Писмо Ристи Одавићу (2)

29. авг. 1895. г.
Пирот

Ти си ме, драги мој Ристо, погрешно разумео. Мени није ни падало на ум да ћеш ти чак размишљати о томе што сам ти се обратио са жељом да чујем твоје мишљење о мојој женидби. Ја сам то урадио из простог љубопи[т]ства, а већ и сам знам да је ствар свршена. Само не знам како ти се могло учинити из прошлог мог писма да сам нерешљив. То баш није, јер ја нигде нисам био сталнији него у овој ствари. Како можеш опет онако што да кажеш: „ако си просио из лакомислености“. Лакомисленост (и ако је има код кога) никад не би смела тако далеко да иде, јер у том степену чак се не би ни могла тим именом назвати, већ глупачлуком или „животињизмом“. Ко би могао тако што радити (бар у оваквој прилици) то не би био лакомислен човек већ животиња.

Моје личне ствари стоје врло рђаво. Ситуација је тако запетљана најразноврснијим везама да ћу имати страшних неприлика и непријатности. Односи са мојима код куће нису ми ни по јада према другим стварима. На послетку мора се све свршити.

Ја сам доста давно престао да гледам кроз „црне наочаре на свет“, а то је добро јер у каквим се сада околностима налазим не бих могао издржати.

*

Збиља, добро се сетих нешто. Је ли, свињо неучтива, зар сам икад био будала. Заредио ти па частиш ли ме, частиш.

*

Све је добро и красно, али стила проклетог немамо ми овамо по паланкама. Додуше стил нам и не треба до само у случају када се дописујемо са људима што живе у „стихији звука“. Ако хоћеш истину да ти кажем ти би најпаметније урадио да оставиш тај глупи Београд па да дођеш једну годину бар да живиш у каквој паланци и да се умешаш и сам у какве галаме. Како ти се не досади та укрућеност и затегнутост београдске званичне етикете.

*

Још нешто. Ја те питао уопште да ми кажеш како ти мислиш о целој овој мојој ствари а ти ми описујеш вереницу као да је пасош. Не знам како се то тешко разумемо, зар због тога што сам ја „из внутрености“ или се ви тамо у Београду често пребацујете.

С поздравом твој
Радоје

Здраво песниче!

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.