Tag Archive | Odjek

Избор радикалног папе

Место уводног чланка испричаћемо један интересантан сан, јер и нема смисла никаквом чланку кад је оваква неодређена ситуација у круговима млађих и старијих радикала. Жеља је наша искрена била да поштени елементи, а њих има доста, из једног и другог радикалног крила буду једна јака и моћна странка, чија би снага могла довести у ред, ако не милом а оно силом, све ове смутљиве елементе, који, користећи се борбом ова два радикална табора, очигледно мирно и постојано раде против данашњих слобода, против земље која их, на жалост, и поји и храни.

Сањам једног дана — прича нам један пријатељ — како целокупна Радикална странка бира радикалног папу. Мучила се странка, невољисала, пекљала (не буди ником криво на изразу), али све наопако. Непрестано свађа, граја, политичке шатрице, које за свој рачун крчме радикалска убеђења, а углавном две главне веће радње: Одјек и Самоуправа. Мирили се, свађали се, опет се мирили, опет свађали. Таман помисли народ: боже помози, ено их заједно око једног листа, праве заједнички програм, док тек после три дана настане у редакцији врева као у кошници:

— Амале овамо да носе наше ствари, хоћемо деобу.

— Вала и ми хоћемо.

И браћа се деле.

Погледа народ, а половина ствари вуче се из једне редакције у другу. Ту, разуме се, пре него што ће у листовима настати политичка полемика и свађа, прво долази препирка око столова, столица и других ствари.

— Ово је поњава наша.

— Није истина, то је наша.

Амалин товари један сто, а браћа у’ватила једни с једне, други с друге стране:

— Шта, хоћете и ово?

— То је наше.

— Наше је. Ви отимате као што сте отимали и име странке.

— А ви, молићемо, заборављате као и убеђења и програм наше странке.

Ето тако се браћа на неки начин поделе и онда се у две редакције настани генералштаб са врховним командантом и за тили час се развију два непријатељска ланца. Борба очајна, бори се до истраге.

Последњих дана чуло се:

— Примиријеееее!

Делегати једног и другог зараћеног табора састају се и већају да се успостави мир.

— Како је? — питају се војници једни и други.

— Веле добро.

— Да се одморимо.

— Уморни смо, треба спавати.

И војске таман поспале и у сну заборављају ратне незгоде и тешке напоре, па сањају о миру и бољем животу.

Док одједном се на Одјеку и Самоуправи истакоше неочекивано ратне заставе и трубе у таборима једног и другог крила зајечаше узбуну.

— Узбуна!

И војске пренуше, диже се опет оружје и ланци се непријатељски развише један према другом.

Ето тако отприлике — како сања човек — текла ствар, док се војсци оба табора, то ће рећи народу, не досади.

И затворише вође и прваке једног и другог крила у једну зграду.

— Браћо, — предложи један, — ако ми не поступимо с њима као оно кад се бира папа римски, ми ћемо изгинути и вечно ратовати. Да их зазидамо и да само на крову оставимо уску баџу. Да им не дамо ’леба ни воде док се не расправе. Они су наши политички кардинали, па нека нам једном изберу радикалног папу.

И зазидаше политичке кардинале и рекоше им:

— Докле се не споразумете, док једном не нађете пута и начина за мир, нећете изићи напоље. Ви се између себе и бијте и убијајте и молите и објашњавајте, радите како сте вешти. Кад свршите посао повољно, онда запалите Одјек и Самоуправу, дим ће избити на баџу, и то ће бити знак да је радикални папа једном изабран после толике муке.

Унутра граја, лом, туча. Мало-помало стишава се. Народ около чека нестрпљиво, нагађа ко ће бити, из ког крила. Најзад покуља дим на баџу, исто као и при избору папе, и народ стаде бацати капе увис и ликовати. Срећни што ће у миру и слози живети стадоше се људи љубити.

— Одграђуј!

Одградише да папу свечано дочекају.

И шта виде.

Све се између себе исклало, све пало у међусобној борби. Остао само један, а и тај један рањен и искрвављен, то је био неки што га зову Пекљавина.

Кад га народ виде, место да закука, удари од муке у смех и чуше се гласови:

— Вала је ово време баш права заврзлама и пекљавина.

„Нови покрет“
28. фебруар 1906. године

Самосталци и старија браћа

Џиб-џабе људи изгибоше. Нека вичу, нека псују, ништа не вреди.

Запну они по зборовима:

— Пашић је оваки, Пашић онаки, они стари упропастише отаџбину.

Агитују, пекљају, спадну с ногу, а Пашић се смешка, па ко вели:

— Ако, дечице; трчите ви, то је све за мене… Кад се ви позавађате, онда ћете одмах да превичете: „Пустите ове старе нека се истроше“.

Отуд, одовуд, ко ће, шта ће се, Пашић образује кабинет. Пустили га млађи да се истроши.

Он се троши и влада, а ови се јачају и опет по њима.

Баталите, млађа браћо, ћорава посла. Не вреди вама ни Одјек, ни агитација, ни трчање, опет ће Пашић владати док је жив.

Запните из петних жила па доби[j]те све посланике, нека су у Скупштини све сами овејани самосталци, сем једног јединог, па опет ништа.

Какви сте, ви ћете одмах направити више фракција нег’ што то данас Одјека и одјекчића имате. Држаћете лонџе и конференције, па ће тек неко једва на једване јаде наћи „мудар политички резон“, неку нову моду на стари глас, па ће рећи:

— Браћо, ми морамо бити лукави, ми не можемо још да се примимо власти, ми треба још да јачамо и да се спремамо, а засада виши државни разлози и политички такт захтевају да пустимо нека владају стари док се потпуно не истроше, а затим ћемо доћи ми на чисту ситуацију.

Сасвим. Троше се.

И стари се троше, просто људи изгибоше трошећи се.

Чим млађи превичу:

— Пустите старе нека се истроше, — а ови се као мрште и одговарају:

— О, брате, шта ви хоћете од нас, ето, па радите мало и ви, ми смо уморни.

