Tag Archive | Sreća

Писмо Јовану Кангрги (1)

Драги Јово,

Пишем, али и сам не знам шта ће испасти. Желим да одговорим твојој вољи, да ти све тајне откријем. Одакле да почнем? Шта да узмем? Не знам. — Хтео бих цео свој живот да ти пред очи изнесем, па да гледаш, да ме испитујеш. Најволео бих кад бих то могао учинити. Ти би читао живот чудноватог младића, чудио би се, можда би уздахнуо тужно, можда би ти се и суза у оку завртела. — Далеко сам, није то тако страшна биографија. Насмејао би се, веруј ми, драги Јово, ти би се слатко смејао.

Замислио сам се, а мисли ме носе и куд бих хтео и куд не бих. Донеле ме ето у једну јеврејску одају. И ја гледам стару погрбљену Јеврејку са смежураним лицем и испалим зубима како се смеје младоме Јеврејчету што се играјући спотаче о неку „асуру“. Гледам опет једнога постаријег Јеврејина до прозора како се смеши и животињски ждере неку питу. Ја стојим, нити ме ко што пита, нити ме ко нуди, а нико ме и не тера. Нико на мене не обраћа пажњу као на какву ствар или ниже нешто. Све ми то излази пред очи, ту су ме мисли донеле. Али шта ћу ја тамо, о чему мислим? — Тргнем се из мисли, узмем са стола допола изгорелу цигару, припалим, тргнем два-три дима; дим се колута и развија, а ја га дирам и гледам у њега, и тако се ето нехотице занесем у нове мисли…

Сад сам на горњем боју једне куће Кондине улице. То су, мој драги Јово, грозне и тужне успомене. Хладна соба а кроз „рабатан патос“ пири још хладнија струја. Напољу звижди ветар као помаман — све се трескају прозори, а једна крпа којом је једно око запушено лепрша тамо-амо. На столу стоји лампа која осветљава сто за којим седим и тапшем ногама од зиме. Сваки час извучем лампи фитиљ, светлост ојача мало, па опет утрне и чкиљи као малопре — нема гаса. Крај пећи, из које тек помало светлуцају два, три угљичка, седи на малој клупи моја бивша газдарица. — Сува као авет. Лактовима се одупрла о колено, а главу метнула међу кошчате суве руке. Крај ње, опет, на поду седи ћерчица јој од своје 3-4 године — лепа као анђелче. Лупа ножицама о патос, плаче, све јој сузе котрљају се низ пуне обрашчиће. Дрма мајку и моли да јој да хлеба. „’Леба, мама! ’Леба!“ па опет у плач, а мајка нéма, као да је од камена изрезана. Ал’ како је њој било — слушала је глас свога љубимчета, своје једине утехе, слуша и чује да оно иште хлеба, једну корицу сува хлеба и ништа више. Сигурно је желела да оглуви, да је нестане — да — — — не знам. Ах, тешко је то, жалосно, страшно! Где је ближњи и где су ти људи, тај бог, има ли њега? — Ја сам био најближи, ја сам то слушао, чуо сам плач, чуо сам тежак уздах материног бола. Јесам ли помогао? Био сам као камен, нисам се могао маћи с места, гледао сам само ту тужну слику. — Нисам могао мислити. — Да ми је да ти кажем, да ти речима опишем, да видиш само; овако не. — Сећам се тога па мисли појуре, крв узаври. — Повлачим перо, али се оно устеже, неће, не може — јест, не може. — И ја сам тада био гладан и ја сам осећао бол. — Тада сам се осећао код толиких људи — сам. — Ал’ ја сам крив. Нико други — сам ја. Ено их, гадни ласкавци. Гле како се смеше, како ме тапшу руком по рамену — говоре, труде се да сав глас претворе у нежност, да ме увере у своју искреност. Могао сам се преварити, тј. преварили су ме они, јер су учинили своје, али ја сам видео онај поглед, осетио сам дах гладне злобе, из речи њихових чуо сам само ласку, хвалу — обману; то нисам тражио. Ја сам их куповао — и купио, ал’ ме је скупо стало. — Они су ми се светили, правили се да ме не познају. Истина су ме, као бајаги, и жалили, то ме је вређало. Ја сам се правио весео — смејао сам се — горко. И они су се насмејали кад сам од њих полазио, али злобно. Најзлобнији хтеде да ме и даље гледа, не из сажаљења, не из оданости, него да гледа жртву своје злобе, да се свети, да се злобно смеши. И — — —

Слуш’о сам га кад говори
о љубави наспрам друга,
слушао сам га кад се злоби
и пакости светској руга.
Ал’ у том сам глед’о часу
израз лица шта му вели,
глед’о сам га и шта видех —
у том часу зла ми жели.

Дрхте злобно усне модре,
стиснути су јако зуби,
с уста с’ ласкав осмех вине
па се затим одмах губи
на ономе ’ладном лицу,
где се клета пакост шири,
где прозоре видиш пакла
што кроза њих демон вири.

Све сам то претрпео. Увек сам се смејао, трудио сам се да упркос свима будем весео и успео сам. — У своме горком смеху, а то је плач, само плач којим се одзива прекорно саучешће, а оно горе уједа за срце него отворена освета или злобно кињење. Ја сам се смејао, многи су ме држали „за животињу без осећања“, то сам чуо, знам — али ништа — прошло је. Сад сам у бољим приликама. Опет иду за „животињом без осећања“, труде се да и по други пут играју своје подле улоге. — Знај да им неће упалити. Ето тако лутам мислима сад у овоме часу. Сетим се дивних вечери летњих, сетим се баба-Јекине баште, цвећа. — Оне дивне шале, Лиона, свију милина из тога доба. О ала то беше красота! Тада сам сигурно био у крилу среће, у њеном загрљају, склоњен од бурног живота светског у коме влада неправда, неверство, превара, лицемерство, кад бејах у тим данима и у данима кад живљах крај својих родитеља, обасипан њиховом нежном љубављу. То су можда за мене била два острвца у бурном мору светске злобе. Па шта мислиш? Да ли због тога тужим? Боже сачувај! Мора се проћи кроз све, пре или после. — Ја сам уграбио, рано сам прошао. — Видео сам и познао прави живот земног човека. па сад? — Ето, сада ћу да мислим што друго, да се успоменама занимам.

