Tag Archive | Policija

Полицијска мудрост

Неки мудар капетан бацио је око на прасад једног председника општине из његовог среза. Божије заповести нигде не кажу: „Не пожелај прасе ближњега својега“.

Једном приликом кад беше дошао тај председник у среско место на пијац, рећи ће му капетан:

— Ама чујем да имаш добре прасце?

— Имам неколико, али нису најбољи. Сељачка посла, знаш за вас господу треба бољих!

— Не увијај, море, добри су они, видео сам ја. Таман су сад за клање. Па, к’о велим, ти знаш шта је ред.

— Па да ти донесем једно! — вели председник.

— Да донесеш, јакако!

Идуће суботе заиста донесе сељак прасе. Али досетљиви капетан раније наговори жену да, кад се прасе донесе, никако не прими, и објасни жени свој план.

— Јеси ли донео, а?

— Донео, Господине, знаш јe да је пуно као јабука.

— Баш ти хвала, однеси га, вере ти, мојој кући, предај жени, па дођи до мене у канцеларију да пијемо по једну каву.

Председник однесе прасе и зовне госпођу.

— Ево, донео сам једно прасе, па господин рече да га вама предам! — рече сељак.

— Таман посла! Какво прасе! Треба ми и то да ми само ђубри, да дречи и да ми смрди туда. Носи ти то куда знаш!

— Ама лепо је, госпа!

— Нећу ја да чујем за прасе, нити ми тај гад треба у кућу. Носи господину, па нека ради с њим шта хоће.

Сељак молио, али не помаже, капетаница неће да чује. Шта је знао друго, већ да запрти прасе, па натраг. Јави се капетану.

— Шта је то? — рече капетан као зачуђено кад угледа да председник носи опет прасе — што ниси однео то кући?!

— Носио сам, па госпођа неће никако да прими!

— О, брате, баш је мука с тим женама! — рече капетан и као замисли се нешто, па додаде:

— Кад је тако, шта му могу сад?! … Него знаш шта? … Мени засад још није нужда да га кољем, па пошто га немам где, то га ти врати кући и при’рани га докле ми не затреба. А што утрошиш хране за то моје прасе, ја ћу ти лепо платити.

— Лако ћемо, наредићемо се к’о људи, а и шта може оно појести? То је ситница, зар ћемо још то да гледамо.

— Е, лепо, дакле, носи ти њега и храни га докле мени затреба.

Тако и би. Сељак врати капетаново прасе.

Прође неко време и сељак запита капетана:

— Треба ли да ти дотерам оно твоје прасе?

— Нека га, још није нужда.

Прође месец, прође два, прође пола године, а с времена на време сељак припита:

— Хоћу ли да дотерам оно твоје прасе?

— Па нека, бога ти, још мало доцније тамо. А ти га храни добро, па ћемо после видети рачун шта кошта храна.

— Лако ћемо већ, људи смо! — вели понизно сељак. Шта ће: власт је власт!

Прође више од године дана. Опет ће једног дана сељак:

— Ама, господине капетане, оно твоје прасе већ вепар. Угојио се, једва иде, па треба да га дотерам, не вреди више да је на храни.

— О, брате, видиш, ја и заборавио за то моје прасе. Да си ми богдице јавио то бар пре неколико дана, а ја купио свињу те заклао и истопио маст! — вајка се као капетан.

— Па шта да чинимо?

Капетан се као размишља, па ће тек одједном:

— Па колико може да изнесе то моје прасе?

— Па шацовали смо га ономад ја и комшија, може да изнесе близу 200 кила.

— О, хо! — рече капетан и осмехну се.

— Угојило се, мани га.

— Па пошто може да се прода по пијачној цени? — пита капетан.

— Па, оно вреди преко петнаест банки брат брату, а може да истури и јачу цену.

— Е па знаш како да наредимо?

— Како рекнеш, људи смо!

— Вреди велиш толико?

— Толико вреди.

— Лепо, дај ти мени сад десет банки, а ти га продај и узми оних пет банки за храну. Није појело ни четири, али к’о велим трудио си се око њега, те оно ресто узми ти.

Шта ће председник? Некако му се не оставља председништво. Шта му зна друго, већ извади десет банки, изброји капетану, дигне „вeс“ и вели:

— Е, ’вала, господине!

— Немаш на чему. К’о велим узми оно ресто преко хране, па купи нешто домаћици и деци, трудили су се и они.

— Јес’, трудила се деца, она то раде, ја, знаш, у послу.

— Е, па ето, тако, купи им што и кажи: ето то ви дао господин капетан што сте хранили његово прасе!

— Е, баш ти ’вала, господине!

Заиста ретка мудрост!

„Страдија“
24. март 1905. године

Отправник послова у Румунији

Борили смо се, патили се, мучили, гладовали, невољисали, и све то зашто је било? Чему је служило све то? Зар је за то да данас благују они који су и пре благовали, зар за то да кретени узвикују: „Ми смо творци новог стања после 29. маја“. И какво ми је то ново, то јадно стање? Не осећам, додуше, да ми је омча око врата, али осећам нешто горе, осећам бол, бол тежак. Пре 29. маја ишао сам широким путем, ишао сам празним друмом на коме смо се нас неколицина сретали. А данас? Данас је друго, данас је на тај друм поврвила маса полтрона, маса шићарџија. И они вичу, они се деру, они су сада први! Јаој, како је то страшно гледати, гледати ниткова како се шепури, гледати одрода, и бити тих, миран, чак расположен. Мени је тешко, ја осећам страхоту у души кад видим ко се истакао и за што се истакао, кад видим ко ме води. Ко треба да ме води? Треба да ме воде људи, људи, људи! А ја људе не видим. Треба да ме воде они који презиру ситне интересе, који презиру оно што ми смртни чинимо. Треба, треба, и по сто пута треба, али се не може. Не може се, јер смо Срби, не може јер смо чудан, одвратан сој. Не може се, јер смо гадови, не може се, јер ми поштени не умемо да лажемо. Лажи, народе, лажите, лажите много, и лаж је срећа. Тешко ономе ко не лаже. Лажи, лажи данас у овом глупом времену што више. Лажи, лажи народе, лажи! Ко те води, ко за тебе брине? Глупаци, ви који ништа не мислите, ко за вас брине, ко о вама води рачуна? Ви мислите да министри мисле! Ништа они не мисле, ништа они не раде, ништа они не брину. Не брину они, они гледају само своју кућу. Мудро они то пазе. Везе, везе, драги мој, везе неке чудне, везе неке непојмљиве, али видим да су везе. Радикалски министри, лепо и красно, али помажу ипак шљам, помажу оно што је до јуче сметало напретку. То они дижу, то они проглашавају за спас ове луде и чудне земље! Па шта на то може човек, али човек, прави човек, да каже? Може само да се згади, да окрене главу и да ћути. И ко то ради? Раде ђубрета, раде те ситне, пакосне душе! Ситне, ситне; ситнији су од макова зрна, па ипак чине своје,они разлажу и располажу. Како располажу, како и шта раде ти изабраници? Мени се крв леди кад помислим шта и како раде! Јадна је ово земља, мали су људи у њој, ту нема људи, него су само играчке. Подлаци, улизице, кује, а они вреде; а прави људи који су у стању рећи министру: „Ти грешиш“, то су одроди у очима министара, у очима оних људи који разговарају и гледају у сат и прекину најзанимљивији разговор, ако је пет минута до пола осам.