А млађи онда мисле:

— А, то ли је, видиш како им подвалисмо и доведосмо их у шкрипац, — па своју одлуку пуну такта опет оснаже и сутра опет подвикну:

— Ви владајте, а ми ћемо бити критичари рада.

А стари се промешкоље, па тек ће као мрзовољно рећи:

— Па, најзад, хајде и да владамо, шта ћемо кад нема ко други!

Узалуд муке, самосталци, док једног траје од старије браће, ви ћете га пуштати да се истроши

Страдија
8. мај 1905. године

Ново занимање

У нашој земљи има толико чуда да је постало једно ново занимање.

Ја познајем једног господина који има то ново занимање. Долази редовно у редакцију Одјека тачно у 8 изјутра и онда се чуди час овоме, час ономе! Тако се чуди и ишчуђава до 12. Тада огладни и иде на ручак, одмори се мало и тачно у 2 иде опет на дужност — да се чуди до 6 по подне. Тај господин ништа друго не ради, он се искључиво занима чуђењем!

„Страдија“
30. децембар 1904. године

Као у Страдији… (4/4)

(Претходни део)

III ИСТОРИЈА

О лакомислена и луцкаста историјо! Ти си у дубокој старости својој шенула мало, грешна учитељко народа, па се запричаш о свему и свачему без икаквих обзира и такта. Причаш о свему у старинској наивности и о ономе што треба и што не треба. Не умеш ни најмање да водиш рачуна о времену у коме си! Не иде то тако, честита старице! Друго је време данас. Ти бар знаш колико је пропатио српски народ, ти си сведок толиким патњама и јадима Србиновим, а ти видиш (ако још можеш видети без наочара које смо ти ми спремили) како је и данас у Србији. Зар је мало овој земљи што је „смутљиви елементи“ разоравају, зар јој је мало што јој чак и граматика смета да се прилике у земљи среде, да се Србија може мирно развијати и снажити у погледу културном, привредном и економском, већ хоћеш и ти својим наивним лапарањем да јој се попнеш на леђа!

Не прича се данас све што се зна, луцкаста старице, не иде то више! То тако не сме и не може остати. И хајде још и којекако да само причаш одраслима, маторима; то се још може и разумети, од њих већ треба дићи руке, ал’ ти се распричаш и међу децом. Узалуд ти намигујемо и гурамо кад се тако матора и излапела изланеш по штотод пред децом, што није за децу! Ништа то не видиш и не разумеш, као да су ти свраке мозак попиле. Будибокснама шта ти све не истандрљаш: те, не знам, овај владар био добар због тога и због тога, те онај био рђав и упропашћавао земљу, те рђави министри у двору тога и тога владара штетно су утицали на њега својим лукавим саветима и сплеткама између круне и народа и народ је због тога грцао у беди и невољи; те како је тај и тај владар био превртљив и поводљив према ћудима своје покварене околине, која је служила интересима туђинским, будући себична… Какве су то ствари луда историјо!? Зар се тако пред децом прича, матора будало?

Причај ти то друтом, широк ти свет, бирај земљу коју хоћеш! Вољ’ ти Енглеска, вољ’ ти Француска, вољ’ ти Русија, вољ’ ти Немачка, где год хоћеш, ал’ одсад у Србији нећеш говорити којешта! У Србији, док смо ми (данашњи министри) живи, причаћеш онако како ти ми кажемо, или га, вала, нећеш причати никако. Не морамо ми тебе трпети да нам развраћаш и квариш омладину. Ако не хтеднеш љуцки, наш ће Веља лепо тебе за јаку па пребацити у Аустро-Угарску, па се тамо лудирај до миле воље, ал’ код нас нећеш. Можемо ми, кад се наљутимо, протерати из земље и Устав са свима законима, а камоли тебе. Ако не можемо без овако добри’ плата, без историје можемо.

Одсад ће се ученицима отприлике овако предавати историја. Да почнемо са Историјом Срба.

Срби су једна грана великог словенског стабла и у прво време живели су негде далеко одавде у друштву са осталим Словенима.

Какви су били стари Словени?

Стари Словени су били добар и питом народ, а међу свима њима су били Срби најбољи. Они су веровали своју веру, чували стоку, радили земљу и слушали своје власти, које су богом дане. Они су још у оно доба били на врло високом ступњу културе, тако да се ми и данас морамо на њих угледати.

А шта је томе узрок да се у њих развије култура?

Томе је узрок што Словени (нарочито Срби) нису у то доба имали партија, које, као што је познато, разоравају живот народни. У старих Словена не беше ни радикала, ни либерала, ни социјалиста, ни напредњака, већ сви они беху ваљани и из тога доба се и налазе у чертама и резама речи тантуз, прсташ, нокташ (Черноризац Храбар).

Сви су они живели мирно, без трзавица, политичких теревенки и опозиционих новина (нису ни реч одјек имали, а камоли да имађаху лист Одјек), те су сви сложно слушали своје власти и у миру се развијали и снажили културно, привредно и економски. Они су љубили своју отаџбину, као добри и ваљани синови њени, те су избегавали све оно што руши срећу народну и поткопава корен мирног и правилног унутрашњег развијања и снажења земље: Нису они тражили Устав, законе, слободе политичке, слободу збора, слободну штампу и штетне ствари по земљу. Место свега они су се занимали патриотским радом, што сведоче речи које они имађаху, као што су: копати, орати, сејати, жети, мучити се, гладовати, данак, десетак, порез, кулук, ропска послушност, власт, окружни начелник, полиција, ’апсана, глоба, наредба озго, виши разлог, сређеност, стишавање страсти, итд.

