледати у прозоре, али никог да види, Мислио је да ће се бар домаћица помолити, или ко од чељади, али нигде јава, нигде живе душе.

И Тодор изгуби сваку наду. Реши се да иде у село, јер у себи мишљаше: „Мора бити да краљ није код куће. Задоцнио сам опет. Поранио човек, па отишао својим послом, ете које је већ доба, а ја седим са Спиром па пијем врућу ракију. Тако ми и треба. Сад сам пропао!“

И Тодор се врати сломљен, тужна срца. Наврати на Спиру, те му рече збогом, па се крете право на железничку станицу. Воз је полазио у пола девет. Таман време. Извади Тодор карту, седе у вагон треће класе, машина писну и воз се крете.

Тодор забринут гледа кроз прозор и изгледа му сан све ово што се дешавало ових дана с њим. Раскрстио је већ са својим жељама и надама, чак га је место тога подузимао неки потајни страх, и место кметства, место председничког штапа, сада му је једина жеља била да му се никакво зло не догоди. Нека носи ђаво и јагње и овцу, нека иде све бестрага, само нека се све ово, што њему изгледа као какав чудан сан, све лепо и на миру сврши.

— Молим карте! — викну кондуктер и дрмну занета Тодора.

— Ја знаш бија до Београда, те одне’ краљу једно јагње, па ми се, знаш, догодила незгода, па сад к’о велим…

— Карту, брате!

— А карту… Еве! Тхе, ја знаш, баш велим Спири…

— Карте, молим! — виче кондуктер и иде даље прегледајући другима карте.

— Чудан неки свет! — мисли Тодор гледајући за њим.

Од најближе станице до свог села Тодор се упути кући… Требало му је читава два часа пропешачити. Мутно, сузно небо, магла притисла шуму и долину, пут раскаљан, над главом шуште гавранова крила, окисла стока чупка оно мало заостале траве по стрњикама. Тужно и досадно баш као и у души доброг Тодора.

— Но, само кад сам, богу ’вала, предао јагње, па сад шта је ту је. Рачунам да ми горе неће бити, ако не буде никакве вајде. Поклон је, а ко се на то љути. Види да сам се сетио ја њега, па ће се кад тад сетити и он мене. — Тако је размишљао Тодор клизајући по каљаву путу.

Али док је он таквим резоновањем утешен корачао кући, за њим се била дигла читава хајка.

Маршал исприча краљу о Тодоровој невољи због јагњета, а краљ се слатко смејао тој Тодоровој збуњености, па зажели да Тодора лично види. Брзо пошљу жандарма до „Тетова“. Врати се жандарм с понизним извештајем да је тај сељак отпутовао.

Ето ти малера!

Јави се Управи града Београда да се одмах известе све железничке станице и да се изда наредба да се човек такав и такав, из тог и тог места, по имену Тодор, одмах са дотичне станице спроведе Управи града Београда. Исто тако да се извести срески начелник тога среза у коме је Тодорово село да Тодора одмах упути натраг у Београд чим тамо стигне, ако се не буде раније вратио са које станице.

Управа такву наредбу из двора схвати као нешто врло опасно и страшно, па дода да се дотични Тодор стражарно спроведе.

Начелник срески схвати још страшније, и запне што више може да што ревносније задовољи краљевску жељу, а после му не гине бар одликовање или класа.

Кад је Тодор са оним својим утешним мислима пешачио, тада су га тражили по станицама, а начелник срески са два наоружана жандарма јурио је у галопу Тодоровој кући.

Тодор ни сањао није шта га чека. Таман он, прокисао, каљав и уморан, отвори вратнице свога дворишта, жељан одмора и да се гладан заложи јелом и којом ракијом, а у том тренутку га стегоше жандарми за руке, а глас капетанов грмну:

— А, стигао си ти што ровиш против краља, бунтовниче, сада ћу те ја научити како се ради против круне и власти!

Тодор се запањио од чуда. Какав бунтовник?!

Везаше га.

— Напред! — викну капетан — терај на станицу.