Добро! Ко је тај што ме води, ко је тај што је на врху?

— Је ли Пашић?

— Је ли Стојан?

Ко је, питам, ко је тај?

Све гад и олош! Све; ја се грозим. Погледам полицијски указ и видим да Стојан [Протић], Стојан, и нико мање, меће за чуваре јавне безбедности оне који су до јуче и њему и његовој породици задавали страх. Видим, а боље да не видим, да у самосталцима, међу тим људима који хоће да странка буде чиста, има људи који су раније у изјавама грдили целу Радикалну странку. И тим људима добро је и данас! Па где је онда поштење, где је добро, где је оно што још куражи овај свет да буде као што треба. Буде реакција, подлацима добро, дође некаква вајна слобода, опет подлацима добро. Па шта да радимо онда ми, бестрага нам глава, шта да радимо, шта чекамо? Ја ћу добро да мотрим шта раде ове наше добричине, шта раде ови којима је и данас теткина реч јача него квалификација, шта чине ови бедници који губе мозак чим седну на министарску столицу! Они ће да мисле да је ово шала, али ово шала није, ово је само увод, ово је предигра, а јаком ћемо имати разговора. Јаком, чујте ви који вајно државом управљате, јаком, разумете ли?

Постављен је чиновник нижи да буде отправник послова у Букурешту, и то чиновник војне шиваре.

Јаој, пуста мотко!

„Страдија“
17. март 1905. године

Наш Београд — мoдерна Абдера

Нешто о чиновништву

Сујета и полутанство, шарлатани и шићарџије, саставни су делови „беспрекорне“ државне службе.

Састав комплетан, једно без другог не бива.

Као и свака друга општина, и модерна Абдера Страдије има свог чиновништва и оно де факто стоји према државном чиновништву, тзв. чиновништву општинама „претпостављене власти“, у односу као пандур према бирову. У том односу испољава се безгранична сујета државног чиновништва тако да оно у раскалашном свом несташлуку не зна ни за какве границе.

Али то је увек само израз беса и голог незнања. — Може се погдегде прозрети и котеријска шпекулативна тактика извесних државних службеника, којом су се они до сада веома успешно препоручивали за разне општинске одборе и комисије, или са добрим дијурнама, или из „почасти“, како би иза такве бусије адвоцирали за приватне интересе. Ова техника је веома проста (има ослонца чак и у Закону о општинама) — јер ништа лакше од тога: генијалним главешинама представити општинско чиновништво као неспособно, а котеријско државно као неопходно потребно у радовима општинским. Просвета тактике ове заснива се и на томе што општинско чиновништво стоји још нераздрешено, бутум у једној гужви, без протекција и зато без уважења, по некима чак као нека врста општинске сиротиње, која ужива милостињу; међутим, државном чиновништву, у ствари често веома неугледном, добро је дошло такво схватање и оно, у својој сопственој беди и невољи, налази регреса у томе да и оно може некоме да прописује „меродавне“ захтеве. Што од тих „меродавних“ захтева у ствари постаје башибозучко командовање, од тога имају само штете радови модерне Абдере; — дакле, незнатна штета!

Из великог броја примера, као доказ горе наведеном, доносимо следеће:

1) Плочник око споменика кнеза Михаила

Општина је имала намеру да начини плочник око споменика скромно, али према нашим приликама уљудно, за суму од 3.174 динара.

Министарство грађевина замера тој скромности и тражи да овај плочник кошта најмање 7.500 динара.

Општина задовољи ту жељу Министарства, али оно у року од два месеца промени сасвим своје мишљење и донесе друго по коме би било и сувише раскошно толику суму издати за ту цељ; стога тражи „да се исти (плочник) замени са парком од траве и ониског дрвећа, као нпр. шимшира, који би се у виду геометријских фигура поређао…“

Пошто општина није умела да направи парк на тротоарској ширини од 3 метра око споменика, нити има поњатија о томе како ће помоћу шимшира, траве и ониског дрвећа — „који би се у виду геометријских фигура поређао“ — начинити парк, то и данас плочник око споменика стоји мурдарски недовршен.

2) Калемегданске степенице

Општински баштован Франц Копта, десна рука украситеља модерне Адбере покреће ово питање овим словом: „Да се не би и убудуће дала прилика да овдашњи журналисте преко јавних листова пишу противу општине…“ итд.

Општински инжињер саставља потом план за степенице, по коме би општина имала издатка од непуних осам хиљада динара. Министарству грађевина, по обичају, није се тај план допадао и наређује други начин. Општина правда свој начин наводећи како би из поднесеног плана поступно могле да се изведу те степенице у доста богатом облику а како би оне чиниле одговарајући завршетак главној калемегданској шосеји. Општини је главно било да се тај посао поступно изводи како не би за ту, доста потчињену потребу у једној години одједном издала велику суму новаца. Међутим, Министарство грађевина било је противног мишљења и зато је општина морала за те недовршене степенице одмах да изда суму од 20.000 динара.

План за ове степенице израдили су г. г. инжињери из Министарства грађевина после огромног натезања и тумарања. То натезање огледа се у следећа четири датума: 13/III 1900. г. када је г. баштован Франц Копта покренуо ово питање; 4/XII 1901. г. када је Управа града Београда у нестрпљењу питала: „… Шта је до сада урађено односно грађења калемегданских степеница…“ 9/VIII 1902. г. када је одбор општински решио да се уступи израда степеница фирми Голумховског за суму од 20.030 динара и 78 пара — и најзад априла 1903. г. када је отпочето грађење ових степеница.

Али тиме није све натезање исцрпљено, јер ће још и 1904. г. а можда и пете и шесте да се прича о спору између општине и предузимача ових степеница.

Када је за ове богате трице, назване Калемегданским степеницама, требало толико новаца и времена, нека чаршија сама суди колико ће проћи још годиница до извршења тзв. великих општинских радова?! — Чаршијо — мотку…!!!

3) Регулација Кнез-Михаиловог венца од „Национала“ до Савске улице, терасирање Косанчићевог венца и друге абдеритске регулације

Модерна Абдера има и свој некакав регулациони план и то утврђен законом и снабдевен са тридесет и шест потписа одборника из 1891. г. Али ни закон, ни одборски потписи нису сметали да се утврђени план сваки час не мења по захтеву Петра, Павла, Јанка и Марка. Штавише, пре кратког је времена установљена једна комисија од одборника општинских, са звучним именом „Комисија за ревизију регулационог плана“, којој је искључиво стављено у дужност да такве чаршилијске захтеве достојно узима у поступак.

Дакле, тзв. „утврђеном“ регулационом плану, који је постао у игрању, без иоле озбиљније помисли на његову остварљивост, потенцира се његова неостварљивост још и тиме што се сваки час мења.

Људство ће пре дочекати да се скине месец са неба но што ће модерна Абдера условити догледан рок за остварење свог, колико толико одговарајућег регулационог плана!

Кнез-Михаилов венац од „Национала“ до Савске улице још је у таквом стању као што беше у времену мазги и сепета; истина, по њему шкрипе и трескају, циче и праскају електрични трамваји, али је стварнија истина да га засипа од времена на време брег калемегдански и да се из дана у дан ломе кола, сатире стока.

Општина београдска хтела је ову другу стварну истину да радикално победи, али најенергичније томе је стало на пут Министарство грађевина у естетској својој бојазни да се не би „унаказио цео овај крај вароши“.

