Приповедач Сремац и практикант Вукадин (2/3)
Глава IV
Која је управо понављање главе III
Вукадин напредује, јер је и поред оних шамара постао калфицом. Писац му ништа није могао, јер видимо, да се чак и нека Цајка почела заљубљивати у њега.
У овој се глави „чудном вештином“ и „необичном духовитошћу“ надмећу у досеткама и товарењу ћивтице преко сокака један с другим или са сељацима. И писац докон, па се с њима надмеће и „гарави“. Он час дирне сељаке, час ћивтице, час овога, час онога. И Вукадин се осилио поред свог духовитог писца, па и он, по угледу на њега, седи на ћепенку и гледа испод ока, кога ће да нагарави. Ко ће из ове збрке да изађе здрав и читав, мучно би се могло унапред одредити. Напослетку нама је сасвим свеједно; за нас је главно, да ће неко извући дебљи крај и бити „нагарављен“, и ми ћемо се одмах, што рекао писац, немилосрдно и слатко и смејати, па ма ко то био; и ако не желимо, да буде овде случај, што га писац, и нехотице, помиње, кад вели, да често баш онај, који хоће другога да нагарави, и исмеје, буде сам, због своје невештине, исмејан!…
Први је пропао један сељак, кога ћивтице, у договору с писцем, изведоше на мраз, добро га насапунише и утрапише му ћасу с водом да држи. После дугог времена једва се сетио да виче берберина, и да псује (стављамо и ми овде у загради, како долази једна безобразна реч, јер је и то, морате признати, врло смешно). За тим сирома’ сељак лута по мразу, онако насапуњен, из дућана у дућан, и тражи ко ће га обријати. Писац вели да има приличан број сељака, с којима се могу правити такве шале, и одмах даље прича, како сељак тражи каскала. За ово је испричао два случаја, што је урадио сигурно на захтев својих пријатеља, који су ову причу још у рукопису читали. Ово нас нимало не изненађује, јер смо и до сада познати са карикатурама пишчевим. Ипак нас и поред свега упињања није насмејао. Е, али да је он то знао, онда би сигурно додао, како су ћивтице ономе сељаку, што га бријаху на мразу, одсекли нос и уши, а он им лепо захвалио речима: „Хвала вама, који ви мени итд.“ И збиља, да је још и то додао, морали бисмо се слатко смејати. Него, писац је још млад и временом ће, ако се само уструди, и дотле доћи. Његови су сељаци чудна ствар. Додуше можда је он и виђао сличне типове у уредништву „Српске заставе“, али савршено овакве чак ни тамо, мислимо, није могао наћи. Али, бога ми, шта још у свету нема.
Тражење каскала му се јако допало и зато нам и прича два дугачка развучена примера! Изгледа да га је чисто жао, да пређе на шта друго, јер се боји, да ће му ишта више моћи овако смешно испасти! Бар у оваквом случају, требали бисмо, да се, из сажаљења према писцу, насмејемо; а ми међу тим код другог примера већ почели да се мрштимо и мигољимо на свом месту од досаде. Хтео је он и по трећи пут поновити то исто, јер што веле деца: „трећи пут Бог помаже“, али се присетио, да ће му се Вукадин извући без ичега, а то му никако не би ишло у рачун. Свакога он мора да закачи, па имао право, немао. Њему се чини, да ако ико буде обичан, а не карикатура, онда ће бити раван њему, а то нема смисла. Писац мора да буде надмоћнији од лица, која нам износи. Онда он мора да прави накараде, ако хоће да то правило одржи.
Како ко тек Вукадин понајгоре, јер писац ако му ништа друго не може, а он га избије. У прошлог глави му опалио два шамара, а у овој један имајући на уму да га бије пред Кајчицом, што се враголасто смешка преко пута и држи клубе под мишком. Не знамо како писац мисли, али ми држимо да би боље било да је он Вукадина убио још у прошлој глави, те ми не бисмо морали ни читати ову главу; нити бисмо морали пропасти, горе од Вукадина, док смо прочитали дугачке говоре сокачких говорника о овом проклетом шамару. Чим је опалио шамар овоме јунаку, писац је одмах платио добошару, да објави, да ће се пред газда-Милисављевим дућаном држати јавна „лицитиација Вукадинова шамара“ и где ће сваки добити реч, да каже своје мишљење о овом срамном поступку од стране сељакове. Згрнуло се много света и пошто се лицитирало, прешло се на говоре. Писац одржава ред и даје реч свакоме, који год се пријави. Он сео и марљиво бележи све што ко каже, а затим дâ свакоме, те говор прегледа и види, је ли верно ухваћен. Ту је и Цајка и неки Јевђа и Жикица Шврћа и Аћим клисар и два побратима Тасица и Васица и многи други, које немамо кад ређати.
Глава V
Напредује Вукадин, напредује писац. Вукадину Чапкун отвори очи и он се реши, да остави газда-Милисављев дућан и да пође на науке. Кажу да га је вукла жеља да како тако стекне мало знања и да одмах отпочне утакмицу са г. Сремцем. Нагла и изненадна одлука Вукадинова отворила је опет очи писцу, те и он, бојећи се да га Вукадин не претекне, једва једанпут увиде, да је већ крајње време да и он напусти и сељаке и ћивтице, и да се престане с њима гаравити и товарити. Видео је, да се не верди губити у којекаквим паланачким лудоријама и отпоче расправљати питање о реализму и идеализму. Па збиља њему као књижевнику и није личило да прескаче конце са сељацима и да другује са Жикицом Шврћом и са Аћимом клисаром. Видео је дакле, да се бар написмено не треба ачити и за то оставља „сокак и ћепенак“ – са неким Андрејићем и Светозарем Марковићем. То је давно требало да уради, а не да губи време у доколицама, за које нећемо рећи да не вреде колико ћуран са масном тртицом, иако би може бити имали права на то. Што да од нас нађе; нека му исто ко други каже.
Препоручујемо му да оно место наведено из Светозаревих дела боље проучи, ако га то јест књижевнички рад није исувише уморио.
–
Дакле, сирома’ Јовица Чапкун „пропаде ка’ магарац на лед!“ Знали смо ми то, јер писац не да да га ко надмаши. Јовица се опет једи, јер је „осетљив на мајчину вамилију!“ и што је можда морало бити због оног проклетог вица: „чрез моју науку пропадо’!“ „Ка’ магарац на лед“ и „чрез науку“ надмашује и саму игру каскала, а надимак „Чапкун“ је у толикој мери смешан, у коликој је „иберциг од чамовине“ жалостан.
Баш је то благовет, кад нас у овако мутне и суморне дане озаре каткад зраци ведре шале. Заборављамо на све беде и невоље, па се слатко смејемо: „чрез науку“ ха, ха, ха!… „к’о магарац на лед“ ха, ха, ха, ха! „Иберциг од чамовине“ је жалостан, али кад стегнемо јуначко срце можемо се и ту смејати! Свему се ми смејемо, што год г. Сремац напише.
Има људи које сви сматрају за шаљивчину, па се свему смеју што год они кажу. Чисто се чак не зна ни о чему ће шаљивчина да нам прича, а ми већ код прве његове речи ударили у смех, не гледајући да ли је реч тужна или смешна. Ми смо о г. Сремцу стекли мишљење као о човеку шаљивчини, још ка д је уредио збирку прича о ћоси, и сад се свему смејемо што нам он каже. Смејали бисмо се, без сумње, кад би написао какву причу, рецимо баш и под насловом: „Једно крваво дело“ или „Удављена па обешена“. Јест, ту бисмо се одмах код наслова засмејали, чим видимо и његово име, а камоли да се не смејемо духовитим шалама као што су: „’оди да те дигнем!“ „Сас колица ти еспап доносе, муфљузу!“ „Казначеју мајкин“, „узми пуј-пушку, па ме јуби дико“, „јубиле те моје сузе“…
Поред свега осталог нама је чак смешна и тужна жалба пишчева на нервозне и лене читаоце, који не могу да издрже у овој збрци свега и свачега.