— Молим те као бога! — јекну Тодор.

— Терај зликовца! — виче капетан, а жандармски кундак нађе Тодорова леђа.

На Тодорову кукњаву изиђе жена из куће, па кад виде шта се ради, закука:

— Авај мени, шта ли је то несретник скривио!

— Скривио, ради против краља! — одсече се љутито капетан, а Тодор осети опет кундак.

Метнуше у воз везана Тодора, а с обе стране га чувају наоружани жандарми. Ту је и господин срески начелник. Свет се чуди, згледа се, а са страхом погледају господина полицајца.

Стигоше у Београд и капетан га лично са жандармима спроведе Управнику града Београда.

— Ево овог бунтовника!

— А, ха, ту је!

Управник нареди да се бунтовник затвори, а телефоном јави двору да је Тодор доведен у Управу.

— Нека га доведу мени! — јави се маршал.

— Спроведите га! — нареди управник и Тодора везана спроведоше.

Кад га изведоше пред маршала, а маршал удари у смех.

— Шта је то с тобом, несретниче, ако бога знаш?

— Ето, зло, господине!

— А што сте везали човека?

— Па он је бунтовник, таква је наредба.

— Какав бунтовник! Он је поклонио једно јагње Његовом Величанству, па Његово Величанство хоће да му захвали, те га зове.

Тодору пођоше сузе од радости, а маршалу од смеја.

— О, брате, малерозна човека! — говори, а тресе се од смеја.

Кад је Тодор изишао пред краља, и сам се краљ слатко смејао и нареди Тодору да му исприча од почетка па до сада. Тодор прича, а краљ се ухватио за трбух од смеја. Кад Тодор сврши, краљ му рече краљевско хвала и адета ради „поразговара са народом“:

— Рађа ли жито?

— Рађа!

— Имате ли цркву?

— Имамо!

— А имате ли попу?

— И попу!

— Пева ли попа?

— Пева!

— Тако. Збогом!

Тодор се поклони и изиђе.

Неће му више пасти на ум да чини краљу поклон. Видео сам га пре две године.

— Да немаш какво јагње да поклониш краљу? — нашалим се.

— Вала, не поклања више Тодор ни капетану, а камоли краљу. Није то лако, мој брате! А оног тутња, страховања и муке не дао бог ни душману.

— Јок, не поклања више Тодор!

Као у Страдији… (4/4)

(Претходни део)

III ИСТОРИЈА

О лакомислена и луцкаста историјо! Ти си у дубокој старости својој шенула мало, грешна учитељко народа, па се запричаш о свему и свачему без икаквих обзира и такта. Причаш о свему у старинској наивности и о ономе што треба и што не треба. Не умеш ни најмање да водиш рачуна о времену у коме си! Не иде то тако, честита старице! Друго је време данас. Ти бар знаш колико је пропатио српски народ, ти си сведок толиким патњама и јадима Србиновим, а ти видиш (ако још можеш видети без наочара које смо ти ми спремили) како је и данас у Србији. Зар је мало овој земљи што је „смутљиви елементи“ разоравају, зар јој је мало што јој чак и граматика смета да се прилике у земљи среде, да се Србија може мирно развијати и снажити у погледу културном, привредном и економском, већ хоћеш и ти својим наивним лапарањем да јој се попнеш на леђа!

Не прича се данас све што се зна, луцкаста старице, не иде то више! То тако не сме и не може остати. И хајде још и којекако да само причаш одраслима, маторима; то се још може и разумети, од њих већ треба дићи руке, ал’ ти се распричаш и међу децом. Узалуд ти намигујемо и гурамо кад се тако матора и излапела изланеш по штотод пред децом, што није за децу! Ништа то не видиш и не разумеш, као да су ти свраке мозак попиле. Будибокснама шта ти све не истандрљаш: те, не знам, овај владар био добар због тога и због тога, те онај био рђав и упропашћавао земљу, те рђави министри у двору тога и тога владара штетно су утицали на њега својим лукавим саветима и сплеткама између круне и народа и народ је због тога грцао у беди и невољи; те како је тај и тај владар био превртљив и поводљив према ћудима своје покварене околине, која је служила интересима туђинским, будући себична… Какве су то ствари луда историјо!? Зар се тако пред децом прича, матора будало?

