Tag Archive | Sreća

Vodja (3/3)

(prejšnja stran)

Tako je minil prvi dan in z enakim uspehom je prešlo še nekaj dni. Nič posebno pomembnega, same drobne zapreke: skotalili so se v jarek, v globel, zadeli na ograjo, bodičje in trnje, ta in oni si je zlomil nogo ali roko, nekdo se pobil po glavi, a vse te nadloge so se dale prenesti. Nekaj starcev je pomrlo, pa saj so bili že stari. »Pomrli bi tudi, če bi doma sedeli, nikar šele na poti!« je dejal oni govornik in bodril ljudstvo, naj še dalje vzdrži… Nekaj manjših otrok enega do dveh let je izdihnilo, toda starši so stisnili srce, kajti — bog je hotel tako, pa saj je tudi žalost manjša, če so otroci manjši. »Veliko manjša žalost je to, le bog ne daj, da bi izgubili starši otroka, ki je dorastel že do poroke in ženitve! Če je že tako sojeno, bolje čim prej, ker je tudi žalosti manj!« jih je tolažil spet tisti govornik. Mnogi so šepali in se opotekali, nekateri so si zavili robce čez glavo ter si obvezali z mokrimi cunjami buške, nekateri so nosili roke v obvezah: vsi so bili že raztrgani in razcapani, da so jim visele krpe z obleke, pa vendar so korakali srečno dalje in dalje. Vse to pa bi že se prenašali, da jih ni tako pogosto mučila lakota. Toda morali so naprej.

Nekega dne pa se je zgodilo nekaj važnejšega.

Vodja je stopal spredaj, kraj njega najpogumnejši (izginila sta dva. Zanja niso vedeli, kam sta izginila. Splošno mnenje je bilo, da sta bila izdajalca in da sta pobegnila. Nekoč o priliki je tisti govornik tudi spregovoril o njunem sramotnem izdajstvu. Nekateri maloštevilni so menili, da sta medpotoma izdihnila, vendar pa so molčali in niso izrazili svojega mnenja, da bi se ljudstvo ne oplašilo), nato pa vsi drugi. Naenkrat se je prikazala pred njimi od sile velika in globoka kamenitna soteska — cel prepad. Breg je bil tako strm, da ni smel napraviti človek niti koraka naprej. Tudi pogumni spremljevalci so se ustavili in pogledali vodjo. Ta je s pobešeno glavo, mračno in zamišljeno molčal in pogumno korakal naprej, tapkajoč po svoji stari navadi s palico pred seboj zdaj levo, zdaj desno in to ga je, kakor so pravili mnogi, delalo se bolj dostojanstvenega. Nikogar ni pogledal, nič rekel, na njegovem obrazu ni bilo nikake spremembe, niti sledu kakega strahu. Čedalje bliže prepadu. Celo tistim najhrabrejšim med najhrabrejšimi so pobledela lica kakor stena, a živ krst ni smel niti z besedico opomniti pametnega, strogega in pogumnega vodje. Še dva koraka, pa bo vodja na robu prepada. V smrtnem strahu, z izbuljenimi očmi so se zdrznili vsi, najpogumnjši pa so že skušali zadržati vodjo, pa najsi bi se tudi pregrešili zoper disciplino, on pa je v tem hipu že napravil korak-dva in strmoglavil v brezno.

Nastala je zmešnjava, vpitje na pomoč, hrup, strah je objel vse. Nekateri so planili celo v beg.

»Stojte, kam pa bežite, bratje! Kaj tako držite dano. besedo? Naprej moramo za tem modrim možem, ki ve, kaj dela; saj menda ni blazen, da bi šam sebe pogubljal. Naprej za njim! To je največja in morda zadnja nevarnost in zapreka. Kdo ve, če ni že tu, ža to sotesko, kakšna prekrasna rodovitna zemlja, katero nam je namenil bog. Samo naprej, kajti brez žrtev ni ničesar!« Tako je spregovoril oni govornik ter stopil dva koraka naprej in izginil v prepadu. Za njim vsi najnrabrejši, za temi pa so planili vsi drugi.

Javk, stok, kotaljenje, ječanje po strmi steni te grde rupe. Človek bi prisegel, da nihče ne more priti iz tega prepada živ, nikar šele zdrav in cel. Toda človeško življenje je trdoživo. Vodja je imel redko srečo, da se je kakor vedno pri padcu ujel za neki grm, ne da bi se bil poškodoval, in posrečilo se mu je, da se je po malem izkobacal in prišel na breg.

Vtem ko se je od zdolaj razlegalo tarnanje in javkanje ali pa se je slišalo zamolklo stokanje, je on nepremično obsedel. Samo molčal je in premišljeval. Nekateri tam doli so ga začeli potolčeni in razsrjeni zmerjati, on pa se niti za to ni zmenil.

Ti, ki so se srečne je zakotalili in se ustavili ob kakem grmu ali drevesu, so trudoma pričeli lezti iz brezna. Nekdo si je zlomil nogo, nekdo roko, nekdo si razbil glavo, drugi pa je imel ves obraz s krvjo oblit. Kakor koli že, nihče razen vodje ni ostal popolnoma cel. Mračno so s strani gledali vodjo in stokali od bolečin, ta pa niti glave ni dvignil. Samo molčal je in premišljeval, kakor vsi modrijani!

Prešlo je še nekaj časa. Število potnikov se je čedalje bolj manjšalo. Vsak dan je odnesel katerega; nekateri so se odrekli takemu potovanju in se vrnili domov.

Od velikega števila pomikov jih je ostalo še dvajset. Vsakomur sta se brala obup in dvom s shujšanega, od naporov in lakote onemoglega obraza, toda nihče več ni spregovoril. Vsi so hodili dalje molče kakor vodja sam. Celo tisti navdušeni govornik je začel obupno majati z glavo. Težka pot je bila to.

Tudi med temi se je pričelo število vsak dan manjšati in ostalo je še deset tovarišev. Obrazi so bili še bolj obupani in vso pot se je čulo namesto pogovorov samo vzdihovanje in stokanje.

Zdaj so bili že bolj pokveke kakor pa možje. Hodili so ob berglah, roke so imeli v obvezah, ki so si jih zavezali okrog vratu. Na glavah celi skladi ovojev, obkladkov, pavolnatih prevez. Tudi če bi hoteli prinašati še nove žrtve, ne bi mogli več, ker na telesu sploh niso imeli več prostora za nove rane in ubode.

Tudi najpogumnejši in najčvrstejši so že izgubili vero in upanje, vendar pa so stopali dalje, se pravi, premikali se na neki način s težkim naporom, stokanjem in bolestnim ječanjem. Kaj pa bi tudi drugega, ko niso mogli nazaj? Naj bi se mar po tolikih žrtvah odpovedali poti?!

Zmračilo se je. Majali so se tako na svojih berglah, ko pa so se ozrli kvišku, so opazili, da ni vodje pred njimi. Še korak in že so bili spet vsi v prepadu.

»Jejhata, moja noga!… Joj, mama moja, roko sem si zlomil!… Jojmene!« se je razlegalo tarnanje, nato pa samo hropenje, javkanje in stokanje. Nekdo je s pridušenim glasom začel zmerjati dičnega vodjo samega in obmolknil.

Ko se je zdanilo, je njihov vodja spet sedel tako kakor tisti dan, ko so ga izvolili za vodjo. Na njem ni bilo opaziti nikakih sprememb.

Iz prepada se je skobacal oni govornik, za njim pa še dva druga. Ogledovali so se okrog sebe vsi iznakaženi in krvavi, da bi videli, koliko jih je ostalo, pa so bili samo še oni trije. Smrtni strah in obup jim je prevzel duše. Svet je bil neznan, hribovit, golo kamenje in nikjer kake poti. Se pred dvema dnevoma so prečili neko pot in krenili stran od nje. Vodja jih je vodil tako.

Pomislili so na številne tovariše in prijatelje, na številne družine, ki so se pogubile na tem čudovitem popotovanju in prevzela jih je žalost, močnejša kakor bolečina v pokvečenih udih. Z lastnimi očmi so gledali svojo lastno pogubo.

Tisti govornik je pristopil k vodji in začel govoriti z onemoglim, tresočim se glasom, polnim bolesti, obupa in grenkobe:

»Kam naj krenemo zdaj?«

Vodja je molčal.

»Kam nas vodiš in kam si nas privedel? Skupaj s svojimi družinami smo se ti zaupali in krenili za teboj; pustili smo svoje hiše in grobove svojih prednikov, da bi se kako rešili pogina v onih nerodovitnih krajih, ti pa si nas še huje pogubil. Dve sto družin smo odvedli za teboj, zdaj pa preštej, koliko nas je še ostalo?!«

»No, kaj niste več vsi po številu?« je stisnil skozi zobe vodja, ne da bi bil dvignil glavo.

»Kako pa to vprašuješ? Dvigni vendar glavo in poglej, preštej, koliko nas je še ostalo na tem nesrečnem potovanju! Poglej, kakšni smo tudi mi, ki smo ostali. Bolje bi bilo, da sploh nismo ostali živi, kakor pa da smo take pokveke.«

»Saj ne morem pogledati!…«

»Zakaj ne?!«

»Slep sem!«

Nastal je molk.

»Si medpotoma izgubil vid?«

»Saj sem slep že od rojstva.«

Oni trije so obupano pobesili glave.

Strahotno je zabučal jesenski veter na planini in prinašal velo listje s seboj; po hribih je ležala megla, skozi mrzli, vlažni zrak so zasustela krokarjeva krila in oglasilo se je zloslutno krakanje. Sonce se je skrilo za oblake, ki so se valili in jadrno dreveli nekam dalje, dalje.

Vsi trije so se spogledali v smrtnem strahu.

»Kam naj krenemo zdaj?« je iztisnil nekdo iz sebe z grobnim glasom.

»Ne vemo!«

 

Vir: Radoje Domanović, Zgodbe in satire, Slovenski knjižni zavod, Ljubljana 1951. (Prev. Fran Albreht)

Vodja (2/3)

(prejšnja stran)

Naslednji dan se je zbralo vse, kar je imelo kaj poguma, da odide na dolgo pot. Več kakor dve sto družin je prišlo na določeno mesto in le malo jih je še ostalo, da bi varovali svoje staro ognjišče.

Žalostno je bilo gledati to množico revnega prebivalstva, ki ga je kruta stiska gnala, da so zapuščali kraje, kjer so se rodili in kjer so bili grobovi njih prednikov. Obrazi so jim bili koščeni, shujšani, od sonca ožgani: trpljenje jim je v dolgi vrsti mučnih let zarisalo svoje sledove na njih in dalo izrazu podobo stiske in bridke brezupnosti. Toda v tem trenutku je zasijal v njih očeh prvi žarek nadeje, pa tudi žalosti za zapuščenim domovjem. Marsikateremu starcu so se udrle solze po nagubanem licu, obupno je vzdihoval, majal z glavo poln neke slutnje in bi najrajši ostal in počakal še kak dan, da bi še sam pustil svoje kosti na tej kršni zemlji, kakor pa da bi si šel iskat boljšo domačijo: mnoge ženske so glasno tarnale in se tuleč poslavljale od grobov, ki so jih zapuščale; možje so se premagovali, da se ne bi še sami raznežili. Vpili so: »Prav, pa želite mar, da bi še dalje stradali v teh prekletih krajih in živeli v teh kajžah?« Pa najrajši bi odnesli s seboj še ves ta prekleti svet s svojimi revnimi bajticami vred, če bi se le kako dalo.

Dvigal se je hrup in vrišč kakor v vsaki množici. Razburjeni so bili moški in ženske, a tudi otroci, ki so jih nosile matere na hrbtih in v zibkah, so pričeli cviliti; še živina je bila nekam razburjena. Živine so imeli bolj malo, pa vendar je bila tu pa tam kaka kravica ali pa kakšno shujšano, kosmato kljuse z veliko glavo in z debelimi nogami, pa še tem so natovorili cele kupe nekih ponjav, torb ali pa po dve vreči na vsako stran sedla, da se je revež kar krivil pod bremenom, a se vendar šiloma spet držal pokonci in kakšen celo zahrzal; drugi so spet otovorili osle; fantiči so vlekli s seboj pse na verigah. Vse je bilo torej samo pomenek, vrišč, zmerjanje, tarnanje, lajež, jok, hrzanje in še neki osel je dvakrat trikrat zarigal, vodja pa ni črhnil niti besedice, kakor da se ga vsa ta množica in ta direndaj ni prav nič tikala. Pravi modrijan!