Кад је чуо некакав цар (кажу да се звао Ираклије, како ли) како су Словени добри и ваљани, зажели јако да један део од њих себи примами да буду његови поданици како би своје царство оснажио и проширио. И он пошље свога доглавника да Словенима саопшти његову царску жељу, да најбоље награди скупоценим царским поклонима и да их умоли да се преселе у његово царство. Царев доглавник отиде у ту далеку словенску земљу и од свију Словена највише му се допадну Срби, јер беху најпослушнији и најмирнији, па им рече:

„Добри народе, твоја послушност, ропска и одана, учинила те је великим и ваљаним народом, и теби данас завиде, и диви ти се цео свет. Та врлина треба да буде награђена. Теби је, дивни народе, суђено да постанеш велики народ. Мој господар, Његово Величанство Цар Ираклије нашао се побуђен да вас Србе награди скупоценим поклонима и изјављује жељу да постанете његови поданици.“ После тих речи доглавник царев разда Србима скупоцене поклоне.

(Овде ће учитељ извести наравоученије. На пример:

Ето децо како се награђује народ који је ропски послушан. Срби су одувек такви били. Хоћете ли се и ви трудити да будете овако добри и ваљани, па ћете и ви добити поклоне? Деца ће одговарати да хоће, разуме се.)

Срби се веома обрадују поклонима, и будући послушни, радо приме царску понуду и пристану да дођу у ове крајеве, где и данас живе. Чувши цар за то, одмах нареди да се држи весеље по целом његовом царству, а Србима пошље путни трошак да се преселе.

Тако Срби дођу у ове крајеве, где су дуго времена лепо живели.

Кад се срећно сврши предавање о досељењу Срба у ове крајеве, онда се прелази даље. Ређају се имена владара по хронолошком реду. За сваког се каже да је рођен и место рођења (ако се зна), име оца и матере (ако се зна), кад је ступио на владу и колико је година владао. Ако је било ратова за време тога владара, каже се с којим је народом рат вођен, и свуд се дода да су Срби одржали сјајну победу над непријатељем. Кад се говори о унутрашњем уређењу земље, онда се за свакога каже: управљао је земљом преко својих мудрих доглавника у чисто словенском духу, без устава и закона, јер пошто су доглавници најмудрији, најбољи и најпоштенији људи у земљи, то нису били потребни ни устав ни закони.

Да ли је било случајева да доглавници не буду мудри, да не управљају земљом онако како то треба и како интереси владара земље и народа захтевају?

На то питање увек долази позитиван одговор:

— Таквог случаја није никад било, од најстаријих времена па до данашњег дана.

— А откуд се деси случај да су баш доглавници најмудрији?

— То је тако од бога остало. Има случајева, како се усмено прича у народу, да су, у давној прошлости, за доглавнике узимати људи од реда, без избора, какви било, па ако се случајно деси да буду глупи, неваљали и рђави, одмах се скупи све земаљско свештенство, па се држе дан и ноћ молитве богу и бог се одазове молби народној и промудри глупе доглавнике. Ово још није историјски утврђено, али ће се деци причати као историјска, утврђена истина.

Тако је, дакле, народ српски живео дуго времена срећно и задовољно слушајући своје власти и не знајући за проклете законе.

Али и Србима дођоше тешки дани. Прођоше златна времена незаконитости, ишчезе срећа и благостање.

Како се мирно развијаше земља без трзавица, без унутрашње борбе (разуме се да деца не смеју знати да може бити унутрашње борбе и ратова у земљи), без „смутљивих елемената“ који траже законе и сметају правилном развитку отаџбине, и земља беше снажна, велика, моћна напредна културно, економски и привредно. Све је то било тако донде док не дође на престо Душан Силни. И он је био добар, ваљан, мудар и храбар владалац и земља цветаше под његовом владом. Непријатељи српског народа, странци, који завидеше великој и моћној држави његовој, нису могли мирно гледати како се Србија снажи и напредује те зато измишљаху разне начине да нашу земљу омету у напредовању. Најпре почеше ратовати, али их Душан Силни тако разбије да увек, кад год ратује, прошири још више границе српске државе. Најзад странци, у злоби и пакости, удруже се с ђаволом и овај се претвори у некаква цара, па као дође у госте Душану. Цар Душан га по обичају српском лепо прими и угости, не знајући да му је сами ђаво дошао у походе. Ђаво га у разговору тако преласти и почне га на зло преговарати хотећи учинити зло и њему и народу његову. Ђаво, као што само ђаво може, измисли најгрознији начин да шкоди земљи, круни и народу, те наговори цара Силног да своме народу да Законик по коме се има судити у земљи. Дакле, да се не суди по ћефу и жељи чијој ни по писму цареву, већ само по законима царства ми.

Цар Душан, прелашћен сатаном, послуша и изда Законик, учинивши тиме грдну погрешку, учини небогоугодно дело, и погази традиције великих предака својих, погази дивне обичаје словенског племена, разори срећу народну; јер чим је цар Душан по наговору сатане урадио ово против воље божје, бог окрене лице своје од њега и љуто казни цара, а с њиме и цео народ српски, што не спречи да се ово срамно дело изврши у православној, словенској земљи Србији.

Није дуго времена прошло, а Душан, сред своје војске, умре напречац и за српски народ насташе тешки и мучни дани.

Бог ражљућен на Србе због Законика, хотећи народ нагнати на покајање, пусти зло по земљи Србији.

Душанов син Урош би кажњен смрћу због очеве погрешке и онда:

Великаши проклете им душе
На комаде раздробише царство,
Великаши грдне кукавице
Постадоше рода издајице:
Забацише владу и државу
За правило лудост изабраше;
Почеше се крвнички гонити
Један другом вадит очи живе,
Неверне им слуге постадоше
И царском се крвљу окупаше.

Ето, шта је, децо (како је Његош опевао то доба), учинио Законик. Али није то све. Одмах дође и погибија на Марици, па затим страшна Косовска битка.

Бог се драги на Србе ражљути (због Законика),
Седмоглава изиде аждаја (Турчин)
И сатрије Српство свеколико.

Дакле, на Косову пропаде и царство због Законика, а због тога је и робовао српски народ близу пет векова.

— Због чега је, децо, пропало српско царство на Косову? — питаће учитељ.

— Српско царство на Косову пропало је због Законика, који даде српском народу цар Душан прелашћен сатаном, те је српски народ због тога много пропатио и робовао пет стотина година! — одговориће добар ђак.