Причај ти то друтом, широк ти свет, бирај земљу коју хоћеш! Вољ’ ти Енглеска, вољ’ ти Француска, вољ’ ти Русија, вољ’ ти Немачка, где год хоћеш, ал’ одсад у Србији нећеш говорити којешта! У Србији, док смо ми (данашњи министри) живи, причаћеш онако како ти ми кажемо, или га, вала, нећеш причати никако. Не морамо ми тебе трпети да нам развраћаш и квариш омладину. Ако не хтеднеш љуцки, наш ће Веља лепо тебе за јаку па пребацити у Аустро-Угарску, па се тамо лудирај до миле воље, ал’ код нас нећеш. Можемо ми, кад се наљутимо, протерати из земље и Устав са свима законима, а камоли тебе. Ако не можемо без овако добри’ плата, без историје можемо.

Одсад ће се ученицима отприлике овако предавати историја. Да почнемо са Историјом Срба.

Срби су једна грана великог словенског стабла и у прво време живели су негде далеко одавде у друштву са осталим Словенима.

Какви су били стари Словени?

Стари Словени су били добар и питом народ, а међу свима њима су били Срби најбољи. Они су веровали своју веру, чували стоку, радили земљу и слушали своје власти, које су богом дане. Они су још у оно доба били на врло високом ступњу културе, тако да се ми и данас морамо на њих угледати.

А шта је томе узрок да се у њих развије култура?

Томе је узрок што Словени (нарочито Срби) нису у то доба имали партија, које, као што је познато, разоравају живот народни. У старих Словена не беше ни радикала, ни либерала, ни социјалиста, ни напредњака, већ сви они беху ваљани и из тога доба се и налазе у чертама и резама речи тантуз, прсташ, нокташ (Черноризац Храбар).

Сви су они живели мирно, без трзавица, политичких теревенки и опозиционих новина (нису ни реч одјек имали, а камоли да имађаху лист Одјек), те су сви сложно слушали своје власти и у миру се развијали и снажили културно, привредно и економски. Они су љубили своју отаџбину, као добри и ваљани синови њени, те су избегавали све оно што руши срећу народну и поткопава корен мирног и правилног унутрашњег развијања и снажења земље: Нису они тражили Устав, законе, слободе политичке, слободу збора, слободну штампу и штетне ствари по земљу. Место свега они су се занимали патриотским радом, што сведоче речи које они имађаху, као што су: копати, орати, сејати, жети, мучити се, гладовати, данак, десетак, порез, кулук, ропска послушност, власт, окружни начелник, полиција, ’апсана, глоба, наредба озго, виши разлог, сређеност, стишавање страсти, итд.

Кад је чуо некакав цар (кажу да се звао Ираклије, како ли) како су Словени добри и ваљани, зажели јако да један део од њих себи примами да буду његови поданици како би своје царство оснажио и проширио. И он пошље свога доглавника да Словенима саопшти његову царску жељу, да најбоље награди скупоценим царским поклонима и да их умоли да се преселе у његово царство. Царев доглавник отиде у ту далеку словенску земљу и од свију Словена највише му се допадну Срби, јер беху најпослушнији и најмирнији, па им рече:

„Добри народе, твоја послушност, ропска и одана, учинила те је великим и ваљаним народом, и теби данас завиде, и диви ти се цео свет. Та врлина треба да буде награђена. Теби је, дивни народе, суђено да постанеш велики народ. Мој господар, Његово Величанство Цар Ираклије нашао се побуђен да вас Србе награди скупоценим поклонима и изјављује жељу да постанете његови поданици.“ После тих речи доглавник царев разда Србима скупоцене поклоне.

