Освета

Право јој је име Љубица. Под тим именом до своје шеснаесте године живљаше у дому својих родитеља. Беше то дивно девојче у простом, лепом оделу, са лепо зачешљаном смеђом косом и великим ватреним очима, здравим и свежим образима, обливеним природним руменилом. Ведра и весела слушала је своје родитеље, а они је љубљаху као зеницу ока свога. Каткад би је отац у шали дирнуо да је већ стигла за удају, а њој би силна, млада крв јурнула у лице, те би се и онако румени образи зажарили и тако заруменели, е би рекао човек крв ће из њих канути; очи би оборила, а бујне и здраве груди би се узбуркале као таласи. Одмах би утекла постиђена, а отац би гледао за њом смешећи се погледом пуним среће и надања.

У шеснаестој години, баш тад када је време њених девојачких осећаја било најјаче, када је родитељи највише гледаху и чињаху јој на вољу, јер су се надали да ће је скоро удомити и одвојити од куће, изневери она оца и мајку, остави кућу њихову и одбегне са неким трговачким агентом, који се код ње казиваше да је прави трговац и да ће је узети за жену. По својој детињастој природи није ни на шта помишљала: ни на оца, ни на мајку ни на малог брата, који остаде сам с родитељима.

Пред очима јој је само трептео неки пун милина нов живот, срећан, пресрећан, а у мислима је представљала како ће се срећна и задовољна као невеста вратити са својим богатим мужем родитељима. Они ће се утешити и обрадовати кад виде усрећено чедо своје, благословити их, па ће сви бити срећни и задовољни.

Три године је негде у неком непознатом месту живела са својим вереником, који ју је на најразноврсније начине варао и лагао како очекује велико наслеђе па да се венча. Покадшто је за то време обузимаше тајна слутња, али је још непрестано нада побеђивала. За који тренут би се растужила за кућом и родбином, али је то брзо заборављала …

На крају треће године отпутује њен вереник, под изговором због неког трговачког посла и примања наслеђа… Чекала га је дуго, тужила, плакала, очајавала, али јој се вереник не врати никад више.

*

Ето то је стара прича, обични догађаји, што се све на готово један и исти начин почињу и свршавају.

*

Ево је где седи у својој обичној, доста лепо намештеној соби једног хотела, на наслоњачи за столом, на коме је поређано пуно разних стаклића с мирисом, сапуна и неких лепих финих кутија са накитима.

Лице јој је бледо и увело, поглед помућен, а испод очију виде се тамни колути. Коса јој је умазана мирисима и спуштена у коврџицама на чело. Горња хаљина јој је без рукава, тако да су јој руке голе, а тако исто је и на грудима до половине отворена.

Јако је зловољна. Већ од неког времена постала је тужна, снуждена. Живот јој је постао досадан, дани дуги и тешки, друштво одвратно. Ничега нема више што би је могло задовољити, све јој је пред очима пусто и празно, без циља, без израза, без смисла, а опет је нешто гони напред, опет не може рећи: „збогом, животе“…

„Боже мој”, мисли у себи, „и ја још живим. Управо и не живим, ово је нешто чудновато, ни сан ни јава, ни живот, а опет ми изгледа живот. Не, не, ово није ништа, или је можда само сан, обмана.“ Поглед јој паде на флашицу с мирисом. „Мирис“, помисли она, и нехотично узе флашицу у руке, продуживши мисли: „Ја сам ово купила, и то ми још треба. Да се допаднем коме кад лепо миришем? Чудновато! Зашто се баш ја морам допасти? Управо, да ли се ја коме допадам?“ Погледа се у огледалу и сама себи се учини одвратна, гадна. Сва се стресе од те помисли. „Нико мене не воли — продужи даље — а и зашто да ме воли?! … И онда, нашта ти мириси и те све церемоније (ту руком одгурну од себе све ствари) зашто то све? …“ Ту је дуго мислила, али не могаше дати себи одговора, већ у тим мислима сети се неког налицканог глупака кога су другови смеха ради доводили њој и питали је хоће ли да буде његова жена. Лице јој се мало развредри и развуче на смех, али се одмах поврати у пређашње стање. „Па није он смешан“, мишљаше даље. „Сви смо се смејали. па и ја… Управо мене су више исмејали! … Јест, ја сам им само играчка.“ — Утом, крај прозора прође једна девојчица у жутој хаљини. Она погледа за њом и мисли је однеше у прошлост. — „Јест, мене сад исмевају, ја сам им за подсмех!“