— Е, лепо, а како је било пре Законика?

— Пре Законика Србија је била моћна и силна земља и мирно се снажила и развијала културно, привредно и економски и њој су завиделе све остале земље у Европи.

— Какви су, дакле, најбитнији услови потребни једној земљи да може напредовати?

— Да би могла једна земља напредовати, на првом месту не сме у њој имати никаквих закона по којима ће се судити, већ се мора судити по ћефу, вољи и ћуди власти земаљских.

— Кад је бог хтео казнити српски народ због Законика, који је начин изабрао?

— Бог је, кад хтеде српски народ казнити због Законика, пустио међу Србе неслогу, те због тога настадоше мучни и тешки дани у земљи, који трајаше толико векова.

Кад учитељ увиди да су деца добила тачан појам о овој ствари и да у довољној мери схватају у сву страхоту коју народу у земљи закони доносе, онда прича даље:

— После петвековног робовања бог се сажали на грешни српски народ и намисли га опростити мука, пошто је већ довољно покајао велику грешку своју, и 1815. године књаз Милош помоћу божјом обнови српску независност.

Кад се, дакле, српски народ 1815. године спасе беде и невоље, поче се сигурно развијати и снажити, живећи срећно и задовољно.

Како је због неслоге, коју бог пусти међу Србе, хотећи их казнити због Законика, пропао српски народ, то је у ослобођеној Србији покренут лист Слога по промислу божјем, и сад цео српски народ живи у слози и љубави, без трзавица и међусобног трвења, јер сви ми Срби сложно мрзимо законе, који доносе зла земљи.

За ово су заслужни сви данашњи министри, а поглавито генерал Цинцар-Марковић, велики философ и мислилац српски Лука Лазаревић, Милован Павловић и чувени светски дипломата Веља Тодоровић (штета што се бави унутрашњом политиком, те ће унеколико закржљати његов силни геније).

После овога учитељ може питати децу која су важна места историјска у Србији.

— Кажи ми, мали, која су важна места у округу крагујевачком?

— У округу крагујевачком пре су била важна, историјска места Вишевац, Страгари, Крагујевац, Топола, Сараново (итд.), а сада су важна места Баре (у срезу лепеничком), Аранђеловац и друга.

— Зашто је важно место Баре?

— То је место важно због тога што се ту родио велики и заслужан Србин, Милован Маринковић, чије су заслуге због цемента познате целом свету, а данас је министар финансија и прима велику плату.

— Која су још важна места у округу крагујевачком?

— У округу крагујевачком важна су још ова места: Орашац. Ово је место важно због тога што се ту родио г. министар унутрашњих дела Веља Тодоровић.

— А због чела је важан г. Веља Тодоровић?

— Г. Веља Тодоровић не одликује се знањем и мудрошћу, али познат по својој храбрости и куражи, јер прети како ће укинути Устав и законе, створити преки суд и по’апсити радикале (који сметају деветорици данашњих министара да се мирно гоје на корист отаџбине. О, како су сва деветорица јешни, као да их је сам бог удружио да тако сложно усрећавају овај народ!), а за данашње врeме такви нам и требају!

— Даље, међу најважнија места у округу крагујевачком рачуна се Бања. Ту се родио велики и заслужни Србин г. Милован Павловић, генерал и министар војни. Овај се велики муж отечества нарочито прослави гутањем устава. Свети Ђорђе је пробо аждају, Самсон порушио храм, али нико ни изблиза није раван великом јунаку Миловану, који је, да би „спасао“ отаџбину, протутао цео устав. У последње време, како се чује, увелико се окупљају прилози да се овоме витезу дигне споменик, јер заиста – народ који не уме да цени заслуге својих великих људи не треба ни да их има.

Али од свију места је најважнији Крагујевац. Ту је поникао најважнији Србин данашњег времена г. Министар Председник, генерал Д. Цинцар-Марковић. Његове се велике заслуге држе у највећој тајности. Он их за живота неће ником казивати, а жели да остану тајна и после његове смрти. То је јединствена скромност. Сви данашњи светски и наши историци изгибоше трагајући и лупајући главу да расплету то важно историјско питање и открију заслуге овог великог Србина, али све узалуд. Сав тај њихов рад само су нагађања, претпоставке неутврђене историјски. Неки су нашли да је он (Цинцар-Марковић) ујединио српске земље, а не Немања, али је то тврђење нетачно, јер су други историци доказали да је Немања ујединио распарчане српске области, а не Цинцар-Марковић. Једни су нашли да је Цинцар-Марковић управљао битком на Косову и да је том приликом распорио цара Мурата (с њим су у друштву били Лука Лазаревић и Веља Тодоровић). Али против тога мишљења војују многи историци износећи непобитне доказе да је Мурата распорио Милош Обилић, а не генерал Ц.-Марковић, и да су на Косову били Иван Косанчић и Топлица Милан, а не Лука Лазаревић и Веља Тодоровић.

Чувени историк светски Ђура Врбавац, како јављају енглески и француски листови, пише велику историску расправу о генералу Д. Цинцар-Марковићу, а добричина „Српски Народ“ спрема споменик на коме ће у мрамору бити урезане речи:

„Захвални српски народ свом великану, генералу Д. Цинцар-Марковићу, чије ће велике заслуге за отаџбину може бити пронаћи будући историци.“[1]

Као ретка историјска знаменитост постоји у Крагујевцу и Денићева бина. Немањићи су се одликовали у подизању манастира (Хилендар, Студеница, Жича и друге), а преци данашњег министра уваженог Србина Павла Денића подигли су меану, коју народ у том крају зове Денићева бина. Дакле, и старина Павла Денића је у славном крагујевачком округу. Овај славни Србин има заслуга врло много, али неки историци му чине прекор што је некад у’апсио евог садашњег колегу Милована Маринковића. Други су опет историци оштро устали против тог нетачног тврђења и око тога се води очајна борба историка. Кажу да чак и кума-Милована занима ово питање, те је као зналац старословеноког почео преривати и читати све старе споменике, повеље, хрисовуље, не би ли пронашао праву истину. Најзад, пође му за руком те на једном листу супрасалског зборника нађе запис како је уапшен неки калуђер, а не Милован Маринковић. Према томе утврди да су писмени споменици и анали из године 1893, као и народно предање о апшењу Милована Маринковића, нетачни. Ствар је сад легла.