Nepretrgoma je sedel tam s pobešeno glavo, molčal in premišljeval, komaj da je kdaj pa kdaj pljunil predse, to je bilo vse. Toda prav zaradi tega njegovega vedenja je njegova priljubljenost tako narastla, da je bil vsakdo zmožen vreči se v ogenj in v vodo zanj, kakor pravijo. Med premnogimi se je utegnil slišati na primer takle pomenek:

»Veš kaj, lahko smo srečni, da smo naleteli na takega moža, ker če bi se odpravili brez njega na pot, bog prizanesi, bi bilo to hudó in nápak, propadli bi. To ti je pamet, brate moj! Samo molči, še besedice ni črhnil!« je rekel nekdo in se s strahom in spoštovanjem ter ponosom ozrl na vodjo.

»Kaj pa naj bi govoril? Kdor veliko govori, malo misli. Moder človek seveda samo molči im premišlja!…« je dostavil drugi in tudi on s strahom in spoštovanjem pogledal na vodjo.

»Pa saj ni lahka stvar biti vodja tolikšnega ljudstva! Zato mora tudi misliti, ko je že prevzel tako veliko dolžnost,« je spregovoril spet prvi.

Napočil je čas odhoda. Počakali so še malo, če se ne bi še kdo domislil, da pojde z njimi, ko pa ni bilo nikogar več, niso smeli več odlašati.

»Ali ne bi krenili?« so vprašali vodjo.

Ta je brez besede vstal.

Vodjo so takoj obstopili najpogumnejši možje, da bi mu ob kakem nesrečnem naključju priskočili na pomoč in bi ga varovali, da se mu ne bi pripetilo kaj nevarnega.

Vodja se je s čudno mračnim obrazom, s pobešeno glavo, parkrat prestopil, dostojanstveno mahaje s palico pred seboj, in množica se je premaknila za njim in nekolikokrat zavpila: »Živel!« Vodja je napravil še nekaj korakov ter udaril s palico po plotu kraj občinske zgradbe. Tu se je seveda ustavil, ustavila se tudi množica. Vodja se je malo odmaknil ter dvakrat-trikrat udaril s palico po plotu.

»Kaj naj storimo?« so vprašali.

On je molčal.

»Kako, kaj naj storimo? Podrimo vendar plot! To storimo! Saj vidiš, da je dal mož s palico znamenje, kaj je treba storiti!« so zavpili tisti, ki so bili okrog vodje.

»Saj so tamle vrata, tam so vrata!« so zavpili otroci in pokazali na vrata, ki so bila na drugi strani.

»Psst, otroci, mir!«

»Bog vas previdi, kaj pa počnemo!« se je pričelo križati nekaj žensk.

»Niti besedice, on že ve, kaj je treba. Podrimo plot!«

Kakor bi trenil, je padel plot, ko da ga nikoli ni bilo.

Krenili so tam prek.

Niso napravili niti sto korakov, že se je vodja zapletel v veliko trnjevo goščo in se ustavil. Z naporom se je iztrgal iz nje ter pričel s palico udarjati zdaj na levo, zdaj na desno. Vsi so obstali.

»Kaj pa je zdaj spet?« so zavpili oni tam zadaj.

»Treba je prodreti skozi to trnje,« so kliknili tisti okrog vodje.

»Pa saj je pot okrog trnja! Saj je pot okrog trnja!« so zavpili otroci in tudi mnogi moški iz ozadja.

»Saj je pot, pot!« so se srdito posmehovali tisti okrog vodje — »kdo pa ve, kod nas hoče voditi, vi slepci slepi? Vsi ne moremo ukazovati. On že ve, kod je bolje in bliže! Predrimo skozi ta trnjevi grm!«

Začeli so se prebijati.

»O joj!« je zastokal kdo pa kdo, ki se mu je zaril trn v roko ali pa mu je bodica oprasnila lice.

»Brez truda, bratec, se še čevelj ne obuje. Treba nam je prenesti vse muke, če hočemo uspeti,« so odgovorili na to najpogumnejši.

Prodrli so po mnogih naporih skozi trnjevo goščo in krenili dalje.

Hodili so malo časa, že so naleteli na neke drogove.

Podrli so tudi te in se odpravili dalje.

Veliko ta dan niso prehodili, ker so morali premagati še nekaj manjših podobnih zaprek in to ob pičli hrani, kajti nekateri so vzeli s seboj samo suh kruh pa malo smokev h kruhu, nekateri samó kruh, da bi si vsaj tu pa tam potešili lakoto, nekateri pa še kruha niso imeli. Še bog, da je bil poletni čas, da so vsaj sem in tja naleteli na kakšno sadno drevo.

Tako so prvi dan bolj malo prehodili in se počutili hudo utrujene. Hude nevarnosti se niso pokazale pa tudi hudih nesreč ni bilo. Seveda se mora pri takem velikem pod vzet ju zmerom računati s kakimi malenkostmi; neko žensko je oplazil trn po levem očesu, da si ga je morala obvezati z mokro cunjo; nekega otroka je udaril drog po nožicah, da je šepal in javkal, neki starec se je zapletel med bodeče veje, padel in si izpahnil nogo; povili so mu jo s stolčeno čebulo, on pa je junaško prenašal bolečine in hodil pogumno dalje za vodjo, opirajoč se na svojo palico (mnogi so kajpada pravili, da se očka samo dela, da si je izpahnil nogo, češ da bi se rad vrnil); navsezadnje jih je bilo le malo, ki ne bi imeli kakega trnja v roki ali pa ne bi bili opraskani po obrazu. Moški so junaško trpeli, ženske pa so preklinjale uro, ko so se odpravile na pot, a otroci so seveda jokali kakor otroci sploh, ker pač niso razumeli, kako bogato bodo nagrajene njihove muke in bolečine.

V največjo srečo in radost vseh se vodji ni zgodilo nič hudega. Po pravici povedano, pa so nanj tudi najbolj pazili, a vendar, vendar — človek ima tudi srečo.

Na svojem prvem nočišču so pomolili in se zahvalili bogu, da so prvi dan tako srečno potovali in da se njihovemu vodji ni pripetilo nikako, niti najmanjše zlo. Nato je povzel besedo nekdo iz skupine onih nazpogumnejših. Prek lica se mu je vila trnjeva praska, toda on se ni zmenil za to:

»Bratje!« je začel — »en dan imamo hvala bogu srečno za seboj. Pot ni lahka, a junaško moramo premagati vse ovire, ko vemo, da nas vodi ta naporna pot k sreči. Naj nam milostljivi bog varuje našega vodjo vsega zla, da bi nas še nadalje tako uspešno vodil…«

»Če pojde tako, bom jutri izgubila še levo oko!…« je jezno zagodrnjala neka ženska.

»Joj meni, moja noga!« je zatarnal očka, opogumljen s pripombo one ženske.

Otroci so se že tako cmerili in vekali, da so jih matere komaj mirile, da so slišale govornikove besede:

»Res, še drugo oko boš izgubila,« je planil govornik, »pa če obojne izgubiš! Kaj pa je to, če izgubi kaka ženska oko za tako veliko stvar? To je sramota. Ali pa si pomislila na blaginjo in srečo svojih otrok? Če nas polovica propade za to stvar, ni vse to nič. Čudo prečudno: eno oko! A kaj bi oči tebi, ko imamo moža, ki gleda in nas vodi k sreči? Naj mar zaradi očesa ali tiste očkove noge opustimo to plemenito podvzetje?«

»Očka laže! Stari laže in se samo dela tako, da bi se lahko vrnil!« so se začuli glasovi z vseh strani.

»Komur se ne da hoditi, bratje,« je spet povzel govornik, »naj se kar vrne, nikar pa da tarna in bega še druge. Kar se mene tiče, pojdem za tem modrim vodjo, dokler bom živ.«

»Vsi mi, vsi pojdemo za njim, dokler bomo živi.«

Vodja je molčal,

Ljudje so pa začeli spet gledati in šepetaje govoriti:

»Samo molči in premišljuje!«

»Moder človek!«

»Glej, kakšno čelo ima!«

»In kako je čudno mračen.«

»Resen!«

»Pogumen je, vidi se po vsem.«

»Pogumen in še kako: plot, drogove, trnjeve gošče, vse zdrobi. Samo s palico ti udari ves namršen in ne spregovori besedice, ti pa glej potem, kako in kaj.«

(naslednja stran)

Vodja (1/3)

»Bratje in tovariši, poslušal sem vse govore, zato vas prosim, da tudi vi mene poslušate. Vsi naši pomenki in pogovori niso piškavega oreha vredni, dokler živimo v teh nerodovitnih krajih. Na tej peščeni in kamnitni zemlji ni moglo roditi niti kadar je bilo dovolj moče, nikar šele ob taki suši, kakršne bržčas živ krst od pamtiveka ne pomni.

Kako dolgo se bomo še tako shajali in mlatili prazno slamo? Živina nam crkava brez hrane, še malo, pa bodo tudi otroci začeli z nami vred poginjati od lakote. Izbrati si moramo drugačen način, boljšega in pametnejšega. Po mojem bo najbolje, če zapustimo te nerodovitne kraje in če se napotimo v beli svet, iskat boljšo in rodovitnejšo zemljo, ker nam tako ni več živeti.«

Tako je govoril nekoč na nekem zborovanju z onemoglim glasom nekdo izmed prebivalcev nekih nerodovitnih krajev. Kje in kdaj je bilo to, bi rekel, ne zadeva ne vas ne mene. Poglavitno je, da mi verjamete, da je bilo to nekoč in nekje v nekem kraju, in to mi je dovolj. Res je sicer, da sem bil nekdaj mnenja, kakor da sem si vso to stvar jaz sam od nekod izmislil, toda polagoma sem se oprostil te strašne zablode in zdaj za trdno verjamem, da je vse to, kar vam bom zdajle povedal, bilo in moralo biti nekje in nekoč ter da si tega nikdar in na noben način nisem mogel izmisliti.

Poslušalci so z bledimi, shujšanimi lici, z motnimi, že čisto nezavestnimi pogledi, z rokami pod pasom, kakor oživeli ob teh modrih besedah. Vsakdo se je že videl v kakem čarobnem, rajskem delu sveta, kjer se naporno in utrudljivo delo plačuje z obilno žetvijo.

»Tako je, tako je!…« so zašušljali onemogli glasovi z vseh strani.

»Je to b-l-i-z-u?« se je iz nekega kota oglasil zategel šepet.

»Bratje!« je pričel spet neki govornik z malo močnejšim glasom, »potrebno je, da takoj sprejmemo ta predlog, ker tako res ni več mogoče. Garali smo in se mučili, pa je vse zaman. Pritrgovali smo si od ust in sejali, a so prišle povodnji in nam odnesle seme in prst z našega krša, da je ostal sam gol kamen. Naj mar večno ostanemo tod ter se vbadamo od jutra do večera in bomo spet lačni in žejni, pa goli in bosi?… Kreniti moramo na pot in si poiskati boljšo, rodovitnejšo zemljo, kjer nam bo trdo delo nagrajeno z bogatim sadežem.«

»Kar zdajle pojdimo, nemudoma pojdimo, kajti tukaj ne moremo živeti,« je zašušljal šepet in vsa množica je kar krenila, ne da bi bala pomislila, kam in kod.

»Stojte, bratje, kam pa hočete?« se je oglasil spet prvi govornik. »Iti moramo res, a ne moremo kar tako. Vedeti moramo, kam hočemo, drugače nas bo še kaj hujšega doletelo, namesto da bi se rešili. Jaz predlagam, da izvolimo vodjo, kateremu se moramo vsi pokoriti in ki nas bo vodil po pravi, najboljši in najbližji poti.«

»Izvolimo ga, nemudoma ga izvolimo!…« se je oglasilo z vseh strani.

