Хајдук-Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића (2/5)

(Претходни део)

II
БУРНИ ДОГАЂАЈИ У МЛАДОСТИ СТАНКОВОЈ

Још онај страшни догађај са мишем, који се догоди у најранијој младости хајдук-Станковој, јасно је обележио трновиту и мучну стазу којом ће поћи овај наш јунак кротким кораком, још то бејаше страшан предзнак немилих бура и вртлога, које очекиваху ову трагичну личност на усколебаноме мору његова живота. Е, али: „Свет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној“, као што беше душа младога Станка. Тешко је он подносио злу судбину, јер то бејаше нежна природа, која се као каква ретка, племенита биљчица одгаји, успркос непогодну климату, у саксији класичног образовања (како би се изразио, бар тако држим, г. Момчило).

Али, Станко је добро знао ону славну изреку, коју толико пута понављаше: „Nulla salus sine virtute…“ и то му је, уз темељно знање изузетака за трећу деклинацију, давало истрајности, нове снаге да корача и даље мирно и кротко по оштром трњу, што му га немила рука зле судбе по стази живота стере…

*

Израстао је младић бледа мршава лица, са сетним, болећивим осмехом и сањалачким, подвученим, управо дремљивим очима, под којима су плави колути чак до јагодица. Од темељног изучавања класика лице му добило некакав чудан израз, као лице у болесника који попије отужан лек. Повисок, танак, са уским грудима, и плава, накудрана коса пада по белу, таначку врату, на коме се примећује како некако тужно трепере дамари. Кад се креће, изгледа као да с муком пробија ваздух, те чисто видите како запиње и ногама и рукама, десно раме укоси и подигне, цело се тело гиба и увија с мучним напором. Чим је влажно време, или дуне ветрић, ил’ пропрска летња кишица, Станко би одмах метнуо белу свилену мараму на уста.

Леву руку при ходу умео је елегантно кретати, а на тој руци баш бејаше прстен (са скупоценим каменом) на малом прсту, на коме је Станко напустио нокат да израсте много дужи од осталих, па га лепо и чисто држи и дотерује на шпиц. Као што су многи знатнији људи имали своје навике, тако је и он волео у друштву стругати малим ножићем са седефским корицама свој нокат.

Господско одело на њему подсећа однекуд човека на оне стихове:

Каква ј’ красна Кајица војвода,
у каквом ли госпоцком оделу.

Наравно, његово одело не бејаше оно средњевековно као на Кајици, већ много модерније, и одговарало је њему и његовој појави.

На глави му цилиндер што се сија кано сунце јарко; на плећима жакет са дугим репом, на прсима бели уштиркан прсник, широко разрезан, те се на грудима блиста бела, као снег пеглана кошуља са порупчићима; око врата крагна од румбургерског платна, такође круто упеглана, а повисоко уздигнута, те чисто подупире главу држећи је под брадом, да не би јунаку клонула; преко крагне свилена машна розе боје, елегантно везана, и лепрша од најмањег поветарца, те „казује откуд ветар пуше“. На Станку су дивне панталоне од најфинијег штофа; на ногама лаковане ципеле са шкрипом а преко њих камашне, на руци му брилијантски прстен, пред којим се види писати и читати „у по ноћи кајно и у подне”; под мишицом држи витки штапић са сребрном држаљом и сребром поткован, „што но га је јунак куповао у Иригу у најжешћој болти“; у руци му рукавице од јеленске коже, а о врату виси лорњет од биљура.

Како је необично волео народну поезију, која је на његову младу упечатљиву душу имала много утицаја, то одушевљен песмом о Страхинићу Бану и карактером овог великог, племенитог јунака, изабра најјуначнију црту његову, те и Станко жуђаше још од ране младости да води са собом пса као и Страхинић свога Карамана. И ту је жељу остварио, те набави жуто неко псеташце са кривим ногама, само га не прозва Караман, већ именом омиљеног му песника грчког: Омир. Набави своме Омиру и златан литар и посребрен ланчић, на коме га води кад шета јунак тротоаром, и тада са заносом понавља шапатом оне своје најмилије стихове: „а злат-тан му лит-тар под-дзвецкује“.

