Писмо Милану Савићу (1)

Поштовани господине Савићу,

Врло радо ћу се одазвати вашем позиву, који ми је много мио.

Ваше писмо ме затече у добар час кад сам „званично болестан“ седео код куће и писао приче о државном трошку, на рачун плате чиновничке, за коју сам требао да радим у министарству, али ко велим неће ни то мало зло земљу упропастити кад је већ толико зла и невоље претурила преко главе.

Ја имам засад једну готову слику, која би изнела штампан табак: „У сеоској ме’ани“, и њу сам хтео још ономад, кад сам писмо добио, одмах послати, али како ћу за дан-два бити готов и са једном сатиром на наше друштво, то сам оставио да размислим пошто и ово свршим шта је згодније за Вас.

Уосталом, све ћу да Вам пошљем то, „У сеоској ме’ани“, а сатиру ћу дати „Срп. Књиж. Гласнику“. Ову сам причу био наменио „Зори“, али сам нешто мерак на те Ваше форинте, којима ме давно голицате.

Ако ми се нажалост услади трошити стран новац, онда ћу се провреднити те спремити што веће, а врло могућно развити ону мисао коју сте ми дали, а о којој ћу промислити озбиљније.

Ову сеоску ме’ану написао сам а давно ми лежи на срцу да покажем како је страшан утицај тих меанчина и „надри“ интелигенције (као бајаги интелигенције) на наше чисто село, а нарочито на ближе, који се по несрећи затекну ту с кућама.

Примите искрени поздрав, од Вашег поштоваоца.

Рад. М. Домановић

(Писмо није датирано, али према сачуваном другом писму мора бити или с краја 1900. или са самог почетка 1901. године. Прим. ур.)

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.