Tedaj pa je nastala razprtija, popolna zmešnjava. Vsakdo je govoril in nobeden ni poslušal, niti ni mogel slišati nikogar. Nato so se začeli cepiti v skupinice: vsaka je momljala nekaj sama zase, dokler se niso še skupinice razpršile in sta se po dva in dva prijela za roke ter drug drugemu govorila in dokazovala, vlekla drug drugega za rokav in si metala roko na usta. Potem pa so spet stopili vsi skupaj in začeli vsi hkrati govoriti.

»Bratje!« se je zdajci s poudarkom oglasil neki krepkejši glas in preglasil druge zamolkle, otopele glaske, »ničesar ne moremo ukreniti, če vsi govorimo in nihče nikogar ne posluša. Izberimo si vodjo! A koga tu med nami bi mogli izbrati? Kdo pa je že kdaj potoval kam, da bi poznal pota? Saj se vsi dobro poznamo in jaz s svojimi otroci se prvi ne bi zaupal nikomur, kar nas je tu na tem zborovanju. Zato mi povejte, kdo izmed vas pozna tegale popotnika tam zunaj, ki sedi že od ranega jutra v senci ob cesti?…«

Nastala je tišina, vsi so se obrnili proti neznancu ter ga pričeli meriti od glave do peta.

Tisti človek, srednjih let, mračnega obraza, ki pa mu ga zaradi dolgih las in brade sploh ni bilo videti, je sedèl in molčal kakor doslej ter nekako zamišljeno tapkal z debelo palico po tleh.

»Včeraj sem videl prav tegale človeka z nekim dečkom. Držala sta se za roko in hodila po cesti. Snoči je odšel tisti deček nekam skozi vas in ta je ostal zdaj sam.«

»Pusti no te drobnarije in bedarije, da ne izgubljamo časa. Najsi bo kdor koli, gotovo je popotnik od daleč kje, ko ga nihče od nas ne pozna. Čisto gotovo dobro pozna najbližjo in najboljšo pot, da bi nas vodil. Kolikor ga morem presoditi, je zelo pameten videti, ker samo molči in premišljuje. Kak drug švigavec bi se že najmanj desetkrat vmešal med nas ali pa začel s kom pogovor, on pa že toliko časa čisto sam sedi in samo molči.«

»Pri moji veri, da kar molči in nekaj premišljuje. To res ne more biti drugače, kakor da je zelo pameten,« so zaključili tudi drugi ter spet jeli ogledovati tujca in vsakdo je odkril na njem in njegovi zunanjosti kakšno odlično lastnost, kak dokaz njegove nenavadno ostre pameti.

Niso se dolgo razgovarjali in vsi so se zedinili v tem, da bi bilo najbolje prositi tega popotnika, katerega jim je, kakor so govorili, sam bog poslal, da jih bo povedel v svet, da bi si poiskali boljše kraje in rodovitnejšo zemljo, da jim bo vodja, ki ga bodo brezpogojno poslušali in se mu pokorili.

Izbrali so iz svoje sredine deseterico, da stopi k tujcu in mu razodene sklep zborovanja ter svoje bedne razmere in da ga poprosi, naj jim bo za vodjo.

Desetorica je odšla, se spoštljivo poklonila pred modrim tujcem in nekdo izmed njih je pričel govoriti o nerodovitnem svetu, o suhih letinah, o revnem stanju, v katerem žive, ter končal takole:

»To nas je prisililo, da se izselimo iz svojih krajev in svojih hiš in da odidemo po svetu iskat si boljše domačije, In prav zdaj, ko se nam je prikazala tako srečna misel, je bilo, kakor da se nas je bog usmilil in nam poslal tebe, modri in vrli tujec, da bi nas ti povedel in nas rešil vseh rev. Zato te v imenu vseh prebivalcev prosimo, da postaneš naš vodja, da pojdemo za teboj, kamor koli pojdeš ti. Ti poznaš pota, gotovo si se tudi rodil v srečnejši in boljši domačiji. Poslušali te bomo in se pokorili vsaki tvoji odločbi. Ali bi hotel pristati, modri tujec, in rešiti naše duše propada, nam biti vodnik?«

Ves čas tega ganljivega govora modri tujec niti glave ni dvignil. Ostal je do konca v istem položaju, kakor so ga zalotili: s pobeseno glavo, mračen, molčeč, tapkajoč s palico po tleh in premišljujoč. Ko je govornik končal, je tujec, ne da bi spremenil svoj položaj, kratko in hladno stisnil skozi zobe:

»Hočem!«

»Lahko torej potujemo s teboj in si poiščemo boljših krajev?«

»Lahko!« je nadaljeval modri tujec, ne da bi bil dvignil glavo.

Tedaj je nastalo navdušenje in hvaležno so se zahvaljevali, toda modrec ni niti besedice črhnil na to.

Sporočili so zboru srečni izid ter pristavili, da so šele zdaj videli, kako globoka pamet tiči v tem človeku.

»Še z mesta se ni ganil, niti glave ni dvignil, da bi vsaj videl, kdo mu govori. Samo molčal je in premišljeval: na vse naše govore in našo zahvalo je spregovoril samo dve besedici.

»Pravi modrijan! … Redka pamet!…« so veselo vzklikali z vseh strani, trdeč, da ga jim je sam bog poslal kakor angela z nebes, da bi jih rešil. Vsakdo je bil tako za trdno prepričan o uspehu ob takem vodji, da ga nič na svetu ne bi bilo moglo prepričati o čem drugem.

In tako so na zborovanju kar zdaj določili, da že jutri ob zori krenejo na pot.

(naslednja stran)

Stradija (12/12)

(prejšnja stran)

Sirota nova vlada je morala takoj pričeti misliti, toda tega rokodelstva ministri v Stradiji niso bili vajeni. Da odkrito povemo, so se nekaj dni junaško, ponosno držali; dokler je bila le še kaka para v državni blagajni, so veselih in vedrih obrazov sprejemali čez dan procesije deputacij iz ljudstva in govorančili presunljive govore o srečni prihodnosti mile in izmučene Stradije; ko pa je padla noč, so prirejali sijajne in drage gostije kjer se je pilo, pelo in kjer so imeli rodoljubne zdravice. — Ko pa je zazijala državna blagajna vsa prazna, so začeli gospodje ministri resno premišljevati in se pomenkovati, kaj bi ukrenili v tako obupnem stanju. Saj za uradnike je lahko: ti so že tako vajeni, da po nekaj mesecev ne prejemajo plač; upokojenci so stari ljudje, dosti so se naživeli; vojaki, to se samo po sebi razume, se morajo privaditi na trpljenje in nadloge; nič hudega torej, da tudi lakoto junaško trpe; dobaviteljem, podjetnikom in vsakemu drugemu dobremu državljanu srečne Stradije se lahko reče, da plačilo njihovih računov ni bilo vneseno v letošnji državni proračun. Ni pa lahko za ministre, ker ti morajo samoumevno plačevati, da se o njih dobro govori in piše. Ni lahko še za cele kupe drugih važnih stvari, ker je dovolj stvari, ki imajo prednost pred Stradijo.

Navalile so skrbi nanje in prišli so na misel, da je treba okrepiti gospodarstvo. Zaradi tega so se odločili, da zadolže deželo z večjim dolgom; ker pa je treba za sklepanje tega posojila potrošiti čedne vsote denarja za skupščinske seje, za ministrska potovanja v tuje dežele, so ministri sklenili, da zbero v ta namen vse depozite iz državnih blagajn, kjer je deponiran denar zasebnih oseb, da bi tako pomogli deželi, ki stoka v nadlogah.

V vsej deželi je nastala zmešnjava: v nekaterih listih govore o ministrski krizi, v drugih, kako je vlada že ugodno končala pogajanja za posojilo, v tretjih eno kakor drugo, vladni listi pa pišejo, da dežela ni bila še nikdar v večjem blagostanju.

Čedalje bolj in bolj so pričeli govoriti o tem rešilnem posojilu; časniki so čedalje bolj polnili svoje stolpce z razpravljanjem o tem vprašanju. Vzbudilo se je močno zanimanje na vse strani in prišlo je že malone do tega, da so prenehali skoraj vsi posli. Tako trgovci kakor dobavitelji, pa uradniki in upokojenci in duhovniki, vse čaka v nekem mrzličnem, napetem pričakovanju. Na vseh straneh, na vsakem kraju, povsod govore, vprašujejo, ugibajo samo o tem.

Ministri tekajo zdaj v to, zdaj v drugo tujo deželo, zdaj ta, zdaj drugi, zdaj po dva, trije skupaj. Skupščina zaseda, tudi tam debatirajo, sklepajo in nazadnje odobre, da se sklene posojilo za vsako ceno in da odidejo vsak na svoj dom, obupna radovednost v javnem mnenju pa je vse večja in večja.

Srečata se po dva in dva na ulici in že pričneta namesto pozdrava:

»Kaj je s posojilom?«

»Ne vem!«

»Ga sklepajo?«

»Gotovo!«

Ministri so jeli čedalje pogosteje obiskovati tuje dežele in se vračati.

»Je prišel minister?« vpraša nekdo.

»Tudi jaz sem slišal.«

»Kaj je napravljeno?«

»Menda je ugodno!«

Kar so naposled objavili vladni listi (vlada ima zmerom po nekaj listov, pravzaprav ima vsak minister svoj list — enega ali dva), da je vlada končala pogajanja z neko tujo skupino in da so rezultati zelo ugodni.

»Z zanesljivostjo lahko potrdimo, da bo čez kakšen dan pogodba podpisana in da pride denar v deželo.«

Ljudje so se malo pomirili, vladni listi pa so sporočili, da bo čez dva-tri dni prišel v Stradijo opolnomočenec bančne skupine g. Horije in da bo tu podpisal pogodbo.

Zdaj šele se je dvignil ustni in pismeni trušč in hrušč. Spraševanje, pričakovanje, nepotrebna, nervozna radovednost in velikansko upanje v tega neznanega tujca, ki so ga pričakovali, da bo rešil deželo, so dosegli svoj vrhunec.

O čem drugem kakor o tem Horiju sploh niso ne govorili ne mislili več. Raznesel se je glas, da je že prispel in se nastanil v tem in tem hotelu in že navali množica radovednih ljudi, moških in ženskih, mladih in starih proti hotelu — navali tako jadrno in besno, da starejše in slabotnejše kar poteptajo in zmečkajo.

Prikaže se na cesti kak tuj človek, potnik, in že reče kdo drugemu:

»Poglej no, neki tujec!« in pomembno pogleda tovariša, z obrazom in pogledom, kakor bi vprašal: »Če ni to Horije?«

»Če ni to on?« vpraša oni drugi.

»Tudi jaz bi mislil!«

Z vseh strani si ogledajo tujca in odločijo, da je prav ta tisti. Nato razneso po mestu vest, da so videli Horija in ta novica se tako bliskovito raznese in prodre v vse družbene sloje, da že čez eno, dve uri vse, mesto zanesljivo trdi, da je on tu, da so ga ljudje osebno videli in govorili z njim. Spravili so vso policijo na noge, vznemirili so se ministri, da begajo na vse strani, da bi se sesli z njim in mu izkazali svoje spoštovanje.

Ni ga.

Naslednji dan sporoče listi, da včerajšnja vest o Horijevem prihodu ni bila resnična.

Do kod je privedlo to, se vidi iz tegale dogodka.

Nekega dne sem šel na postajališče, kjer pristaja neka tuja ladja.

Ladja je prispela in potniki so pričeli izstopati. Zapletel sem se v pomenek z nekim znancem, kar je množica ljudi pritisnila k ladji s tako silo, da me je nekdo, ki se je zaletel vame, skoraj na tla podrl.

»Kaj pa je?«

»Kdo je?« so pričeli mnogi spraševati drug drugega.

»On!« so odgovorili.

»Horije?«

»Da, prišel je!«

»Kje je, kam hoče?« zavre v množici in nastalo je prerivanje, pritiskanje, vzpenjanja, drenjanje, prepir; vsakdo hoče čim bliže.