Да ли ће још за дуго красити ломњава Кнез-Михаилов венац, или ће неке „папрене“ наказе — по мустри калемегданских степеница — у скорој будућности искрснути на том месту, то ће знати одвећ осетљиви естетичари из Министарства грађевина, а по томе тим жешће и — кеса општине…

4) Инжињерство се утркује

Тако са терасирањем Косанчићевог венца, најновији план из општине конкурисао је са планом једног пензионисаног инспектора, и када је ту ствар већ била решена у корист плана општинског, долази она фамозна комисија за ревизију регулационог плана и тражи још „да се узме у оцену пројекат који је за то израђен у 1891. години“ и који нема апсолутно никакве везе са терасирањем Косанчићевог венца.

Један члан „ревизионе“ комисије успео је тиме да изнесе на утакмицу и свој неки план кога је израдио пре пуних дванаест година као општински инжињер, па ето после тог дугог времена даде му се прилика као одборнику општине да из прашине изнесе на светлост и видело виспрену своју умотворину.

Дне 16-ог, месеца децембра, године 1903. навршило се равних годину дана како је овај некадашњи општински инжињер, а доскорашњи одборник протоколарно дао завести ту своју сујету, па све до данас општини није познат исход ове жалосне утакмице! Косанчићев венац је тзв. „тераса за лепи изглед“. Међутим, још и данас служи као сметиште.

Горња три-четири примера указују јасно на активан званичан рад само у пометњама. У минулом периоду разврата, уосталом, тако је и морало бити, и мило нам је, што насупорт тому, можемо констатовати да огромна већина истинских стручњака није подлегла владајућем шарлатанству.

*

…Ово су само бледе слике из саме инжињерске кућице. Кад се томе дода и љубазно баратање полиције по том лому — оне полиције чија је била најсветија дужност да помаже фалсификате, да штити разбојнике и лопуже — тада ће се добити кулор-слика у свима дугиним бојама.

Далеко би нас одвело колорисање ове слике и зато наводимо оно од чега највише пати наша модерна Абдера.

Г. Министар грађевина се спрема за пут; дозива свог начелника па му наређује: „Чујеш, сутра одлазим за Ниш у Скупштину; спремићеш ми закон грађевински за варош Београд, да га Скупштина благослови.“ Сиромах начелник нађе се у чуду: „Ама, господине Министре, такав закон не саставља се преконоћ!“ — Господин Министар цикну: „Сутра хоћу да буде закон готов да га поднесем Скупштини! Јеси разумео?! Налево круг, — марш!“ — И: „…разумем…!“ Тако доби модерна Адбера свој грађевински закон.

После две године формалног опстанка ове ноћне ’тице, тај грађевински закон добија своје измене и допуне. Те измене и допуне веома су карактеристичне; наиме, оне ни у један члан закона не уносе одредбе које би ишле у корист лепоте престоничких грађевина и у прилог здравствености станова, већ се занимају искључиво голим формалностима.

„Дупло голо“, самохрано, јадно и жалосно, то нешто звано Закон грађевински, штавише, овим изменама и допунама призива у помоћ целу интелигентну војску престоничке жандармерије. Једним словом: сва власт Министарства грађевина пренета је на Управу града Београда.

Празнине законске, баш са тог формалног гледишта, пуне џепове г. г. жандармима и полицијском чиновништву тако да на крају крајева данас после дугогодишњег практиковања по овом закону стојимо пред следећим сликама и приликама:

1) Ван реона престонице зидају се куће без дозволе, а искључиво је полиција надлежна да то предупреди. „Селиште“, „Чубура“, „Розентовац“, „Булбулдере“, „Седам кућа“, „Ђурђево“, све су то нове колоније око Београда и у њима свако по цену највише од једне банке г. жандарму зида како где, и ко хоће.

2) Г. Министар унутрашњих дела је надлежан да даје месно ме’анско право. Кроз то право прошверцовало се укупно насељење београдске колоније „Ђурђево“.

3) У реону зидају се куће опет без грађевинско-правне дозволе, Јер када грађевински одбор и Управа града Београда — ускрате ту дозволу, а министар грађевина ипак изда дозволу за зидање — без икаквих скрупула и обзира на претходна стручна решења, то се — најблаже речено — зида без дозволе. — Али ово су веома ретки случајеви, јер грађанство врло добра зна да се лакше свршава пазар са Управом града Београда но са тако великим господином, као што је министар грађевина.

Члан 8. грађевинског закона одређује: Грађевински одбор подноси предлог Управи града Београда на решење; Управа решава, против тога има места жалби министру грађевина, чије је решење извршно.

Дакле, грађевински одбор је једно велико ништа; Управа града Београда првостепени суд и апелација, а Министарство грађевина обично касирана касација.

И тако инжињерство је и најновијим својим законом документовало своју слабост давши полицији неограничено право да у име његово уцењује грађанство и врши сва могућа незакоња и насиља.

4) Члан 16. грађевинског закона гласи: „Изглед зграде (фасада) са лица улице мора бити укусан. Управа града Београда може, према важности улица, наредити како ће се пројектовани изглед полепшати.“

„De gustibus non est disputandum“, али за велеважну полицију модерне Адбере, а по саизвољењу српског инжињерства, ова древна пословица губи сваку важност.

„Бре, мора бити изглед укусан!” — издере се жандарица.

Sapienti sat!

Античка Абдера била је далеко поштенија, па богме паметнија и питомија од модерне Абдере!

„Што ма[x]нити свежу, сто мудријех не развежу.“

Већ од дужег времена дигла се ужасна граја и повика на Грађевинско одељење општинско.

Чаршија, новине, кметови, одборници општине — све се то сложило у тој повици. За све недаће модерне Абдере оно је криво!

Грађевинско одељење општине, пак, може бити задовољно — у том свом изузетном положају.

„Страдија“
17. фебруар 1905. године

Као у Страдији… (4/4)

(Претходни део)

III ИСТОРИЈА

О лакомислена и луцкаста историјо! Ти си у дубокој старости својој шенула мало, грешна учитељко народа, па се запричаш о свему и свачему без икаквих обзира и такта. Причаш о свему у старинској наивности и о ономе што треба и што не треба. Не умеш ни најмање да водиш рачуна о времену у коме си! Не иде то тако, честита старице! Друго је време данас. Ти бар знаш колико је пропатио српски народ, ти си сведок толиким патњама и јадима Србиновим, а ти видиш (ако још можеш видети без наочара које смо ти ми спремили) како је и данас у Србији. Зар је мало овој земљи што је „смутљиви елементи“ разоравају, зар јој је мало што јој чак и граматика смета да се прилике у земљи среде, да се Србија може мирно развијати и снажити у погледу културном, привредном и економском, већ хоћеш и ти својим наивним лапарањем да јој се попнеш на леђа!

Не прича се данас све што се зна, луцкаста старице, не иде то више! То тако не сме и не може остати. И хајде још и којекако да само причаш одраслима, маторима; то се још може и разумети, од њих већ треба дићи руке, ал’ ти се распричаш и међу децом. Узалуд ти намигујемо и гурамо кад се тако матора и излапела изланеш по штотод пред децом, што није за децу! Ништа то не видиш и не разумеш, као да су ти свраке мозак попиле. Будибокснама шта ти све не истандрљаш: те, не знам, овај владар био добар због тога и због тога, те онај био рђав и упропашћавао земљу, те рђави министри у двору тога и тога владара штетно су утицали на њега својим лукавим саветима и сплеткама између круне и народа и народ је због тога грцао у беди и невољи; те како је тај и тај владар био превртљив и поводљив према ћудима своје покварене околине, која је служила интересима туђинским, будући себична… Какве су то ствари луда историјо!? Зар се тако пред децом прича, матора будало?

