Члан „Сељачке слоге“

Био један вредан радник — тако се прича у народу — трудио се радио много, подмиривао лепо све своје потребе, а богами, остајала му по нека пара вишка, тек, што веле, злу не требало.

Али он није био задовољан својом судбином. Увек, кад се увече спрема да легне након трудна рада, уздахне и узвикне:

— Хај, судбино моја црна!

Судбини се ово досади, па једног дана пред њега:

— Шта ти је, брате?

— Тешко ми!

— Па шта хоћеш? Говори!

— Дај ми бољу памет.

— То ти не треба ништа у Србији!

— Ама, знаш, намеран сам да се женим, па к’о велим срамота је ако је жена мудрија од мене.

— Нека ти буде — рече судбина — куцну га по челу, и тај час онај постаде паметнији.

Опамећен тако узе даље размишљати о својој женидби и, разуме се, сад дође до закључка да се уопште нема смисла женити.

Сад је више разумевао, више осећао, и његов положај му постаде још тежи; сад још чешће узе уздисати:

— Хај, судбино моја црна!

Судбина му се јави.

— Шта ти је сад?

— Дај ми још бољу памет!

— Нека ти буде! — рече судбина, куцну га по челу и он постаде још паметнији.

Још теже, још горе. Опет он узе уздисати и вајкати се, живот му постаде досадан, суморан.

— Хај, судбино моја црна! — вајка се он.

Судбина опет пред њега.

— Шта је?

— Хтео бих бити најпаметнији — вели, мислећи да му је тешко од мало памети.

Судбина се наљути. Има и она своју ћуд. Лупи га љутито по глави и сву му памет из главе истера.

И онај човек се засмеја, засмеја се, зацену се од смеја, па се лепо за трбу’ ухватио.

— Јеси ли сад задовољан судбином? — пита га судбина.

— Ха, ха, ха, ха, ха!

— Но?

— Хи, хи, хи, хи! Задовољан сам. Охо, хо, хо, хо!

И постаде срећан човек.

Кажу да се одмах уписао у „Сељачку слогу“, те и дан-дањи живи срећно. Само се цери и смеје се.

„Страдија“
16. јануар 1905. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.