Tag Archive | Pismo Milanu Saviću

Писмо Милану Савићу (2)

Београд, 31. јануара 1901. год.

Пошовани господине,

Хвала Вам на искрености и замеркама које сте учинили из пријатељских побуда, као човек који цени мој књижевни рад.

Мени је жао што Вам са својим радом за „Летопис“ нисам могао помоћи као што сам имао намере.

За близу десет година мога рада давао сам једино радове уредништвима која су ме звала на сарадњу, те сам све што давах давао искрено само оно што се мени чинило добро, јер потписујем. У нашим критикама многи су ме хвалили, а многи грдили. Једни су порицали вредност мојим сатирама и хумористичким радовима, називајући их ординарним пашквилама и обичним, неписменим новинарским чланчићима, а у исто време утврђивали као неки мој таленат (који наравно „врло много обећава“). У другој врсти мога рада, док су други радили обратно и оне прве хвалили готово до ласкања, а одрицали вредност другима. Све ме је то навикло да и хвале и грдње примам подједнако, а пријатељске замерке, кад су искрене, примам срцу најискреније, размишљам о њима, али ме крај свега тога ипак мами нешто на своју страну, јер многе ствари моје које сви хвале и по садржини и по облику ја лично не ценим, а многе ценим ја лично, па ма их нико не ценио. Ако је то мана, ја је имам.

Велите да је најбоље да Вам пошаљем другу причу. То засад поред најбоље воље не могу учинити, јер још нисам готов са овећом сатиром коју ћу штампати у „Српском Књижевном Гласнику“ и одатле одштампати у засебну књигу, а да пошаљем то Вама незгодно би било, јер није за тамошње прилике, а и ред је да се наше мане и беде овде износе где и постоје.

Што велите да гледамо све црне ствари. Ја лично гледам и друге, али при оваквим нашим приликама држим да је крајње време да се престане с улепшавањем ствари. Кад ко има заразне ране, треба на њих указати, то је преча дужност него их прикривати да се ко не гнуша. Има и лепих ствари, али мање него ружних, а и од то мало лепих ствари гре’ота је правити ларму и преувеличавати их дотле да у земљи која пада и економски и материјално, изгледа како у њој тече мед и млеко. Причати како је све лепо, а у ствари сам јад и невоља куд год се човек окрене, куд оком погледа, па не указивати на све то у свакој прилици, кад год човека заболи срце да што каже, била би гре’ота, било би неискрено.

Али да оставим те, уосталом, ствари, које су, на крају крајева, врло релативне и зависе од природе која их посматра, па да кажем што је главно и што сам једино и требао писати.

Молим Вас, дакле, да ту моју ствар (причу, слику, путну белешку, шта ли је) која на Вас чини тако неугодан утисак вратите мени натраг у обичном крстоплету, а ја ћу Вам за ту услугу бити веома захвалан.

С искреним поздравом и одличним поштовањем
Рад. Домановић

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Писмо Милану Савићу (1)

Поштовани господине Савићу,

Врло радо ћу се одазвати вашем позиву, који ми је много мио.

Ваше писмо ме затече у добар час кад сам „званично болестан“ седео код куће и писао приче о државном трошку, на рачун плате чиновничке, за коју сам требао да радим у министарству, али ко велим неће ни то мало зло земљу упропастити кад је већ толико зла и невоље претурила преко главе.

Ја имам засад једну готову слику, која би изнела штампан табак: „У сеоској ме’ани“, и њу сам хтео још ономад, кад сам писмо добио, одмах послати, али како ћу за дан-два бити готов и са једном сатиром на наше друштво, то сам оставио да размислим пошто и ово свршим шта је згодније за Вас.

Уосталом, све ћу да Вам пошљем то, „У сеоској ме’ани“, а сатиру ћу дати „Срп. Књиж. Гласнику“. Ову сам причу био наменио „Зори“, али сам нешто мерак на те Ваше форинте, којима ме давно голицате.

Ако ми се нажалост услади трошити стран новац, онда ћу се провреднити те спремити што веће, а врло могућно развити ону мисао коју сте ми дали, а о којој ћу промислити озбиљније.

Ову сеоску ме’ану написао сам а давно ми лежи на срцу да покажем како је страшан утицај тих меанчина и „надри“ интелигенције (као бајаги интелигенције) на наше чисто село, а нарочито на ближе, који се по несрећи затекну ту с кућама.

Примите искрени поздрав, од Вашег поштоваоца.

Рад. М. Домановић

(Писмо није датирано, али према сачуваном другом писму мора бити или с краја 1900. или са самог почетка 1901. године. Прим. ур.)

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.