– Ух, ух, забога! – већ виче један „нервозни“ читалац – ето ти несреће; сад опет треба пола часа, док се Вукадин ошиша као да то није могао урадити, кад ми не гледамо!… Гле, гле, па још „на басамаке“ ошишан! Е ово не може да се издржи – „Нервозни“ људи, не треба им ни замерити!
Глава VI
Писац је дакле отпочео своју књижевничку каријеру уређивањем „Ћосе“, а Вукадин је своју каријеру отпочео бакалуком и терзилуком. Вукадин зна бакалук и терзилук; па ни мање ни више већ хоће у права, а писац научио да издаје приче о „Ћоси“ и да ћаска код „Дарданела“, па ни мање ни више, већ одмах у хумористе приповедаче. Чудна сличност код писца и његовог јунака! Вукадин је као идеалиста показао руком на грло и рекао јужним наречјем: „ево баш ми довлен дођоше кајишарлуци газда-Милисављеви!“ И писац је тако исто показао на грло и рекао источним наречјем: „ево баш ми довде дођоше мане нашег друштва!“ Вукадин је пре школе морао мало лепити плакате за „изигравање позоришта“; а писац је, пре него што се уписао у приповедаче, морао, како се вели, радити у „Брци“. Ми све ово не наводимо, што је смешно, већ само износимо факта, па ма читаоци и плакали!
Вукадин и писац су задовољни, што им овако лепо напредују ствари, па поручили литар вина, загрлили се и певају дивним гласом: „Шта, љубаве, зар си ту, на таквоме кревету?“ Писац дигао једну руку у вис, а другом даје такт, а Вукадин затурио главу, жажмурио [sic!] од усхићења и дрхти десном ногом, коју је мало више напред истурио. Шта да ми радимо? Морамо и ми с њима да певамо, само не од задовољства, већ од муке. Бруји песма на све стране! Неки од читалаца севају: „узми пуј-пушку па ме убиј, пишче!“
После оваквих песама врло лепо долази борба касапинова са Тотрком. Борба је „страшно-смешна“ или „смешно страшна“.
Кад је већ све у овакој лепој хармонији једно с другим, онда морамо проговорити коју и о сиромашним ученицима, што послужавањем изуче школу и ступају у државну службу. Ми о овоме смемо да говоримо много пре, но људи, који не воде рачуна о својим првацима на највећим и великим положајима, што на овај начин изучише школу, а то исто код сиротог Вукадина осуђују и исмевају. Вукадин је изучио три разреда гимназије, и постао практикантом, а има многих, који су свршили и мање и били и окружни начелници! Када ли таквих случајева беше највише?
Препоручујемо поштованим читаоцима, да се смеју и то нарочито после ручка, што особито помаже варењу.
Приповедач Сремац и практикант Вукадин (1/3)
(Прва глава ове Домановићеве сатиричне књижевне критике/пашквиле објављена је у „Одјеку“ бр. 167 од среде, 6. новембра 1896. године. Међутим, тај број „Одјека“ није сачуван у Народној Библиотеци, Библиотеци Матице српске нити у Народној библиотеци „Вук Караџић“ у Крагујевцу која има највише сачуваних примерака из ове године. Уредништво ће покушати да пронађе и преостали примерак, да би целовит текст био доступан читаоцима.)
Глава II
У којој Вукадин „расте и ђика без икакве препоне“.
Кад се овако темељно проучи живот нашега народа, онда се тек може извести онако мудар закључак и рећи, да је „пандурска служба“ таман створена за наш народ, који нема великих амбиција, нити воли велика напрезања.
Шта ли је за приповедача, који има великих амбиција а не воли велика напрезања, и који хоће много славе са мало труда и знања?
Ову главу нам није писац препоручио да памтимо, али, то се без сумње само по себи разуме, као и то, да ће се тек на завршетку приче (ако ко узмогне да чита до краја) видети, како је и њој имало места и мисла. Ми је бар за сада не могосмо разумети. Нама смртнима све ово до сада изгледа, боже опрости, као – неко ачење. То сигурно долази отуд, што не можемо да појмимо значај овако дубоких ствари… Ко зна, можда је писац, онако тек узгред, хтео да утиче на омладину, износећи на пример Вукадиново јунаштво, кад се одмете у хајдуке, па из корова виче мајци држећи кремењак у десници:
– Хљеб на пањ па одлази! У хајдука вере нема. – А оцу опет вели: – Натраг ако ти је глава мила!
Ако је то хтео, онда против патриотских побуда и намера не смемо ништа имати. Напротив, то се мора похвалити.
Глава III
У којој, као и у прве две, има о свему другом више него о оном, што се може тицати јунака ове приповетке.
Види се, да је писац врло лепо схватио свој позив. Ова места, у којима износи живот трговаца и „трговчића, ћивтица названих“ подсећају на кир-Диму и кир-Симу из „Брке“. Неки чак тврде, да је он радио на тој рубрици, али се из скромности није хтео потписивати. Понека места опет изгледају нам као стенографске белешке верно копираних разговора сокачких и кафанских, само не обичних, до сад познатих људи, већ таквих, који би били смеса: паланачких ћивтица, чивута и цигана.
„Вицеви“ падају као из рукава. Бројем „вицева“ надмашује наш писац и Твена и Дикенса и Хајнеа и Гогоља и кога год хоћете светског писца. Што су његови вицеви сокачки и „ординарни“, то је споредно, јер се такав „еспап“ највише троши код „Дарданела“ и „Позоришне кафане“. Они су разна порекла: неки су дигнути из прашине заборава, где су толико године лежали избачени из употребе као иступљени и извештали, неки су узети са сокака још онако сирови и непрерађени; а неке је писац, по свој прилици, сковао сам уз „пријатељско суделовање својих другова“. Како тако, тек их је он напабирчио велики број и натрпао их без икаква реда у овој приповеци исто онако, као што његове ћивтице суботом и пазарним даном покрену све, што је целе недеље мирно лежало по рафовима, и повешају и натрпају пред дућаном, који остане празан; тако да само још што ћивтица себе, шегрта или калфицу није изнео и обесио пред дућаном међу силне шамије, кајише, вренгије, уларе, свилене фистане за попадије, бичеве, антерије, памуклије, усарачене ножеве, сламне шешире, џезвице итд. Јест, исто је тако урадио и наш писац, јер је све што год је знао и чуо изнео и набацао једно на друго у овој приповеци.
Како смо и ми, као и Вукадин, слушали, да је Шваба чак и мајмуна измислио, то се нисмо много ни зачудили, какве је „паланачке ћивтице“ г. Сремац измислио, али се ипак морамо чудити, каквог је сељака измислио! Ту се показао већи мајстор од Швабе!
Стане, вели, један ћивтица с једне, а други с друге стране улице, један према другоме, па стане сукати длановима као ужари. Чим сељак наиђе, а они оспу са свију страна:
– Стој, куда си нагао као ћорав?
– Шта је?! – чуди се сељак.
– Видиш да ћеш покидати конце?!
– Какве конце? – чуди се сељак.
– Свилене, брате, свилене.
Напослетку нагна сељака да скаче по улици где год види да стоје двојица један према другом, као да не би покидао конце, а од конаца ни трага.