Био сам код моје куће у селу. Знаш, запамтио си сигурно да има две собе, једна мања и једна већа. Мања је она у којој је Шишко јео млеко знаш да смо се смејали како је био опкорачио велику чинију ногама, па куса великом дрвеном кашиком. Зимус је у тој соби седео Павле, јер у великој нема фуруне. Били смо увек заједно. После вечере, одем ја код њега — узмемо вина, па разговарамо и накрећемо литар (без чаше). Вино точимо из нашег подрума, али кад пређе време, завлада поноћ — онда не иде да се лупа у буре. — Ми, већ весели, шиљи момке код Наума, донеси — пи’ — Вичи Јевту, пушке, барут. — „Овамо, штрудло божја!“ — виче Павле. — Узбуна. — Ја сам био ћутљив кад више пијем, а Павле је грдио и само хоће боја и мегдана. — Прелама руку — маше, стеже песницу — па се тек гласно насмеје. Труди се да озбиљно разговара, али то је тек смешно. — Језик изда, усне се обесе, а речи (глас) пролазе кроз зубе са великом муком. — Ја имам страст да пуцам. Избацим некад по 50—60 пушака за ноћ. Зими и није уживање, али како не би лети? — Знаш већ на каквом је месту наша кућа. Изађем мало више, седнем крај оних шумарица, горе, на рудину. — Вече лепо како се тек да замислити. — Са свију страна чујеш песме прељске и жагор, које од ветра које од рада другога. Живота вреди таква једна ноћ. Седим па пливам у чистини, певам јер морам, сама ме природа гони. — Нисам певач, то већ знаш, то ме једи. Слушам како се силно простиру други гласови. — Не једи ме то као што се обично једи, него је то као да се дете бенави у крилу материном, па од радости цвили као да плаче. — Положим пушку по земљи, плане — засветли, а глас јој одјекне по брдима, па још ако после тога као одзив чујем какво „јао“ или опет по три-четири пушке, то је још веће задовољство. Помислиш да си у рају а не на земљи. Замисли јаку зиму као што је у Београду. Ветрина хуче, па те „брија“ и сипа снег у очи. — Замотао си се, натукао капу, савијеш главу, па хиташ као смушен, а такав је сваки ко мимо тебе прође. Све мирно, невесело — итд. а сад упореди то с оном вечери.

Писао сам ти готово читав табак и опет ти нисам ништа написао, још ако те ово задеси у каквом послу, лепа парада.

Држим да ћемо се скоро видети. Пиши ми хоћеш ли долазити амо о Ускрсу. Ако ми пођемо у Грчку, онда ћемо се састати. — Могуће да ћу баш и онако доћи у Ниш за два-три дана.

Био сам у селу — седео сам у баштици под једним великим орахом. — Дивно вече, месец обасјао, и звезде трепере на небу, чини ти се да се играју, да су веселе, па те маме чисто. Запалио сам цигару, лаки ветрић разноси лагано дим који се чаробно шири према зрацима пуног месеца. Цвеће мирише, а славуји и косови певају вечерње песме, поздрављају тиху ноћ. По целом селу дигао се жамор од смешне збрке разних гласова. Груди ми беху испуњене милином. Осећао сам се срећан. Свуд около шума, обасјана слабом светлошћу месеца, па још чаробнија изгледа него иначе. — Све се почне утишавати. И лавеж паса и песме радника који се повраћају кући, све тише, тише. Тако дође права ноћ. — Још каткад кос или славуј јаве се умилном песмом из свога гнезда, и покоји будан пас лане. Али са свију страна сад почињу допирати звуци од клапар-ветрењача — дивота. Почињу светлуцати по брежуљцима ватре. Па тек дивне песме чујеш — то су прела. Хори се песма, а груди се надимају од неког задовољства. „Сјај, месече, сјај“. Та песма као да ми је за срце прирасла. Узмем пушку и остало, па хајде. — Али тамо кад добро, кад рђаво, али ма како, тек то су слатки часови. — Ето видиш да просто не могу и немам времена да то полако, пажљиво и природно све пишем. — А мисли прелете много, — час овде, час тамо — час видиш себе окружена срећом и задовољством, а час у злоби и невољи; све то мисао прође, ал’ ко ће све то исписати? Рђаво си приметио, нисам зловољан, бар сада, а кад пишем зловољно, то се сетим несрећних тренутака. — О, да ми је да ти изређам само све жалосне сцене из мога живота! — А има их доста. — Истина је да лепи дани претежу. — Па зар онда могу бити љут на своју судбу, на свој живот, на свет? Свет је као свет, а зар ја нисам можда у очима каквог сиромаха такав? Сигурно јесам. — Седим гдегод крај чаше пива, пушим скупоцен дуван, чашћавам итд. Нисам приметио, али бар у једној од таквих прилика гледао ме је какав сиромашак, коме је 10 пара потребно да најнужнију потребу — глад подмири. И он је био огорчен, мрзео ме можда. — Само ја не бих мрзео тако без узрока. Ја бих био луд кад бих се усудио да исправим „криву Дрину“.

Могуће је да помислиш: заљубљен сам. То ако си пре помислио него што ово прочиташ, сад се разувери. Никад нисам љубио. Још не знам шта је љубав, иако толики свет од ње пати и толики писци испунише своја пера пишући о љубави.

Као што видиш, тј. уверавам те да ја нисам огорчен на свет, а већ објаснио сам ти зашто по каткад тако пишем. Још бих много и много могао о тим стварима да ти пишем, али немам времена.

Желим да ти пишем што опширније о Павлу и Владимиру. Право да ти кажем Владимир није као што је био. Нешто се уозбиљио, ништа, можда баш то се теби и допада. — Е али није тако. — Ја волим озбиљна човека, али стари познаник — друг, кад је озбиљан и све озбиљно и „мудро“ прича своме другу, то је онда ’ладноћа, то више није озбиљност у правоме смислу те речи. Напослетку, па правдам то, јер човек је ожењен, а иначе има своје дужности учитељске да врши, па мора да остави оно старо понашање. — Опет ме нећеш разумети; не мислим да човек треба (да има) детињско или младићско понашање целога века, јер то је противно карактеру свакога човека. Павле је стари Павле. — Пије прилично, али му не шкоди ништа. Павле је добричина. Тај човек пропада од добра. — Његова доброта сигурно је учинила те је постао „мек“, „млак“, како да се изразим. Бивало је прилика да га нападну у његовој рођеној кући, и он само слеже раменима. Можда је то и бојажљивост, али на сваки начин није. Додуше, није баш ни куражан, јер је то у више прилика посведочио. Павле је добар друг и искрен, само је сувише према безобразком и увредљивом понашању „млак“.

Твој,
Рад. М. Домановић

(Без датума; из времена око 1892. год.)

Срећа

Кад сам још пре толико година пошао из села у град да тамо продужим школовање, испратио ме отац овим речима:

— Труди се, синко, учи и дан и ноћ… Ти видиш како је сељаку мучан живот: бију га и мраз и киша, и голотиња и босотиња; грбача пуца од рада, а кад у лето на раду припече звезда у темењачу, мозак провире, па опет је и гладан и жедан, и не доруча и не довечера. Одмор је сељаку само кад га под земљу метну… Јест, мој синко, сељаку је одмор само под земљом, а на земљи никад! … Ту је мој отац заћутао, а после дуже паузе са уздахом додаде:

— То те, синко, чека овде, у селу.