[1] Право има кума-Милован. Он не крије своје заслуге, да се морају бактати историци кроз векове док их измисле, код њега је јавно. Његов се цемент зна, па квит посла.

Као у Страдији… (2/4)

(Претходни део)

I НАУКА ХРИШЋАНСКА

Пре сваког предавања читаће се молитва коју ће влада саставити, а не као досад. Молитва ће гласити:

„Владо наша, која си на земљи, нека се слави име твоје; нека не прође власт твоја и нека буде воља твоја у Србији; хљеб наш потребни не дај нам никако, да теби буде више.

И не наведи нас у напаст, но избави нас од радикала[1].“

После молитве прелази се на учење.

Из науке хришћанске деца не могу учити ни Стари, ни Нови завет. Морају се учити неке измене. Деца су досад читала: „СВИ СУ ЉУДИ ПРЕД БОГОМ ЈЕДНАКИ“. То је тек најлепше: сви пред Богом једнаки! Зар једнаки пред Богом један којекакав сиромашак, надничар, сељак, или занатлија, тишлер, кројач, как’и било, и благородни господин, ђенерал Цинцар-Марковић; зар један практикант једнак са Милованом Маринковићем, зар пандур једнак са Вељом Тодоровићем? Што не иде, не иде! Тако „опасно“ место треба поправити, па да се деци овако предаје:

„Пред Богом нисмо сви једнаки, и тамо се задржавају ранг и чинови!“

Досад су деца учила: „ЉУБИ БЛИЖЊЕГА СВОГА КАО СЕБЕ САМОГА“. Лепо, ал’ ако је тај ближњи, по несрећи радикал, и то још, сачувај боже, од оних неумерених, „опасних по поредак отаџбине“, шта ћемо онда. Какав, наопако, ближњи, далеко му лепа кућа! У таквом случају мора се деци поменути да у ближње треба рачунати: министре, жандарме, пандуре и друге богоугодне људе, или то опасно место, што је много боље, сасвим избацити из уџбеника.

Деца су досад учила да „НИКО НИЈЕ БЕЗ ГРЕХА, САМО ЈЕДАН БОГ“. Све лепше и лепше! Значи, ни мање ни више, већ уливати деци у главу мисао да и министри греше. Зар се сме рећи да Цинцар-Марковић, Веља, кума-Милован, Лука и остали министри греше. То место треба сасвим избацити, а место њега треба деци рећи: „Цео народ, сви људи греше, сем министара. Они су непогрешни.“

Затим деца могу учити овако прерађене идеје: „Ако те министар (или ко по његовој наредби) удари по једном образу, окрени му и други.

„Ако министри погреше и погрешком својом оштете земљу, колико пута народ треба да им опрости? До седам пута?“

„Не седам, него седам пута по седамдесет, па ако опет згреше, кажи цркви, па ако и њу не послушају, онда ћути па гледај посао!“

„Ако хоћеш савршен да будеш, а ти продај све што имаш у кући и окућницу и имање и стадо и кошуљу с леђа, па све то подај властима земаљским да плаћају шпијуне и граде ’апсане, а ти остави жену и децу и оца својега и матер своју, па иди у затвор кад те власт поведе, да благо ти буде и да долголетно поживиш!“

„У почетку бјеше ријеч и ријеч бјеше у вољи и воља бјеше у закону, и закони бјеше ријеч, а ријеч постаде закон.“

Тако исто треба у заповестима учинити измене.

Код заповести „НЕ УБИ[Ј]“ треба наставник да објасни да то не важи ако је реч о радикалима, и да дода: „јер заиста вам кажем, децо, пре ће камила проћи кроз иглене уши, него што ће се радикалима признати љубав према отаџбини, јер пре ће лицемјери и курве бити награђени, у овој земљи, него тај пород аспидни“.

Заповест „не укради“ треба изоставити, пошто школа има да спрема и чиновнике који рукују касама и бирачким кутијама. Место заповести: „Поштуј оца својего и матер своју…“ доћи ће оваква:

„Ако хоћеш, и ако ти буде потребно, поштуј оца и матер, а ако ти кадгод буде потреба да грдиш оца и мајку своју, ти назови мајку курвом а оца издајником, па ћеш бити награђен на небу. Можеш укинути заповијест божију за обичаје своје.“ Место заповести „Не сведочи лажно!“, учиће деца: „Сведочи лажно!

— Кад треба, децо, сведочити лажно? — има да пита наставник, а ђак да одговара:

— Лажно сведочимо противу радикала кад их власт невине окриви за велеиздају!

— Лепо, мали, а је ли то богоугодно дело?

— То је дело богоугодно, јер тиме чистимо земљу од ђавола.

— А ко је ђаво?

— Ђаво је радикал. То су отпадници од Бога, зли духови, пород аспидин!

— А ко су праведници и угодници божји?

— Праведници и угодници божји то су министри.

— Колико има данас у свету великомученика, праведника и угодника божјих?

— Великомученика, праведника и угодника божјих има девет и њих је Бог изабрао за своје пророке да преко њих саопштава грешном народу вољу своју.

— Хајде поброј све пророке?

— Пророк Лука Мироточиви[2], Пророк Димитрије Праведни, Великомученик Веља Преблаги, Пророк Милован Чудотворац[3], Рабъ Божји Милован Златоусти…

— Доста, мали, ти ћеш бити ваљан грађанин.

*

Тако ће се из науке хришћанске васпитавати омладина по новом владином програму.

(Даље)

[1] Реч ђаво има се стално заменити речју радикал.

[2] Миро, уље, зејтин, трговина. Види Вуков Речник.

[3] Није реч о гутању устава.