Уосталом, има случајева, где се мора придодавати и намештати све донде, док се извесна жеља не постигне.
Причају за неког старог професора, који, кад једном приликом говораше ученицима о неком боју из старе историје наведе, како је бојну пољану покрило десет хиљада лешева. – Ау! Десет хиљада! – чудили су се ученици. И више, продужио је професор, јер неки записи тврде, да је двадесет хиљада погинуло! – Ђаци су се још више чудили, а наставнику се то допало и из жеље, да их још више задиви, дода, како у многим поузданим изворима пише, да је педесет хиљада пало на бојном пољу. Ко би имао срца, да осуђује овако наивне жеље у овако похвалну истрајност. Добри стари наставник би сигурно „терао лицитацију“ у бесконачност, да се већ чуђење код његових ученика није претворило у – смех. И г. Сремац има племените намере, да нас у ове мучне дане насмеје, и онда употреби све само да то постигне. И кад се не смејемо, ипак јасно видимо то његову жељу, и изгледа нам, да би нас чак покадшто голицнуо руком под пазух, само да смо му ближи. Кад већ после дугих и тешких напора постигне своју жељу и насмеје читаоца, он онда, као и онај стари професор, почне да додаје, како би ствар била још смешнија – његов сељак дошао у варош и гледа збуњено око себе. Још није смешно. Потребно је и да зине, и он зине! Неко се мало насмејао и писац, одушевљен успехом, меће сељаку и шашу у уста, и тај неко још се више смеје; и писац тера даље, па нагони човека, ни крива ни дужна, да скаче преко уображених конаца, или га шаље да тражи каскала, или га брије на мразу! И он би сигурно терао још много даље, али кад примети, да његове карикатуре сад више нису смешне већ жалосне, и кад погледа читаоца и види, како купи и увија усне на плач, онда мора да прекине са додавањем.
Људи мекша срца заплачу се и раније али он је сам рекао, да причу није наменио ни бабама ни деци, већ јунацима, какви се налазе око уредништва „Заставе“, и који се смеју све до другог шамара Вукадиновог, и тек се ту малчице уозбиље, а већ од суза ни трага.
И ако је писац убеђен, да су му „вицеви“ здрави, јер их је при слагању „пробирао“, као кад се паприке и краставци пробирају при метању у туршију; и ако не сумња, да ће се који тако брзо укварити, ипак је за сваки случај, сигурно из тог разлога, уплео врло дугачке разговоре о соли. Све ред вицева, ред соли! Жели да му се овако „лепе ствари“ дуго очувају за доцније нараштаје.
Шта би с Вукадином?
– Зло и наопако! Лепо вели народна изрека: „Мачки до играња, мишу до плакања“. „Вукадину образи као оним заљубљеницима насликаним на меденим колачима“ а писцу до шале. Вукадин за извучене шамаре не криви ни сељака, ни газда Милосава, већ главом писца, који само због соли мораде да му направи толике неприлике и непријатности. И Вукадин већ смишља планове, како да се освети писцу. Ко ће знати, шта још може бити? Има разних случајева: некад буду предмет смеха јунаци у приповеткама, а некад се ствар изокрене и увређени јунаци исмеју своје писце и љуто им се освете! Шта ће бити са Вукадином и г. Сремцем, идемо да видимо, али нам изгледа да писац неће најбоље проћи, јер је Вукадин „крвничко кољено“. Ми само можемо похвалити дрскост пишчеву, што смеде, кад већ познаје и Вукадина, а и оца његова, да му направи посла, те да чак два шамара извуче. Ми бисмо којекако смели један да му опалимо, али два ни за живу главу.
Гласам за слепце (из школског живота)
До пре неколико година био је још жив деда-Мијат, како смо га звали сви у нашем селу, па и у целој околини. Што је мене још као малог чудило, тим именом деда-Мијат звали су га и старци са седим власима, говорећи да откад памте деда-Мијата. памте га као стара човека. Ја га памтим још дететом кад сам учио основну школу у селу. Кућа његова била је близу школе, и као да га сад гледам како лагано иде путем што води крај школе. Висок, крупан, дугих седих бркова, подугачке седе косе, готово до рамена, браде обријане, дугих седих обрва, које готово покривају очи. Иде лагано крупним кораком, али права стаса. Пуши на дугачак, трешњеви чибук, о куку му увек оцило, а преко груди о рамену виси стари јанџик и у њему дуванкеса од суве бешике, кремен и још неке најпотребније му ствари. Кућа му беше јака, задружна, бројала је преко педесет чељади. Ваљда се из поштовања према деда-Мијату нису изделили, јер одмах по његовој смрти задруга се распрсну у неколико кућа.
Иако није био писмен, ипак је деда-Мијат ценио школу и науку као какву светињу и с радошћу гледао како свако дете уме читати књиге и писати писма, што беше реткост у доба његове младости, те је млађе световао да децу дају у школе и на науке. Он покатшто седне крај огњишта, запали чибук, покуљају густи млазеви дима кроз седе, мало око уста ужутеле бркове, а деца му читају јуначке песме; или он прича о бојевима и јунацима из устанка. Њему је, кад букну први устанак, било пет година, а у другом устанку већ је био у ратовима. Често у причању о оним мучним данима, о изгинулим јунацима и тешким невољама, скотрља се суза низ његове смежуране образе, и он узима гусле, превуче преко струна, задрхте тужни звуци и затрепери болан, изнемогао старачки глас:
Кад се шћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне…
*
Једаред, а то је било пред његову смрт на две-три године, у разговору с учитељем, рећи ће деда-Мијат:
— Чудо је, учитељу, данас има и слободе и писмених људи и школа и свега, па опет све гори људи! … — Код ових речи деда-Мијат се дубоко замисли, заврте тужно главом и уздахну.
Учитељ му не рече ништа.
После краћег ћутања, опет ће деда-Мијат:
— Ја ћу већ, дете, скоро умрети, а баш бих био рад видети како деца уче у школи и шта се тамо чини.
— Ето кроз три дана је испит у школи, деда-Мијате, па дођи на испит! — позва га учитељ свесрдно.
И деда-Мијат обећа да ће доћи.
*
Испит као сваки испит: деца умивена, обучена боље него иначе, седе укочено на својим местима с изразом страха на лицу, јер је дошао ревизор, то „чудовиште“ којим их је учитељ целе године плашио. Ревизор, озбиљно, намрштен и важно седи за столом, на коме је због њега нарочито метнут чист чаршав и у чаши кита цвећа. Лице му достојанствено, као да се спремио да држи предавање на универзитету, а кад претура дечје прописе претура их с таквим важним и замишљеним изразом лица, да би човек помислио да решава какве крупне научне проблеме. Гледају га деца с избеченим очицама, преплашена, а на изразу сваког њиховог лица као да читате: „Јаоој, бреее, страшан ли је!“
И учитељ се преплашио и променио, као да очекује пресуду од које му глава зависи, али, поред страха, он се још мучи важним питањем: „Да ли је господин ревизор филолог или природњак?“ — јер од тога му зависи како ће држање узети при пропитивању, па разуме се, и успех. Одбор школски, у виду пет грађана, уозбиљио се, и као бајаги посматра и цени „како се уча трудио“. Ђачки родитељи седе у крају на столицама и слушају успех знања своје деце.
Испит тече правилним својим током.