V resnici sem zagledal nekega tujca, ki je prosil in moledoval, naj ga v božjem imenu puste, ker ima nujne opravke. Človek je komaj mogel govoriti, kar stokal je, stisnjen in zagozden v radovedni množici.

Policija je pri priči razumela svojo dolžnost. Oddirjala je obveščat o njegovem prihodu ministrskega predsednika, ostale vladne člane, občinskega predsednika, cerkvenega poglavarja in druge deželne dostojanstvenike.

In čez malo časa so se v trumi zaslišali glasovi:

»Ministri! Ministri!«

In res so se prikazali ministri z vsemi dostojanstveniki stradijske dežele. Vsi v prazničnih oblekah, z vsemi lentami in vrstami redov (a redno ne nosijo vseh, marveč samo po nekaj). Množica se je razdelila na dve strani in tako je ostal tujec sam v sredini na eni strani, na drugi strani pa so se prikazali ministri, ki so mu stopali naproti.

Ministri so se v spodobni razdalji ustavili in se do tal priklonili. Isto je storila množica. On je bil videti nekam zmeden, preplašen, hkrati pa na vso moč začuden, a se ni genil z mesta, stal je nepremično kakor kip. Ministrski predsednik je stopil še za korak naprej in pričel:

»Odlični naš gost, vaš prihod v našo deželo bo zabeležila zgodovina z zlatimi črkami, ker pomeni ta znameniti prihod epoho v našem državnem življenju; vaš prihod prinaša srečno prihodnost naši mili Stradiji. V imenu vse vlade, v imenu vsega naroda vas pozdravljam kot našega rešitelja in kličem: živeli!«

»Živeli! Živeli!« se je pretrgal zrak od klica iz tisoč grl.

Nato je začel cerkveni poglavar prepevati nabožne pesmi in s cerkva glavnega mesta stradijske dežele so zagrmeli zvonovi.

Ko je bil končan ta del uradnega sprejema, so ministri z ljubeznivim nasmehom na ustih ponižno pristopili k tujcu, si povrsti segli z njim v roko, ostali pa so odstopili in obstali gologlavi s sklonjenimi glavami, ministrski predsednik je z nekim strahom in spoštovanjem vzel njegov kovčeg v roke, a finančni minister s svoje strani palico imenitnega človeka. Nosila sta te stvari kakor svetinje. Kajpada je bil kovčeg res svetinja, saj je bila v njem gotovo usodna pogodba; prav v tem kovčku je ležala, nič manj in nič več, kakor prihodnost, srečna prihodnost cele dežele. Zato je bil torej ministrski predsednik, vedoč, kaj nosi v svojih rokah, videti slovesen, ves spremenjen, ponosen, ker nosi v svojih rokah prihodnost stradijske dežele. Cerkveni poglavar je kot človek, ki ga je obdaril bog z velikim duhom in umom, nemudoma tudi sam spoznal važnost tega kovčka in je z drugimi višjimi duhovniki obstopil ministrskega predsednika ter začel prepevati svete pesmi.

Sprevod je krenil. On in finančni minister spredaj, za njima pa kovčeg v naročju ministrskega predsednika, obkroženega z višjimi duhovni in z razoglavim ljudstvom. Stopali so počasi, slovesno, z nogo pred nogo, prepevali svete pesmi, zvonovi pa so zvonili in možnarji pokali. In tako so šli počasi po glavni ulici proti hiši ministrskega predsednika. In hiše in kavarne in cerkve in pisarne, — vse se je izpraznilo, vse živo je privrelo na cesto, da bi sodelovalo pri tem epohalnem sprejemu velikega tujca. Še bolniki niso izostali; tudi te so prinesli iz stanovanj, da bi videli to redko slovesnost; celo iz bolnic so prinesli vse bolnike na nosilnicah; in tudi njim je njih bolezen kar odlegla: laže jim je bilo, ko so pomislili na srečo svoje mile domovine; tudi otroci na prsih, ki so jih prinesli v sprevod, niso jokali, temveč so upirali svoje očke v velikega tujca, kakor bi čutili, da je ta sreča namenjena njim.

Preden so prišli do hiše ministrskega predsednika, se je zvečerilo. Tujca so bolj nesli, kakor pa odvedli v hišo. Vanjo so odšli vsi ministri in dostojanstveniki, množica pa je ostala in radovedno bolščala v okna ali pa preprosto zijala v hišo.

Drugi dan so začele prihajati deputacije iz naroda pozdravljat velikega tujca in že ob zori je počasi priropotal visoko naložen voz različnih odlikovanj za vrlega tujca pred hišo ministrskega predsednika.

Tujec je bil, kot se razume, takoj izbran za častnega predsednika ministrstev, za častnega predsednika mestne občine, Akademije znanosti in vseh mogočih dobrodelnih družb in društev v Stradiji, a teh je nešteto, pa celo društva za ustanavljanje društev. Vsa mesta so ga izbrala za svojega častnega meščana, vsi cehi so ga priznali za svojega dobrotnika in neki armadni polk si je njemu na čast nadel ime »Železni Horijev polk«.

Vsi listi so ga pozdravili z dolgimi članki, mnogi so prinesli njegovo sliko. Mnogo uradnikov je v počastitev tega dne napredovalo, veliko redarjev je prejelo odlikovanja in napredovanja, odprto je bilo veliko novih uradov m veliko novih uradnikov imenovanih.

Dva dni je že, kar traja burna veselje po vsem mestu. Godba igra, zvonovi zvone, možnarji pokajo, pesmi arijo, pijača se razliva.

Tretji dan so morali ministri, čeprav so bili skrokani od teh veselic, žrtvovati celo počitek svojih teles za blagor dežele in ljudstva ter so se zbrali k plenarnemu zasedanju, da bi dokončali s Horijem pogajanja o posojilu ter podpisali to epohalno pogodbo.

Najprej so kakor zaradi uvoda začeli privatni pomenek. (V vseobčem veselju sem pozabil povedati, da je bil kovčeg hranjen pod močno stražo.)

»Želite nemara dalj časa ostati tu?« ga je vprašal ministrski predsednik.

»Dokler pač ne opravim svoje zadeve in to bo trajalo precèj časa!«

Ministre je osupnila beseda precèj časa.

»Mislite, da bo trajalo precèj časa?«

»Na vsak način. Taka je zadeva.«

»Nam so znani vaši pogoji in naši vam, zato menim, da ne bo nikakih ovir!« je rekel finančni minister.

»Ovir?« je dejal tujec preplašeno.

»Saj, mislim, da jih ne bo!«

»Tudi jaz tako upam!«

»Torej lahko takoj podpišemo pogodbo!« je rekel ministrski predsednik.

»Pogodbo?«

»Da!«

»Pogodba je podpisana; in jaz se bom kar jutri odpravil na pot; predvsem pa vam moram izraziti svojo hvaležnost za zdaj in za vedno za tak izreden sprejem. Da vam odkrito povem, ves sem iz sebe, še zdaj se ne morem popolnoma zavedeti, kaj vse se godi z menoj. Res je, da sem zdaj prvič v tej deželi, a še v sanjah mi ni moglo priti na misel, da bi me bili kje kot neznanca tako sprejeli. Zdi se mi še, da sanjam.«

»Tak ste jo podpisali — pogodbo?« so soglasno zavpili vsi navdušeni.

»Glejte jo!« je dejal tujec in potegnil iz žepa polo papirja, na kateri je bila pogodba in jo pričel brati v svojem jeziku. Pogodba je bila sklenjena med njim in nekim trgovcem s slivami iz notranjosti Stradije, kjer se ta obvezuje, da mu bo do tega in tega dne dobavil tako in tako količino sliv za kuhanje marmelade…

Kaj se je moglo, v civilizirani in pametni deželi ukreniti drugega, kakor da tujca, ki je podpisal tako bedasto pogodbo, izženo iz Stradije, skrivaj, tri dni na to pa da vladni listi prineso naslednjo vest:

»Vlada si energično prizadeva, da bi izposlovala novo posojilo in vsa pričakovanja kažejo, da bomo že do konca tega mesca prejeli prvi obrok denarja.«

Ljudje so malo povpraševali po Horiju, nazadnje pa prenehali, in nato je šlo spet vse po starem.

Ko sem jel globlje premišljevati o tem zadnjem dogodku, mi je začela nenavadno ugajati vseobča harmonija v Stradiji. Ne le, da so ministri simpatični in vrli ljudje, opazil sem tudi, da je cerkveni poglavar sam takisto kaj umen in duhovit človek. Kdo bi se mogel v prikladnem trenutku, v naravnost usodnem trenutku, ko se odloča o usodi dežele, domisliti, da bo začel prepevati pobožne pesmi nad kovčkom marmeladarja in da bo s tem z vso težo podprl trudoljubno vlado v njenih velikih podvzetjih? Táko složno delo mora spremljati sreča.

In pri priči sem se odločil, da o prvi priliki obiščem modrega očeta, cerkvenega poglavarja, ter da se pobliže seznanim s tem velikim Stradijcem.

 

Vir: Radoje Domanović, Zgodbe in satire, Slovenski knjižni zavod, Ljubljana 1951. (Prev. Fran Albreht)

Stradija (8/12)

(prejšnja stran)

Čeprav sem mislil, da bi šel najprej k prosvetnemu ministru, se mi je zaradi teh zadnjih nesrečnih dogodkov vendarle zahotelo slišati, kaj misli o tem vojni minister, in sem se še tistega dne odpravil k njemu.

Vojni minister, majhen, suhljat človeček, z upadlimi prsmi lin s tankimi ročicami je pravkar šele končal svojo molitev, preden me je sprejel.

V njegovi pisarni je bilo čutiti duh po miri in kadilu, kakor v kakšni cerkvici, na njegovi mizi pa so ležale skladavnice pobožnih, starih in že orumenelih knjig.

Sprva sem pomislil, da sem se zmotil in prišel h komu drugemu, vendar pa me je uniforma višjega častnika, ki jo je imel gospod minister na sebi, le prepričala o nasprotnem.

»Oprostite, gospod,« je rekel blago, z rahlim, tankim glasom, »pravkar sem opravil svojo redno molitev. To opravim vedno, kadar sedem k delu, zdaj ob teh zadnjih nesrečnih dogodkih na jugu naše mile dežele pa je molitev še veliko bolj umestna.«

»Če bodo nadaljevali svoje napade, pride lahko še do vojne?« sem vprašal.

»Ah, ne, za to ni nikake nevarnosti.«

»Toda po mojih mislih, gospod minister, je nevarnost že to, da v celi pokrajini naše dežele ubijajo ljudi in vsak dan ropajo.«

»Ubijajo, res je; toda mi ne moremo biti tako nekulturni, tako divjaški kakor… Tako mraz je tu notri, kakor da mi piha od nekod. Govorim in govorim tem nesrečnim služiteljem, da mora biti v moji sobi temperatura zmerom šestnajst in pol stopinj, pa vendar nič…« je pretrgal gospod minister svoj začeti razgovor in pozvonil služitelju.

Služitelj pride, se pokloni in na prsih so mu zažvenketale medalje.

»Ali vam nisem za božjo voljo že toliko dopovedoval, da mora biti v moji sobi temperatura stalno šestnajst in pol stopinj, danes pa je spet mraz, vidite; nekak prepih je; še zmrznil bi človek.«

»Gospod minister, glejte, toplomer kaže osemnajst!« reče fant spoštljivo in se pokloni.

»Potem je dobro,« reče minister, zadovoljen z odgovorom, »lahko greste, če vam je prav.«

Fant se spet globoko prikloni in odide.