Причај ти то друтом, широк ти свет, бирај земљу коју хоћеш! Вољ’ ти Енглеска, вољ’ ти Француска, вољ’ ти Русија, вољ’ ти Немачка, где год хоћеш, ал’ одсад у Србији нећеш говорити којешта! У Србији, док смо ми (данашњи министри) живи, причаћеш онако како ти ми кажемо, или га, вала, нећеш причати никако. Не морамо ми тебе трпети да нам развраћаш и квариш омладину. Ако не хтеднеш љуцки, наш ће Веља лепо тебе за јаку па пребацити у Аустро-Угарску, па се тамо лудирај до миле воље, ал’ код нас нећеш. Можемо ми, кад се наљутимо, протерати из земље и Устав са свима законима, а камоли тебе. Ако не можемо без овако добри’ плата, без историје можемо.

Одсад ће се ученицима отприлике овако предавати историја. Да почнемо са Историјом Срба.

Срби су једна грана великог словенског стабла и у прво време живели су негде далеко одавде у друштву са осталим Словенима.

Какви су били стари Словени?

Стари Словени су били добар и питом народ, а међу свима њима су били Срби најбољи. Они су веровали своју веру, чували стоку, радили земљу и слушали своје власти, које су богом дане. Они су још у оно доба били на врло високом ступњу културе, тако да се ми и данас морамо на њих угледати.

А шта је томе узрок да се у њих развије култура?

Томе је узрок што Словени (нарочито Срби) нису у то доба имали партија, које, као што је познато, разоравају живот народни. У старих Словена не беше ни радикала, ни либерала, ни социјалиста, ни напредњака, већ сви они беху ваљани и из тога доба се и налазе у чертама и резама речи тантуз, прсташ, нокташ (Черноризац Храбар).

Сви су они живели мирно, без трзавица, политичких теревенки и опозиционих новина (нису ни реч одјек имали, а камоли да имађаху лист Одјек), те су сви сложно слушали своје власти и у миру се развијали и снажили културно, привредно и економски. Они су љубили своју отаџбину, као добри и ваљани синови њени, те су избегавали све оно што руши срећу народну и поткопава корен мирног и правилног унутрашњег развијања и снажења земље: Нису они тражили Устав, законе, слободе политичке, слободу збора, слободну штампу и штетне ствари по земљу. Место свега они су се занимали патриотским радом, што сведоче речи које они имађаху, као што су: копати, орати, сејати, жети, мучити се, гладовати, данак, десетак, порез, кулук, ропска послушност, власт, окружни начелник, полиција, ’апсана, глоба, наредба озго, виши разлог, сређеност, стишавање страсти, итд.

Кад је чуо некакав цар (кажу да се звао Ираклије, како ли) како су Словени добри и ваљани, зажели јако да један део од њих себи примами да буду његови поданици како би своје царство оснажио и проширио. И он пошље свога доглавника да Словенима саопшти његову царску жељу, да најбоље награди скупоценим царским поклонима и да их умоли да се преселе у његово царство. Царев доглавник отиде у ту далеку словенску земљу и од свију Словена највише му се допадну Срби, јер беху најпослушнији и најмирнији, па им рече:

„Добри народе, твоја послушност, ропска и одана, учинила те је великим и ваљаним народом, и теби данас завиде, и диви ти се цео свет. Та врлина треба да буде награђена. Теби је, дивни народе, суђено да постанеш велики народ. Мој господар, Његово Величанство Цар Ираклије нашао се побуђен да вас Србе награди скупоценим поклонима и изјављује жељу да постанете његови поданици.“ После тих речи доглавник царев разда Србима скупоцене поклоне.

(Овде ће учитељ извести наравоученије. На пример:

Ето децо како се награђује народ који је ропски послушан. Срби су одувек такви били. Хоћете ли се и ви трудити да будете овако добри и ваљани, па ћете и ви добити поклоне? Деца ће одговарати да хоће, разуме се.)

Срби се веома обрадују поклонима, и будући послушни, радо приме царску понуду и пристану да дођу у ове крајеве, где и данас живе. Чувши цар за то, одмах нареди да се држи весеље по целом његовом царству, а Србима пошље путни трошак да се преселе.

Тако Срби дођу у ове крајеве, где су дуго времена лепо живели.

Кад се срећно сврши предавање о досељењу Срба у ове крајеве, онда се прелази даље. Ређају се имена владара по хронолошком реду. За сваког се каже да је рођен и место рођења (ако се зна), име оца и матере (ако се зна), кад је ступио на владу и колико је година владао. Ако је било ратова за време тога владара, каже се с којим је народом рат вођен, и свуд се дода да су Срби одржали сјајну победу над непријатељем. Кад се говори о унутрашњем уређењу земље, онда се за свакога каже: управљао је земљом преко својих мудрих доглавника у чисто словенском духу, без устава и закона, јер пошто су доглавници најмудрији, најбољи и најпоштенији људи у земљи, то нису били потребни ни устав ни закони.

Да ли је било случајева да доглавници не буду мудри, да не управљају земљом онако како то треба и како интереси владара земље и народа захтевају?

На то питање увек долази позитиван одговор:

— Таквог случаја није никад било, од најстаријих времена па до данашњег дана.

— А откуд се деси случај да су баш доглавници најмудрији?

— То је тако од бога остало. Има случајева, како се усмено прича у народу, да су, у давној прошлости, за доглавнике узимати људи од реда, без избора, какви било, па ако се случајно деси да буду глупи, неваљали и рђави, одмах се скупи све земаљско свештенство, па се држе дан и ноћ молитве богу и бог се одазове молби народној и промудри глупе доглавнике. Ово још није историјски утврђено, али ће се деци причати као историјска, утврђена истина.

Тако је, дакле, народ српски живео дуго времена срећно и задовољно слушајући своје власти и не знајући за проклете законе.

Али и Србима дођоше тешки дани. Прођоше златна времена незаконитости, ишчезе срећа и благостање.

Како се мирно развијаше земља без трзавица, без унутрашње борбе (разуме се да деца не смеју знати да може бити унутрашње борбе и ратова у земљи), без „смутљивих елемената“ који траже законе и сметају правилном развитку отаџбине, и земља беше снажна, велика, моћна напредна културно, економски и привредно. Све је то било тако донде док не дође на престо Душан Силни. И он је био добар, ваљан, мудар и храбар владалац и земља цветаше под његовом владом. Непријатељи српског народа, странци, који завидеше великој и моћној држави његовој, нису могли мирно гледати како се Србија снажи и напредује те зато измишљаху разне начине да нашу земљу омету у напредовању. Најпре почеше ратовати, али их Душан Силни тако разбије да увек, кад год ратује, прошири још више границе српске државе. Најзад странци, у злоби и пакости, удруже се с ђаволом и овај се претвори у некаква цара, па као дође у госте Душану. Цар Душан га по обичају српском лепо прими и угости, не знајући да му је сами ђаво дошао у походе. Ђаво га у разговору тако преласти и почне га на зло преговарати хотећи учинити зло и њему и народу његову. Ђаво, као што само ђаво може, измисли најгрознији начин да шкоди земљи, круни и народу, те наговори цара Силног да своме народу да Законик по коме се има судити у земљи. Дакле, да се не суди по ћефу и жељи чијој ни по писму цареву, већ само по законима царства ми.