Уђе деда-Мијат. Усташе и деца и грађани. Ревизор љутито ману руком на децу да седну и не прекидају рад. Деда-Мијату уступише најбоље место, а он седе и са страхопоштовањем разгледаше по зидовима шарене слике са змијама, кравама, тицама и осталим божјим животињама, па онда рачунаљку, таблу, мапе, па онда на једном сточићу до њега угледа грумен соли, шипчицу сумпора, парче гвожђа, шипку челика, неко камење, и још вазда обичних ствари.
Све то деда-Мијата, што је прегледао по школи, задиви исто тако као кад је први пут видео железницу.
Ревизор прозва једног ђака баш у тај мах кад деда-Мијат седе на столицу.
— Питајте из истог предмета — рече ревизор учитељу достојанствено, а он заузе позитуру и израз дубоке, важне пажње.
— Кажи ти нама, Милане, о овци шта знаш. Пази, полако, не плаши се, ти то лепо знаш.
Дете избечи очи, испружи мало вратић, прогута пљувачку, погледа са страхом ревизора, и звонким гласом продра се:
— Овца! … (ту опет прогута пљувачку, пропевши се мало на прсте и викну даље). Овца, она има главу…
— Врло добро! — рече учитељ.
Ревизор климну главом у знак одобравања.
Дете се збуни мало не знајући шта значи онај покрет главе ревизорове, па продужи:
— Она има главу, врат, труп и удове; на врату има лепу дугачку длаку, која се зове грива…
— Пази, не говори којешта! — рече учитељ мало строжим гласом.
— Зар ниси видео овцу, лудаче! — викну отац детињи љутито са свога места, а остали гости се насмејаше.
— Молим госте да се не мешају! — примети ревизор.
— Ама, молим те, господине, то је моје дете, чува овце поваздан, па опет вели има гриву. Шта учинисте од детета у школи?!
Дете бризну у плач.
— Пази, шта се буниш, знаш ти то све лепо да испричаш — вели учитељ, и помилова га по глави, иако би га радије лупио дланом.
Дете још збуњеније продужи и стаде бркати све „науке”:
— Овца, она је наша домаћа животиња, она има главу и на глави пошту, телеграф и окружни суд.
— Пази шта говориш. Овца! Разуми: Овца! — вели учитељ, а сав дрхти. — Каква те пошта снашла!
— Она има главу, ту се састаје народна скупштина!
— Пази, ил’ ћу те отерати на место!
— Она је наша грабљива животиња; она извире на два крака, један крак на Голији планини, а други… Оба се састају код Сталаћа и теку на север…
— Јеси ли ти луд данас?! — викну учитељ.
— Она је наша корисна биљчица, која зри у јесен, а даје сладак плод обмотан кожмурастим оптицом, а рађа слепе младунце, и лиња се сваке године.
— На место! — викну љутито учитељ и обриса с чела крупне грашке зноја.
Испит се продужи испитивањем других ђака.
Деда-Мијат се сав у уши претворио и слуша с чуђењем шта све децу питају, а он то све зна као дете и без школе.
Чуо је да свињче радо једе жир и да има главу и четири ноге, да се младо зове прасе, женска крмача, а мужјак вепар. Тако исто чуо је како во има главу, четири ноге и реп, да прежива, пасе траву и да вуче кола, а од краве добијамо укусно млеко. Да се једе месо вола, а кожа се употребљава за обућу. Чуо је још да је со сланог укуса, да је бела и прима влагу (одвугне) како је челик чврст и од њега се израђују ножеви, косе, итд.
Па и то све понеко дете и не зна да каже. Једно дете чак вели да коњ прави гнезда по високом дрвећу и рани се бубицама, а друго дигне руку па исприча како коњ једе сено, пасе траву, а и зоб једе, да не прежива, и још погоди како вуче кола и употребљава се за јахање.
— Ето ко пази на часу, а не звера, како научи сваку лекцију, па зна! — додаје учитељ радостан.
Затим се деда-Мијат наслушао о крушкама, вишњама, јабукама, шљивама и разном дрвећу. Где које расте, какав је плод, за шта се употребљава; слуша деда-Мијат, па се чисто помало и чуди откуд он то све без школе зна боље од деце.
Пређе се на српски језик у четвртом разреду.
Ревизор прозва једног од бољих.
— Да чита, или какву песмицу напамет да изговори!
— Песму? … може.
— Коју песму знаш?
— Знам „Полазак на Косово“.
— Деде!
Кад ујутру јутро освануло,
Дан освану и огрија сунце,
На граду се отвори капија
И ишета војска на алаје,
Све коњици под бојним копљима.
—Доста! — прекиде ревизор.
Деда-Мијат се беше мало загрејао и би му мила песма, али се намршти кад ревизор прекиде.
— Деде ти мени кажи каква је реч копљима? — пита ревизор.
— Копљима, то је именица општа, заједничка.
— Врло добро!
— А у ком падежу?
— Копљима, то је именица у шестом падежу множине, а први падеж једнине гласи копље и мења се по другој врсти.
— Лепо, а сад да ми кажеш каква је реч оно кад? „Кад ујутру јутро освануло“, тако си почео песму. Дакле, оно кад?
— Кад, то је прилог.
— А шта су прилози?
— Прилози су речи које се прилажу уз глаголе те казују место, време и начин, где се, кад се и како се врши радња глаголска.
— Врло лепо! А има ли у тој реченици који глагол?
— Има, то је глагол освануло, од глагола осванути.
— Врло добро, ’ајде на место, ти си положио.
— Нека продужи песму даље Миливоје Томић! — прозва ревизор.
Пред њима је Бошко Југовићу
На алату, вас у чисту злату.
— Е, стој: вас у чисту злату. Оно вас каква је реч?
— Вас или сав, то је заменица.
— ’Ајде даље!
Крсташ га је барјак поклопио
Побратиме, до коња алата.
На барјаку од злата јабука,
На јабуци од злата крстови,
Из крстова златне ките висе
Те куцкају Бошка по плећима.
— Доста! — вели учитељ. — Сад ми кажи каква је реч куцкају?
— Куцкају, то је глагол од глагола куцкати.
— У ком времену? — пита ревизор.
— Куцкају — време садашње.
Деда-Мијат већ почео гунђати зловољно што прекидају песме, јер то му се једино од свега што деца уче и допало, па и то не даду да ужива у целој песми.
Идући ког прозваше продужи:
Примиче се царица Милица,
Па ухвати за узду алата,
Руке склопи брату око врата:
„Ај, мој брате, Бошко Југовићу,
Цар је тебе мени поклоиио,
И теби је благослов казао
Да даш барјак коме теби драго
И останеш са мном у Крушевцу,
Да имадем брата од заклетве!“
Ал’ говори Бошко Југовићу:
„Иди сестро на бијелу кулу,
А ја ти се не бих повратио
Ни из руке крсташ барјак дао
Да ми царе поклони…
— Доста! — прекиде учитељ. — Каква је реч оно ми? „Да ми царе поклони“ …
Деда-Мијат скочи са свога места, затрееоше се његове седе власи, а испод крупних веђа синуше у јарости очи, и узвикну:
— А што не пустиш, рђо, дете да говори ту лепу песму, него га затракујеш којечим?
Учитељ се насмеши на ту примедбу деда-Мијатову, шапну нешто на уво ревизору, те ће овај рећи:
— Мора се тако, стари, тако је по програму.
— Ако се тако мора, онда баците ви те ваше програме, па затворите све школе, да деца џабе не седе. Тај ваш програм узбунио децу којечим, па сад не зна код толике школе шта једе коњ, а то знају пре него што дођу у школу. Ако је тај програм таки, онда је боље да нема ни њега, ни школа, већ да пођу слепци по свету, па да певају оне наше старе песме и јунаке као за моје младости, а ми онда нисмо били гори!
