Краљевић Марко по други пут међу Србима (5/5)
Околина утиче на човека, па и Марко мораде унеколико подлећи том утицају те поче и он заједно са својим врлим потомцима шеткати, пљуцкати и гурати се пред министарским вратима с молбом у руци, чекајући да изиђе пред министра и да моли мало државне службице – колико тек да се храни хлебом, наравно белим.
Разуме се да то џоњање пред вратима није трајало кратко време, и после неколико дана му рекоше да молбу преда у архиву да се заведе.
Маркова молба задала је министру велике муке.
– О, брате, шта да радим с овим човеком? Поштујемо га, рецимо; све, све, али није требало да долази. Није човек за ово време.
Најпосле му да, имајући у виду његов велики глас и раније заслуге, за практиканта у једном забаченом срезу у унутрашњости.
Сад Марко једва измоли да му поврате оружје и даду у министарству једну целу плату, те оде да искупи Шарца.
Шарац поред добре хране ипак није ни издалека изгледао као пре, оронуо много. Али и Марко је био лакши бар тридесет ока.
И тако Марко обуче одело, припаса оружје, опреми Шарца, напуни тулумину вином, обеси је о ункаш, узјаши Шарца, прекрсти се и пође на дужност друмом куда му рекоше. Многи су га саветовали да иде железницом, али он не хте ни за живу главу.
Куд год Марко скита, све пита за тај срез и казује име среског начелника.
После дан и по хода стиже. Уђе у авлију среске канцеларије, одјаха, привеза Шарца за један дуд, скиде тулумину и седе под оружјем да у хладу пије вино.
Пандури, практиканти, писари извирују кроз прозоре с чуђењем; а свет далеко обилази јунака.
Долази капетан, коме је јављено да Марко долази у његов срез.
– Помоз’ Бог! – рече.
– Бог помого, незнани јуначе! – одговори Марко. Чим се он докопа оружја, коња и вина, заборави све муке и одмах се поче по старински понашати и говорити стихом.
– Јеси ли ти нови практикант?
Марко се каза, а затим капетан рече:
– Е, па не можеш ти бити у канцеларији с тим тулумом и оружјем.
Овакав је адет у Србаља,
прек’ оружја мрко пију вино,
под оружјем и санак бораве!
Капетан му стаде објашњавати да мора скинути оружје ако мисли остати у служби и примати плату.
Виде Марко да му нема друге, јер шта ће човек, мора живети, а блага му понестало; али се досети те запита:
– Има ли нека служба где се носи оружје да бих ја могао у њој бити?
– Има пандурска служба.
– Шта ради пандур?
– Па прати чиновнике на путу с оружјем, ако би их ко напао, да их брани; пази на ред, пази да ко не нанесе коме штете, и такве ствари – рече капетан.
– Е, тако! То је лепа служба! – одушеви се Марко.
И тако Марко постане пандур. Ово је опет утицај околине, утицај врлих потомака са врелом крвљу и одушевљењем да послуже својој отаџбини. Али Марко ни у овој служби не могаше бити тако прилагођен и ваљан ни изблиза какав би могао бити и најгори његов потомак, а камоли други бољи.
Идући са капетаном по срезу виде Марко многу невољу, а кад му се учини једног дана да ни његов капетан не ради баш право, удари га дланом те му избије три зуба.
Због тога Марка ухвате после дугог бојног окршаја и спроведу у лудницу на преглед.
Тај удар Марко не могаше поднети и пресвисне, потпуно разочаран и намучен.
Кад изиђе пред Бога, а Бог се смеје, све се тресу небеса.
– Освети ли, Марко, Косово? – пита кроза смеј.
– Намучих се, а јадно ми Косово, нисам га ни видео! Бише ме, апсише ме, пандурисах, и најзад ме спроведоше међу луде! – жали се Марко.
– Знао сам ја да нећеш боље проћи… – вели Господ благо.
– Хвала ти, Боже, те ме опрости мука; а више ни сам нећу веровати кукању мојих потомака и плачу за Косовом! А ако им треба пандура, бар за ту службу имају доста на избор, све бољег од бољег. Боже ми опрости, али ми се чини да и нису моји потомци, иако мене певају, него да су потомци онога нашег Суље Циганина.
– Њега сам ја и хтео послати да ме ниси ти онако молио да идеш. А знао сам да им ти не требаш! – вели Господ.
– И Суља би данас међу Србима био најгори пандур! Сви су га у томе претекли! – вели Марко, и заплака се.
Бог уздахну тешко и слеже раменима.
Извор: Домановић, Радоје, Краљевић Марко по други пут међу Србима – Вођа – Данга, Књижара Вел. Валожића, Београд 1901.
Радоје Домановић 