Ове речи остадоше тако јасно у мом памћењу, да ми се и после толиког низа година чини као да чујем крупан, рапав глас очев, као да га гледам. Као да ме гледају оне његове уморне очи, у којима се огледа толики низ мука и невоља у животу његову. Као да гледам његово коштуњаво, огрубело лице од ветра и кише, мраза и припеке; као да гледам његов чисто повијени стас; сећам се тако јасно његове искрпљене гуње, масног феса на глави, испод кога вире праменови косе, које је попала друмска прашина.

Те речи рекао ми је кад се опростио са мном враћајући се из града натраг кући, а мене оставио ту у граду да учим школу и да се сам о себи бринем, јер ми је он, као сиромашак, мало шта могао помоћи. Нашао ми је место где ћу служити и учити школу.

Пружи ми и ја пољубих његову испуцану од рада руку и облих је сузама, јер тек тада осетих тугу за кућом.

Он не оде одмах. Стајао је преда мном оборене главе, замишљен, суморнијег лица него што сам га икад видео, и лупкаше глоговим, кривим штапом у један камен од калдрме. Ја сам стојао према њему, плакао и заклањао лице рукама, јер ме беше стид од трговаца, који су из својих дућана гледали нас двојицу, а тако исто на улици застајкиваху многи од пролазника, те нас радознало посматраху.

Најзад, отац узе шарену, ткану торбу, коју беше спустио крај себе, упрти је и веза упрте на грудима. Затим извади из недара прљав пешкир, одреши га, извади из њега грош и метну га у зубе док онај остатак веза у пешкир и врати наново у недра. Затим ми пружи грош да ми се нађе у туђем свету. Примајући грош из руке његове станем љубити руку и зајецам у плачу.

Отац истрже руку.

— Не плачи. Труди се само, неће л’ милостиви Бог дати да ти бар срећно поживиш. Ја би’ плакао кад би’ знао да ћеш и ти остати невољни сељак, живомученик, слепац код очију! — рече ми отац, нагло се окрете од мене и пође улицом на ону страну куда се иде нашој кући, у село. Гледао сам за њим и плакао докле год не замаче за ћошак жуте, двоспратне кафане. Сећам се како ишчезе испред мог вида најпре његов повијени стас, па онда и торба на леђима, из које су стрчали пресни опанци и неколико шипака челика, што отац беше купио суседу Томи да нади секире.

*

Ја сам се трудио; служио друге, мучио се и учио, напрезао сам се из све снаге, само да ме не стигне тешка и горка судбина коју ми отац предсказиваше ако останем у селу, радник. Колико напора и непроспаваних ноћи над књигом, колико мучних и тешких дана при том проведених у борби са сиротињом и немаштином!

Најзад савладао сам све препоне на које сам наилазио, упорношћу, енергичним радом, и за све своје невоље, беде, патње и труд, у чему сам младост провео, добих као награду сведоџбу о свршеном факултету на Великој школи.

Постао сам чиновник. На две-три године после тога умре ми отац и ја примим у наслеђе његово имање, које беше много веће него кад оставих родитељску кућу и пођох на науке.

За неколико година ја сам у државној служби добио врло леп и утледан положај, а утом ми умре и стриц, богат трговац из Београда. Како је умро без деце, то све своје велико имање завешта мени, као свом најближем.

*

Срећа! … Шта је срећа? Је ли то она срећа коју ми отац указиваше прстом, за којом ме упути. Сиромах мој добри отац како би он био задовољан, срећан, пресрећан да је само доживео да види свога сина школована, здрава, млада, са одличним положајем у државној служби, богата, врло богата и, разуме се, с добрим изгледом на женидбу каквом богатом наследницом. Ја сам далеко од онога чега ме жељаше да сачува мој добри отац, далеко сам од потребе да морам ма шта радити. Нисам, дакле, морао радити ништа, могао сам живети сјајно без икаква рада, па и без државне службе а већ о мучном, сељачком раду да се и не помишља.

После мука и невоља с којима сам се морао борити, ја поверовах срећи својој, која ме беше тако раскошно даривала, и пред мојим очима пуче будућност ведра, весела, обасјана ружичастим сјајем среће; понеше ме чаробни, слатки снови, и ја, загрљен са срећом својом, пун вере и наде, пођох с њом напред, у будућност, на сусрет рајским уживањима, која ми се обилато нудише са свију страна.

Свега доста, сувише. Пропутовао сам многе земље, познао многе људе, стекао многе пријатеље, познао сва могућа задовољства, а средства су ми допуштала да их уживам. И ја сам их уживао све дотле, докле се нисам свега заситио. У својих тридесет година ја сам био већ сит, пресит свих могућих задовољстава.

Затим сам почео измишљати нова, нарочита, дотле непозната задовољства, тражио сам нове дражи за живот. Почео сам биркати, пробирати.

Брзо и с тим бејах готов, врело среће и задовољства као да мало-помало сасвим пресуши. Досадно, све досадно. Без наде, са очајањем гледам у пуст, празан живот, из кога сам узео све што се могло узети; утрошио сам сва задовољства, управо, ја сам их, као какав распикућа, проћердао, прокоцкао. Ја сам наједаред испио цео пехар што ми га срећа за цео живот даде да из њега штедљиво пијем само кап по кап, те да тако том слашћу разблажујем горчину живота кроз цео век.

Најзад, учини ми се, као још једино што би могло колико толико разблажити и примирити моје растројене нерве — село, место мога рођења, оживљење оних слатких успомена детињства, она мирноћа нашега села, свежина, тишина и зеленило. Бар нек ми село и пут сан поврате.

*

Цео дан сам провео на путу. У сумрак стигнем у једну паланчицу и ту останем на преноћишту код неког свог доброг пријатеља и познаника још из детињства. Туда, кроз то место, води пут за моје село, те иако ми није још далеко било путовати, остадох на преноћишту, јер ми се неиспаваном, ломном и уморном од путовања чинило да ћу заспати чим легнем у постељу. Мој пријатељ ме искрено и свесрдно дочека. По вечери смо мало поседели и ја га замолим да ме због умора пусти да одмах легнем, иако ми је његово друштво било пријатно.

Тешка, досадна ноћ између четири собна зида. Из друге собе, одмах до ове у којој сам спавао, чује се монотоно, безбрижно хркање мота доброг домаћина. По столу ми разбацане књиге које бејах понео да се у путу забавим, хартија спремљена за бележење утисака с пута, изгњечене цигаре, труње од дувана. Отворио сам две-три књиге, а не могу да читам ниједну. Ходам по соби, пушим, глава ми већ бучи од дуванског дима. Осећам умор, малаксалост, трепери ми цело тело, сваки живац. Легнем. Осећам слатко неко треперење живаца, сан ме почиње обузимати. Одједном кресну однекуд изненада, неочекивано неповољна мисао, тешка, а ни сам не знам што, мучна. Она изазове другу, луђу, тежу; друга трећу, трећа четврту, и за тренутак их је читав рој, управо читави ројеви. Мисли се бркају, јури једна другу, потискује, сустиже, као да се грабе која ће пре доћи на ред, па се загуше хиљадама одједном, и онда ја њима нимало не владам, не знам ништа. Крв се пење у главу, осећам пиштање у ушима; очи као да су пуне трња, а по челу час осетим како ме задахне нека јара, припека, од које осетим несвестицу, час потом избије хладан зној. Досадно, тешко, очајно осећање наступа у таквим часовима. Прибирам се, устанем, седнем опет за сто. Јака главобоља, свест мрчи као после најјаче грознице, очима једва назирем предмете на столу.