Ове речи изговори деда-Мијат с дубоким болом, с уздрхталим гласом. Хтеде још нешто рећи, али место тога отресе рукама од себе, јекну из њетових груди уздах, окрете се вратима и, тужно вртећи главом, изиђе из школе у којој и гости и учитељ и деца остадоше у тишини, забезекнути од чуда.
— Бога ми, паметно вели деда-Мијат, мудар је то старински човек! И ја гласам за слепце! — рече полугласно за се један сељак, коме је гласање већ прешло у навику, те тиме прекиде тешку, дубоку тишину.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Хајдук-Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића (5/5)
V
УСТАНАК СПРЕЧИ СТАНКОВ КОРИСТАН РАД
Таман се наш племанити витез опорави и отпоче и даље вршити свој узвишени позив за срећу и спас отаџбине, али га изненадни, немили догађаји сметоше у том мирном, кротком, али успешном послу, на велику штету за целу земљу.
Букну устанак. Зацикташе љути џевердари и замириса барут, Србију покри тама од хитрога праха и олова; у тој тами зазвечаше мачеви — затресе се цела земља.
Настаде покољ и реком се проли турска и српска крв да се њом оперу греси и купи слобода. Настаде страхота.
Станко и Омир се узврдали, па узнезверено и преплашено гледаху куда ли ће, на коју ли страну.
— Ух, боже!.. Ах, мајн Гот! … Та овде убијају… Ах, грозно ли мирише барут! … Ух, ух! … Убијају… То се не може издржати! — шапуће Станко у свом племенитом гњеву, и преза од најмањег шума заједно са својим верним и тихим Омиром.
Ускоро наш даровити хајдук заборави и куфере и креозот, па без душе превесла у чамцу преко на обалу. Погоди кола, па право у Ириг.
Али његова хајдучка крв не даде му да се ту дуго скраси.
Препречен тим срамним и нечовекољубивим догађајима да оствари своју велику замисао, и тиме спасе грешни народ српски, осећаше ипак као човек широка срца и племенитих осећања да је позван да опет укаже помоћи и поднесе нових жртава на олтар велике мисли народне. Није могао седети скрштених руку, морао је помоћи, дакле, браћи својој, и он не почаси часа, већ оде у манастир Гргетег те се покалуђери, и усрдно се мољаше богу да опрости Србима за оне варварске и нечовечне поступке према Турцима.
Свега му је једном пала на ум грешна мисао, те зажеле да погине онај гад турски што оцепи лист од треће деклинације да њиме чисти чибук.
После неколико дана у тишини манастирској испусти своју племениту и намучену хајдучку душу. Прњаворци манастирски причају да се сва шума засијала и замирисала на тамјан и босиљак… Хајдук Станко се посветио…
То је онај св. Станко, кога као свога патрона, празнују неки наши храбри филолози.
Слава му!
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Хајдук-Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића (4/5)
IV
XАЈДУК-СТАНКО ПОЧИЊЕ ОСТВАРИВАТИ СВОЈЕ ВЕЛИКЕ ЗАМИСЛИ
Са планине Цера врати се наш млади, даровити хајдук врло нервозан и разорачаран. О, какви идеали и слатки заношљиви снови, које је сањао још у школској клупи, какво жарко осећање његове осетљиве, упечатљиве душе, а каква ледена јава!
Како је Станко замишљао харамбашу хајдучке чете и хајдуке, а какви су они и како га дочекаше! Њега је највише пекло што се преварио у нади, што се порушили онако лепи идеали, што познаде српске хајдуке онакве какви су у ствари. Он је замишљао да ће наићи на велико надлештво, по чијем се ходнику мувају гологлави, бледуњави хајдуци испијена лица од силних штудија, са нумерисаним актима под мишицама, а надлештво модерно уређено, па над вратима пише, на пример: Харамбаша (пред тим вратима стоји момак у ливреји, пуши, дрема и чим звоно зазвони, а он се прене, дотера одело, протре очи, искашље се и пљуне у пљуваоницу, склони цигару, развуче уста на љубак осмех, и полако, на прстима, уђе у харамбашину канцеларију); на другим вратима натпис: Секретар; на трећим: Одељење за васпитање свирепих Турака; на четвртим: Послуга, итд. По ходнику, замишљао је даље, силество света са молбама, документима (то су они што желе да се упишу у чету), а у фраковима и белим рукавицама. Предали карте за пријаву харамбаши, па нестрпљиво шеткају, и чим зазвони у којој канцеларији, а оно сви погледају на врата где пише харамбаша — само служитељ равнодушно и дремљиво пуши. Ту се смуцају и Турци са чалмама, који полазе из хајдучког завода оплемењени, па чекају на ред да заблагодаре харамбаши. Даље је мислио како ће харамбаши бити мило што добија тако интелигентна чиновника у својој хајдучкој чети, како ће га одмах провести по свим одељењима и показати му библиотеку (махом из дела чисто научних, из групе науке о модерној хајдучији), како ће му се харамбаша пожалити да је баш жељан разговора са младим, даровитим и научним човеком, и како је, сиромах, претрпан административним послом, много заостао у савремвној науци хајдучкој. Како ће, даље, видети у харамбашиној канцеларији, баш с леве стране писаћег стола (на коме су књиге, мале бисте важнијих класика, итд.) мермерну плочу, на којој је у позлаћеном рељефу израђено сунце што расипа зраке на неку велику књигу на којој пише, прво на словенском језику „намъ не достоiтъ оубити никогоже“, а испод тога те исте речи на латинском, грчком и санскритском. На крајевима плоче виде се у контури неки бедни, поломљени, зарђали мачеви и пушке, претрпани прашином (како слика јасно изражава). Одмах с десне стране стола мислио је видети велику таблу на којој су исписани по азбучном реду неправилни глаголи у грчком и латинском језику (ради брже, а већ и иначе честе употребе).
Ето, како млади хајдук из Ирига замишљаше, и с колико идеала пође на планину Цер, а шта све нађе, и како га дивљачки и нечовечно примише, и што је још најгоре, како му препадоше милога Омира, те је сиромах дрхтао од страха у колима при повратку целим путем.
*
Кад се врати натраг у Шабац, неколико дана не могаше предузети никакав корак за извођење својих идеја о модерном хајдуковању, јер бејаше веома нервиран и растројен чудним и ненадним утисцима. За то време му се не деси ништа важно, до што је послао неком другу у Ириг писмо, у коме му се жали на тежак хајдучки живот и моли га да му пошаље један сандук флаша гисхиблерске воде.
На крају писма додаје: „Чудим се што Роза не одговара на последње писмо? Ја сам је послушао (као што ми пре писаше), те сад повише шетам по чистом ваздуху, јер бих иначе у овом тешком хајдучком животу упропастио здравље, седећи непрестано у затвореном простору… Ономад сам се прејео резанаца, па ме мучи стомак. Пошљи гисхиблер што пре. Гледај да ми и новац од кирије одмах пошаљеш.“
*
Чим Станко колико-толико опорави здравље, одмах се даде на посао.
