Краљевић Марко по други пут међу Србима (4/5)

(Претходни део)

Марко уђе, умеша се у гомилу и седе у крај на једну столицу да не пада у очи његов велики раст.

Људи дупке пуно, а сви раздражени ватреним говором и дебатом, те Марка нико и није приметио.

На почасном месту трибина, и на њој сто за председништво и један сто за секретара.

Циљ је збора био да се донесе резолуција којом ће се осудити варварско понашање Арнаута на Косову, па и у целој Старој Србији и Македонији, и зулуми које Срби трпе од њих на свом рођеном огњишту.

Код ових речи, кад је председник говорио објашњавајући циљ збора, Марко се преобрази. Очи му синуше страшним жаром, уздрхта цело тело, песнице се, готове за бој, почеше стезати, а зуби шкргућу.

– Једва једном нађох праве Србе које сам тражио. Ови су мене звали! – помисли Марко весео и уживаше како ће их обрадовати кад им се јави. Вртио се на столици од нестрпљења да се умало није сва изломила. Али не хтеде одмах, чекао је најзгоднији тренутак.

– Има реч Марко Марковић! – обрати се председник и лупи о звоно.

Сви се утишаше да чују најбољег говорника.

– Господо и другови! – поче овај. – Непријатно је за нас, али ме саме прилике, само осећање нагони да почнем свој говор Јакшићевим стиховима:

Ми Срби несмо, ми људи несмо!
– – – – – – – – – – – – – – – – – –
Та да смо Срби, та да смо људи,
та да смо браћа, ох боже мој!
Та зар би тако с Авале плаве
гледали ледно у огњен час?
та зар би тако, ох браћо драга,
та зар би тако презрели вас?!

Настаде тајац. Нико не дисаше. Тишину само за тренутак прекиде шкргут Маркових зуба и шкрипа оне столице на којој је седео, те га многи около погледаше са гневом и презрењем што квари ту свету, патриотску тишину. Говорник продужи:

– Јест, другови, страшан прекор великог песника на ово наше меко колено. Изгледа, збиља, као да нисмо ни Срби ни људи. Ми мирно гледамо како пада сваког дана по неколико српских жртава од крвавог ханџара арнаутског, гледамо како се пале српске куће у престоници Душановој, како се бешчасте српске кћери и народ трпи муке највеће ту, у крајевима где беше стара српска слава и господство! Да, браћо, из тих крајева, па и из Прилепа, постојбине нашег највећег јунака Краљевића, чујте ропске уздахе и звук ланаца које бедни потомак Марков још вуче; а Косово тужно још се и сад сваким даном залива српском крвљу, још чека освету, још жедни за крвљу непријатељском, коју тражи праведна крв Лазарева и Обилићева! И ми и данас, над тим тужним разбојиштем, над тим светим гробљем наших див-витезова, над тим поприштем славе бесмртнога Обилића, можемо јекнути уз онај тужни јек гусала што га народ попрати песмом, у којој наш велики јунак Краљевић, као представник туге народне, пролива сузе од очију и говори:

Давор, здраво, ти Косово равно,
што ли си ми дочекало тужно!

Марку се код тих речи скотрљаше сузе као ораси, али се не хте јављати. Чекао је шта ће се даље урадити. А у души му дође тако мило да је заборавио и опростио све муке што их досад поднесе. Би за овакав тренутак дао и своју русу главу са рамена. Беше чак готов поћи на Косово, па ма опет допао робије.

– За срце уједају ове речи сваког Србина, ту с Марком плаче цео народ наш; али сем тих племенитих суза великог витеза нашег треба нам још и мишица Краљевића и Обилића! – продужује све ватреније говорник.

Марко, крвав до очију, страшна погледа, ђипи и са стегнутим песницама дигнутим више главе јурну ка говорнику као разјарени лав. Многе обали и погази ногама, те наста кукњава. Председник и секретари покрише лице рукама и у страху се забише под сто, одушевљени Срби позаглављиваше врата са страшном, очајном дреком.

– Пооомоооћ!

Говорник пребледео, клецају му ноге, дршће као у грозници, поглед се укочио, усне модре. Упиње се да прогута пљувачку те пружа вратом и пожмурује. Марко стиже до њега и замлатара рукама више његове главе а викну страховитим гласом:

– Ево Марка, не бојте се, браћо!

Говорника обли зној, дође у лицу као чивит, занија се и паде као свећа.

Марко стуче натраг, загледа се у оног онесвешћеног бедника, спусти руке и с изразом необична чуђења обазре се око себе. Сад се тек скамени од чуда кад виде како су Срби заглавили врата и прозоре и вичу очајно:

– Помоћ! Полиција! … Зликовац!

Марко се, малаксао од чуда, спусти на једну столицу и зарони главу међу своје космате, крупне руке.

Сад му бејаше најтеже, јер после тако силне наде у сигуран успех и толиког одушевљења настаде нагли обрт ситуације.

Дуго је Марко седео тако, у истом положају, не мичући се, као окамењен.