У лампи нестаје петролеума; место јасног пламена кроз поцрнело стакло од дима једва се види како на фитиљу чкиљи и цврчи бледомодар пламичак. Кроз прозоре већ се види како се исток бели. Кукуречу петлови са свију страна, чујем како лупарају крилима. Неко откључа кујну, а затим чух како поред прозора промаче момак, шушкајући опанцима; звижди неку веселу песму, а мало затим чух где звекну ланац којим је везана кофа и зашкрипа точак на бунару. Зашкрипе овде-онде врата и код суседа; клапарају женске папуче по дворишту, и крај прозора што гледа на улицу промакне по која неочешљана женска глава, или по какав радник с будаком или мотиком на рамену.

Отворих прозор што гледа у двориште и у собу јурну свеж ваздух и удари ме по лицу, али мени беше лице као превучено нечим грубим, непробојним, па не пушта нимало свежине. Из собе покуља загушљив ваздух, пун дуванског дима и задаха од петролеума. Дође ми нешто тешко, тужно, да хтедох заплакати што зору, свежу зору и прве сунчане зраке, нежне, миле, дочекујем тако бедан, сломљен, утучен — ја, недостојан те нежне светлости и јутарње свежине. Мој домаћин, свежа лица, ведра погледа као добро испаван човек, загледа калеме по дворишту, а домаћица седи на прагу и окреће млинац, те меље кафу. Постао сам био злобан на све што сам очима гледао, завидео сам свему, све ми изгледаше свеже, испавано, срећно, само ја бедан, сломљен, јадан.

*

За своје село сам се кренуо опет на колима. Дан пријатан: преко ноћи падала киша, па нема ни прашине. Крај пута отуд и отуд пожњевене њиве и у њима камаре или сложене крстине, на које падају и одлећу грлице и дивљи голубови. Свуда по стрњикама пуштена стока да пасе. Чобани седе под хладом, те се играју, трче за стоком, или понегде једу из дрвеног заструга сир и хлеб, седећи око шарене торбе, на којој им је ручак.

Погдегде још непожњевене њиве жању жетеоци, а разлеже се надалеко њихова шала и смех. Момци у великим сламним шеширима, девојке у тканим сукњама и јелецима, с белим марамама, вешто пребаченим преко главе. Певају и једни и други наизменично, час мушкиње, час женскиње, сваки по један стих песме, које се певају у двопеву. У путу сусретох понеку старију жену с обрамицом на рамену, о којој висе и с једне и с друге стране лонци с јелом, поврзени поврзлицама, пртене торбе у којима су проје, чанци и лук, од кога пераја стрче ван торбе. Понегде пред колима прне шева, зацвркућу из забрана ’тице, или косић зазвижди из каквог трњака крај пута.

Око девет часова пре подне стигао сам у своје село, већ сам био у дому својих родитеља. У тој кући седели су моја браћа од ујака са својим женама и дечицом. Дочекали су ме са усхићењем. Нису знали шта да чине од радости. Доносили су преда ме све што су лепше имали у кући, и нудили ме чим би се чега лепог сетили што мисле да је за мене, за господина. Узбуњена чељад од радости, изненађења, а и из претеране жеље да ме са што већим поштовањем и што боље дочекају, укрштају се по дворишту, среће се једно с другим, удара се у хитњи покаткад једно с другим. Хватају се и кољу пилићи, дере се јагње, шури се младо прасенце, дотерује се пре времена стока на мужу. Дворе ме, окружила ме лица с којих читам радост, дивљење, поштовање, жељу да све учине што само пожелим; чисто им криво што им ништа не заповедам, ништа не тражим. Кад које од чељади улучи згодну прилику, оде те загледа моја кола, распитује кочијаша дуго, по свој прилици о свему. Кочијаш, и иначе разговоран, препричава сваком редом без сумње једно те једно, дуже него што треба, више него га питају.

Мени је све то још теже падало. Тај тако срдачан, усхићен дочек, та радост мојих рођака при виђењу и нехотице ме је побуђивала да ову простоту, пуну свежине живота, поредим с данима којима сам ја проживео.

Па онда поворка деце, разбарушених косица, светлих безазлених очица, пуних једрих, румених обрашчића, умрљаних уста и носића од воћа, од чега се виде трагови и на тежињавим кошуљицама. Погледи им страшљиви, љубопитљиви, али пуни неповерења. Вуку их мајке мени и свака им објашњава:

— Иди чики, сине, благо нани! То је твој чика; он воли децу, чика ће ти дати шећерлеме.

Деца се стидљиво затежу, узмичући натраг, заклањају се за мајку или мећу ручице на очи, а понеко мање и заплаче, па, као да је пред каквом опасношћу, пружа руке мајци да га узме у наручја и тек се умири кад добије сисе и загњури плавокосу главицу у недра мајчина.

— Гаде детињи! — кори их мајка. — Добро, кад ти нећеш, чика ће волети друго дете, па ће њему купити пуно шећерлеме. Је ли, чико?

— Воли чика децу — велим ја, а у себи помишљам: „И треба деца да ме се клоне, нисам достојан њих“, јер ми у том тренутку најјасније изиђе пред очи луд, пуст и раскалашан живот којим сам проживео.

*

Увече сам нешто боље спавао но обично у последње време иако је постеља била доста неугодна.

Сутрадан по подне предложише ми да изиђем на њиву.

— Изиђи на жетву. Давно ниси, знамо, видео.

— Изићи ћу, како не бих? Камо среће да сам остао на селу, па да сад и ја жањем!

— Ћути, не говори — вели ми Сима, најстарији ми брат (три сам брата од ујака имао: Симу, Павла и Радоја. Рођеног ниједног). — Ћути, бога ти! Ти си срећан кад не знаш шта је мука. Ти знаш што живиш. Ово је наше мука, горак хлеб, мој брате!

Нисам га хтео разуверавати, јер и да сам хтео, покушај би био без успеха.