Већ је узео и велику зграду под кирију, у којој ће бити хајдучки завод и, наравно, нареди да се учине неке поправке. Затим набави потребне ствари за намештај, и сам учини распоред одељења. Све је отприлике удесио онако као што замишљаше да ће већ затећи на Церу, само учини једну реформу, те над својим вратима стави натпис: Управитељ хајдучке чете. Споља над вратима, при главном улазу, стојала је фирма: Први српски хајдучки институт. По себи се већ разуме да је за ово претходно добио дозволу од турских власти. Кад све то спреми, приреди банкет, на који позва пашу, многе виђеније Турке и неколико Срба. Прву је напио хајдук-Станко султану, а другу паши, у којој му се захвали на искреном заузимању и помоћи при отварању хајдучког института. На то му паша одговори кратком, али језгровитом здравицом: „Не могу а да са усхићењем не поздравим ову племениту установу, која ће, надам се, још боље учврстити добре и пријатељске односе између Турака и Срба. Нека нам се хѝљадē такве патриоте што раде на унапређењу наше земље и учвршћењу власти силнога падишаха: Живео!“
Станко је са Турцима пио шербет, а Срби (простаци као простаци!) вино. Но одушевљење бејаше толико да чак паша, тронут дубоко овом племенитом установом, која уништава оно варварско убијање мирних и врлих турских грађана, понуди Станка да на тако свечан дан, пун радости и за Србе и Турке, попију по чашу вина као брудершафт. Станко не могаше одбити, иако је знао да ће му то шкодити, а и остали Срби и Турци испише све два и два брудершафте.
Станко запева у силном усхићењу:
„Gaudeamus igitur…“ а Турци заплакаше од неког нежног осећања.
Ту је било грљења, љубљења, пило се, певало се (Станко је и декламовао нешто из Хорација и цитирао Тацита у једном лепом и китњастом говору), и напослетку се пред зору побију између себе два Србина, и тако се весеље заврши.
Станко се после тога одмори два-три дана, и одмах потом стаде разбирати за знатније храбре и интелигентне људе, који би могли ступити у његову чету. Али, на жалост, после толиког његовог објављивања не јави се ниједан Србин. Умало Станко не паде у очајање тугујући за својим друговима из Ирига. Што је још гору мрљу бацило на ондашњу генерацију српску, и што не смемо овде прећутати, то је што многи одоше у разне крволочне чете да се и даље, после онако лепа и патриотска говора Станкова (тад је цитирао Тацита), туку крвнички и убијају Турке мачем и пушком. Најгоре пак беше што се Станку јавише чак и два Турчина са задриглим црвеним вратовима, вољни да ступе у Станкову чету, али их он мораде због квалификације одбити.
Али Станка све то не смете. „Све препоне на пут бјеху, циљу доспе великоме.“ Не клону он духом, као што би урадио многи мекушац по духу, већ одлучи да се сам бори, сам да предузме тај велики позив, тешен мишљу да ће се доцније наћи још ко достојан чете његове.
Узме само неколико помоћника (ту није тражио интелигенцију), јер је намислио да хајдучки посао врши сам.
Станков је начин борбе био заиста узвишен, скроз и скроз племенит. Он је гледао да што више Турака примами у свој институт, и да их ту мало-помало васпитава у класичном духу, те да, кад се образују, напусте земљу српску из човекољубља и с покајањем горким у души што су толико векова мучили они и њихови стари јадне Србе. Тај је пут, наравно, спор, али је сигуран и поуздан. Станко је, разуме се, мислио да постепено оснује свуда по Србији такве заводе, те би савесним и упорним таквим радом успех био за неколико деценија поуздан. Нарочито мишљаше да обрати пажњу на млађе Турке и децу.
Да би, дакле, могао примамити Турке, Станко је удесио у свом Заводу једно одељење у коме бејаше шербета, рахатлука, алве, баклаве, млека, добра дувана, каве, и чега још не.
Кукавни Турци беже од оних хајдука што убијају у гори зеленој, а згрћу се као муве у Станков хајдучки завод, и не сањајући да је то најопаснији хајдук, који ће им одузети и уништити царство.
,,Драга моја Розо — пише Станко — савладао сам све незгоде, па иако сам сам, ипак ми радња иде добро. Одмах првог дана нагрнуше Турци као муве, и ако овако потраје, ја ћу ускоро извршити своју велику мисију. Не знам само како ће ићи са васпитањем, јер немају никаква претходна, најнужнија знања. Али сам у име бога почео мало с латинским. Сада тек радим прву деклинацију. Долази и сам паша, и то својевољно. С њим радим засебно. Иначе ове друге помоћници ухвате тамо где их примамо на част, па их затворе у друго одељење, које је као учионица. Неке везујем да не побегну. Што је главно: иде добро! Пошљи ми гисхиблера — добро ми чини“…
Како то све красно иде! Нема ти ту ни убијања ни пуцања. (Та Станко не трпи ни кад ко хрче у сну или загребе неко ноктом по дувару: сав се стресе; а камоли да чује пушку кад пукне.) Попије он лепо изјутра своју белу каву са земичком, узме пилуле, испере зубе четкицом, намаже косу миришљавим зејтином и очешља се, стругуће мало свој нокат у доколици, па онда на свој хајдучки посао са латинском граматиком под пазухом. У учионици чека везан Турчин. Окреће се блесаво око себе, испружио подбријан врат, па пљуцка. Станко уђе са Омиром, који се загна на везана Турчина (и он се прокуражио нешто мало), а Турчин га погледа дремљиво, са отромбољеном усном, и пљуцне равнодушно, више за свој рачун, а Омир се поплаши, па скикне и побегне под сто, одакле прорежи тек заната ради, па мирно заспи.
— Е. сад ћемо мењати именицу rosa — вели Станко Турчину.
— Мењај, бива! — вели Турчин равнодушно, па пљуцне, и још више испружи врат.
Станко мења по првој деклинацији. Турчин зева и пљуцка, а Омир слатко спава скутурен под столом.
— Е, сад га могу одрешити — мисли Станко кад измења singularis и pluralis. — Ваљда се мало под овим утицајем оплеменио.
Тако то траје неколико дана, док се не дође до треће деклинације. Ту већ Турчин престане равнодушно зевати и пљуцкати, већ му лицем завлада неки покајнички израз, а чим дође до изузетака за трећу деклинацију, ту већ одмах груне у плач, и сместа, потпуно оплемењен, одјури кући, спреми се за пут, и оставља Србију с горким кајањем у души што то није много пре учинио.
Ретко се који одржи и преко ових изузетака а да се у њему не побуди осећање правде и човекољубља.
Станко пише другу о једном чудном случajу, да је један Турчин био толико груб да га све деклинације не оплеменише; прешли на заменице — ништа, придеви — опет ништа. Прешло се на глаголе, аја, Турчин — каже — само трепље, зêне покадшто, и пљуцне управо штрцне пљувачку чак на Омира што лежи под столом. И таман Станко да дигне руке од тог непоправимог грешног створа, тек Турчин поче да показује знаке племенитости, јер није пљувао на пашче, што је иначе са задовољством чинио, па се тош засмеје крупним басом, кад се Омир препадне и цикне услед таквог напада изненада. Али кад се дође на верба фреквентатива, Турчин би савладан.
Уби га то као из пушке! Сроза се човек на под, па стаде плакати и кукати као да је све своје тога часа покопао. Чим се исплакао, скочи и у трку јурну некуд као луд ником не каза куда ће. Станко је разабрао да је и он напустио Србију, и у трку одјурио до Цариграда, помолио се Мухамеду (на брзу руку) у џамији и скочио у море (ваљда из покајања). Ето, шта чини латинска граматика!
Овај је случај био чуднији и страшнији. Један Турчин показиваше толико успеха у почетку још прве деклинације, да га Станко остави сама, и изиђе да попије меланж. Турчин докопао латинску граматику, исцепио лист баш из треће деклинације (чудна фаталност!), па га савио те њиме мирно и спокојно чисти чибук.
Станка то толико потресе, да је пао у несвест, и једва га помоћници повратише ’ладном водом и сирћетом.