Као у Страдији… (1/4)

Још је једино уздање у млађи нараштај да ће он бити и увиђавнији и прожман већом љубављу према свом роду. Нека васпитници буду бољи од својих васпитача; то је најискренија жеља наша.
(Слога, бр. 9)

Не ваља! Не ваља ништа, па то ти је! … Обрћи и преврћи од сваке руке, гледај с које год хоћеш стране, аја! Што не ваља, не ваља, па ти можеш пући од једа, ништа ти не вреди. Не ваља! О, Господе Боже, шта си учинио од ове земље. Беше јадна добра, ваљана, поносна, пуна карактера, пуна поштења, поче лепо да се развија и напредује, па ти чисто милина! Ал’ хоћеш, одједном, као да је ко урече, поче да иде све како не ваља. Како то би, шта јој јадници би наједанпут, нико не зна. А и ко ће, напослетку, знати божје тајне. Зар јој грешној би таква судбина! Судбина, црна судбина! Шта ћеш?! Није се нико од судбине ни отео. Како би, да би: да л’ је урок, да л’ су мађије, да л’ судбина, тек јадна Србија поче да куња, поче у њој да вене све што је добро.

Отпоче зло, као да га неко, лепо ево овако, руком донесе.

Будибокснама! Чисто човек да се прекрсти па да се помакне с места, што рекли наши. Сећам се како је то некад лепо било: здрав, бујан устав, закони напредни, карактера и врлине пуно. Кад, не лези ђаволе, пуче глас да је устав умро.

— Како то, зар онако здрав устав, бујан, млад, шта му би?!

— Не зна нико, потеже па умре напречац. Нити сирома’ болова, ни куња, здрав здравцит, као јабука, па одједном пресвиште, к’о да га уби човек. Штета, а како диван беше, бог да га прости!

Умре тако, као што ти рекох, устав напречац, кад погледам, а оно, и његова деца, јадни закони, увенули, почупани, па жалост човеку да погледа. Тако је то кад су деца без родитеља. Поштења и врлине се почеше крити. Ћуте тако негде по буџацима, јер чим се јаве на свет, одмах се за њима дигне граја, вика, псовка, пљување. Куд би се и појављивали; шта ће него да се склоне! Склонили се и карактери, и на њих се дигла читава хајка. Понеки се прерушени виде улицом овде-онде, али не може човек да их позна. Куњају, кашљуцају, лецају сироти, једва се држе на ногама. Еле, потера Србију неко зло, па удри данас, удри сутра, па не може јадница очију да отвори. И ето до чега дође. Не може да је позна човек. Ослабела, измучена, исцеђена, ни она земља, ни дај боже. Душа јој чисто дошла у подгрлац. Како који дан, све јаднија и беднија, лепо видиш како се суши и вене, копни нагло, као снег у пролеће. Па се, зар где је она јадница таква, не држи у њој ништа што је добро.

*

Не ваља, не ваља ништа! Куд год хоћеш погледај, свуд ћеш наћи понешто што не ваља; куд се окренеш, све у нас пошло наопако, странпутицом. Ко зна докле ће то тако ићи и како ће се све то свршити?

Тако је и никако другојачије. Уздиши, плачи, кукај, наричи, уби[j] се од муке, ал’ тако је; то ти све не помаже.

Тако је, тако! Ништа лакше него слегнути раменима и рећи равнодушно: „Тако је!“ Али, ко је томе крив? Ко то све почини? Ко је крив свему томе злу, тој несрећи? Ко је крив, људи божји, ако ко бога зна? То реците, да ли то ко год зна?!

Ко је крив? То је тај ђаво — ко је крив. Народ вели криви су рђави, реакционарски кабинети, криви су министри пандурске крви и осећања, криви су лични режими, криви су ниски људи на високим положајима, криве су продане, гадне душе, којима су, за добар, мастан залогај, за добар положај, лични ћефови и болесни каприци пречи од закона; криви су ласкавци, који би за добру плату прогласили за племенито дело и да се пола народа повеша! Тако народ мисли како он грешан у својој души осећа.

Али министри таквих кабинета друго веле, они овако резонују:

— Народ осећа, народ мисли. Шта зна народ да мисли?! Ко пита њега шта он осећа? И напослетку, ко је тај народ? Шта хоће тај народ, шта он тражи? С каквим образом он још говори о некаквим правима? Где то пише да он може и сме имати права. Ако је за вајду, доста је дато том народу, а и то није морало бити, и то је од добре воље. И тај безобразни народ место да буде захвалан, гле ти њега: он као хоће још нешто. Ама, лепо се каже: пусти петла на праг, а он хоће и на совру. Зар мало томе народу што се библиотека зове народна, банка народна, школе народне, орфеум иародни, војска народна, позориште народно; па толики листови се зову народни (чак и здравље народно, а куд има од здравља веће среће. И то што је најбоље, дато је народу). Али, све то није ништа, да видите само шта све народ има, а то му му нико не спори и не отима. Народ има цркве, народ има песме, има пословице, има загонетке, има приче, народ има обичаје, има мудре изреке, има игре, има бајке и гатке. Сваки човек из народа има ноге, има руке, има очи, има оца, има мајку, има гробље, има ваздуха. Народ има… О ко би још све побројао шта све народ има. Не да се то ни избројати. Е, па онда шта још хоће тај народ?! Толико му је дато, и опет му није право! Тај неблагодарни створ хтео би све себи да приграби. Ваљда и другом коме треба да шта има. Народ би хтео да не да оно што има никоме, а од другог да отме све. Ето, загонетке су његове, то му нико не дира, али народ би хтео да има и загонетке и политичке слободе. Е, гле, молим те! Хоће народ да има бајке и слободу збора и договора! Хтели би људи из народа да имају ноге! Лепо, имају ноге, ал’ они сад хоће и ноге и добар устав! Е, па оно има много безобразлука, ал’ ово је превршило сваку меру.

И сад како ће министри да усреће и унапреде земљу кад имају посла са тако грамжљивим, саможивим и исквареним народом. Пропада земља, не ваља у њој ништа! Није никакво чудо што иде све наопако!