(Овде ће учитељ извести наравоученије. На пример:

Ето децо како се награђује народ који је ропски послушан. Срби су одувек такви били. Хоћете ли се и ви трудити да будете овако добри и ваљани, па ћете и ви добити поклоне? Деца ће одговарати да хоће, разуме се.)

Срби се веома обрадују поклонима, и будући послушни, радо приме царску понуду и пристану да дођу у ове крајеве, где и данас живе. Чувши цар за то, одмах нареди да се држи весеље по целом његовом царству, а Србима пошље путни трошак да се преселе.

Тако Срби дођу у ове крајеве, где су дуго времена лепо живели.

Кад се срећно сврши предавање о досељењу Срба у ове крајеве, онда се прелази даље. Ређају се имена владара по хронолошком реду. За сваког се каже да је рођен и место рођења (ако се зна), име оца и матере (ако се зна), кад је ступио на владу и колико је година владао. Ако је било ратова за време тога владара, каже се с којим је народом рат вођен, и свуд се дода да су Срби одржали сјајну победу над непријатељем. Кад се говори о унутрашњем уређењу земље, онда се за свакога каже: управљао је земљом преко својих мудрих доглавника у чисто словенском духу, без устава и закона, јер пошто су доглавници најмудрији, најбољи и најпоштенији људи у земљи, то нису били потребни ни устав ни закони.

Да ли је било случајева да доглавници не буду мудри, да не управљају земљом онако како то треба и како интереси владара земље и народа захтевају?

На то питање увек долази позитиван одговор:

— Таквог случаја није никад било, од најстаријих времена па до данашњег дана.

— А откуд се деси случај да су баш доглавници најмудрији?

— То је тако од бога остало. Има случајева, како се усмено прича у народу, да су, у давној прошлости, за доглавнике узимати људи од реда, без избора, какви било, па ако се случајно деси да буду глупи, неваљали и рђави, одмах се скупи све земаљско свештенство, па се држе дан и ноћ молитве богу и бог се одазове молби народној и промудри глупе доглавнике. Ово још није историјски утврђено, али ће се деци причати као историјска, утврђена истина.

Тако је, дакле, народ српски живео дуго времена срећно и задовољно слушајући своје власти и не знајући за проклете законе.

Али и Србима дођоше тешки дани. Прођоше златна времена незаконитости, ишчезе срећа и благостање.

Како се мирно развијаше земља без трзавица, без унутрашње борбе (разуме се да деца не смеју знати да може бити унутрашње борбе и ратова у земљи), без „смутљивих елемената“ који траже законе и сметају правилном развитку отаџбине, и земља беше снажна, велика, моћна напредна културно, економски и привредно. Све је то било тако донде док не дође на престо Душан Силни. И он је био добар, ваљан, мудар и храбар владалац и земља цветаше под његовом владом. Непријатељи српског народа, странци, који завидеше великој и моћној држави његовој, нису могли мирно гледати како се Србија снажи и напредује те зато измишљаху разне начине да нашу земљу омету у напредовању. Најпре почеше ратовати, али их Душан Силни тако разбије да увек, кад год ратује, прошири још више границе српске државе. Најзад странци, у злоби и пакости, удруже се с ђаволом и овај се претвори у некаква цара, па као дође у госте Душану. Цар Душан га по обичају српском лепо прими и угости, не знајући да му је сами ђаво дошао у походе. Ђаво га у разговору тако преласти и почне га на зло преговарати хотећи учинити зло и њему и народу његову. Ђаво, као што само ђаво може, измисли најгрознији начин да шкоди земљи, круни и народу, те наговори цара Силног да своме народу да Законик по коме се има судити у земљи. Дакле, да се не суди по ћефу и жељи чијој ни по писму цареву, већ само по законима царства ми.

Цар Душан, прелашћен сатаном, послуша и изда Законик, учинивши тиме грдну погрешку, учини небогоугодно дело, и погази традиције великих предака својих, погази дивне обичаје словенског племена, разори срећу народну; јер чим је цар Душан по наговору сатане урадио ово против воље божје, бог окрене лице своје од њега и љуто казни цара, а с њиме и цео народ српски, што не спречи да се ово срамно дело изврши у православној, словенској земљи Србији.