Цар Душан, прелашћен сатаном, послуша и изда Законик, учинивши тиме грдну погрешку, учини небогоугодно дело, и погази традиције великих предака својих, погази дивне обичаје словенског племена, разори срећу народну; јер чим је цар Душан по наговору сатане урадио ово против воље божје, бог окрене лице своје од њега и љуто казни цара, а с њиме и цео народ српски, што не спречи да се ово срамно дело изврши у православној, словенској земљи Србији.

Није дуго времена прошло, а Душан, сред своје војске, умре напречац и за српски народ насташе тешки и мучни дани.

Бог ражљућен на Србе због Законика, хотећи народ нагнати на покајање, пусти зло по земљи Србији.

Душанов син Урош би кажњен смрћу због очеве погрешке и онда:

Великаши проклете им душе
На комаде раздробише царство,
Великаши грдне кукавице
Постадоше рода издајице:
Забацише владу и државу
За правило лудост изабраше;
Почеше се крвнички гонити
Један другом вадит очи живе,
Неверне им слуге постадоше
И царском се крвљу окупаше.

Ето, шта је, децо (како је Његош опевао то доба), учинио Законик. Али није то све. Одмах дође и погибија на Марици, па затим страшна Косовска битка.

Бог се драги на Србе ражљути (због Законика),
Седмоглава изиде аждаја (Турчин)
И сатрије Српство свеколико.

Дакле, на Косову пропаде и царство због Законика, а због тога је и робовао српски народ близу пет векова.

— Због чега је, децо, пропало српско царство на Косову? — питаће учитељ.

— Српско царство на Косову пропало је због Законика, који даде српском народу цар Душан прелашћен сатаном, те је српски народ због тога много пропатио и робовао пет стотина година! — одговориће добар ђак.

— Е, лепо, а како је било пре Законика?

— Пре Законика Србија је била моћна и силна земља и мирно се снажила и развијала културно, привредно и економски и њој су завиделе све остале земље у Европи.

— Какви су, дакле, најбитнији услови потребни једној земљи да може напредовати?

— Да би могла једна земља напредовати, на првом месту не сме у њој имати никаквих закона по којима ће се судити, већ се мора судити по ћефу, вољи и ћуди власти земаљских.

— Кад је бог хтео казнити српски народ због Законика, који је начин изабрао?

— Бог је, кад хтеде српски народ казнити због Законика, пустио међу Србе неслогу, те због тога настадоше мучни и тешки дани у земљи, који трајаше толико векова.

Кад учитељ увиди да су деца добила тачан појам о овој ствари и да у довољној мери схватају у сву страхоту коју народу у земљи закони доносе, онда прича даље:

— После петвековног робовања бог се сажали на грешни српски народ и намисли га опростити мука, пошто је већ довољно покајао велику грешку своју, и 1815. године књаз Милош помоћу божјом обнови српску независност.

Кад се, дакле, српски народ 1815. године спасе беде и невоље, поче се сигурно развијати и снажити, живећи срећно и задовољно.

Како је због неслоге, коју бог пусти међу Србе, хотећи их казнити због Законика, пропао српски народ, то је у ослобођеној Србији покренут лист Слога по промислу божјем, и сад цео српски народ живи у слози и љубави, без трзавица и међусобног трвења, јер сви ми Срби сложно мрзимо законе, који доносе зла земљи.

За ово су заслужни сви данашњи министри, а поглавито генерал Цинцар-Марковић, велики философ и мислилац српски Лука Лазаревић, Милован Павловић и чувени светски дипломата Веља Тодоровић (штета што се бави унутрашњом политиком, те ће унеколико закржљати његов силни геније).

После овога учитељ може питати децу која су важна места историјска у Србији.

— Кажи ми, мали, која су важна места у округу крагујевачком?

— У округу крагујевачком пре су била важна, историјска места Вишевац, Страгари, Крагујевац, Топола, Сараново (итд.), а сада су важна места Баре (у срезу лепеничком), Аранђеловац и друга.

— Зашто је важно место Баре?

— То је место важно због тога што се ту родио велики и заслужан Србин, Милован Маринковић, чије су заслуге због цемента познате целом свету, а данас је министар финансија и прима велику плату.

— Која су још важна места у округу крагујевачком?

— У округу крагујевачком важна су још ова места: Орашац. Ово је место важно због тога што се ту родио г. министар унутрашњих дела Веља Тодоровић.

— А због чела је важан г. Веља Тодоровић?

— Г. Веља Тодоровић не одликује се знањем и мудрошћу, али познат по својој храбрости и куражи, јер прети како ће укинути Устав и законе, створити преки суд и по’апсити радикале (који сметају деветорици данашњих министара да се мирно гоје на корист отаџбине. О, како су сва деветорица јешни, као да их је сам бог удружио да тако сложно усрећавају овај народ!), а за данашње врeме такви нам и требају!

— Даље, међу најважнија места у округу крагујевачком рачуна се Бања. Ту се родио велики и заслужни Србин г. Милован Павловић, генерал и министар војни. Овај се велики муж отечества нарочито прослави гутањем устава. Свети Ђорђе је пробо аждају, Самсон порушио храм, али нико ни изблиза није раван великом јунаку Миловану, који је, да би „спасао“ отаџбину, протутао цео устав. У последње време, како се чује, увелико се окупљају прилози да се овоме витезу дигне споменик, јер заиста – народ који не уме да цени заслуге својих великих људи не треба ни да их има.

Али од свију места је најважнији Крагујевац. Ту је поникао најважнији Србин данашњег времена г. Министар Председник, генерал Д. Цинцар-Марковић. Његове се велике заслуге држе у највећој тајности. Он их за живота неће ником казивати, а жели да остану тајна и после његове смрти. То је јединствена скромност. Сви данашњи светски и наши историци изгибоше трагајући и лупајући главу да расплету то важно историјско питање и открију заслуге овог великог Србина, али све узалуд. Сав тај њихов рад само су нагађања, претпоставке неутврђене историјски. Неки су нашли да је он (Цинцар-Марковић) ујединио српске земље, а не Немања, али је то тврђење нетачно, јер су други историци доказали да је Немања ујединио распарчане српске области, а не Цинцар-Марковић. Једни су нашли да је Цинцар-Марковић управљао битком на Косову и да је том приликом распорио цара Мурата (с њим су у друштву били Лука Лазаревић и Веља Тодоровић). Али против тога мишљења војују многи историци износећи непобитне доказе да је Мурата распорио Милош Обилић, а не генерал Ц.-Марковић, и да су на Косову били Иван Косанчић и Топлица Милан, а не Лука Лазаревић и Веља Тодоровић.