Народ упропасти ову овакву дивну земљу, народ упропасти народ! Ни мање, ни више, већ треба народ спасавати од народа!

До таквих закључака долазиле су многе „родољубиве“ владе, и свака је, по свом нахођењу и увиђавности, одмах предузимала брзе и оштре мере да народ спасе од народа.

Владан [Ђорђевић] је са својом „одабраном“ дружином по’апсио народ да не смета народу. Тај племенити покушај није имао повољна успеха, али је потицао из „чиста“ срца, из „искрене“ намере да се земља спасе! Али, Владанова велика заслуга за рад на овом пољу није овај бесплодан покушај. Владан је дао једну велику мисао, која прави епоху у политичкој историји. Он је први устао противу школа оваквих какве су. Његово бистро око увиде да школе „трују“ свет „заразним“ идејама, и обузме га силна мисао да школе, да просвету, то зло за земљу и народ, сруши и преврне из корена. Догађаји претекоше овога несрбина да Србију усрећи. Али мисао његова неће погинути. Та мисао тињала је лагано, ’ватајући све дубља и дубља корена у душама великих родољуба, док једног дана не избије на свет свом јачином својом.

Бог чува Србију, те не даде да се та спасоносна идеја угаси. Идеја је, напротив, живела и све се јаче развијала.

*

Кажу да је Цинцар-Марковић са својим друговима прихватио одушевљено ову спасоносну Владанову идеју, а ко познаје чланове овог кабинета, у то мора веровати. Влада, веле, најенергичније ради на остварењу те замисли. „Родољубиви“ данашњи министри дошли су до непоколебљивог убеђења да школе са оваквим програмима упропашћују српски народ. Зло треба лечити из корена и онда се мора почети из почетка. Образовање народно мора се потпуно слагати са теоријама влада Владанова правца, те да би се то постигло, мора се народ почети политички васпитавати одмалена, још од основне школе. „Спасоносне“ идеје и погледи на државу морају се, такорећи још с мајчиним млеком усисати. Давно је речено да се старо дрво не савија. Треба га савијати док је младо.

Треба, што је рекла Слога, у Србији оставити само „луду децу од седам година“, па их лепо и правилно васпитати по нарочитом програму, и тек онда се може добити прави, ваљан народ! Ово друго, што је преко седам година, све је пропало, све је то несрећна школа и просвета заразила убитачном и штетном садржином школских и других разних, опасних књига, које се зову чак и слободоумне.

— А шта ће се с оволиким народом, побогу?!

— Шта ће се!? … Што је пропало, пропало! Лека му нема. То треба, као оно што је Мојсије радио, водити по пустињи да изумре да не би саблаживали млађе, децу. Остали би само богоугодни, ваљани људи, као што су министри и њихова родбина, Брзак и други, пробрани, а њих је врло мало. Од оног осталог дижи руке!

*

Хвала богу кад се једва једном нађе правилан пут. Ако је за вајду, лутало се доста. Толико се влада измењало са разним покушајима и начинима да се народ поправи, па све узалуд. То ти је као год болест кад погрешно лечиш. Волиш неког, рад си да га спасеш и излечиш, па пробаш лекове од сваке руке, трчиш и врачари и доктору, кумиш, што кажу, и гору и воду, ал’ не погодиш лек који треба баш за ту бољку, па ти све узалуд. Место да излечиш, а болест све на горе! Рђави лекови! Тако су и многе владе пробале и обртале од сваке руке да народ излече и усреће, али, оно народ све нагоре. Једни су народ, да би му помогли, ’апсили, једни га би̏ли, једни га глобили, једни га окивали у ланце, једни га мучили глађу и жеђу, једни га убијали! Шта се још није чинило и предузимало да се народу помогне, па све не поможе. Ко би могао веровати да и овако племенита и лепа средства не помогоше народ усрећити. Значи да је „зло“ ухватило дубока корена. Владан је, можда баш и случајно, као што то и бива код великих идеја, натрапао на овај начин, назрео само пут, а суђено је Цинцар-Марковићу да ту велику замисао свога претходника оствари са својим генијалним друговима.

*

Ствар је већ сазрела. Наша влада већ увелико енергично ради на остварењу те племените, спасоносне идеје. Прво је приступила изради програма за школе, а за то је образована нарочита комисија стручних људи.

*

Сад је на реду да изложимо како ће, отприлике, углавном, бити удешен тај нови начин народног васпитања, и како ће се изменити садржина школских књига; који ће се нови предмети увести, а које треба сасвим избацити из школа као „опасне по правилан развитак Србије“.

(Даље)

Тхе, шта ћеш?

Био сам у лову.

Уморан седох на један широк, низак пањ у шуми да се одморим. Кер леже крај мене. У шуми ладовито, свеже, тихо; само што тице певају и што покаткад падне сувар с дрвета што га несташна веверица обори скачући с дрвета на дрво.

Иза мојих леђа чу се шум људског хода. Окретох се, а сусед мој Милан, сељак око тридесет и пет година, плав, крупних очију, увек насмејан, снажан и развијен. У задрузи је са још три брата своја. Нису, да се каже, одвећ богати сељаци, али имају свега доста, задовољно. У околини важе сви као добри, питоми, нарављиви, како сељаци веле. Милана сви цене као разборита и одмерена човека.

Приђе ми Милан и пружи ми своју снажну шаку, те се рукова и, гледајући ме својим крупним, плавим очима, у којима се огледа тиха, добра душа, насмејан као што се осмехују само људи који ничему и никоме зла не мисле, рече ми:

— Шта радиш? … Изишао си мало у лов? … Одмараш се.

— Пријатно је одморити се овако у шуми, на чисту ваздуху — рекох.

— Јес’, сви ви што живите у чаршији волите тако шуму и ваздух. Кажу: то је здраво.

—Врло здраво!