»Ta vražja temperatura mi res prizadeva take skrbi, verjemite mi; a temperatura je za vojsko glavna stvar. Če temperatura ni kot je treba, ni vojak nič prida… Vse jutro že pripravljam poseben razpis vsem komandam. Čakajte, preberem vam ga:

»Ker so se zadnje čase vse pogosteje dogajali vpadi Anutov v južne kraje naše dežele, odrejam, da opravijo vojaki vsak dan pod komando skupno molitev k vsemogočnemu bogu za rešitev naše drage in mile domovine, orošene s krvjo naših vrlih prednikov. Molitev, ki je potrebna za ta primer, bo določil vojni kurat; na koncu molitve pa naj se dostavi tole: »Naj milostljivi bog podeli dobrim, mirnim in pravičnim državljanom, ki so padli kot žrtve zverinskega nasilja divjih Anutov, nebeško kraljestvo! Podeli bog zveličanje njihovim pravičnim rodoljubnim dušam; bodi jim lahka zemljica stradijska, ki so jo tako iskreno in goreče ljubili! Slava jim!« To morajo izgovarjati vsi vojaki in starešine hkrati; a izgovarjati morajo to s pobožnim, ponižnim glasom. Nato pa naj se vsi zravnajo, možato dvignejo ponosne glave, kakor se to spodobi za hrabre sinove naše dežele in ob trobentanju trobent in bobnanju bobnov trikrat gromovito vzkliknejo: »Živela Stradija, dol z Anuti!« Treba je paziti na to, da se bo izvršilo vse lepo in pozorno, ker je od tega odvisna blaginja naše domovine. Ko se bo vse to brez nevarnosti izvršilo, naj nekaj čet z zastavami zmagovito odkoraka po ulicah, ob gromkih bojevitih zvokih godbe, vojaki pa morajo tako ostro korakati, da se jim bodo ob vsakem koraku stresali možgani v glavi. Ker je zadeva nujna, je treba vse to nemudoma natanko izvršiti in izčrpno poročati o vsem. Hkrati najstrožje odrejam, da posvetite posebno pozornost temperaturi v kasarnah, da bo ustreženo temu najhistvenejšemu pogoju za razvoj naše armade.«

»To bo gotovo rodilo lep uspeh, če razpis pravočasno prispe?« sem rekel.

»Moral sem pohiteti in hvala bogu je bil razpis pravočasno brzojavno odtipkan, že celo uro pred vašim prihodom. Če ne bi bil pohitel, da se zadeva tako za časa pametno uredi, bi se lahko dogodil cel kup neprijetnih in grdih primerov.«

»Imate prav!« sem rekel, samo da sem nekaj rekel, čeprav nisem mogel imeti pojma, kaj bi se utegnilo pripetiti grdega.

»Da, dragi gospod, tako je. Če ne bi bil kot vojni minister tako ukrenil, bi utegnil kateri komandantov na jugu naše dežele uporabiti vojsko, da bi z orožjem v roki pohitel na pomoč našim državljanom in da bi se prelivala anutska kri. Vsi naši častniki so tudi res teh misli, da bi bil to najboljši način, vendar pa nočejo o stvari malo globlje in bolj vsestransko razmišljati. Prvič in predvsem hočemo mi, naša današnja vlada, miroljubno, pobožno zunanjo politiko, nočemo biti nečloveški s sovražniki, za to pa, da oni tako zverinsko ravnajo z nami, jih bo kaznoval bog z večnim trpljenjem in s škripanjem z zobmi v peklenskem ognju. Druga stvar pa, dragi gospod, ki je prav tako važna, je to, da naša današnja vlada nima pristašev med ljudstvom in da nam je naša armada v glavnem potrebna za paše notranjepolitične zadeve. Če je na primer kaka občina v rokah opozicionalcev, je treba porabiti oboroženo silo, da se taki izdajalci naše izmučene domovine kaznujejo in da izročimo oblast v roke kakemu našemu človeku.«

Gospod minister se je odkašljal, zato sem povzel besedo.

»To je že res, toda če bi zavzeli vpadi anutskih čet večji obseg?«

»E, potem bi tudi mi podvzeli ostrejše korake.«

»Kaj nameravate v tem primeru, gospod minister, če smem vprašati?«

»Podvzeli bi ostrejše ukrepe, toda zopet taktno, modro, s premislekom. Najprej bi odredili, naj se po vsej deželi sprejmejo ostrejše resolucije, in če, bogme, niti to ne bi zaleglo, bi morali, pač v vsej naglici, seveda, ne da bi izgubljali čas, ustanoviti poseben rodoljuben list z izključno patriotično tendenco, in v takem listu bi vsuli celo vrsto ostrih in naravnost strupenih člankov proti Anutom. Toda bog ne daj, da bi po nesreči prišlo tako daleč!« je rekel minister in potrto pobesil glavo ter se pričel križati, šepetaje vroče molitve s svojimi bledimi, izpitimi ustnicami.

Mene seve ni prevzemala niti trohica tega blaženega, pobožnega čustva, vendar pa sem se že zaradi vljudnosti še sam pričel križati, a neke čudne misli so me obletavale:

»Čudna dežela!« sem pomislil… »Tam umirajo ljudje, vojni minister pa sestavlja molitve in premišljuje o ustanavljanju rodoljubnega lista! Njihova vojska je poslušna in hrabra; to je dokazala že v premnogih vojnah; in čemu ne bi poslali vsaj kak oddelek na mejo, da bi preprečili nevarnost teh anutskih čet?«

»Ta moj načrt se vam zdi morda čuden, gospod?« mi seže v misli minister.

»Res se mi zdi čuden!« sem rekel nehote, čeprav sem se pri priči pokesal zavoljo te nepremišljenosti.

»Dragi moj, vi pač niste dovolj posvečeni v te stvari. Tu ni poglavitna stvar, da zavarujemo deželo, marveč, da čim dlje obdržimo svoj kabinet. Prejšnji kabinet se je obdržal mesec dni, mi pa smo šele dva — tri tedne na vladi in naj tako sramotno pademo!. Polažaj se pa neprenehamo maje in zato se moramo seveda posluževati vseh ukrepov, da se čim dalje obdržimo.«

»Kaj pa delate?«

»Delamo, kar so tudi drugi delali doslej! Za vsak dan pripravljamo kaka presenečenja, prirejamo slovesnosti; in zdaj si bomo, ker nam pač stvari slabo stoje, morali izmisliti kako zaroto. In to v naši deželi ni težko. In kar je poglavitno, ljudje so se že tako privadili tega, da še, čeprav je vse suženjsko pokorno, z začudenjem sprašujejo: »Kaj? Mar res ni še nobene zarote?« če le nekaj dni več mine brez tega najzanesljivejšega sredstva za pobijanje opozicije. In tako nam je torej zaradi teh presenečenj, slovesnosti in zarot vojska zmerom potrebna za naše notranje zadeve. Postranska stvar je, dragi gospod, da ljudje tam doli padajo; zame je poglavitno, da izvršim nujne stvari, ki so koristnejše za deželo, kakor pa bi bila taka očitna bedarija, tolči se z Anuti. Vaše mišljenje o teh stvareh, kakor je po vsem videti, ni originalno; tako mislijo na žalost tudi naši oficirji in naša vojska, toda mi, člani sedanjega kabineta, gledamo na stvar mnogo globlje in trezneje!«

»Pa je armada sploh potrebna za kaj drugega, kakor za obrambo dežele, za obrambo tistih družin tam doli na jugu, ki trpe zavoljo tujega nasilja? Kajti prav isti kraji, gospod minister, pošiljajo v armado svoje sinove in jih pošiljajo radi, ker gledajo v nji, v svoji vojski, svojo podporo«, sem rekel gospodu ministru prilično jezno, čeprav ne bi bilo treba reči tega; pa je že tako, da se včasih človeku zareče in napravi marsikaj, kakor bi ga nekaj obsedlo.

»Mislite, da vojska nima imenitnejše dolžnosti, gospod?« mi je rekel gospod minister s tihim, toda karajočim glasom, karajoče, otožno in s trohico prezira, kima je z glavo, pri tem pa me je z omalovaževanjem meril od glave do peta.

»Mislite res?« je ponovil z bolestnim vzdihom.

»Ampak, prosim vas…« sem pričel nekaj; toda kdo ve, kaj sem hotel, ker niti sam ne vem tega: že mi je segel v besedo minister z močnejšim glasom, pomembno izgovarjajoč svoje važno in prepričljivo vprašanje.

»Kaj pa parade?«

»Kakšne parade?«

»Je treba to še vpraševati? To je vendar sila važna stvar v deželi!« se je umirjeni in pobožni gospod minister malce razjezil.

»Oprostite, nisem vedel tega,« sem dejal.

»Niste vedeli?!… Lepa reč! Saj vam neprenehoma govorim, da so zaradi raznih važnih presenečenj v deželi potrebne tudi slovesnosti in parade; in kako bi bilo vse to mogoče brez armade? To je vsaj za danes njena poglavitna naloga. Naj vdirajo neprijateljske čete, to niso tako važne stvari; poglavitno je le, da ob zvokih trobent paradiramo po ulicah; in šele če bi se prikazala od zunaj velika nevarnost za deželo, bi bržkone tudi minister za zunanje deželne zadeve začel malo skrbeti za to, če ne bi bil slučajno zaposlen s svojimi domačimi zadevami. Ta revež ima veliko otrok, a država vendarle skrbi za svoje zaslužne ljudi. Njegovi moški potomci, veste, se bolj slabo uče; in kaj se je dalo tu ukreniti drugega, ko da so jih sprejeli kot državne gojence? Tako je tudi prav; pa tudi za zensko deco bo poskrbela država, ker jim bo na državne stroške pripravila doto, ali pa bo dala ženinu, ki bo vzel ministrovo hčerko, visok položaj, kakršnega drugače kot se razume ne bi mogel nikoli dobiti.«

»Lepo je, da se zasluge cenijo!« sem dejal.

»Pri nas je to nekaj edinstvenega. V tem nam ni nikdo kos. Najsi je bil minister kdor koli, celo dober ali slab, hvaležna država se zmerom pobriga za njegovo družino. Jaz sam sem brez otrok, zato pa bo poslala država mojo svakinjo v slikarsko šolo.«

»Je gospodična svakinja zelo nadarjena?«

»Doslej še ni slikala; toda kdo ve, lahko pričakujemo uspeh. Z njo pojde tudi njen mož, moj svak; tudi on je določen za državnega gojenca. To je zelo resen in vrl človek; od njega’ lahko marsikaj pričakujemo.«

»Sta gotovo mlad par?«

»Mlad še, se lahko reče; svaku je šestdeset, svakinji pa okrog štiriinpetdeset let.«

»Vaš gospod svak se gotovo peča z znanostjo?«

»O, pa še kako! On je sicer branjevec, a rad prebira romane; časopise pa kar požira kakor se pravi. Bere vse naše liste in raznih podlistkov in romanov je prebral že več kakor dvajset. Njega smo poslali študirat geologijo.«

Gospod minister je umolknil, se malo zamislil in pričel sukati svoj molek, ki mu je visel kraj sablje.

»Opomnili ste prej neko presenečenje, gospod minister?«, sem ga spomnil začetka najinega pogovora, ker me niti njegov svak niti njegova svakinja nista posebno zanimala.

»Saj, saj, imate prav, najin pogovor je nekoliko zašel na postranske stvari. Imate prav. Pripravili smo pošteno presenečenje, ki mora imeti velik političen pomen.«

»To bo vsekakor zelo pomembna stvar. A o tem se ne sme še nič vedeti, dokler se ne bo zgodila?« sem radovedno vprašal.