— Ту шкрипну зубима и лупи руком по столу, са кога падоше неке ситнице. На очи јој ударише сузе од једа и зажеле да се бије с целим светом. Погледа опет кроз прозор у двориште. Црни пас спава пред кујном, а стари Лаза покућар изиђе с неком плавом чинијом, просу воду у којој беше неких пераја од лука те патке потрчаше за плен, а Лаза се врати и у пролазу удари пса ногом и кивно промрмља: „Још ми спаваш!“ Она се сети како је пас јуче том покућару појео најлепше парче печења, па се стаде смејати тако гласно да се чак и у дворишту чуло. Утом из суседног дворишта допре глас нечије песме. Лепо је чула почетак песме:

Сеја брата на вечеру звала:
Хајде, брате, да повечерамо.

Ту песму није чула још од првог детињства, а онда јој то беше најомиљенија песма. Свако вече певао јој је отац ту песму и миловао руком по глави, а онда би тако слушајући заспала.

Песма је јако потресе. Нагло скочи са столице; бледо лице дође јој још блеђе, а поглед постаде укочен и управљен кроз отворен прозор на ону страну одакле звук долази. Цело тело прође јој грозничава језа, а срце поче лупати као људима који се јако уплаше. Дуго је тако стојала. И поглед и слух и сва могућа пажња окренута је оном отвореном прозору откуд долазе звуци песме:

„…Ко! …“ — полугласно и бојажљиво једва изговори а затим са још онако укоченим погледом приђе отвореном прозору …

Све јој успомене из детињства оживеше. Све, па и најмање ситнице, све то у јасним и живим бојама затрепта јој пред очима, као да осети очеву руку где јој додирује главу и чује његов тих глас којим пева, те јој наново зазуја у ушима:

Сеја брата на вечеру звала…

Сва се стресе и уздрхта. Обузе је страх, стид и срам, приђе столу и покри лице рукама као да би хтела одагнати те старе успомене.

Успомене постајаху све јасније. Час види мајку како рани малог Мику, а он се смеши и пружа своје ручице њој — сестри. Час као да гледа оца како јој износи какву нову лепу ствар, желећи да је изненади, па је гледа нежним и очинским погледом, час опет мајку где стоји крај њене болесничке постеље и плаче и као да јој чује меки, пун нежности глас: „Хоћеш, ћеро мало воде? жедна си, горе ти уста“ — час опет чисто гледа малог братића како се игра с домаћим жутим мачком, а она са оцем и мајком гледа и смеје се. Све јој изиђе пред очи. У лицу је као смрт бледа и крупан зној пробио јој на челу. Осети тежину и малаксалост у целом телу, осети зујање у ушима и велики, тежак напон у глави; учини јој се соба тесна, мало ваздуха! Зажеле да је нестане!… Осети се немоћна, омрзе на саму себе и поче саму себе презирати, клону и готово више паде него што седе на столицу крај стола… У часу као да се мало примири, као оно кад болови за тренутак попусте… Погледа своје голе рук и крв јој јурну у лице.

— Ах — изговори немоћно, а затим помисли: ове су руке љубили моји родитељи! … Мисли се збркаше. Пред очи јој изиђоше многе личности. Учинише јој се одвратне, глупе, досадне. Зажеле да их све сруши и смлави… — Гадија — изговори гласно и наслони главу на сто… Сети се и негдашњег свога вереника и у часу јој целим телом пројури нека силна осветничка струја. На бледим образима осу се мало румени а очи синуше неким страшним жаром; стеже зубе и песнице а осети у себи снаге, силине и моћи, зажели крви његове; у глави јој се почеше оснивати планови на какве би га муке желела ставити! Ужасан би суд то био…

Опет клону и сузе јој пођоше на очи. Осети немоћ.