Није дуго времена прошло, а Душан, сред своје војске, умре напречац и за српски народ насташе тешки и мучни дани.

Бог ражљућен на Србе због Законика, хотећи народ нагнати на покајање, пусти зло по земљи Србији.

Душанов син Урош би кажњен смрћу због очеве погрешке и онда:

Великаши проклете им душе
На комаде раздробише царство,
Великаши грдне кукавице
Постадоше рода издајице:
Забацише владу и државу
За правило лудост изабраше;
Почеше се крвнички гонити
Један другом вадит очи живе,
Неверне им слуге постадоше
И царском се крвљу окупаше.

Ето, шта је, децо (како је Његош опевао то доба), учинио Законик. Али није то све. Одмах дође и погибија на Марици, па затим страшна Косовска битка.

Бог се драги на Србе ражљути (због Законика),
Седмоглава изиде аждаја (Турчин)
И сатрије Српство свеколико.

Дакле, на Косову пропаде и царство због Законика, а због тога је и робовао српски народ близу пет векова.

— Због чега је, децо, пропало српско царство на Косову? — питаће учитељ.

— Српско царство на Косову пропало је због Законика, који даде српском народу цар Душан прелашћен сатаном, те је српски народ због тога много пропатио и робовао пет стотина година! — одговориће добар ђак.

— Е, лепо, а како је било пре Законика?

— Пре Законика Србија је била моћна и силна земља и мирно се снажила и развијала културно, привредно и економски и њој су завиделе све остале земље у Европи.

— Какви су, дакле, најбитнији услови потребни једној земљи да може напредовати?

— Да би могла једна земља напредовати, на првом месту не сме у њој имати никаквих закона по којима ће се судити, већ се мора судити по ћефу, вољи и ћуди власти земаљских.

— Кад је бог хтео казнити српски народ због Законика, који је начин изабрао?

— Бог је, кад хтеде српски народ казнити због Законика, пустио међу Србе неслогу, те због тога настадоше мучни и тешки дани у земљи, који трајаше толико векова.

Кад учитељ увиди да су деца добила тачан појам о овој ствари и да у довољној мери схватају у сву страхоту коју народу у земљи закони доносе, онда прича даље:

— После петвековног робовања бог се сажали на грешни српски народ и намисли га опростити мука, пошто је већ довољно покајао велику грешку своју, и 1815. године књаз Милош помоћу божјом обнови српску независност.

Кад се, дакле, српски народ 1815. године спасе беде и невоље, поче се сигурно развијати и снажити, живећи срећно и задовољно.

Како је због неслоге, коју бог пусти међу Србе, хотећи их казнити због Законика, пропао српски народ, то је у ослобођеној Србији покренут лист Слога по промислу божјем, и сад цео српски народ живи у слози и љубави, без трзавица и међусобног трвења, јер сви ми Срби сложно мрзимо законе, који доносе зла земљи.

За ово су заслужни сви данашњи министри, а поглавито генерал Цинцар-Марковић, велики философ и мислилац српски Лука Лазаревић, Милован Павловић и чувени светски дипломата Веља Тодоровић (штета што се бави унутрашњом политиком, те ће унеколико закржљати његов силни геније).

После овога учитељ може питати децу која су важна места историјска у Србији.

— Кажи ми, мали, која су важна места у округу крагујевачком?

— У округу крагујевачком пре су била важна, историјска места Вишевац, Страгари, Крагујевац, Топола, Сараново (итд.), а сада су важна места Баре (у срезу лепеничком), Аранђеловац и друга.

— Зашто је важно место Баре?

— То је место важно због тога што се ту родио велики и заслужан Србин, Милован Маринковић, чије су заслуге због цемента познате целом свету, а данас је министар финансија и прима велику плату.

— Која су још важна места у округу крагујевачком?

— У округу крагујевачком важна су још ова места: Орашац. Ово је место важно због тога што се ту родио г. министар унутрашњих дела Веља Тодоровић.