»Zakaj ne, prosim vas? Saj je razglašeno že vsemu ljudstvu in ves narod že pripravlja veselice in vsak trenutek pričakuje važnega dogodka.«

»To bo gotovo neka sreča za vašo deželo?«

»Redka sreča. Ves narod se veseli in z navdušenjem pozdravlja vlado zaradi njene modre, rodoljubne uprave. O ničemer drugem se ne govori in ne piše sedaj v naši deželi, kakor o tem srečnem naključju, ki bo kmalu napočilo.«

»Gotovo ste ukrenili že vse potrebno, da bo to srečno naključje neizogibno napočilo?«

»Temeljiteje nismo še razmišljali o tem, vendar pa ni izključena možnost, da bo v resnici napočilo kako srečno naključje. Gotovo vam je znana ona stara, starodavna zgodba, kako je oblast v neki deželi pojavil velik Genij, kratkomalo Mesija, ki bo rešil domovino dolgov, slabe uprave in vsega zla in revščine ter povedel ljudstvo po boljši poti v srečnejšo bodočnost. In res se je razdraženo in s slabimi deželnimi oblastmi in upravo nezadovoljno ljudstvo pomirilo in nastalo je veselje po vsej deželi… Res niste še nikdar slišali te stare zgodbe?«

»Nisem je, a je zelo zanimiva. Prosim vas, kaj pa je bilo dalje?«

»Kakor vam pravim: nastopila sta radost in veselje po vsej deželi. Ljudstvo je zbrano na velikem vseljudskem zborovanju že sklenilo, da se z bogatimi prispevki nakupijo velika posestva in sezidajo številne palače, na katerih bo zapisano: »Ljudstvo svojemu velikemu Geniju in rešitelju«. Vse to je bilo ukremjeno v kratkem času, vse je bilo pripravljeno, pričakovali so samo še Mesijo. Ljudstvo je s splošnim javnim glasovanjem izbralo tudi že ime svojemu rešitelju.«

Gospod minister je obstal in spet vzel svoj molek, na katerem je počasi jel preštevati jagode.

»In se je Mesija pojavil?« sem vprašal.

»Ni se.«

»Res ne?«

»Menda ne!« je rekel minister ravnodušno in videti je bilo, kakor da brez veselja pripoveduje to zgodbo.

»Zakaj pa ne?«

»Kdo neki bi vedel!«

»In se sploh ni nič važnega dogodilo?«

»Nič.«

»Čudno!« sem rekel.

»Namesto Mesije je bila tisto leto silna toča, ki je pobila ves posevek v deželi!« je dejal minister, umirjeno ogleduje jantarjeve jagode svojega molka.

»Kaj pa ljudstvo?« sem vprašal.

»Katero?«

»No, ljudstvo tiste dežele, o kateri pripoveduje ta zanimiva zgodba?«

»Nič!« je rekel minister.

»Čisto nič?«

»Kaj pa bi?… Ljudstvo je ljudstvo.«

»To pa je čudo prečudno!« sem dejal.

»The! Ovbè če ravno hočete, ljudstvo je vendarle imelo koristi od tega.«

»Koristi?«

»Kajpada!«

»Ne razumem.«.

»Čisto preprosto… Ljudstvo je vsaj nekej mesecev živelo v radosti in sreči.«

»To je resnica!« sem rekel osramočen, da si tako preproste stvari nisem mogel takoj razložiti.

Nato sva govorila še to in ono o raznih stvareh in mi je gospod minister med ostalim omenil, da bo prav ob tem srečnem naključju, o katerem sva govorila, še isti dan imenoval osemdeset novih generalov.

»A koliko jih imate zdaj?« sem vprašal.

»Imamo jih dovolj, hvala bogu, a to se mora zgoditi zaradi ugleda dežele. Pomislite samo, kako to zveni: osemdeset generalov v enem dnevu.«

»To imponira,« sem rekel.

»Se razume. Poglavitno je, da je čim več pompa in trušča.«

(naslednja stran)

Писмо Јовану Кангрги (1)

Драги Јово,

Пишем, али и сам не знам шта ће испасти. Желим да одговорим твојој вољи, да ти све тајне откријем. Одакле да почнем? Шта да узмем? Не знам. — Хтео бих цео свој живот да ти пред очи изнесем, па да гледаш, да ме испитујеш. Најволео бих кад бих то могао учинити. Ти би читао живот чудноватог младића, чудио би се, можда би уздахнуо тужно, можда би ти се и суза у оку завртела. — Далеко сам, није то тако страшна биографија. Насмејао би се, веруј ми, драги Јово, ти би се слатко смејао.

Замислио сам се, а мисли ме носе и куд бих хтео и куд не бих. Донеле ме ето у једну јеврејску одају. И ја гледам стару погрбљену Јеврејку са смежураним лицем и испалим зубима како се смеје младоме Јеврејчету што се играјући спотаче о неку „асуру“. Гледам опет једнога постаријег Јеврејина до прозора како се смеши и животињски ждере неку питу. Ја стојим, нити ме ко што пита, нити ме ко нуди, а нико ме и не тера. Нико на мене не обраћа пажњу као на какву ствар или ниже нешто. Све ми то излази пред очи, ту су ме мисли донеле. Али шта ћу ја тамо, о чему мислим? — Тргнем се из мисли, узмем са стола допола изгорелу цигару, припалим, тргнем два-три дима; дим се колута и развија, а ја га дирам и гледам у њега, и тако се ето нехотице занесем у нове мисли…

Сад сам на горњем боју једне куће Кондине улице. То су, мој драги Јово, грозне и тужне успомене. Хладна соба а кроз „рабатан патос“ пири још хладнија струја. Напољу звижди ветар као помаман — све се трескају прозори, а једна крпа којом је једно око запушено лепрша тамо-амо. На столу стоји лампа која осветљава сто за којим седим и тапшем ногама од зиме. Сваки час извучем лампи фитиљ, светлост ојача мало, па опет утрне и чкиљи као малопре — нема гаса. Крај пећи, из које тек помало светлуцају два, три угљичка, седи на малој клупи моја бивша газдарица. — Сува као авет. Лактовима се одупрла о колено, а главу метнула међу кошчате суве руке. Крај ње, опет, на поду седи ћерчица јој од своје 3-4 године — лепа као анђелче. Лупа ножицама о патос, плаче, све јој сузе котрљају се низ пуне обрашчиће. Дрма мајку и моли да јој да хлеба. „’Леба, мама! ’Леба!“ па опет у плач, а мајка нéма, као да је од камена изрезана. Ал’ како је њој било — слушала је глас свога љубимчета, своје једине утехе, слуша и чује да оно иште хлеба, једну корицу сува хлеба и ништа више. Сигурно је желела да оглуви, да је нестане — да — — — не знам. Ах, тешко је то, жалосно, страшно! Где је ближњи и где су ти људи, тај бог, има ли њега? — Ја сам био најближи, ја сам то слушао, чуо сам плач, чуо сам тежак уздах материног бола. Јесам ли помогао? Био сам као камен, нисам се могао маћи с места, гледао сам само ту тужну слику. — Нисам могао мислити. — Да ми је да ти кажем, да ти речима опишем, да видиш само; овако не. — Сећам се тога па мисли појуре, крв узаври. — Повлачим перо, али се оно устеже, неће, не може — јест, не може. — И ја сам тада био гладан и ја сам осећао бол. — Тада сам се осећао код толиких људи — сам. — Ал’ ја сам крив. Нико други — сам ја. Ено их, гадни ласкавци. Гле како се смеше, како ме тапшу руком по рамену — говоре, труде се да сав глас претворе у нежност, да ме увере у своју искреност. Могао сам се преварити, тј. преварили су ме они, јер су учинили своје, али ја сам видео онај поглед, осетио сам дах гладне злобе, из речи њихових чуо сам само ласку, хвалу — обману; то нисам тражио. Ја сам их куповао — и купио, ал’ ме је скупо стало. — Они су ми се светили, правили се да ме не познају. Истина су ме, као бајаги, и жалили, то ме је вређало. Ја сам се правио весео — смејао сам се — горко. И они су се насмејали кад сам од њих полазио, али злобно. Најзлобнији хтеде да ме и даље гледа, не из сажаљења, не из оданости, него да гледа жртву своје злобе, да се свети, да се злобно смеши. И — — —

Слуш’о сам га кад говори
о љубави наспрам друга,
слушао сам га кад се злоби
и пакости светској руга.
Ал’ у том сам глед’о часу
израз лица шта му вели,
глед’о сам га и шта видех —
у том часу зла ми жели.

Дрхте злобно усне модре,
стиснути су јако зуби,
с уста с’ ласкав осмех вине
па се затим одмах губи
на ономе ’ладном лицу,
где се клета пакост шири,
где прозоре видиш пакла
што кроза њих демон вири.

Све сам то претрпео. Увек сам се смејао, трудио сам се да упркос свима будем весео и успео сам. — У своме горком смеху, а то је плач, само плач којим се одзива прекорно саучешће, а оно горе уједа за срце него отворена освета или злобно кињење. Ја сам се смејао, многи су ме држали „за животињу без осећања“, то сам чуо, знам — али ништа — прошло је. Сад сам у бољим приликама. Опет иду за „животињом без осећања“, труде се да и по други пут играју своје подле улоге. — Знај да им неће упалити. Ето тако лутам мислима сад у овоме часу. Сетим се дивних вечери летњих, сетим се баба-Јекине баште, цвећа. — Оне дивне шале, Лиона, свију милина из тога доба. О ала то беше красота! Тада сам сигурно био у крилу среће, у њеном загрљају, склоњен од бурног живота светског у коме влада неправда, неверство, превара, лицемерство, кад бејах у тим данима и у данима кад живљах крај својих родитеља, обасипан њиховом нежном љубављу. То су можда за мене била два острвца у бурном мору светске злобе. Па шта мислиш? Да ли због тога тужим? Боже сачувај! Мора се проћи кроз све, пре или после. — Ја сам уграбио, рано сам прошао. — Видео сам и познао прави живот земног човека. па сад? — Ето, сада ћу да мислим што друго, да се успоменама занимам.

Био сам код моје куће у селу. Знаш, запамтио си сигурно да има две собе, једна мања и једна већа. Мања је она у којој је Шишко јео млеко знаш да смо се смејали како је био опкорачио велику чинију ногама, па куса великом дрвеном кашиком. Зимус је у тој соби седео Павле, јер у великој нема фуруне. Били смо увек заједно. После вечере, одем ја код њега — узмемо вина, па разговарамо и накрећемо литар (без чаше). Вино точимо из нашег подрума, али кад пређе време, завлада поноћ — онда не иде да се лупа у буре. — Ми, већ весели, шиљи момке код Наума, донеси — пи’ — Вичи Јевту, пушке, барут. — „Овамо, штрудло божја!“ — виче Павле. — Узбуна. — Ја сам био ћутљив кад више пијем, а Павле је грдио и само хоће боја и мегдана. — Прелама руку — маше, стеже песницу — па се тек гласно насмеје. Труди се да озбиљно разговара, али то је тек смешно. — Језик изда, усне се обесе, а речи (глас) пролазе кроз зубе са великом муком. — Ја имам страст да пуцам. Избацим некад по 50—60 пушака за ноћ. Зими и није уживање, али како не би лети? — Знаш већ на каквом је месту наша кућа. Изађем мало више, седнем крај оних шумарица, горе, на рудину. — Вече лепо како се тек да замислити. — Са свију страна чујеш песме прељске и жагор, које од ветра које од рада другога. Живота вреди таква једна ноћ. Седим па пливам у чистини, певам јер морам, сама ме природа гони. — Нисам певач, то већ знаш, то ме једи. Слушам како се силно простиру други гласови. — Не једи ме то као што се обично једи, него је то као да се дете бенави у крилу материном, па од радости цвили као да плаче. — Положим пушку по земљи, плане — засветли, а глас јој одјекне по брдима, па још ако после тога као одзив чујем какво „јао“ или опет по три-четири пушке, то је још веће задовољство. Помислиш да си у рају а не на земљи. Замисли јаку зиму као што је у Београду. Ветрина хуче, па те „брија“ и сипа снег у очи. — Замотао си се, натукао капу, савијеш главу, па хиташ као смушен, а такав је сваки ко мимо тебе прође. Све мирно, невесело — итд. а сад упореди то с оном вечери.

Писао сам ти готово читав табак и опет ти нисам ништа написао, још ако те ово задеси у каквом послу, лепа парада.

Држим да ћемо се скоро видети. Пиши ми хоћеш ли долазити амо о Ускрсу. Ако ми пођемо у Грчку, онда ћемо се састати. — Могуће да ћу баш и онако доћи у Ниш за два-три дана.