Кад сам стигао на њиву, радници су већ били ужинали. Било их је више од тридесет, које мушкиња које женскиња, сем деце. Нешто је домаћа чељад, позајмичари, нешто под надницу. Многи леже у хладу под брестом, ко на леђима, ко потрбушке; неко метнуо под главу пресавијен зубунић, неко је и без тога. О гране од бреста и једног ораха који је до њега везане љуљке и у њима се грче, спавају мала деца, или плачу млатарајући ножицама. О гранама још обешени српови, торбе, гуњеви; уз дебло од бреста стоје празни лонци, чиније, дрвене кашике, крчаг с водом и бардак с ракијом, заптивени лишћем; ту су ројеви мува, а прозуји и по која златица. Гледам како слатко спавају људи с раширеним рукама, како се јако надимају разголићене груди, како се слатко и дубоко срче свеж ваздух; понеки само каткад мрдне главом или купи уста и мрда лицем кад га мува салети. Мало подаље, у хладу, седе деца, те мотре да волови не зађу у непожњевено жито или не раскваре снопове и крстине, и узгред плету шешире од сламе; крај њих дугачки прутови чобански. По стрњици пасу волови, или мирно, спокојно леже по хладовима и преживају. У њиви крај пута, у увратини, стоје кола, стрчи руда и јарам. Под колима се испружио пас, па дакће од врућине. Жене седе даље од мушких по хладовима, те доје децу и певуше им песме, или плету. Девојке се скупиле за се у буљук. Узвикује се, шале се, јуре, задиркују гађају момке грудвицама земље или зрневљем жита, и коре их што спавају. Један се од момака уплашено трже кад га ударише, и онда међу девојкама настаде урнебесан смех и кикот, а младић погледа буновно, протаре очи и лице, по ком се виде бразде од траве на којој је лежао, или од испресавијана гуња, па тек ће као срдито (а види се по њему да му та шала прија):

— Закон ли ви женски! Ако ја потегнем одовуд овим бусењем — и показује на грдно велики бусен земље.

— Деде чик! — зачикну га једна.

— ’Ајд, ’ајд! — одговори он и махну главом, па леже опет и прогунђа нешто за се.

Мало је трајало по мом доласку, па се сви подизаше.

Прилази ми један по један, те се здрави с неким поштовањем и љубављу.

*

Сунце се клони западу ветрић поче пиркати. Оближњи забран крај њиве као да се запалио, па гори вечерњим руменилом. Небо мирно, тихо, по њему плове позлаћени, лаки облачци, све лепши и златнији, што ближи западу. У околним њивама, као и у овој где сам, настаје жагор: плачу узнемирена деца, прте их мајке на леђа, купе жене ствари, кошкају дечаци волове, те крцка јарам и звоне меденице на воловима. Још понека грлица или голуб прне иза крстине, зашуште крила. Из забрана, с високих церова разлеже се гукање голубова и гркање грлица. Препелице пућкају у трави; путем се дижу облаци од прашине — то чобани враћају стоку с пашњака; ричу говеда, мече телад и заигравају се по путу, блеје стада. За стоком иду чобани с крчажићима, прутовима, колутовима исплетене сламе за шешире, неки од њих јаше голу кљусад, лупајући их по трбуху прљавим, испрсканим, поцрнелим, босим ногама. Кљусад се на то не обзиру, већ с времена на време понеко забрљи главу у трњак крај пута да, завиличено уларом, онако узгред, чупне још мало траве или откине купинов лист или бурјан. Чобанин се љути, виче, бије још јаче ногама, вуче улар, а кљусе тромо подигне главу, осврне се, трава му виси из уста, и тек после дуге муке и удараца пође мало брже. Кроз ту грају чују се свиралица и звонки гласови девојчица, које певају идући за стадом с котарчицама за рад преко руке.

Зраци сунца на западу све блеђи, и већ слепи мишеви почињу се укрштавати кроз ваздух. Што сутон више пада, то жагори све већи, а гукање голубова све ређе, али некако јасније, с више дражи.

Радници се почињу разилазити, млађи одлазе пре. Скупиле се девојке из свију околних њива, па иду заједно, са срповима преко рамена. Знојаве кошуље залепиле се за њихово једро тело и обле груди, преко глава им пребачене мараме, вунене сукње пуне осаћа, а један крај подигнут и заденут за пас, те се види кошуља. Загрлиле се две и две, па запеваше песму:

Мој јаране, боле ли те ране?

За њима у групи иду момци. Девојке отпеваше овај један стих меким, нежним, али звонким гласом, а други стих продужише момци пунијим, јачим мушким гласом. као одговор на девојачко питање:

Да не боле, не б’ се ране звале

Старији људи поседали под брест, бришу зиој, растресају с груди знојаву кошуљу да их запирне и расхлади вечерњи поветарац. Примакли уза се бардак с ракијом, а са задовољством, одмарајући се, гледају сређено жито у крстинама, на које су до пред вече долетале грлице, голубови и друге ’тице, а с њих слетале на земљу, те купиле просуто зрневље што се окруни од снопа кад везилац при везивању удари коленом у сноп.

— Их, брате, гледа ли данас чуда божјег од ових ’тица, како су, сироте гладне, навалиле, па падају по њиви и кљуцају жито? — рећи ће ’ча-Мијаило, побратим мог покојног оца. Одвоји од груди залепљену, знојаву кошуљу, раскопча је и растресе је да га мало дохвати ветар, а и сам поче пирити у недра, затим узе бардак, отпљусну из њега мало ракије, заглади риђе бркове, обриса својом храпавом црном руком грлић од бардака, прекрсти се и наздрави Пери, до себе, речима:

— Боже, помози и овесели сваког брата и вредна радника, сељака, који ’рани и црва и мрава и ’тицу из гора и чиновника; Боже, ти га подржи, укрепи. Здрав си, Перо!

Док је ’ча-Мијаило пио, рећи ће Пера:

— Истина је, људи, чудо живо. Све на сељака чека. Гледам оно место где смо ручали, па на мрве се окупиле бубице и мрави; а што вели Мијаило, и ’тица из горе чека на сељака.

— Сељачке руке и зној земљу држе! — опет ће ’ча-Мијаило, и сви са срећним задовољством погледаше у сређене крстине.

— Боже, услиши нас и овесели; помози нама мученицима, а ’вала ти и на овоме! — наздрави Пера првом до себе и наже бардак, а остали додадоше:

— Дај, боже, свако добро вредну раднику, услиши и овесели!

Разорена срећа

У моме месту рођења живљаше неки Стеван Симић, човек веома честит и поштен, али сиромах. Становаше баш преко пута наше куће. Стан му је био један мали дућанчић, у коме је он радио свој обућарски занат. Нову обућу није правио, већ само вршио оправке. Звали су га крпом. У том је дућанчићу и радио и спавао и кувао јело и држао дрва. То му беше све и сва. Рођењем није из нашег места. Ту се однекуд доселио још кад му бејаше двадесет и неколико година. Мати ми причаше да је био слуга у нашој кући кад прво дође у ово место, али само за месец дана. Говорили су људи да је био на робији, те су га сви гледали са подозрењем и плашили се. Моја мати је, тако она прича, рекла једном приликом оцу: — Што ће ти робијаш у кући? … Ја се бојим!