Мало-помало поче се кукњава утишавати, те место оне малопређашње страшне дреке настаде мртва тишина, у којој се лепо могло чути доста тешко дисање оног онесвеслог говорника који се почео мало повраћати. Та чудна, неочекивана тишина учини да председник збора, потпредседник и секретари почеше бојажљиво, опрезно подизати мало-помало главу. Гледају престрављено један другог с чудним изразом питања на лицима: „Шта је све ово, ако ко бога зна?“ Затим почеше с већим чудом разгледати око себе. Сала готово испражњена, само сад споља вире многе родољубиве главе кроз отворена врата и прозоре. У сали Марко, као камен, седи на столици, с лактовима на коленима и главом наслоњеном на руке. Не миче се, не чује се ни дисање. Они се изгажени одвукли побауљке за осталима напоље, а онесвесли говорник се повраћа, гледа и он бојажљиво око себе, пита се, гледа у председника и секретара, па и он њих и они њега, као да са чуђењем, у страху питају једно друго: „Шта би ово с нама? Јесмо ли заиста остали живи?“ С највећим чуђењем им се свима заустављају погледи на Марку, а после опет између себе измењују погледе који са изразима лица као да питају и одговарају: „Ко је ово страшило!? … Шта да се ради?! – Не знам!“

И на Марка ова неочекивана тишина утицаше да подигне главу. И на његовом лицу беше готово исти израз чуђења: „Шта би ово одједном, ако ко бога зна, браћо моја!?“

Најзад Марко нежно, меко, колико је он то могао, ослови онога говорника с погледом пуним милоште:

– Што ти би, брате слатки, те паде?

– Ударио си ме песницом! – рече овај прекорно и пипну се руком по темену.

– Та нисам те се ни дотакао, тако ми вишњега бога и светог Јована! Ти си лепо говорио, и велиш да Србима треба Маркова десница, а ја сам главом Краљевић Марко па ти се само јавих; но ти си се препануо.

Сви се присутни још горе збунише и почеше узмицати од Марка.

Марко сад проприча шта га је нагнало да умоли бога да га пусти да дође међу Србе, и шта је све с њим било, и какве је муке поднео, и како су му оружје и одело и тулумину одузели, и како је Шарац пропао вукући трамваје и окрећући долап баштованџијски.

Сад се говорник мало поврну те рече:

– Еј, брате, баш си лудо урадио!

– Досади ми ваша кукњава и непрестано зивкање. Претурах се у гробу, претурах се више од пет векова, па баш се не могаше више трпети!

– Ама, то песме певају, брате слатки! То се само тако пева. Ти не знаш за поетику!

– Лепо, молим те, пева се, али тако сте и говорили! Ето, ти сад баш тако исто говораше!

– Немој бити простодушан, молим те, брате, није то све тако као што се говори. То се тако говори да је стил лепши, китњастији! Види се да ни реторику не знаш. Старински си ти човек, брате слатки, па не знаш многе ствари! Наука је, драги мој, далеко дотерала. Говорим, разуме се; али ти треба да знаш да по правилима реторике говорник треба да има леп, китњаст стил, да уме да одушеви слушаоце, да помене и крв и нож и ханџар и ропске ланце и борбу! Све је то само лепоте стила ради, и нико не мисли озбиљно као то ти да треба одмах засукати рукаве, па деде, удри се истински. Тако исто и у песми се баца фраза: „Устани, Марко…“ и тако даље, али је то лепоте ради… Не разумеш, брате, глупо си урадио, види се да си прост човек, старог кова! Примаш још речи у буквалном значењу, а не знаш да литерарни стил настаје тек појавом тропа и фигура.

– Па шта ћу сад? Нити ме бог позива натраг, нити овде могу опстати.

– Заиста незгодно! – умеша се председник као забринуто.

– Врло незгодно! – рекоше истим тоном и остали.

– Шарац ми је код једног сељака на исхрани, одела и оружја немам, а понестало ми и блага! – рече Марко у очајању.

– Врло незгодно! – понови сваки од присутних по једанпут.

– Кад бисте имали добре жиранте, па да некако узмете новаца на меницу! – рећи ће говорник.

Марко не разумеде.

– Имате ли добрих пријатеља овде у месту?

Немам овде никога до бога,
нема овде побратима мога,
побратима Обилић Милоша,
побратима Топлице Милана,
побратима…

Хтеде Марко још ређати, али га овај говорник прекиде:

– Доста би била двојица! Не треба више!

– Него мислим на нешто… – поче председник замишљено, важно и застаде трљајући чело руком а после краћег ћутања обрати се Марку с питањем:

– Јеси ли писмен?… Умеш ли читати и писати?

– Умем и читати и писати – вели Марко.

– Мислим се нешто, како би било да некако поднесеш молбу за неку службицу? Могао би негде молити да те поставе за практиканта.

Једва се Марко објасни с њима што је то практикант, и на крају крајева пристаде јер му рекоше да ће на годину имати по шесет-седамдесет дуката, а он јунак не имађаше ни динара.

Написаше му молбу, дадоше му пола динара за марку и пола динара да се њему нађе у невољи ако би му што било до невоље, и упутише га у министарство полиције да преда молбу.

(Даље)