Сећање на Милована Глишића (3/3)

(Претходни део)

Кад је сутрадан отишао да побере своје печурке, печурке су биле побране. Затекао сам га код Боторића, седи с покојним Бацетом, и као обично чека каву. Како ја уђох, он ће Бацети:

— Оно је!

— Није ваљда.

— Ама није оно побрало; лењо је то, него је потказало!

Ја се поздравих, а он као љутито окрете леђа, па ће Бацети:

— Које је ово чудо? Шта ’оће овај? А, неког морам да закољем!

Ја не знам шта је и најзад ће он:

— Ти си потказао где су печурке?

Извињавај се ја, и он се као прави да се једва једном мало одљутио, па ће келнеру:

— Слушај, момче, видиш овог мог синовца, ево ти овај марјаш, јутрос ћу да му купим само пола каве. Није ни то заслужио, али се моје назвало. Испеци му, али пола шоље.

Келнер, навикнут на његове шале, насмеши се, узе марјаш и рече:

— Добро г. Глишићу.

Од тога јутра наставио је Чича-Милован с том, како он вели, „некаком грдном лопужом“ што му краде печурке очајну борбу. Идуће јутро је ишао читавих сат и по пре обичног времена и угарбио печурке. Његова задовољства нигде није било, хвалио се тиме и радовао као дете. Кад, али идуће јутро кад оде у то исто време, печурке побране.

И он, очајан, жали се:

— О, Господе боже, гадна нека човека, о покварене лопуже некакве што се, видиш, најмио на моје печурке! Е, вала ме сутра нећеш претећи! — Бацета му је правио друштво и у том јурењу дотерали су дотле да су једног дана одмах после по ноћи били код печурака, и по предлогу Чича-Миловановом прикрили се и вребали „ту некаку лопужу“. И заиста стрпљиво дочекају.

— Еј, море, ко то бере моје печурке! — узвикнуо је радосно Глишић кад је познао човека, свог доброг познаника с ким је ранијих година заједно ишао у печурке.

После шале и смеја погоде се да ко пре дође не обере све, већ пола да остави.

Тачан, педантан и одмерен у животу, такав је био у књижевном раду. Читалац се, читајући га, диви чистоћи и знању језика српског, али није згорега да читалац зна колико је напора, истрајности и труда стало њега то знање.

Било је у време кад је преводио „Рат и мир“. Сам је причао да кад наиђе на неку реч којој не може одмах да нађе српску реч са истим значењем, он по дан, по два распитује, тражи, мучи се док не нађе реч која му треба.

Срете ме на улици једног дана и без обичног поздрава рече:

— Стој!

Ја стадох.

— Ти си из села?

— Јесам.

— Кола знаш шта су?

— Знам.

— А знаш ли ти нашу реч како се зове онај простор на осовини по коме се окреће точак између чивије и оног другог краја?

— То не знам.

— Е, сад иди, не требаш ми кад не знаш, кола зна и моја стрина. Одо’ до маторог синовца ако и оно није све позаборављало.

После два-три дана рече ми радосно:

— Разабрао сам: оно што сам те ономад питао зове се пошетањ. Ето, сад памти, па знај и ти!

Завршујући ово неколико успомена на Чича-Глишића којима сам хтео да бар унеколико сачувам спомен на његову тиху, безлобну, мирну и спокојну душу племенита човека, морам на крају још, пошто сви знате Глишића као приповедача, изнети још да се он бавио и научним радом — разуме се из шале. Сви ми ближи њему знамо да је он написао и зоологију. Кад би се та зоологија увела у школе, ученици би га благосиљали.

То је најкраћа и, како је он говорио, најтачнија зоологија.

„Сва се жива створења божја деле на двоје:

1. ’Тице.
2. Бубе“.

Он нам је њу и коментарисао.

— Па како то може, стриче?

— Па тако, брате, лепо: све што лети то је ’тица а што иде, пузи, гмиже, и тако, то је буба.

— Па — упита неко онда, — где ту спада, на пример, комарац?

— Комарац, ’тица, и то још ‘тица певачица… Слушај, пева.

— А коњ?

— Коњ, во, овца и тако, то су бубе четвороножне.

— А човек?

— Е, човек долази у бубе двоножне.

Често, показујући на улицу, засмеје се:

— Пази, болан, колико је разних буба, како гмижу! …

Бог да прости великог приповедача и доброга Чича-Милована!

Нека му је слава! Он је њу достојно заслужио.

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.