Отац је такође почео сумњати, и једног му дана рече да тражи друго место.

Стеван је отишао некуд и тек после три-четири године врати се опет амо, где узме тај дућанчић и почне радити крпачки посао.

Ја сам често њему навраћао кад бих му однео обућу да крпи, и баш зато што ми мајка забрањиваше дуго остајање са њим, бејаше ми слађе него све с њиме подуже остати и запиткивати га о разним стварима.

Ни с ким се тај човек готово није дружио. Радио је свој посао, а увек бејаше озбиљан и чудно замишљен.

Кад сам већ одрастао, њему бејаше преко педесет година. Лице му благо, поглед изразан, али се могло по свему приметити да је увек незадовољан својом судбином. Чим зора, а он је већ на ногама. Изиђе пред дућанчић и нахрани свога петла, који му спаваше пред дућаном на једном сандуку, а кад је јака зима, онда и њега уносаше у дућан. Чим петла нахрани, враћа се у дућан, седа за сточић и ради.

Ја сам почео њему навраћати. Ја бих седео на једној старој, дрвеној клупици, а он за сточићем ради. Био сам с њиме необично љубазан, а њему је, како ми по свему изгледаше, то било мило. Ја сам започињао разговор о свему и готово сâм говорио, а он би ме, прекинувши рад, с часа на час само погледао и одобрио оно што ја говорим, пљунуо затим у длан и удубио се даље у свој посао. Мало-помало, из дана у дан, он постајаше све отворенији према мени, и бејаше му врло пријатно кад му навратим у дућанчић, јер чак ми је почео причати понешто из свога живота.

Ја га нисам никад хтео питати о прошлости и пореклу његову, јер се бојах да ће га то увредити, а нарочито зато што сам од свију слушао како је био на робији због некаквог убиства.

— Зар вас није стид да навраћате мени у дућан? — упита ме једном приликом и загледа ми се у очи.

— Зашто? — упитам и ја њега некако збуњено и, не могући издржати његов поглед, оборих очи.

— Мене овде сматрају за врло сумњива човека! — рече он, а глас му је некако чудно дрхтао и изражавао горчину према свету и бол чисте невине душе.

Ја заћутах. Ћуташе и он. Нисам смео погледати у њега, а он је мене гледао и очекивао одговор.

Дуго је трајала мртва тишина, коју он прекиде речима:

— Знате ли да сам ја служио у кући вашега оца? … Ти си онда био мали…

— Причали су ми…

— Знате ли што сам изашао из ваше куће? …

— Па знам нешто! …

— Ваша се мати бојала робијаша! …

Ја се чисто стресох и обузе ме неко чудно, непријатно осећање.

— Па знате… жена је, а свет је говорио! … — почех ја.

— Знам све, и зато се ни с ким и не дружим. Тешко ми је, али морам тако. Ви сте први који жели да се са мном боље упозна. Дружио сам се с многима, али код свију осећах хладноћу и неповерење, страх од мене, и ја сам морао прекинути свако дружење с људима.

— Па је ли све то истина што се прича о вама? Ја у то не верујем, јер вас од детињства знам као честита и поштена човека! … — рекох ја и погледах га крадом, презоко.

— Истина је и једно и друго! …

— Дакле ви сте… — почех ја.

— Јест, ја сам био на робији, убио сам, али никад не бејах рђав и покварен човек.

Погледи нам се сретоше. У његовим очима приметих како блистају сузе. Ја сам ћутао, а он дубоко уздахну.

— Свему овоме никада се нисам надао, али судбина човечја је чудна… — рече он дубоко замишљен. Гледао је кроз прозор, и по изразу се његову видело да је мислима далеко, далеко у прошлости својој, у родном крају своме.

Дуго смо тако ћутали, док Стева не прекиде ћутање и отпоче ми причати ово:

— Слушајте, испричаћу вам све. И ја сам некада учио школу. Свршио сам четири разреда гимназије, па ме отац извади из школе и доведе кући да му помажем у трговини и пословима на имању. Отац ми бејаше врло богат, а живео је у селу… Када се ово, што ћу вам причати, догодило, мени бејаше двадесет и две године. Заручио сам се с једном девојком из истог села и исте те јесени отац је био решен да ме ожени. Ја сам девојку волео и бејах сав срећан при помисли да ће већ кроз месец дана бити моја… Е, али место свега тога, место љубави и среће, ја сам морао отићи у казамат, живети између мемљивих зидова, а на ногама носити гвожђе. За један тренутак се могу покварити сви планови, разорити све наде и срећа, и судбина немилосна баци човека тамо где се нико никада не би надао…

— Мој отац је био ожењен ћерком неког великог богаташа из нашега места, који не имађаше мушке деце. Отуд је богатство оца мога, које управо и унесрећи целу кућу. Како мати моја не имађаше рођене браће, то, дакле, она наследи имање свога оца, али браћа њена од стричева почну полагати право на то имање, као мушкарци. Подигну парницу у којој упропастише сву своју имовину, и суд их одбије. Остадоше, дакле, по свршеној парници пука сиротиња, јер платише све трошкове око суђења, као и својим адвокатима. Од то доба су смртно мрзели оца мога, јер мишљаху да је он, и нико други, узрок њиховој беди. Почели су овда-онда претити и убиством, али се мој отац, куражан по природи својој, тога није плашио, нити је то узимао као озбиљну ствар.

— Тако, у половини августа месеца исте године, седео сам сам у својој соби, те писао нека писма разним трговцима с којима је мој отац имао везе у својој трговини. Сестра и мати сеђаху у другој, старој кући и спремаху вечеру, а отац ми бејаше отишао у село да потоди неке раднике. Напишем писма и станем уз прозор да их поново прочитам, јер се бејаше јако наоблачило, па ми за столом не бејаше довољно видно. Таман сам до половине прочитао, а оно стаде хучати врло јак ветар. Цело се небо још јаче натушти, те већ поче промицати понека крупна капља. Отворим прозор и станем посматрати тај призор природе. Небо мрачно и мрко, тако да завлада свуда тама; муње параху небо, а громови су страховито рикали и помагали гласу силног ветра од кога планине јече. Погледам по дворишту, а све се живо, и кокош и ћурке и пси, све се склонило од зла времена. Дрвеће по дворишту повија ветар час на једну, час на другу страну, а понеко се извали из корена или му се грана одломи.