„Све сами гадови, нељуди“, мисли она, „нема људи! Ја их страшно мрзим… Ја их презирем све из реда… И мене сви презиру… Сви ме сматрају као животињу или нешто још ниже, и то много ниже. И ја сам још међу њима… Па где су они људи што их у детињству познавах. Онако добри, благи! Како ме вољаху. Они би ме избавили овог пакла. А ово? Нигде никога да ме бар пожали, да ми бар једну добру реч каже, па би доста било! Све лаж, све исмејавање, све притворност! Сви ме презиру… И ја упропастих све… Још траје ово мало бедна живота, али боље да га нема. Ово је горе од смрти, од пакла, од свега на свету… Ено, још стоји обијен дувар, где је онај пијани наредник ударио сабљом… Ја гледам то и седим у истој соби, и ја сам била у његовом друштву, морала сам се превијати и ласкати му на силу бога… За новац, за кору хлеба. Ах, тешке зараде… Моји родитељи! Шта они мисле сад? Може бити онако исто мирно и скромно живе животом пуним нежности и љубави наспрам мене и налог Мике… Сад њега гледају, а мене се сете каткад, и плачу. Ено их! Ја их видим… Можда и Мика плаче за својом сејом. Гле, сеја. Зар и за ме вреди још то име. Не, не би ме ни Мика више звао тим дивним именом. Ах да ми је чути онако као пре нежно да ме зове тим именом сејо, па да одмах умрем, нека ме одмах нестане. Али тога неће бити. Нико не осећа, сви су без срца, без душе, хладни као стене. А ја морам сваком ласкати! … Не, не морам.“ Ту нагло устаде са столице, усправи се и стеже песнице, а са лица јој се чита јака воља и одлучност.

„За што?“ — продужи даље, „за кору хлеба, за новац! Нашто ми тај новац, да ваљда живим! … Никад више, никад…“ Опет је сузе облише и као да гледа пред собом своје родитеље и малог братића… Друштво које је опкољава учини јој се још гадније и одвратније… Рашири руке и кроз плач посрћући пође постељи, једва шапћући од узбуђења.

— Оче, мајко, Мико, још вас љубим више од свега на свету, више од себе саме. Још има места у мом срцу за све вас! Ах, гадни људи, без срца и осећања. Презирите ме, гадна сам, гадна, гадна, сви ме мрзите.

Паде на постељу малаксала и немоћна.

На тој истој својој постељи, у истој соби где је четири године тонула у греху и разврату остављена и презрена од свију, сматрана за животињу, без срца, мисли и осећања, лежала је загрљена у мислима са родитељима и малим братићем. У њој су се пробудили јаки и чисти осећаји наспрам родитеља, у њој је оживела узвишена љубав сестрина.

*

Тако су дани текли.

Једнога дана и вереник Љубичин пропутује кроз исто место и одседне у истом хотелу где бејаше и Љубица. Љубица га је спазила и жудња за осветом порасте у души њеној до врхунца. Он је седео у башти, где је пио пиво са једном дамом око својих двадесет и неколико година. Разговарали су нешто живо и весело. Она је све то гледала кроз прозор и хиљадама осветничких планова јурило јој је кроз главу. Њен је „вереник“ ту и вечерао, а по вечери су пили и још слађе се смејали и ћаскали.

— Је ли овај господин овде одсео? — упита она момка што чисти ципеле.

— Ту је од јутрос и узео је собу за три дана.

Љубица је осећала као да је грозница тресе. Уста су јој се сушила, а пљувачка се запекла. Хтела је нешто рећи, али се чисто бојала да говори.

— Очистио си и његове и њене ципеле? — обрати се она опет момку.

— Ти си слаба — рече момак и погледа је зачуђено.

Одједном јој се лице разведри и сину неком радошћу. Једна мисао јој је синула кроз главу:

— Чини ми се да је онај пијани путник заборавио у мојој соби под јастуком џепни револвер…

Момак је гледаше зачуђено. Погледа и она њега па се трже и уплашено прошапута:

— Заборавио, јест! … Не казуј никоме. — Она утрча у собу.

*

— Траже воду у броју 8! — опомену момак Љубицу после једно два часа.

— Осам? — Дакле ту је он!

Љубица дође до врата бр. 8.

Из собе су се чуле речи:

— Али ја ћу те узети забога, чекам само наслеђе.

Љубици јурну крв у главу. Била је као у лудилу.

— Нећеш више чекати наслеђа! — прошапута стежући грчевито уста и бесно отвори врата собња.

— Наслеђе, наслеђе, наслеееђе! … — изговори она више ричући неколико пута, док јој глас на послетку промуче и утом се разлеже тресак револверског метка.

*

Исте ноћи се још Љубица сама предала власти због убиства.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.