— А због чела је важан г. Веља Тодоровић?

— Г. Веља Тодоровић не одликује се знањем и мудрошћу, али познат по својој храбрости и куражи, јер прети како ће укинути Устав и законе, створити преки суд и по’апсити радикале (који сметају деветорици данашњих министара да се мирно гоје на корист отаџбине. О, како су сва деветорица јешни, као да их је сам бог удружио да тако сложно усрећавају овај народ!), а за данашње врeме такви нам и требају!

— Даље, међу најважнија места у округу крагујевачком рачуна се Бања. Ту се родио велики и заслужни Србин г. Милован Павловић, генерал и министар војни. Овај се велики муж отечества нарочито прослави гутањем устава. Свети Ђорђе је пробо аждају, Самсон порушио храм, али нико ни изблиза није раван великом јунаку Миловану, који је, да би „спасао“ отаџбину, протутао цео устав. У последње време, како се чује, увелико се окупљају прилози да се овоме витезу дигне споменик, јер заиста – народ који не уме да цени заслуге својих великих људи не треба ни да их има.

Али од свију места је најважнији Крагујевац. Ту је поникао најважнији Србин данашњег времена г. Министар Председник, генерал Д. Цинцар-Марковић. Његове се велике заслуге држе у највећој тајности. Он их за живота неће ником казивати, а жели да остану тајна и после његове смрти. То је јединствена скромност. Сви данашњи светски и наши историци изгибоше трагајући и лупајући главу да расплету то важно историјско питање и открију заслуге овог великог Србина, али све узалуд. Сав тај њихов рад само су нагађања, претпоставке неутврђене историјски. Неки су нашли да је он (Цинцар-Марковић) ујединио српске земље, а не Немања, али је то тврђење нетачно, јер су други историци доказали да је Немања ујединио распарчане српске области, а не Цинцар-Марковић. Једни су нашли да је Цинцар-Марковић управљао битком на Косову и да је том приликом распорио цара Мурата (с њим су у друштву били Лука Лазаревић и Веља Тодоровић). Али против тога мишљења војују многи историци износећи непобитне доказе да је Мурата распорио Милош Обилић, а не генерал Ц.-Марковић, и да су на Косову били Иван Косанчић и Топлица Милан, а не Лука Лазаревић и Веља Тодоровић.

Чувени историк светски Ђура Врбавац, како јављају енглески и француски листови, пише велику историску расправу о генералу Д. Цинцар-Марковићу, а добричина „Српски Народ“ спрема споменик на коме ће у мрамору бити урезане речи:

„Захвални српски народ свом великану, генералу Д. Цинцар-Марковићу, чије ће велике заслуге за отаџбину може бити пронаћи будући историци.“[1]

Као ретка историјска знаменитост постоји у Крагујевцу и Денићева бина. Немањићи су се одликовали у подизању манастира (Хилендар, Студеница, Жича и друге), а преци данашњег министра уваженог Србина Павла Денића подигли су меану, коју народ у том крају зове Денићева бина. Дакле, и старина Павла Денића је у славном крагујевачком округу. Овај славни Србин има заслуга врло много, али неки историци му чине прекор што је некад у’апсио евог садашњег колегу Милована Маринковића. Други су опет историци оштро устали против тог нетачног тврђења и око тога се води очајна борба историка. Кажу да чак и кума-Милована занима ово питање, те је као зналац старословеноког почео преривати и читати све старе споменике, повеље, хрисовуље, не би ли пронашао праву истину. Најзад, пође му за руком те на једном листу супрасалског зборника нађе запис како је уапшен неки калуђер, а не Милован Маринковић. Према томе утврди да су писмени споменици и анали из године 1893, као и народно предање о апшењу Милована Маринковића, нетачни. Ствар је сад легла.

[1] Право има кума-Милован. Он не крије своје заслуге, да се морају бактати историци кроз векове док их измисле, код њега је јавно. Његов се цемент зна, па квит посла.