— Тхе — учини он и као замисли се нешто, па додаде — мени се вала досадило и ваздуха и шуме, кажу: добро је за нас сељаке што радите у пољу. Јадно ми добро. Од рана јутра до мркла мрака пече те звезда у темењачу па мозак провире, а ти бијеш мотиком у тврду земљу, па ти грбача пуца, па кад погледаш, опет никакве вајде. Мучиш се, а други уживају од те муке у ладовини, слажу паре у касе, купују куће, возе се у интовима и нама говоре како је добро што имамо чис’ ваздух. То ти вала једино и имамо, па да могу, и на то би и данак ударили.

Ућутасмо обојица. Ја узех размишљати о његовим речима, а и он се замисли о нечем. Пас дакће с исплаженим језиком, а веверица обори сувар и скочивши незгодно, место на грану паде баш пред нас на земљу. Пас залаја, скочи и нагна за њом, али она у тренутку већ беше на врх дрвета. Пас се лајући стаде пропињати уз дебло, а она спокојно трљаше предње ноге чучећи победоносно на задњим и гледаше га чисто презриво што јој ништа не може. Веверици се досади та мирна слава те скочи на друго дрво, па на треће, на земљу, опет уз дебло четвртог и тако одјури, а пас непрестано за њом, лајући. Кад је изгуби из вида, врати се нама и леже опет сморен крај мене, зажмуре, мету главу на предње опружене шапе и заспа.

Извадим дуванску кутију, завих дуван, запалим и пружим Милану да и он завије. Милан прво разгледа кутију, па је онда отвори и извади папир. Узе целу свеску и узе пирити да би одвојио један листић. После дуже муке једва му испаде за руком да то учини; извади лист, лизну га и залепи на доњу усну, па онда узе десном руком са два прста узимати с краја кутије ситан дуван и метати га на широк испуцали од рада длан леве руке, пажљиво као да сваки трун дуката ваља. Тако узе за једну цигару, склопи кутију и стави је у страну, сави длан где му је дуван у песницу и узе дувати у песницу да овлажи дуван. Тако на тенани, пажљиво, смотрено, као да ради посао од кога му опстанак зависи, једва сави на колену цигару, крутим, грубим прстима, који нису за тако ситан посао.

Кад запали цигару, повуче неколико пута дубоко дим, па ме погледа и прекиде ћутање речима, погледав у пса.

— ’Вала богу, мислим се нешто: ето, сад човек пуши, а куче не пуши… Оно јок.

— Не пуши — рекох не знајући шта друго да кажем.

— То му је његово! … Природа му так’а да не пуши.

Ја сам ћутао.

— Ето: не пуши куче, не пуши говече, овца, коњ… Ништа друго, никак’о друго створење не пуши сем човека! — продужи Милан.

— Само човек!

— Мислим се нешто… Ето, куче и не пије ништа сем воде. То је тако његово. Не пије ни вино, ни ракију, ништа сем воде. Па и друге животиње тако. А човек пије. Седнемо уз казан пре зоре, па кад зора забели, а ми заблејали већ; а куче јок, оно трчкара, лаје, баце му нешто те мало глође, налоче се воде, па легне трезно да спава. Тако и друга стока, а човек и једе и пије и пуши и шта ти све не ради.

Милан поћута, па додаде:

— Идем с мојим кером ономад кроз винограде, па тек овде-онде шарка помало. Ја једем, па баци’ један гроздић пред куче, а оно њушну, па не хтеде да окуси! … Чека оно док добро узри, а човек једе и зелено… Мислим се нешто: ја, право да ти кажем, рачунам по својој памети овако по сељачки: човек ти је најгора животиња.

— Готово — рекох му.

— Тхе, тако му је од бога: свака стварка има свој правац, свакој животињи — и ’тици и бубици и мравићу — зна шта је њено. Тако је одређено. Кучету се зна шта је његово, човеку опет шта је његово. Па и биљкама је одређено од бога: свакој се зна шта је опет њено… Ето, сад травка мала, и она већа не може да буде — то је њено, а грм: опет расте велики, то је опет тако његово. Свакој се трави зна как’е ће боје да буде и колико која расте, и сад она не може друкче. Тако ти је од бога одређено и дрвету, и трави, и животињи и свачем… Сваки је косић црн, а свака креја шарена и свака тако ’тица од једне сорте као и она друга, зна се баш на ком јој је месту шара. Ал’ опет погледа човек: сваки грм има исту кору, исти лис’, жир и тако, ал’ и међу њима има неки већи, неки мањи. Ето, куче је куче, говече — говече, овца — овца, ал’ сад једно куче мање, једно веће. Има они’ мали’ по чаршији као мачке, а има ови’ овак’и’, ловачких’, а има они’ овчарски’ као курјаци. Ово куче, оно куче, а једна сорта већа, једна мања. Има и међу њима сорте. Па и од једне исте сорте, па опет једно од другог друкче: једно зло, једно није. Тако му његова природа. То је његово тако.

И међу људима ти је тако. Један већи, једни мањи, једни добри, једни рђави, једни плави, једни црномањасти. Сваки има своје. Сваком је одређено оно што је његово и он друкчи не може да буде.

— Тако је то — рекох нагнан и сам његовим говором на чудна размишљања.

— Човек ово, човек оно, а један паметан, а један глуп. Тако га бог створио. Један уме ово, други оно. Сваки има своје.

— Тако је све бог одредио! — додаде после паузе па се замисли.

— Па опет мислим се нешто и није све од бога, боже опрости; ето, сад неки глуп, па мораш и оно његово глупо да слушаш, а неком се не сматра оно његово паметно. Некад ти постави власт за кмета најгорег, па сад цркни пукни: то ти је — његова је старија иако смо сви у селу бољи и паметнији.

Е, то вала и такве ствари, ја како по својој простој сељачкој памети рачунам, то баш није од бога.

— Кад би човек… — прекиде Милан говор и ућута.

Ја уздахнух ћутећи.

— Тхе, шта ћеш? … Ајде да се гледа посао — рече и устаде.

Поздрависмо се и он оде, а ја још дуго остадох седећи и размишљах о овом разговору с Миланом.

Тхе, шта ћеш!?

„Одјек“
6. април 1903. године