Био сам у селу — седео сам у баштици под једним великим орахом. — Дивно вече, месец обасјао, и звезде трепере на небу, чини ти се да се играју, да су веселе, па те маме чисто. Запалио сам цигару, лаки ветрић разноси лагано дим који се чаробно шири према зрацима пуног месеца. Цвеће мирише, а славуји и косови певају вечерње песме, поздрављају тиху ноћ. По целом селу дигао се жамор од смешне збрке разних гласова. Груди ми беху испуњене милином. Осећао сам се срећан. Свуд около шума, обасјана слабом светлошћу месеца, па још чаробнија изгледа него иначе. — Све се почне утишавати. И лавеж паса и песме радника који се повраћају кући, све тише, тише. Тако дође права ноћ. — Још каткад кос или славуј јаве се умилном песмом из свога гнезда, и покоји будан пас лане. Али са свију страна сад почињу допирати звуци од клапар-ветрењача — дивота. Почињу светлуцати по брежуљцима ватре. Па тек дивне песме чујеш — то су прела. Хори се песма, а груди се надимају од неког задовољства. „Сјај, месече, сјај“. Та песма као да ми је за срце прирасла. Узмем пушку и остало, па хајде. — Али тамо кад добро, кад рђаво, али ма како, тек то су слатки часови. — Ето видиш да просто не могу и немам времена да то полако, пажљиво и природно све пишем. — А мисли прелете много, — час овде, час тамо — час видиш себе окружена срећом и задовољством, а час у злоби и невољи; све то мисао прође, ал’ ко ће све то исписати? Рђаво си приметио, нисам зловољан, бар сада, а кад пишем зловољно, то се сетим несрећних тренутака. — О, да ми је да ти изређам само све жалосне сцене из мога живота! — А има их доста. — Истина је да лепи дани претежу. — Па зар онда могу бити љут на своју судбу, на свој живот, на свет? Свет је као свет, а зар ја нисам можда у очима каквог сиромаха такав? Сигурно јесам. — Седим гдегод крај чаше пива, пушим скупоцен дуван, чашћавам итд. Нисам приметио, али бар у једној од таквих прилика гледао ме је какав сиромашак, коме је 10 пара потребно да најнужнију потребу — глад подмири. И он је био огорчен, мрзео ме можда. — Само ја не бих мрзео тако без узрока. Ја бих био луд кад бих се усудио да исправим „криву Дрину“.

Могуће је да помислиш: заљубљен сам. То ако си пре помислио него што ово прочиташ, сад се разувери. Никад нисам љубио. Још не знам шта је љубав, иако толики свет од ње пати и толики писци испунише своја пера пишући о љубави.

Као што видиш, тј. уверавам те да ја нисам огорчен на свет, а већ објаснио сам ти зашто по каткад тако пишем. Још бих много и много могао о тим стварима да ти пишем, али немам времена.

Желим да ти пишем што опширније о Павлу и Владимиру. Право да ти кажем Владимир није као што је био. Нешто се уозбиљио, ништа, можда баш то се теби и допада. — Е али није тако. — Ја волим озбиљна човека, али стари познаник — друг, кад је озбиљан и све озбиљно и „мудро“ прича своме другу, то је онда ’ладноћа, то више није озбиљност у правоме смислу те речи. Напослетку, па правдам то, јер човек је ожењен, а иначе има своје дужности учитељске да врши, па мора да остави оно старо понашање. — Опет ме нећеш разумети; не мислим да човек треба (да има) детињско или младићско понашање целога века, јер то је противно карактеру свакога човека. Павле је стари Павле. — Пије прилично, али му не шкоди ништа. Павле је добричина. Тај човек пропада од добра. — Његова доброта сигурно је учинила те је постао „мек“, „млак“, како да се изразим. Бивало је прилика да га нападну у његовој рођеној кући, и он само слеже раменима. Можда је то и бојажљивост, али на сваки начин није. Додуше, није баш ни куражан, јер је то у више прилика посведочио. Павле је добар друг и искрен, само је сувише према безобразком и увредљивом понашању „млак“.

Твој,
Рад. М. Домановић

(Без датума; из времена око 1892. год.)

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Срећа

Кад сам још пре толико година пошао из села у град да тамо продужим школовање, испратио ме отац овим речима:

— Труди се, синко, учи и дан и ноћ… Ти видиш како је сељаку мучан живот: бију га и мраз и киша, и голотиња и босотиња; грбача пуца од рада, а кад у лето на раду припече звезда у темењачу, мозак провире, па опет је и гладан и жедан, и не доруча и не довечера. Одмор је сељаку само кад га под земљу метну… Јест, мој синко, сељаку је одмор само под земљом, а на земљи никад! … Ту је мој отац заћутао, а после дуже паузе са уздахом додаде:

— То те, синко, чека овде, у селу.

Ове речи остадоше тако јасно у мом памћењу, да ми се и после толиког низа година чини као да чујем крупан, рапав глас очев, као да га гледам. Као да ме гледају оне његове уморне очи, у којима се огледа толики низ мука и невоља у животу његову. Као да гледам његово коштуњаво, огрубело лице од ветра и кише, мраза и припеке; као да гледам његов чисто повијени стас; сећам се тако јасно његове искрпљене гуње, масног феса на глави, испод кога вире праменови косе, које је попала друмска прашина.

Те речи рекао ми је кад се опростио са мном враћајући се из града натраг кући, а мене оставио ту у граду да учим школу и да се сам о себи бринем, јер ми је он, као сиромашак, мало шта могао помоћи. Нашао ми је место где ћу служити и учити школу.

Пружи ми и ја пољубих његову испуцану од рада руку и облих је сузама, јер тек тада осетих тугу за кућом.

Он не оде одмах. Стајао је преда мном оборене главе, замишљен, суморнијег лица него што сам га икад видео, и лупкаше глоговим, кривим штапом у један камен од калдрме. Ја сам стојао према њему, плакао и заклањао лице рукама, јер ме беше стид од трговаца, који су из својих дућана гледали нас двојицу, а тако исто на улици застајкиваху многи од пролазника, те нас радознало посматраху.

Најзад, отац узе шарену, ткану торбу, коју беше спустио крај себе, упрти је и веза упрте на грудима. Затим извади из недара прљав пешкир, одреши га, извади из њега грош и метну га у зубе док онај остатак веза у пешкир и врати наново у недра. Затим ми пружи грош да ми се нађе у туђем свету. Примајући грош из руке његове станем љубити руку и зајецам у плачу.

Отац истрже руку.

— Не плачи. Труди се само, неће л’ милостиви Бог дати да ти бар срећно поживиш. Ја би’ плакао кад би’ знао да ћеш и ти остати невољни сељак, живомученик, слепац код очију! — рече ми отац, нагло се окрете од мене и пође улицом на ону страну куда се иде нашој кући, у село. Гледао сам за њим и плакао докле год не замаче за ћошак жуте, двоспратне кафане. Сећам се како ишчезе испред мог вида најпре његов повијени стас, па онда и торба на леђима, из које су стрчали пресни опанци и неколико шипака челика, што отац беше купио суседу Томи да нади секире.

*

Ја сам се трудио; служио друге, мучио се и учио, напрезао сам се из све снаге, само да ме не стигне тешка и горка судбина коју ми отац предсказиваше ако останем у селу, радник. Колико напора и непроспаваних ноћи над књигом, колико мучних и тешких дана при том проведених у борби са сиротињом и немаштином!

Најзад савладао сам све препоне на које сам наилазио, упорношћу, енергичним радом, и за све своје невоље, беде, патње и труд, у чему сам младост провео, добих као награду сведоџбу о свршеном факултету на Великој школи.

Постао сам чиновник. На две-три године после тога умре ми отац и ја примим у наслеђе његово имање, које беше много веће него кад оставих родитељску кућу и пођох на науке.

За неколико година ја сам у државној служби добио врло леп и утледан положај, а утом ми умре и стриц, богат трговац из Београда. Како је умро без деце, то све своје велико имање завешта мени, као свом најближем.

*

Срећа! … Шта је срећа? Је ли то она срећа коју ми отац указиваше прстом, за којом ме упути. Сиромах мој добри отац како би он био задовољан, срећан, пресрећан да је само доживео да види свога сина школована, здрава, млада, са одличним положајем у државној служби, богата, врло богата и, разуме се, с добрим изгледом на женидбу каквом богатом наследницом. Ја сам далеко од онога чега ме жељаше да сачува мој добри отац, далеко сам од потребе да морам ма шта радити. Нисам, дакле, морао радити ништа, могао сам живети сјајно без икаква рада, па и без државне службе а већ о мучном, сељачком раду да се и не помишља.

После мука и невоља с којима сам се морао борити, ја поверовах срећи својој, која ме беше тако раскошно даривала, и пред мојим очима пуче будућност ведра, весела, обасјана ружичастим сјајем среће; понеше ме чаробни, слатки снови, и ја, загрљен са срећом својом, пун вере и наде, пођох с њом напред, у будућност, на сусрет рајским уживањима, која ми се обилато нудише са свију страна.

Свега доста, сувише. Пропутовао сам многе земље, познао многе људе, стекао многе пријатеље, познао сва могућа задовољства, а средства су ми допуштала да их уживам. И ја сам их уживао све дотле, докле се нисам свега заситио. У својих тридесет година ја сам био већ сит, пресит свих могућих задовољстава.

Затим сам почео измишљати нова, нарочита, дотле непозната задовољства, тражио сам нове дражи за живот. Почео сам биркати, пробирати.

Брзо и с тим бејах готов, врело среће и задовољства као да мало-помало сасвим пресуши. Досадно, све досадно. Без наде, са очајањем гледам у пуст, празан живот, из кога сам узео све што се могло узети; утрошио сам сва задовољства, управо, ја сам их, као какав распикућа, проћердао, прокоцкао. Ја сам наједаред испио цео пехар што ми га срећа за цео живот даде да из њега штедљиво пијем само кап по кап, те да тако том слашћу разблажујем горчину живота кроз цео век.

Најзад, учини ми се, као још једино што би могло колико толико разблажити и примирити моје растројене нерве — село, место мога рођења, оживљење оних слатких успомена детињства, она мирноћа нашега села, свежина, тишина и зеленило. Бар нек ми село и пут сан поврате.

*

Цео дан сам провео на путу. У сумрак стигнем у једну паланчицу и ту останем на преноћишту код неког свог доброг пријатеља и познаника још из детињства. Туда, кроз то место, води пут за моје село, те иако ми није још далеко било путовати, остадох на преноћишту, јер ми се неиспаваном, ломном и уморном од путовања чинило да ћу заспати чим легнем у постељу. Мој пријатељ ме искрено и свесрдно дочека. По вечери смо мало поседели и ја га замолим да ме због умора пусти да одмах легнем, иако ми је његово друштво било пријатно.

Тешка, досадна ноћ између четири собна зида. Из друге собе, одмах до ове у којој сам спавао, чује се монотоно, безбрижно хркање мота доброг домаћина. По столу ми разбацане књиге које бејах понео да се у путу забавим, хартија спремљена за бележење утисака с пута, изгњечене цигаре, труње од дувана. Отворио сам две-три књиге, а не могу да читам ниједну. Ходам по соби, пушим, глава ми већ бучи од дуванског дима. Осећам умор, малаксалост, трепери ми цело тело, сваки живац. Легнем. Осећам слатко неко треперење живаца, сан ме почиње обузимати. Одједном кресну однекуд изненада, неочекивано неповољна мисао, тешка, а ни сам не знам што, мучна. Она изазове другу, луђу, тежу; друга трећу, трећа четврту, и за тренутак их је читав рој, управо читави ројеви. Мисли се бркају, јури једна другу, потискује, сустиже, као да се грабе која ће пре доћи на ред, па се загуше хиљадама одједном, и онда ја њима нимало не владам, не знам ништа. Крв се пење у главу, осећам пиштање у ушима; очи као да су пуне трња, а по челу час осетим како ме задахне нека јара, припека, од које осетим несвестицу, час потом избије хладан зној. Досадно, тешко, очајно осећање наступа у таквим часовима. Прибирам се, устанем, седнем опет за сто. Јака главобоља, свест мрчи као после најјаче грознице, очима једва назирем предмете на столу.

