Снови и јава

„Чему служимо ми људи, ми горда и злобна створења што уображавамо како је све што постоји у свету створено само нас ради? … Јест, ми смо земљу изделили и обележили међама као нашу својину; ми не водимо рачуна о толиким милионима створова, који су исто тако деца природе, као и ми, те имају сва права на живот. Све ми ништимо и жртвоваћемо хиљадама животиња да само себи угодимо. Кољемо живе створове, те се њима хранимо и узимамо им кожу да од ње правимо обућу или огртаче. Имамо ли ми права на све оно што чинимо? Што ми замишљамо да је све наше и да је све за нас створено? … Даје ли нам сама природа права на то, или га ми сами присвојисмо, мислећи да смо најдостојнији од свију других створења? … Па, добро, чиме смо се ми баш удостојили? … Образовани смо и разумни! Пишемо философске студије, историје, научне расправе, песме; направили смо железницу, громобран, пронашли барут, пушке; изумели фонограф и сто којекаквих чуда; кувамо јела, облачимо хаљине, скидамо капу при јављању једно другоме, пушимо, читамо новине, учимо школу! Имамо кафане, где се скупљамо, те пијемо, слушамо певачице, пљескамо им кад добро отпевају! … Носимо часовнике те гледамо време; имамо барометре и термометре, лађе, компасе! … Да ли нам све ово даје првенство и преча права на живот но што га имају друге животиње, које ми убијамо, кољемо, ловимо, јашимо, прежемо; или смо ми насилници? … Шта смо ми задужили природу својом културом, образованошћу и цивилизацијом? … Шта ће тој природи железница и електрични трамваји, шта њој требају Шекспирове драме и све могуће светске библиотеке? … Ништа! …“

Млади сањалица и нехотице прекиде мисли и погледа у плаво звездано небо.

Још га чудније осећање обузе.

— Бесконачност! — изговори полугласно, не скидајући очију са звезда…

„Путови, величина… простор… циљ! … Кажу да се негде у тој ужасној бесконачности спрема нова васељена!“ — мишљаше он даље. Нека ледена језа као да му обузе душу, те помисли:

„Да, ова ће сигурно остарити, изумрети! … Време ах, боже, за колико се ту милиона векова далеку неку будућност спрема?!… Да ли ће и онда бити људи? … Шта ли ће они мислити и осећати?“

Ветрић тихо шушкара лишћем, а њему се то учини као тужни разговор земље са вечношћу.

— Вечност, вечност! — прошапута сам за се и уздахну занет у дубоке мисли, па продужи:

„Животиње нису тако смешне као људи, јер бар оне не кроје тако бесмислене, крупне и луде планове као ми… Какве крупне? … Не, то ми само уображавамо; све саме ситнице, глупости и досаде …“

„Васељена, васељена умире и на њено ће место доћи друга! … Бесконачност, вечност свега и ништавило свачег напосе! … Људи… ха, ха, ха! … Бар да хоћемо да гледамо на себе како треба! О, колико је само ситног и жалосног таворења земаљског… Ха, ха, ха! … Купио Симин момак газдарици папуче па јој велике! … Догађај!! О томе се говорило у кућама свију суседа. Мајстор није хтео да врати! Сима се завадио с њим, и чак хтели да се потуку. Симина жена изишла на улицу, па грдила жену тога папуџије, а и њега самог. Вратила се кући, и ту тек настала страховита вика, псовка; одјурила момка! Момак отишао и оговарао и Симу и његову жену како рђаво живе! … Брука — читав заплет! У тај се догађај умешало неколико кућа. Симина жена није могла сутрадан од једа ни ручати ни вечерати. То јој је шкодило. Сима срео на улици момка, па га избио. Момак је претио осветом, а неки Симини непријатељи га наговорише да поднесе тужбу! … О, жалосни и бедни људски створови! …“

— Страшно! … — изговори млади сањало готово гласно, и продужи своје мисли:

„Животе, животе, досадо! … Ништавила, жалосна ништавила… Све ће то земља покрити, па се људи ипак тако понашају као да не виде пред собом сваког дана хладан леш човечји — човека који је до јуче с њима говорио, осећао, љутио се, дружио се, свађао, мирио, веселио… Види ли свет то, осећа ли, и што не осећа? … Не, јер толики свет иде за каквим мртвачким колима на којима је мртвац, и воде обичне, ситне разговоре, и кроје хиљадама планова за будућност; а ко зна хоће ли сутра бити живи? … Опет погледа на звездано небо. — Ето, и ове звезде што их гледам, ти ужасни светови, створили су слику у мојим очима преко неизмерне даљине… Моје очи ће постати блато, које не осећа, а где ће се денути и осећање и слика тих небесних светова, створена у њима? … Колико ли ће других очију кроз толике дуге векове посматрати ове исте звезде, са овог истог места?! … Где су, опет, сва она магловита осећања досадашњих људи, а где ће се моја и сва будућа осећања душа људских денути? … Оставља ли све то трага за собом и остаје ли га зеамљи… и где ли ће после, кад земље нестане? … Вечност, вечност, па ипак ништавило страшно и ужасно! Било и… и… и… нестаће свега, и… ипак ће све остати!“

У часу као да се напрегоше све силе ума његова да створи о свему јасан појам. Клону снага и он се осети чисто малаксао од чудних мисли, те уђе у кућу.

Не хте улазити у собу, већ седе у кујни крај огњишта, на коме гори ватра и крај ње се кува вечера у лонцима.

На дувару су повешане бакарне кухињске ствари и светлост их ватре осветљава.

Бејаше, дакле, сам у том часу, те продужи своје мисли:

„Купили људи ствари; дали за њих паре; цењкали су се, можда, и сада их чувају и пазе да се не упропасте. Спремају вечеру, ручак; једу да јелом одржавају живот! … Нашто нам све то?! …“

Утом уђе унутра домаћи пас, стаде пред њега и загледа му се право у очи, машући репом и облизујући се…

„Никакве разлике између живота мога и живота овога пса! За природу је то све једно! … Зашто се онда глупи људи поносе и траже преча права. Сматрају свој живот као нешто велико, важно, а живот животиње као нешто сићушно, безначајно?!“

Занет у такве мисли није ни приметио како га је пас оставио и пришао месу што бејаше у једној шерпи остављено за пржење.

Лупа заклопца што га псето одгурну њушком трже младог сањала из мисли, које се наједаред пресекоше и узеше други ток.

Скочи са столице, викну на пса и удари га немилосрдно ногом.

— Умало не испогани месо! — промрмља љутито истог тренутка кад пас квикну од бола и побеже у двориште.

О томе догађају исприча и мајци, која мало после тога дође у кујну.

Пирот, 1895.

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.