— Чим ветар поче слабије дувати, удари киша. Извадим кутију, те запалим цигару, па, пуштајући млазеве дима кроз тежак и узбуркани ваздух, осетих се пријатно у тој непогоди. Ветар започе нагонити кишне капље у собу, те затворих прозор и легох на диван. Пушим и гледам плавичасте колуте дима, слушам како гора јечи од ветра и киша запљускује у окна од прозора, а мислим на своју драгану. Таман бејах утонуо у слатке љубавне снове, док одједаред кроз хујање ветра зачујем неке јаке испрекидане гласове:

— „Потрчи брзооо, јаој мениии, брзооо! …“

— Глас бејаше моје мајке. Мени се срце следи. мисли се моје пресекоше и нека ми чудна слутња обави душу. Скочим с кревета и истрчим напоље. Одмах, пред кухињским вратима, сусретнем се с мајком и сестром. Киша пљушти као из кабла, а оне кад ме угледаше застадоше као два кипа. Погледам мајку, којој лице бејаше некако модро-бледо, са кога киша спираше сузе. Усне јој искривљене од плача, уздрхтале и модре, а цело лице остало укочено; руке јој се тресле као у грозници. Сестра стајаше мало подаље: лице покрила рукама и горко јецала. Ја сам пред њима стајао блед и укочен, гледајући као у сну и не верујући да сам то ја, и да су то моја мати и сестра. Осетим у грудима грдну празнину, а под грлом лопту, која ме дављаше. Нисам осећао крви у својим жилама. Сав сам био клонуо и изнурен, тако да сам се почео чисто поводити као пијан. Ноге су ми клецале, а усне ми се засушише, а у ушима осетих неко злослуто, чудно и непојмљиво зујање, као гласове који с другог света долазе. Пред очима ми се у тренутку изређаше хиљадама страшних, тужнијих иза тужнијих слика, у којима су час мој отац, час млађи брат, јер и он не беше код куће.

— Шта је? — упитах једва, тупим уздрхталим гласом, од кога се чисто уплаших, а још ми више после тога зазуја у ушима, и још ми се више срце стеже, а много више страшнијих слика ми се изређа пред очима. Учини ми се да сам тим питањем убрзао само све зло и несрећу која нас чека.

Мајка закука на то питање, и ја чух речи:

— „Отац ти погинуо! …”

— За неколико тренутака престаде у мојој души свака мисао. Затим ме обузе неко тупо, неразговетно осећање. Не осећам ни жалости, ни страха, ни бола. Изгледаше ми као да сам се пробудио из неког сна, па не знам ни сам где сам, и бејах некако глупо и чудно равнодушан према свему што се око мене догађа.

— Затим ми место свију слика изби пред очи само једна једина, али јасна и страшна: гледао сам свога оца бледа, мртва, како лежи у својој крви негде на киши.

— Све то, све, помисао ми сену кроз главу, и тај ветар и то дрвеће и ови облаци, гле како се ваљају и склањају, све се клони од његова зла, од њега мртва. А само ми: ја и моја мајка и сестра мислимо о њему. Само је нас смрт његова потресла. И он је можда, издишући мислио само на нас. А сад? … Сад је мртав, хладан, без мисли, без живота, и ми ћемо појурити њему, али његова уста неће више проговорити, његове нас очи неће погледати. Сећао сам се све милоште очеве и разговора баш тога јутра када пође од куће, па ми се чисто учини неверица да он више неће с нама ниједне речи проговорити. При тој помисли погледам у мајку и сестру, које плакаху и јецаху, па ме таква туга и жалост притискоше, да ми се учини, е ће ме удавити. Малаксао, клонем уза зид, и дуго остадох у том положају.

— „Брзо Ђорђевој кући! …“ — рече ми мати кроз плач, и ја осетих потребу како треба журити, зажелех чисто крила да добијем како бисмо што пре тамо стигли.

— Пођосмо. Мишљах да трчим, али сам једва корачао. Мајка је плакала, а ја за чудо бејах нем, без суза, хладан као камен. Нисам могао плакати, као да су се сузе следиле. Чињаше ми се да у грудима немам срца, да у жилама немам крви, да сам без живота. Дуго сам кроз хујање ветра и пљусак кише слушао тужну запевку сестрину, која сама остаде код куће.

— Њена ме кукњава мало-помало доведе у неко чудно расположење. Сетих се и веренице своје, па ми се учини као да сам је пре читавог века познавао. Сетих се и очевих речи, како ме је дирао, шалећи се баш пре два дана са мном… Сећам се како се и сестра моја с њом дружила и говорила. како ће се добро слагати кад дође у нашу кућу. — Ах, сестро мила — шапутао сам за се после тога — отац нам погибе! Ја и мајка јуримо њему мртвоме, а ти сад сама цвилиш у овом гадном свету. Немамо помоћи. Нико не чује наш јад, а ми смо слаби у овом гадном свету. — При помисли: „слаби наспрам гадних људи, који нам срећу разорише!“ — осетих како се у мени поврати снага живота, срце ми јако закуца, крв узавре, песнице се стискоше. Зажелех освету страшну и грозну. Осетих у себи толико гордости и снаге да се могу одупрети целоме свету. Зажелех да рушим, обарам да цео свет сурвам. Под таквим мислима престадох ићи лагано и потрчим напред што сам игда могао.

— Одједанпут ме трже мајчин глас: — „Јаој, до бога мени!”

Застанем. Она ме стиже. Погледах њено тужно уплакано лице, па ми се, још онако искисла, учини беднија и тужнија. Њу сам дубоко жалио, те се опет осетих слаб, немоћан. Заклатих се на ногама; опет ми нека лопта стаде у подгрлац, осетих ону исту празнину у грудима…

Ишли смо даље. Ветар је непрестано дувао, а киша пљуштала. И сам не могу објаснити како ми је све то чудно изгледало. Чињаше ми се као да нисам жив, као да онај пут, по коме хучи вода, није пут, као да шума није шума. Све ми изгледаше другојачије него обично. Из свега се некако помаљаше бледа, тужна слика мога убијенога оца.

— Дођосмо близу куће тога Ђорђа, где су оца склонили; изиђе пред нас мој школски друг из основне школе — неки Милоје. Махну руком, као да нам хтеде рећи: „Брже!“ На његовом снужденом лицу ја сам много видео. Гледао сам чисто целу моју пусту, тужну будућност.

— „Брже“ — викну он опет и махну руком као да би нам хтео помоћи да брже пођемо.

— Можда сад већ издише — сену ми кроз главу и хтедох убрзати кораке, али како мене, тако и мајку ми бејаше издала снага. Место да потрчимо, застадосмо на киши, и тако смо дуго остали.

— Док не стигосмо ту пред кућу, жељах да полетим, да само час пре стигнем, а кад дођох пред врата, зажелим да сам даље, да се вратим и тек наново пођем. Бејаше ме страх да уђем унутра…

— Крај ватре што гораше на огњишту, сред куће, лежао је мој отац блед, са модрим уснама, крвав, и тешко дисаше. Около њега стајаше неколико сељака, који су викали и доказивали један другом како се десио тај догађај. Мајка закука, сељаци оборише главе, а ја сам стајао уз врата, не смејући крочити ближе.