Чувени историк светски Ђура Врбавац, како јављају енглески и француски листови, пише велику историску расправу о генералу Д. Цинцар-Марковићу, а добричина „Српски Народ“ спрема споменик на коме ће у мрамору бити урезане речи:

„Захвални српски народ свом великану, генералу Д. Цинцар-Марковићу, чије ће велике заслуге за отаџбину може бити пронаћи будући историци.“[1]

Као ретка историјска знаменитост постоји у Крагујевцу и Денићева бина. Немањићи су се одликовали у подизању манастира (Хилендар, Студеница, Жича и друге), а преци данашњег министра уваженог Србина Павла Денића подигли су меану, коју народ у том крају зове Денићева бина. Дакле, и старина Павла Денића је у славном крагујевачком округу. Овај славни Србин има заслуга врло много, али неки историци му чине прекор што је некад у’апсио евог садашњег колегу Милована Маринковића. Други су опет историци оштро устали против тог нетачног тврђења и око тога се води очајна борба историка. Кажу да чак и кума-Милована занима ово питање, те је као зналац старословеноког почео преривати и читати све старе споменике, повеље, хрисовуље, не би ли пронашао праву истину. Најзад, пође му за руком те на једном листу супрасалског зборника нађе запис како је уапшен неки калуђер, а не Милован Маринковић. Према томе утврди да су писмени споменици и анали из године 1893, као и народно предање о апшењу Милована Маринковића, нетачни. Ствар је сад легла.

[1] Право има кума-Милован. Он не крије своје заслуге, да се морају бактати историци кроз векове док их измисле, код њега је јавно. Његов се цемент зна, па квит посла.

„Ко угушује штампу?“

Овако се зове напис који је 40. броју Савременика послужио као уводни чланак. Молимо господу из поменутога листа да нам не замере што смо, силом околности, принуђени дрзнути се те узети исти натпис; ми им признајемо право проналаска.

Реч је, као што се види, о угушивању штампе, или, како је то велеумни газда Бојовић пре неки дан у своме честитоме листу, а у праведном гњеву, назвао угушивање јавне речи.

Уместо сваког другог одговора овим јавним гласилима, ми ћемо, ако нам полиција то допусти, приповедити овде једну малу, врло малу причу, која ће, на крају крајева, стојати у обрнутој сразмери са значајем својим.

Ко има уши да чује, нека чује.

*

Влажно октобарско вече спустило је нагло, без осетнога прелаза дана у ноћ, без сутона, своју црну копрену над тврдим градом Београдом…

Све је тихо, глухо, пусто…

Управа града Београда. У канцеларији, за столом, седи главни дежурни; главу заронио у обе руке и пустио мислима на вољу… Тишина, дубока, нема, тајанствена тишина царује у канцеларији.

Напољу, испред канцеларијских врата, у ходнику, одјекује потмули, тупи бахат тешких гарнизонских чизама жандарма одређеног на службу господину дежурном.

И он, жандарм, крупним одмереним, војничким кораком хода замишљено: већ је неколико ноћи како, сиромах, није ока склопио, јер је сва полиција у приправности.

„Зашто? Због чега?“ — лупао је он своју жандармску главу…

*

Звррррр… Звррр… — зазвони телефон.

Дежурни се прену, протрља очи, диже се и полете к телефону.

— Алô!

— Ко је ту?

— Дежурни. Шта желите, молим?

— Јесте ли данас узаптили који лист?

— Нисам; нисам још све листове добио.

— Знате ли да је дужност дежурнога да забрањује листове. Ако нисте знали, знајте!

— Разумем!

И звоно јави да је разговор свршен…

*

Тог влажног, октобарског вечера забрањена су од стране Управе града Београда само три листа: Одјек, Дневни Лист и Српска Застава.

*

Ко је био тога вечера главни дежурни у Управи града Београда не знамо, а баш нас се толико и не тиче; занимљиво је знати ко је она личност што је захтевала, управо наређивала забрану ма којег листа.

А зар је то тешко погодити.

Него, да поштоване „колеге“ из Савременика не би лупале своје и онако, од бога празне главице, ми ћемо им дошанути:

То је била — Његова Апостолска Екселенција, Господин Веља Тодоровић.

Само, нека господа ову тајну задрже за се; бојимо се чуће се, па куд бисмо ми, грдни, од Вељине силе?!

Ко угушује штампу? Пита се Савременик!

„Одјек“
29. октобар 1902. године

Овај чланак, као одговор на текст из „Савременика“, покренуо је још једну од многобројних распри између ова два листа. Који је тачно био њихов одговор, не знамо, евентуално ћемо потражити у Народној библиотеци, али знамо шта је Радоје одговорио два дана касније „Савременику“.

Страдија (2/12)

(Претходни део)

Уза саму обалу, мало даље, улево од места где сам изишао, приметим грдну велику мермерну пирамиду и на њој урезана златна слова. Приђем радознало ближе мислећи да ћу још ту прочитати имена славних јунака о којима ми отац причаше. Кад тамо, какво изненађење! На мермеру урезане речи:

„Довде се на север простире земља славног и срећног народа коме је велики Бог подарио велику, ретку срећу да се у његовом језику, потпуно правилно граматички, на понос земље и народа, к пред и увек претвара у ц.“

Прочитам једанпут, двапут, никако да се приберем од чуда шта све то има да значи. Што је још најчудније за мене, речи су исписане мојим матерњим језиком.

„Јест, то је језик којим је говорио и мој отац, и његови стари, и ја, али није та земља; он ми је причао о сасвим другој земљи.“ Буни ме што је исти језик, али помислим да то могу бити два далека народа, једног порекла, братска, иста, који имају један језик, али и не знају један за другог. Мало-помало преста чуђење, па се и ја почех осећати поносан што је случајно и мој матерњи језик исти такав, и баш са том истом красном особином.

Прођем тврђаву и упутим се улицом што води у град да се где у хотелу одморим од дуга пута и да потом потражим рада како бих од те зараде могао даље продужити пут и тражити своју домовину.

Нисам пошао ни неколико корака, док одједном а око мене се, као око каквог чудовишта, поче са свију страна скупљати свет. И старо и младо, и мушко и женско, гуши се, пропиње, гура, тиска да ме што боље види. Напослетку се накупи толико света да се закрчи улица и сваки саобраћај.

Гледа мене свет с чуђењем, а и мене тај непознати свет задиви. Кога год погледам, украшен орденима и лентама. Ретко ко од сиромашнијих носи један орден или два, иначе је сваки толико начичкан да му се ни одело не види. Понеки их толико имају да не могу ни да носе све о себи, већ вуку колица за собом и у њима пуно ордена за разне заслуге, звезда, лента и каквих не одликовања.

Једва сам могао корачати кроз ту масу славних луди што ме окружују и гуше се ко ће се прогурати ближе мени. Чак се неки и завадише око тога, а чули се и прекори онима што су дуго уз мене.

– Па нагледали сте се, ваљда, већ једном; пустите сад мало и нас да видимо.

Ко год приђе мени, одмах журно ступа у разговор да га не би ко потискао.

Већ ми досадише иста те иста питања са чуђењем:

– Одакле си?… 3ар немаш ниједан орден?…

– Немам.

– Колико ти је година?

– Шесет.

– Па још ниједан орден?!

– Ниједан.

Повикаше гласови кроз масу, као оно на вашару кад се чудовишта приказују.

– Чујте људи: човек од шесет година без и једног јединог ордена!

Гушање, граја, врева, тискање све јаче и јаче, а из свију улица се свет згрће и наваљује да продре кроз масу да ме види. Најзад дође и до боја, те се умеша и полиција да уведе ред.

И ја сам њих, пре него што се почеше тући, надоват, овог-оног распитивао о заслугама због којих су одликовани.

Један ми рече да га је његов министар одликовао за ретке заслуге и пожртвовања према отаџбини, јер је руковао многим државним новцем пуну годину дана, а у каси је, при прегледу, нађено само две хиљаде динара мање него што треба да буде. „Право је“, говорило се, „јер је могао све упропастити, али му племенитост и родољубље није дало да то учини.“

Један је одликован што је месец дана био чувар неких државних магацина и магацин није изгорео.