После тог најбурнијег догађаја у хајдучком животу Станко паде у постељу.
(Даље)
Хајдук-Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића (3/5)
III
СТАНКО СЕ ОДВРГАО У ХАЈДУКЕ
У бањи Станко опорави своје порушено здравље, те поче у тишини дуго и дуго размишљати о пет-вековним патњама нашег народа под турским ланцима ропским. Његова давнашња идеја о хајдуковању узе сада јаче размере и не остављаше га ни ноћу ни дању. Сва се његова упечатљива душа испуни узвишеним осећањем бола према потлаченом народу и силном жудњом да треба једном осветити Косово. Ускоро сазри у њему чврста и ничим непоколебљива одлука да се одвргне у хајдуке, а та одлука постаде још чвршћа како му дође депеша из Ирига да је његов добри отац преминуо напрасно услед лупања срца.
Одложи, додуше, своју намеру још за неко време, докле, седећи у родитељском дому, не ожали свога доброг оца.
*
И доће време да се велика замисао оствари. Уреди претходно своје домаће ствари и изда кућу под кирију, како би имао што више сигурних прихода у свом тешком позиву, и поче се спремати на пут.
Прво дозва кројача и наручи пар новог салонског одела и неколико пари одела за штрапац и свечаник; исто тако наручи два-три пара лакованих чизама и ципела и неколико пари за штрапац. Кад све то би готово, сложише момци у велики куфер, а у мали куфер Станко сам својом руком сложи „ситнице“, јер не могаше то поверити момцима, да се не би што заборавило. Ту сложи нешто мало књига филолошких, неколико класичних песника, латинску и грчку граматику, живот и дела великих људи, и још неке друге књиге које му могу сваки час затребати; затим сложи флашице с колоњском водом и мирисима, зејтин за косу и помаду, четкицу за зубе и водицу за испирање уста, четку за косу, чешљеве, четке; за одело, самовар за чај, неколико паклића руског најбољег чаја, па онда неколико кутија пилула са креозотом, капљице за стомак, капљице против зубобоље, повећу количину кинина, сајдличког прашка, антипирина, и још вазда других потребних ствари које су сваком човеку неопходно потребне. Ништа није заборавио, све је било попаковано и сложено у куфере, а у велике дењкове увезене спаваће хаљине. Још само чека да се осуши опрани веш и попегла, па да се крене на мучан пут. Најзад, успркос кишовиту времену, бејаше и веш готов, осушен, уштиркан, попеглан и сложен опет у нарочити велики куфер. Станко направи неколико опроштајних посета својим добрим познаницима и виђенијим личностима у Иригу, узме пасош, крштеницу и сведоџбу о свршеној класичној гимназији, погоди фијакер и једна проста кола за пртљаг, и тако се крене на пут у двадесет другој години свога живота.
Фијакер се љушка преко равна поља, Омир подскакује уз кола, „а златан му литар подзвецкује“. Станко се, изнурен неспавањем од мисли и дугом припремом, извалио изнемогло на седишту, натукао цилиндер, те га саставио с обрвама, мет’уо ногу преко ноге и отворио књигу па чита, а с часа на час дигне главу и поглед му се изгуби у дугој равници, а мисао утоне у бурну будућност која га очекиваше.
Жао га бејаше свога места рођења, тешко је пао тај растанак на његову нежну душу, а нарочито што у Иригу остави своју милу Розу. Даде се тако у мисли, држећи отворену књигу на крилу, туга му испуни душу и сузе покапаше његове блеђане образе. Није могао читати, књига му испаде из руку и он извади из џепа од иберцига флауту, којој предаде сву своју болом и тугом љубавном устрепталу душу, и забруја дрхтав тужан звук његове флауте дивном мелодијом оне песме:
Nim dein Ring hin
Ehe wir scheiden…
*
Кад допутова до Саве, превезе се скелом и упути се право Шапцу. Чим стиже тамо, разбере за најбољи хотел, у коме одседне, да се после дугог путовања одмори.
Меанџија му даде доста лепу собу, и Станко се смести ту, пошто нареди да се претходно проветри. Пошто се умије млаком водом, затражи меланж, јер друго пиће сем воде није пио, из чистих хуманих разлога.
Сутрадан обуче Станко фрак, метне белу машницу око врата и беле рукавице на руке, те у званичним посетама обиђе виђеније представнике турске власти у Шапцу, представи се и учини познанства, јер то је био најобичнији ред учтивости. Он је хтео да каваљерством и добротом туче своје противнике. Затим направи још неколико посета виђенијим грађанима, и врати се уморан у хотел да озбиљно размисли шта му ваља даље предузети.
Иако хајдук-Станко бејаше чврста карактера, те не напушташе велику мисао да треба помоћи бедном народу, ипак му бејаше тешко изабрати начин борбе и освете. Управо, на освету није ни мислио, јер он се чак згрозио беседе неког простог, необразованог свештеника који у цркви, под одеждом, а с крстом у руци, заврши „варварским“ речима: „Нека небо прашта, али ми морамо пролити крв угњетача наших и осветити Косово.“
Још тада су подишли Станка жмарци, и његова племенита душа, напојена узвишеним узорима племенитих јунака са чистог класичног врела, згрози се при тако свирепим речима, којима се, још у храму господњем, где треба да се сеје чиста љубав и благост према ближњима, тако грозним тоном прокламује, зверска, дивљачка борба.
Станково лице онако као после отужна лека пребледе кад чу такве речи, сав се стресе, и отресе нервозно рукама, узвикнув:
„Ух, ух… крв… крв! Мајн гот… Ух… Ух… страшних дивљачких појмова!…“
Морао је, дакле, предузети ма што, морао је измислити ма какав начин борбе, али као што доликује племенитом, узвишеном хајдуку. Он се грозио и с одвратношћу мислио на оне крвожедне и крволочне хајдуке, ниске и свирепе, који проливаху крв људску, те њоме појаху своје осветничке мачеве, као што бејаше Старина Новак и остали, њему слични, крволоци са зверским ћудима. Он није могао ни помислити да интелигентан, племенит, узвишен хајдук сме употребити та ниска, нечовечна средства, која не вођаху правој мети, јер је још из детињства знао изреку, која му вечно бејаше у памети: „Nulla salus sine virtute…“
После дугог размишљања прохесапи и умом промисли да ће најбоље бити да разбере за какву добру и ваљану хајдучку чету, где би, наравно, могао бити у добру племениту друштву људи виших, хуманијих погледа на борбу са Турцима. Држао је да је већ прошло време дивљачке борбе ножем и пушком у руци, и да су модерни хајдуци племенити људи, високо образовани, који ће благошћу, смиреношћу и добротом победити неотесане варваре — Турке.
Ношен таквом мишљу, разабра за неку хајдучку чету која обитаваше на планини — Церу. (То му се већ није свидело, али шта је — ту је, није се имало куд.)
Спреми се увече за пут, погоди кола и спреми у мали, ручни куфер најнужније ствари, колико док оде и размотри ситуацију. (Наравно да пилуле од креозота није заборавио.) Сутрадан га на његову заповест пробуди момак, који донесе пред врата собна очишћене ципеле. Хајдук-Станко се обуче званично, јер излази пред харамбашу, и после многог дотеривања поручи меланж, нареди да се у кола метне куфер, кишобран и иберциг (пошто се нешто време мутило), а он у руци понесе свог омиљеног Хорација, да се мало и душевно наслађује у свежем планинском ваздуху.
„Ох, ал’ ће то пријати моме слабом здрављу“ — мишљаше задовољно у колима, возећи се за планину Цер.