У лампи нестаје петролеума; место јасног пламена кроз поцрнело стакло од дима једва се види како на фитиљу чкиљи и цврчи бледомодар пламичак. Кроз прозоре већ се види како се исток бели. Кукуречу петлови са свију страна, чујем како лупарају крилима. Неко откључа кујну, а затим чух како поред прозора промаче момак, шушкајући опанцима; звижди неку веселу песму, а мало затим чух где звекну ланац којим је везана кофа и зашкрипа точак на бунару. Зашкрипе овде-онде врата и код суседа; клапарају женске папуче по дворишту, и крај прозора што гледа на улицу промакне по која неочешљана женска глава, или по какав радник с будаком или мотиком на рамену.

Отворих прозор што гледа у двориште и у собу јурну свеж ваздух и удари ме по лицу, али мени беше лице као превучено нечим грубим, непробојним, па не пушта нимало свежине. Из собе покуља загушљив ваздух, пун дуванског дима и задаха од петролеума. Дође ми нешто тешко, тужно, да хтедох заплакати што зору, свежу зору и прве сунчане зраке, нежне, миле, дочекујем тако бедан, сломљен, утучен — ја, недостојан те нежне светлости и јутарње свежине. Мој домаћин, свежа лица, ведра погледа као добро испаван човек, загледа калеме по дворишту, а домаћица седи на прагу и окреће млинац, те меље кафу. Постао сам био злобан на све што сам очима гледао, завидео сам свему, све ми изгледаше свеже, испавано, срећно, само ја бедан, сломљен, јадан.

*

За своје село сам се кренуо опет на колима. Дан пријатан: преко ноћи падала киша, па нема ни прашине. Крај пута отуд и отуд пожњевене њиве и у њима камаре или сложене крстине, на које падају и одлећу грлице и дивљи голубови. Свуда по стрњикама пуштена стока да пасе. Чобани седе под хладом, те се играју, трче за стоком, или понегде једу из дрвеног заструга сир и хлеб, седећи око шарене торбе, на којој им је ручак.

Погдегде још непожњевене њиве жању жетеоци, а разлеже се надалеко њихова шала и смех. Момци у великим сламним шеширима, девојке у тканим сукњама и јелецима, с белим марамама, вешто пребаченим преко главе. Певају и једни и други наизменично, час мушкиње, час женскиње, сваки по један стих песме, које се певају у двопеву. У путу сусретох понеку старију жену с обрамицом на рамену, о којој висе и с једне и с друге стране лонци с јелом, поврзени поврзлицама, пртене торбе у којима су проје, чанци и лук, од кога пераја стрче ван торбе. Понегде пред колима прне шева, зацвркућу из забрана ’тице, или косић зазвижди из каквог трњака крај пута.

Око девет часова пре подне стигао сам у своје село, већ сам био у дому својих родитеља. У тој кући седели су моја браћа од ујака са својим женама и дечицом. Дочекали су ме са усхићењем. Нису знали шта да чине од радости. Доносили су преда ме све што су лепше имали у кући, и нудили ме чим би се чега лепог сетили што мисле да је за мене, за господина. Узбуњена чељад од радости, изненађења, а и из претеране жеље да ме са што већим поштовањем и што боље дочекају, укрштају се по дворишту, среће се једно с другим, удара се у хитњи покаткад једно с другим. Хватају се и кољу пилићи, дере се јагње, шури се младо прасенце, дотерује се пре времена стока на мужу. Дворе ме, окружила ме лица с којих читам радост, дивљење, поштовање, жељу да све учине што само пожелим; чисто им криво што им ништа не заповедам, ништа не тражим. Кад које од чељади улучи згодну прилику, оде те загледа моја кола, распитује кочијаша дуго, по свој прилици о свему. Кочијаш, и иначе разговоран, препричава сваком редом без сумње једно те једно, дуже него што треба, више него га питају.

Мени је све то још теже падало. Тај тако срдачан, усхићен дочек, та радост мојих рођака при виђењу и нехотице ме је побуђивала да ову простоту, пуну свежине живота, поредим с данима којима сам ја проживео.

Па онда поворка деце, разбарушених косица, светлих безазлених очица, пуних једрих, румених обрашчића, умрљаних уста и носића од воћа, од чега се виде трагови и на тежињавим кошуљицама. Погледи им страшљиви, љубопитљиви, али пуни неповерења. Вуку их мајке мени и свака им објашњава:

— Иди чики, сине, благо нани! То је твој чика; он воли децу, чика ће ти дати шећерлеме.

Деца се стидљиво затежу, узмичући натраг, заклањају се за мајку или мећу ручице на очи, а понеко мање и заплаче, па, као да је пред каквом опасношћу, пружа руке мајци да га узме у наручја и тек се умири кад добије сисе и загњури плавокосу главицу у недра мајчина.

— Гаде детињи! — кори их мајка. — Добро, кад ти нећеш, чика ће волети друго дете, па ће њему купити пуно шећерлеме. Је ли, чико?

— Воли чика децу — велим ја, а у себи помишљам: „И треба деца да ме се клоне, нисам достојан њих“, јер ми у том тренутку најјасније изиђе пред очи луд, пуст и раскалашан живот којим сам проживео.

*

Увече сам нешто боље спавао но обично у последње време иако је постеља била доста неугодна.

Сутрадан по подне предложише ми да изиђем на њиву.

— Изиђи на жетву. Давно ниси, знамо, видео.

— Изићи ћу, како не бих? Камо среће да сам остао на селу, па да сад и ја жањем!

— Ћути, не говори — вели ми Сима, најстарији ми брат (три сам брата од ујака имао: Симу, Павла и Радоја. Рођеног ниједног). — Ћути, бога ти! Ти си срећан кад не знаш шта је мука. Ти знаш што живиш. Ово је наше мука, горак хлеб, мој брате!

Нисам га хтео разуверавати, јер и да сам хтео, покушај би био без успеха.

Кад сам стигао на њиву, радници су већ били ужинали. Било их је више од тридесет, које мушкиња које женскиња, сем деце. Нешто је домаћа чељад, позајмичари, нешто под надницу. Многи леже у хладу под брестом, ко на леђима, ко потрбушке; неко метнуо под главу пресавијен зубунић, неко је и без тога. О гране од бреста и једног ораха који је до њега везане љуљке и у њима се грче, спавају мала деца, или плачу млатарајући ножицама. О гранама још обешени српови, торбе, гуњеви; уз дебло од бреста стоје празни лонци, чиније, дрвене кашике, крчаг с водом и бардак с ракијом, заптивени лишћем; ту су ројеви мува, а прозуји и по која златица. Гледам како слатко спавају људи с раширеним рукама, како се јако надимају разголићене груди, како се слатко и дубоко срче свеж ваздух; понеки само каткад мрдне главом или купи уста и мрда лицем кад га мува салети. Мало подаље, у хладу, седе деца, те мотре да волови не зађу у непожњевено жито или не раскваре снопове и крстине, и узгред плету шешире од сламе; крај њих дугачки прутови чобански. По стрњици пасу волови, или мирно, спокојно леже по хладовима и преживају. У њиви крај пута, у увратини, стоје кола, стрчи руда и јарам. Под колима се испружио пас, па дакће од врућине. Жене седе даље од мушких по хладовима, те доје децу и певуше им песме, или плету. Девојке се скупиле за се у буљук. Узвикује се, шале се, јуре, задиркују гађају момке грудвицама земље или зрневљем жита, и коре их што спавају. Један се од момака уплашено трже кад га ударише, и онда међу девојкама настаде урнебесан смех и кикот, а младић погледа буновно, протаре очи и лице, по ком се виде бразде од траве на којој је лежао, или од испресавијана гуња, па тек ће као срдито (а види се по њему да му та шала прија):

— Закон ли ви женски! Ако ја потегнем одовуд овим бусењем — и показује на грдно велики бусен земље.

— Деде чик! — зачикну га једна.

— ’Ајд, ’ајд! — одговори он и махну главом, па леже опет и прогунђа нешто за се.

Мало је трајало по мом доласку, па се сви подизаше.

Прилази ми један по један, те се здрави с неким поштовањем и љубављу.

*

Сунце се клони западу ветрић поче пиркати. Оближњи забран крај њиве као да се запалио, па гори вечерњим руменилом. Небо мирно, тихо, по њему плове позлаћени, лаки облачци, све лепши и златнији, што ближи западу. У околним њивама, као и у овој где сам, настаје жагор: плачу узнемирена деца, прте их мајке на леђа, купе жене ствари, кошкају дечаци волове, те крцка јарам и звоне меденице на воловима. Још понека грлица или голуб прне иза крстине, зашуште крила. Из забрана, с високих церова разлеже се гукање голубова и гркање грлица. Препелице пућкају у трави; путем се дижу облаци од прашине — то чобани враћају стоку с пашњака; ричу говеда, мече телад и заигравају се по путу, блеје стада. За стоком иду чобани с крчажићима, прутовима, колутовима исплетене сламе за шешире, неки од њих јаше голу кљусад, лупајући их по трбуху прљавим, испрсканим, поцрнелим, босим ногама. Кљусад се на то не обзиру, већ с времена на време понеко забрљи главу у трњак крај пута да, завиличено уларом, онако узгред, чупне још мало траве или откине купинов лист или бурјан. Чобанин се љути, виче, бије још јаче ногама, вуче улар, а кљусе тромо подигне главу, осврне се, трава му виси из уста, и тек после дуге муке и удараца пође мало брже. Кроз ту грају чују се свиралица и звонки гласови девојчица, које певају идући за стадом с котарчицама за рад преко руке.

Зраци сунца на западу све блеђи, и већ слепи мишеви почињу се укрштавати кроз ваздух. Што сутон више пада, то жагори све већи, а гукање голубова све ређе, али некако јасније, с више дражи.

Радници се почињу разилазити, млађи одлазе пре. Скупиле се девојке из свију околних њива, па иду заједно, са срповима преко рамена. Знојаве кошуље залепиле се за њихово једро тело и обле груди, преко глава им пребачене мараме, вунене сукње пуне осаћа, а један крај подигнут и заденут за пас, те се види кошуља. Загрлиле се две и две, па запеваше песму:

Мој јаране, боле ли те ране?

За њима у групи иду момци. Девојке отпеваше овај један стих меким, нежним, али звонким гласом, а други стих продужише момци пунијим, јачим мушким гласом. као одговор на девојачко питање:

Да не боле, не б’ се ране звале

Старији људи поседали под брест, бришу зиој, растресају с груди знојаву кошуљу да их запирне и расхлади вечерњи поветарац. Примакли уза се бардак с ракијом, а са задовољством, одмарајући се, гледају сређено жито у крстинама, на које су до пред вече долетале грлице, голубови и друге ’тице, а с њих слетале на земљу, те купиле просуто зрневље што се окруни од снопа кад везилац при везивању удари коленом у сноп.

— Их, брате, гледа ли данас чуда божјег од ових ’тица, како су, сироте гладне, навалиле, па падају по њиви и кљуцају жито? — рећи ће ’ча-Мијаило, побратим мог покојног оца. Одвоји од груди залепљену, знојаву кошуљу, раскопча је и растресе је да га мало дохвати ветар, а и сам поче пирити у недра, затим узе бардак, отпљусну из њега мало ракије, заглади риђе бркове, обриса својом храпавом црном руком грлић од бардака, прекрсти се и наздрави Пери, до себе, речима:

— Боже, помози и овесели сваког брата и вредна радника, сељака, који ’рани и црва и мрава и ’тицу из гора и чиновника; Боже, ти га подржи, укрепи. Здрав си, Перо!

Док је ’ча-Мијаило пио, рећи ће Пера:

— Истина је, људи, чудо живо. Све на сељака чека. Гледам оно место где смо ручали, па на мрве се окупиле бубице и мрави; а што вели Мијаило, и ’тица из горе чека на сељака.

— Сељачке руке и зној земљу држе! — опет ће ’ча-Мијаило, и сви са срећним задовољством погледаше у сређене крстине.

— Боже, услиши нас и овесели; помози нама мученицима, а ’вала ти и на овоме! — наздрави Пера првом до себе и наже бардак, а остали додадоше:

— Дај, боже, свако добро вредну раднику, услиши и овесели!

 

Извор: Домановић, Радоје, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд 1905.