Један је опет одликован што је први приметио и констатовао да се реч књига врло интересантно свршује на а, а почиње са к.

Једна куварица је одликована што је за пет година службе у богатој кући украла само неколико сребрних и златних ствари.

Један је опет одликован што се после учињеног великог дефицита није убио, по глупом дотадашњем шаблону, већ је дрско узвикнуо пред судом:

– Ја сам назоре и идеје своје у дело привео, такви су моји погледи на свет, а ви ми судите. Ево ме! (Ту се лупио у груди, коракнуо један корак напред). Тај је, мислим, добио орден за грађанску кураж. (И право је!)

Један чича добио је орден што је остарио и што није умро.

Један је одликован што се обогатио за непуно пола године лиферујући држави лоше жито и још вазда других ствари.

Један богати наследник одликован је што није упропастио очевину и што је приложио на добротворне цељи пет динара.

Ко би све и попамтио! Од сваког сам само за по једно његово одликовање запамтио, а већ све изређати било би немогућно.

Елем, када већ дође до кавге и боја, умеша се полиција, узеше пандури разгонити светину, а један кмет, шта ли је, нареди да се дотера затворен фијакер. Метнуше ме у фијакер, око кога беху наоружани пандури да одбијају свет. Онај седе са мном и одведе ме некуд, а са свију страна јури за колима светина.

Кола се зауставише пред једном пространом, ониском, а запуштеном кућом.

– Где смо сад ово? – упитам онога кмета (бар ја га тако зовем), што је набавио кола, а и он са мном сео унутра.

– То је наша полиција.

Кад изиђем из кола, видим двојицу где се туку пред самим вратима Полиције. Пандури около стоје и посматрају борбу, а и шеф полиције и сви остали чиновници са задовољством гледају.

– Што се туку? – питам.

– Па наредба је таква да се сви шкандали врше ту, пред очима полиције; јер, знате како је! Где би шеф и остали чиновници кланцали по буџацима. Овако је лакше за нас, и прегледније. Завади се двоје и, ако хоће да се туку, дођу ту. Оне што су правили шкандале доле на улици, на ненадлежном месту, морамо казнити.

Господин шеф, дебео неки човек, проседих бркова, подбријан, са подваљком испод округле браде, кад ме виде, умало од чуда не паде у несвест.

– Одакле си, побогу, човече?!… – изговори пошто се прибра од чуда, и рашири руке, а узе ме са свију страна посматрати.

Онај што је дошао прошапута нешто с њим, ваљда му реферисао шта се све догодило. Шеф се намршти и опоро ме упита:

– Одакле си, говори!

Узех му ја све потанко причати ко сам, и откуд сам, и куда идем, док он нешто постаде нервозан, па викну:

– Добро, добро, остави те своје лудорије, него, што је главно, кажи ти мени како си смео такав ићи улицом усред бела дана?

Ја стадох гледати низа се и око себе да ли није шта необично на мени, али ништа не приметих. Тако сам прошао кроз толики свет и нико ме нигде није узимао на одговор.

– Што не лајеш? – викну онај учтиво, као што се уопште, према распису, понаша полиција у тој земљи, а приметио сам како дрхти од љутине. – Ја ћу тебе у затвор, јер ти си изазвао толике шкандале на ненадлежном месту и узнемирио цео град твојом глупошћу.

– Ништа не разумем, господине. Чиме сам могао учинити толико зла? – приметим у страху.

– Остарио си, а не знаш ни оно што знају и мала деца по улици… Питам ја тебе, још једном, како си тако могао проћи улицом и изазвати нереде, и то још на ненадлежном месту?

– Ја сам исправан.

– Ти си луд, тако матор… Исправан… а камо ти одличја?

– Немам.

– Лажеш, матора кујо!

– Немам, тако ми бога!

– Ниједан?

– Ниједан!

– Колико ти је година?

– Шесет.

– Зар за шесет година ниједан орден? Па где си ти живео? На Месецу, где ли?

Ниједан немам, тако ми свега на свету! – узех се клети.

Шеф се запањи од чуда. Зину, разрогачи очи, загледа се у мене, па ни речи да проговори.

Кад се мало поврну од чуда, нареди млађима да што пре донесу десетак ордена.

Из побочне собе одмах донеше ваздан разних ордена, звезда, ленти, ордена о врату што се носе, и ваздан медаља.

Шеф нареди те ми на брзу руку метуше две-три звезде, једну ленту; три-четири ордена обесише ми о врат, неколико прикачише на капут а, сем тога, дометнуше још дваестак разних медаља и споменица.

– Тако, брате! – узвикну шеф задовољан што је измислио начин да спречи даље шкандале. – Тако, – додаде затим – сад мало личи на обична човека, а онако ми узбунио цео град, упао као какво чудовиште… А ти ваљда ниси ни знао да је данас још и свечаност? – заврши питањем обратив се мени.

– Нисам.

– Чудновато! – рече он мало увређен, поћута, па ће рећи:

– Пре пет година, на данашњи дан, ождребљен је мој коњ што га сад редовно јашем, и данас пре подне примао сам честитања од најотменијих грађана; а довече ће мог коња провести око девет часова с бакљадама кроз улице, и затим ће бити игранка у првом хотелу, где имају приступа најотменији грађани.

Сад се ја хтедох запањити од чуда, али, да он не би приметио, приберем се и приђем, те му и ја честитам речима:

– Извините што нисам знао за тај ваш свечани дан, и веома жалим што вам нисам могао у одређено време честитати; али, ево, то сада чиним.

Он ми од свег срца захвали на искреним осећањима која гајим према његовом верном коњу и одмах нареди да се донесе послужење.

Послужише ме вином и колачима, и ја се поздравим са шефом и пођем с једним пандуром, кога ми даде да ме одведе у гостионицу, украшен звездама и орденима, те сам могао мирно ићи улицом без граје и гужве од светине, што би морало бити да сам онако без одличја пошао.

Онај ме пандур одведе у гостионицу „Код миле нам напаћене отаџбине“. Гостионичар ми одреди једну собу, те уђем да се одморим. Једва сам чекао да останем сам и да се приберем од чудних утисака које ова земља на први мах учини на мене.

(Даље)

Краљевић Марко по други пут међу Србима (1/5)

Салетели ми Срби, па више од пет стотина година кукај: „Јао, Косово!“… „Косово тужно!“… „Куку, Лазо!“ Плакасмо тако претећи кроз плач душманима: „Ми ћемо овако, ми ћемо онако!“ Плачемо ми јуначки и претимо, а душман се смеје. А ми се досетисмо у јаду Марка и узмемо зивкати човека да устане из гроба, да нас брани и свети Косово. Зивкај данас, зивкај сутра, зивкај сваки час, за свашта: „Устани, Марко!“… „Дођи, Марко!“… „Погледај, Марко, сузе!“… „Куку, Косово!“… „Шта чекаш, Марко?“ И тако то зивкање пређе у безобразлук. Напије се неко у механи, па се тек кад потроши паре ражали за Косовом, обузме га неко јуначко чувство па одмах: „Јао, Марко, где си сад?“ И то, брате, није мало, него је то трајало тако пет стотина лета. На Косову већ читава баруштина српских суза, а Марко се претурао по гробу, претурао, па се већ и мртву човеку досадило.