— Неки приђоше мени и узеше ме тешити, причајући како отац није ништа крив, како га је његов шурак ударио мотком мучки иза леђа. Мени се све то никако није слушало. Осетих само жудњу за осветом и једва одговорим: „Нађите једна кола“, јер ми се грло бејаше јако засушило. Два-три сељака изиђоше напоље да дотерају кола. Пошљем једног по лекара.

— Дођоше кола, те оца лагано натоваримо и кренемо кући по рђавом, каљавом путу. Мрак пао на земљу. Уз крцкање кола и меденица на воловима чујаше се брујање поточића, тешко хркање мога оца и јецање мајчино, која сеђаше чело његове главе у колима. Ја сам ишао пешке за колима. Један од сељака је ишао поред кола, а један је водио волове. Сада тек поче просијавати по која искрица наде у мојим мислима да ће отац остати жив и, што је чудновато, тек се тада жалост и туга јавише у мојој души јасно и одређено. Осетих топле сузе како ми се почеше млазевима сливати низ образе.

— Када дођосмо близу наше куће, чуо сам опет тужно јаукање сестрино. Мајка на то јаче зајеца, а мени кроз тело прође нека језа и учини ми се као да ми њено кукање тек неку нову и праву несрећу наговештава…

— „Место да сада весело и безгранично разговарамо при вечери као и обично, а ено шта се учини“ — мислио сам. Опет се сетих и своје злосрећне веренице, па помислим даље: место да кроз месец дана мој отац буде весео о свадби, да игра, као што је говорио, а он ће бити у гробу. Место да мати и сестра певају и веселе се, да будемо сви срећни, а нарочито ја крај невесте, а оно ето шта се учини. Место тога мати ће и сестра у црним марамама кукати на гробу, а отац ће мртав лежати под земљом. Ко то све учини? … Пера. Никада освета није, нити ће икада јаче букнути у души мојој, него тада… Био бих најсрећнији да се он однебуха створи преда мном, па да га на парчиће искидам. Не, и то ми не би било доста. Ја у мислима својим нисам могао наћи довољно мука на које бих га желео ставити.

— Скинусмо оца лагано с кола и положисмо га на постељу. Свећа на столу гораше, а ми смо стојали око његове постеље: ја, мајка, сестра и брат ми, који већ бејаше стигао кући. Кроз плач смо гледали његово бледо, модро, крваво лице. Како смо бојажљиво ослушкивали сваки ропац његовог тешког дисања, а очима као да га хтедосмо отимати од грозне смрти.

— Дођоше и суседи и предузеше га лечити хладним облозима. Седели су тако неко време тешећи нас да ће остати жив, мада је ударац по глави био врло тежак. Одоше сви да вечерају, а ми остадосмо неко време сами. Мајка је седела крај постеље чело главе очеве и плакала; брат и сестра, наслоњени главама на зид у два угла собе, такође плакаху јецајући, а ја сам стајао крај стола на среди собе. Бесни пламен освете због уништене среће моје, која ме је чекала кроз кратко време, биваше све силнији и силнији. Мисли су ми биле испрекидане и летеле муњевитом брзином…

— Поглед ми одједном паде на велику урамљену слику, која представљаше моје родитеље на дан венчања. Видео сам лепо из слике како им са лица бије нека особита срећа и сјај. Знао сам шта су они у томе часу помишљали, држећи једно друго за руку, исто то што и ја, кад бих се на дан венчања ухватио за руке са мојом драганом. Мислили су да ће их целога века пратити само срећа и радост. И да ће вечито газити чистом стазом, посутом мирисним цвећем. О, шта је будућност крила у себи? Ето, одмах испод те слике истих тих младенаца. Каква грдна разлика! А ја? Мени су се, такође, радовали на дан рођења, као сестри и брату. Како су се радовали моме венчању, а како сам ја само замишљао тај срећан дан! … И, одједном, све разорено, све уништено, све нам однесе тај гадни зликовац, то грозно створење, тај Пера. Мржња и освета још јаче букнуше у мени и крв ми узавре у жилама. Глава ми је бучала и цело се тело грчевито стегло, мишићи набрекли; на очи готово обневидех. Дође ми воља да убијем, да ништим све што постоји, да убијем и себе и све у кући и тога грозног Перу и вереницу: све, али све, и да се тако опростим грозе и жалости и неке страхоте, и угасим жудњу за осветом.

— У таквим мислима ме прекиде први очев слаб и туп, загушљив јаук, и сви приђосмо ближе постељи. Мати му промени хладну облогу.

— Опет почеше долазити суседи. Неки уђоше у собу, а неки су седели у кујни и разговарали. Изиђем и ја у кујну.

— „Ето га Пера код ме’ане, срам да га буде! … Имао је образа и да дође!“

— Сва ми се крв узбуни у жилама и јурну у главу. Вилице ми се стегоше грчевито, а песнице стискоше. Пред очима сам осетио неко треперење, неке чудне нејасне слике, у ушима ми поче неко страшно зујање. Јурнем у другу собу, дохватим очев револвер и, не говорећи ником ни речи, изиђох у двориште.

— Разведрило се, звезде трепере и месец сјаји на небу. Свеж ваздух ме окрепи.

— „Шта ли сад она ради — помислим, и мисли се моје стишаше. — Да ли и она сада зна за нашу несрећу? Да ли би и она плакала? … Па можда ће Бог дати да отац оздрави?“…

— Из тих ме мисли трже кукњава и запевка, чух како се устумараше по кући, а затим гласове:

— „Брзо свећу… Јаојј до Бога… свећу… Ах, туго моја… Зовите Стеву! …“

Нестаде наде. Опет ми крв појури у главу, жудња за страшном осветом букну више него дотле. Појурим као бесомучан ме’ани. Нисам видео ништа пред собом.

— Ушао сам у ме’ану и — убио Перу. Не знам, нити памтим шта је даље било. Знам само да сам пуцао и да сам га убио…

*

— Тек кад сам био затворен, почех се прибирати. Тешко ми је да вам кажем како је све то. Ето, као кад се човек пробуди из страшнога сна, али кад не зна да ли је сањао то све што је у ствари било, или да ли га јава вара, или сан можда не беше сан, већ јава и збиља. Не може да разликује да ли је јава сан или сан можда не беше сан већ збиља и јава. Нашто бих вам даље причао. Ја сам осуђен на петнаест година робије, а мој отац оздравио. Он се, сиромах, док ја бејах на робији, пропи од туге и јада. Вереница ми се удала за другога. Имање наше због очеве рђаве управе поче пропадати. Он је продавао један по један комад, пио и давао свима редом који му год рекоше да ме могу спасти. Упропастио је све, али ја га не кривим, иако је све то само за четири године док ја тамновах. Затим, од туге за мном, а и за пропалим имањем, умре, а ја одмах некако те године добијем помиловање.

— То вам је доста, па можете све знати — заврши Стева своје причање.

Ућутасмо.

— Е, тако је то било! — опет ће он и дубоко уздахну, а сузе му засветлеше у очима.

Нисам могао ни речи проговорити.