Али чудна је игра судбине: уколико Страхинићу бејаше жути хрт Караман од велике помоћи, утолико жуто псеташце Станково Омир бејаше овоме узрок многих зала. Тај поступак и остварење велике идеје да води за собом псетанце са златним литром бејшпе управо трагична кривица нашег племенитог јунака.

Његово псетанце бејаше као и он, сушта благост и кротост; ако не иде та својим господаром, оно би дремало, и „грија се мирно спрама сунца“, а када шеће с господаром по Иригу, увија се и преза од сваког шума. Легне л’ гдегод украј пута псето, или ако што јаче лупи, Станко се нервозно стресе, а Омир задре кривим ножицама и затегне вратић о ланцу, па зацвили као гуја љута. „Жао Станку претила Омира“, па извади путер-кифлицу, те му да да га мало разгали, и пођу даље.

Мало који дан да се не деси тако по какав буран догађај у шетњи Станковој. Знао је Станко увек шта га чека чим се са Омиром појави; знао је он да Ириг никад није миран, већ да ће увек наићи на страшне заседе од разуздане дечурлије са каменицама (деца су уживала да плаше Станка и Омира), или каквих крупних паса, који нападну дивљачки на нежног кривоногог Омира. Знао је он све то, али га то подсећаше на оне заседе кад је од Задра Тодоре проводио сватове кроз морску отоку, која никад није „без хајдука ил’ без мрког вука“. И он је као трагичан јунак ступао отворено и смело својој судбини; све га то, дакле, није могло одвратити од шетње после дугог читања и размишљања о патњама и ропству српског народа.

Види му се мријет му се неће,
Ал’ јест нешто што га напријед креће.

Једног дана шетајући тако сусрете се с г-ђицом Розом, ћерком такође отмених и богатих родитеља. Скиде Станко цилиндер, поклони се дубоко и нежно принесе устима прстиће румене ручице Розине изговорив: „Кис ди ханд, гнедигес фрајлајн!“ Омир леже крај његових ногу и дремаше дакћући с исплаженим језичићем, а Станко подигао рамена, искривио главу у страну, подвукао очима, лице му као после попијена отужна лека, чапка лорњет, цупка левом ногом, коју је мало савио у колену, маше рукавицама, кашљуца покадшто ситно, фино, а при том меће свилену мараму на уста, смешка се и заносно облизује усне језиком, при чем мало зажмури, а г-ђица на сличан начин стоји према њему. Разговор се води нежно, слатко, мило, док одједном груну изненада неки рундов и докопа за врат Омира. Запишта и зацвиле Омир, врисну Роза и покри лице рукама, Станко испусти ланац, па закука. Умешаше се и несрећна дечурлија, те почеше тући псе каменицама, искупи се силество још паса и залајаше са свију страна, направи се читав лом и урнебес. Роза загребе низ пут преплашена. Омир се кукавни у бежању заглавио на једну рупу под неком тарабом. куда „шћаше да утече“, пси га напали са свију страна, а каменице лете на све стране. Пишти Омир као змија љута, а Станко раширио руке, па кука из гласа и виче за помоћ. У једно време, обрван жалошћу за Омиром, хтеде јурнути у борбу и употребити свој онај штапић, али му сену мисао кроз главу да он који се спрема за позив племенита хајдука (та га мисао већ бејаше поодавна обузела) мора бити узвишен у своме осећању над обичном масом, и рука му клону, а сузе сажаљења према Омиру покапаше његове бледе образе, и он стајаше храбро и непомично сред тог бојног окршаја.

„Права моја крв“ — узвикнуо је већ изнемогао од старости отац његов, кад Станко, после многих таквих доживљаја, паде у постељу и мораде ускоро отићи у бању да опорави своје нерве, истрошене у мучној борби његове бурне младости.

(Даље)