И једнога дана, право – пред божји престо.

– Шта је, Марко? – пита га Господ благо.

– Пусти ме, Боже, да видим шта раде доле они моји слепци! Досади ми њихова кукњава и зивкање!

– Е, Марко, Марко – уздахну Господ – све ја знам; али кад би им се могло помоћи, ја бих им први помогао.

– Само ми, господе, поврати Шарца и оружје и дај ми стару снагу, па ме пусти да огледам могу ли шта учинити!

Бог слеже раменима и махну забринуто главом.

– Иди кад желиш – рече – али нећеш добро проћи.

*

И одједном, неким чудним начином, Марко се на свом Шарцу обрете на земљи.

Окреће се око себе, разгледа предео, али никако да се разабере где је. Гледа Шарца. Јест, Шарац онај исти. Гледа топуз, сабљу, напослетку одело. Све исто, сумње нема. Маши се тулумине. И она ту, пуна вина; ту су и лаки брашњеници. Све га уверава да је он онај стари Марко, али никако да разазна где је. Како му се тешко бејаше одлучити шта да сад на земљи предузме, он најпре одјаши Шарина, веза га за једно дрво, скине тулумину и узе пити вино, да би, ко вели, тако на доколици о свему добро промислио.

Пије тако Марко и обазире се не би ли запазио кога познатог, док тек прозвижда поред њега један на велосипеду и уплашен од Маркова чудна коња, одела и оружја потера што брже може осврћући се да види колико је већ далеко од опасности. Марко се, опет, највише препаде од чудна начина путовања и помисли да је каква утвара; али се ипак реши да се с тим чудовиштем пусти у борбу. Попи још један леген вина и дође крвав до очију, један даде Шарцу да попије, па онда врже тулумину у траву, самур-капу намаче на очи и узјаши Шарца који већ беше од пића крвав до ушију. Врло се јунак расрдио и рече Шарцу:

Ако л’ ми га, Шаро, не достигнеш,
сломит ћу ти ноге све четири!

Кад саслуша Шарац овако страховиту претњу на коју се већ одвикао на оном свету, потече као никад дотле. Како је силан полегао, све коленима брише прашину по друму, а бакрачлије туку црну земљу. Бежи и онај пред њиме као да крила има и све се окреће. Гонили се тако два пуна сата, па нити онај да утече, нити да се даде Марку стигнути га. Догнаше се тако близу једне путничке механе. Кад то виде Марко, побоја се да му сасвим не утече у какав град, а и беше му се већ досадило јурити се, па му у том паде на ум топузина. Извади је из теркија и викну срдито:

Да си вила, па да имаш крила,
ил’ да су те виле одојиле,
па да си ми лани побјегнуо,
данас би те Марко ухватио!

Рече то па заљуља топузином покрај себе и пусти је.

Онај погођен, паде, али га ни земља не дочека жива. Допаде Марко до њега, извади сабљу те му одсече главу, метну је Шарцу у зобницу па се певајући упути оној путној механи: а онај остаде копајући ногама крај оне врашке справе. (Заборавих рећи да је и њу Марко исекао сабљом, оном истом што су је ковала три ковача са три помагача своја, те је за недељу дана удесили у оштрицу да може сећи камен, дрво, гвожђе, једном речју сваку амајлију.)

Пред механом било пуно сељака, па кад видеше шта се учини и сагледаше срдита Марка, дрекнуше од страха и прснуше куд који. Оста сам механџија. Тресе се од страха као у најжешћој грозници, клецају му ноге, разрогачио очи, а пребледео као мртвац.

Ој, бога ти, незнани јуначе,
чиј’ су ово пребијели двори?

– пита га Марко. Незнани јунак муца од страха и једва објасни да је то путничка механа и да је он главом механџија. Марко се каза ко је и откуд је и како је дошао да освети Косово и да убије султана турског. Механџија само схвати реч: „да убијем султана“, и још више га страх обузимаше што Марко даље причаше и запиткиваше куда је најпречи пут до Косова и како ће доћи до султана. Говори Марко, онај дршће од страха и само му у памети: „да убије султана!“ Најзад Марко осети жеђ па заповеди:

Механџија, донеси ми вина,
да ја јунак жећцу поутолим,
јера ми је грдно додијала!

Ту Марко одјаши Шарца, веза га пред механу, а механџија уђе да донесе вино. Врати се отуд носећи малу чашу од „деци“ на послужавнику. Тресу му се руке од страха, те се пљуска вино из оне чаше, и тако приђе Марку.

Кад виде Марко ону малу чашу, бедну, испљускану, помисли да онај збија с њиме шалу. Расрди се јако и ошину механџију дланом по образу. Ударио га је тако лако да му је померио три здрава зуба.

Одатле Марко опет појаха Шарца па пође даље. Међутим они сељаци што се разбегоше одјурише право у срез полицији да јаве за страховито убијство; а ћата отпрати депешу новинама. Механџија привије на образ хладне облоге, узјаха коња па право лекару те узме уверење за тешку повреду; оде затим адвокату, те га овај детаљно испита о свему; узе паре и напише кривичну тужбу.

Начелник срески нареди одмах једном писару да са неколико наоружаних жандарма пође у потеру за зликовцем, а депешом пошаље распис по целој Србији.

Марко и не сања шта му се спрема и како су већ стигле две–три страшне тужбе „снабдевене прописном таксом“ и наводима параграфа за убијство, за тешку повреду, за увреду части; па онда ту је већ „претрпљени болови“, „трошкови око лечења“, „толико и толико накнаде за прекинути рад у механи, дангуба, писање тужбе и таксе.“ А већ за преношење обеспокојавајућих гласина о убијству султанову јављено је одмах министарству шифром, и отуд дође брз одговор: „Нека се та скитница одмах ухвати и најстроже казни по закону; а најревносније нека се мотри да се такви случајеви не понављају, јер то захтевају интереси наше земље, која је сад у пријатељским односима с турском царевином.“

Муњевитом брзином разнесе се глас надалеко о страшном човеку са чудним рухом и оружјем и још чуднијим коњем.

Марко се упутио друмом од оне механе. Шарац иде ходом, а Марко се наслонио рукама на облучје па се чуди како се све то изменило: и људи, и околина, и адети, све, све. Би му тешко што је устајао из гроба. Нема њему оних старих другова, нема с ким да пије вино. Свет ради по околним њивама. Сунце припекло да мозак проври, радници се повили, раде и ћуте. Он стаде крај друма па их довикне, у намери да пита за Косово; а радници кад га угледају, дрекну од страха па прсну куд који из њиве. Сретне се с неким у путу, а онај стукне и стане као укопан, избечи очи од страха, обазре се лево, десно, па као смушен смукне преко јендека или врзине. Што га Марко више призива да се врати, онај све жешће бежи. Наравно да сваки од поплашених одјури право у среску канцеларију и тужи за „покушај убијства“. Пред среском кућом закрчио народ да се не може проћи. Вриште деца, кукају жене, узбунили се људи, пишу адвокати тужбе, куцају се депеше, тумарају полицајци и жандарми, по касарнама трубе дрече на узбуну, звоне црквена звона, држе се по црквама молепствија да се та беда отклони од народа. Проструја глас кроз масу да се повампирио Краљевић Марко, те се од те страхоте поплаше и полицајци и жандарми, па и сами војници. Куда ћеш се, брате, борити с Марком живим, акамоли још сад кад је вампир!

(Даље)