Путем се често пипа за џеп да му не испадне и изгуби се молба коју је написао харамбаши хајдучке чете, и уз њу приложио крштеницу, сведоџбу о свршеној класичној гимназији и остала потребна документа.
„Ах, боже, само се бојим да ме не одбију, а то би тако добро чинило моме здрављу” — мислио је прегледајући сведоџбу, у којој је из грчког језика била врло добра а не одлична оцена. То га је пекло и једило целог пута, јер се бојао да то може бити узрок да га харамбаша не прими, пошто је то један од најважнијих предмета.
Кад стиже до планине, скиде се с кола, нареди кочијашу да га причека, а он узе штапић и рукавице у руке па звиждућући нежно и сетно: „Nim dein Reing hin…” пође узбрдицом, журно разгледајући где ће угледати надлештво, да се пријави својом визиткартом г. харамбаши.
Шетао је тако млади, даровити хајдук-Станко готово читав час и одушевљавао се романтичним пределом. И Омир се (њега наравно није заборавио) раздремао и живахнуо на свежем планинском ваздуху, те је Станко, гледајући га, морао с радошћу узвикнути неколико пута: „Е, просто друго куче! Ето, шта чини чист ваздух!”
Кад га умор савлада, седе крај неког извора, разуме се на иберциг, јер се бојао да не буде земља влажна, те одмарајући се, да не би пио воду уморан, узе читати Овидија. Омир се скутурио на крају иберцига, па одушевљено дрема крај свога господара, а Овидијеви га стихови уљушкују у блажен класички сан. Поветарац шумори гором, млаз студене воде бије из стене и са жубором пада по камену, а славуј се надмеће са латинским стиховима. Све се то преплело у дивну хармонију, која бејаше мелем Станковој души, изнуреној у бурном животу, а већ Омир, с наслоњеном главом на криве ножице, поче бунцати препун среће, сањајући како му олимпијски богови нуде место у сенату римском, а он с поносом одбија речима: „Волим у Србији бити куче него у Риму сенатор!“ Неки глас као удари у смех, а Омир на то патриотски залаја и трже се из слатког псећег сна, али се необично престрави кад угледа пред собом неколико непознатих људи у необичну оделу, а страшнога ока и погледа. Цикну љуто у свом племенитом страху и побеже господару, који од стра љута књигу испустио, па, пребледео, гледа нетремице, укоченим погледом у наоружане људе, што се беху упутили право извору.
Бејаше то шест људи мрка хајдучка погледа и опуштених брка; стасити, развијени, у лицу препланули; одело на њима од груба сукна; за пасом блеште јатагани и јабуке од пиштоља, а о рамену им дуге пушке; газе при ходу тихо, вучки. И они се изненадили Станковом вишљастом, прозрачном појавом са фраком, белом машницом, рукавицама и цилиндером на глави.
— Откуд ти, гаде, овде? … — продера се грубим гласом један од оне шесторице страшних људи, који бејаше међу њима најстрашнији, а најлепше одевен.
Станко се поклони дубоко, скиде цилиндер, и поче муцнати нешто што се није разбирало, а сав цепти као у грозници. Омир задро, по својој навици, кривим ножицама у ледину и затегао ланчић о врату, па пишти и вуче се натрашке.
— Где састави бог оваква два гада?! … — рећи ће један, показујући Станка и Омира.
— Душу дао за хајдука! — додаде други, и сви прснуше у смех.
Станко се једва прибра те, бришући бледо чело од хладна зноја, муцајући исприча шта га је, јунака тужна, натерало да се одвргне у гору зелену, наопако а по његову главу.
— Па тражиш мене, харамбашу ’ајдучке чете? … А с чиме си, грешниче, пошао у хајдуке? …
Станко место одговора извади своја документа и пружи их заједно с молбом харамбаши, поклонивши се учтиво, као млађи пред старијим.
— Шта је то?
— Документа и моја молба за упис.
Хајдуци прснуше у смех.
— А камо ти оружје? … — упита га опет неко од хајдука, и намигну на харамбашу.
Станко извади из џепа латинску граматику и показа је с поносом.
— Па он је јадник шашав! … — изговори један, и сви прснуше у смех.
— Па тебе ће Турчин убити дланом код те твоје књижице, злосретниче мој! … — примети харамбаша.
— Али, али… ово… ће, ово ће… њега образовати класички, па ће… па… па… ће Турчин сам оставити Србију! … — изговори Станко муцајући, а хајдуци опет у смех.
— Ако Турчина пушка и јатаган не опамете и не науче памети, неће га, бели, умудрити ни та твоја књижица, ни то кривоного псеташце! — опет ће харамбаша.
— Па… па… за… зар ви, молићу лепо, ако смем питати, убијате Турке? … — процеди Станко у страху.
— Ја шта ти мислиш, соколе? … А одакле си?
— Из Ирига.
— Смеш ли да избациш пушку?
— Јух, забога, немојте пуцати… ја… ја сам нервозан, знате… Молим вас лепо, немојте пуцати — препаде се Станко, и за сваки случај метну прсте у уши, а лице му дође као да очекује ударац по глави.
Српски хајдуци, простаци, људи са сељачким појмовима, који не знадоше други, узвишенији и племенитији начин борбе изабрати до ножем и пушком убијати непријатеље, не могоше схватити широки ум Станков и разумети његова племенита осаћања, што се високо уздижу над зверским крволоштвом необразованих хајдука до потпуне висине племените и узвишене душе правог витеза.
Тако се они, не схватајући, дакле, начин борбе младог, даровитог Станка, узеше нечовечно смејати и називати га у шали разним погрдним именима. Кад се одморише и пише воде, прошалише се још мало, па одоше даље, мислећи о Станку да је збиља какав лудак.
— Дивљаци! — процеди Станко кроза зубе кад они одоше, и нежно помилова свога престрављеног Омира.
С тугом у срцу увиде он да ће мучно за њега бити друштва у таквим зверским четама, те, намисли да сам склопи нову чету, са главним седиштем у Шапцу, а дружину (којој ће сам бити харамбаша) да пробере из најинтелигентнијих људи.
Осећаше главобољу, те узе један прашак антипирина, и пошто га то мало окрепи, стаде ту у слободној природи смишљати крупне реформаторске планове у хајдуковању, које мишљаше попети на степен праве науке.
(Даље)
Хајдук-Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића (2/5)
II
БУРНИ ДОГАЂАЈИ У МЛАДОСТИ СТАНКОВОЈ
Још онај страшни догађај са мишем, који се догоди у најранијој младости хајдук-Станковој, јасно је обележио трновиту и мучну стазу којом ће поћи овај наш јунак кротким кораком, још то бејаше страшан предзнак немилих бура и вртлога, које очекиваху ову трагичну личност на усколебаноме мору његова живота. Е, али: „Свет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној“, као што беше душа младога Станка. Тешко је он подносио злу судбину, јер то бејаше нежна природа, која се као каква ретка, племенита биљчица одгаји, успркос непогодну климату, у саксији класичног образовања (како би се изразио, бар тако држим, г. Момчило).
Али, Станко је добро знао ону славну изреку, коју толико пута понављаше: „Nulla salus sine virtute…“ и то му је, уз темељно знање изузетака за трећу деклинацију, давало истрајности, нове снаге да корача и даље мирно и кротко по оштром трњу, што му га немила рука зле судбе по стази живота стере…
*
Израстао је младић бледа мршава лица, са сетним, болећивим осмехом и сањалачким, подвученим, управо дремљивим очима, под којима су плави колути чак до јагодица. Од темељног изучавања класика лице му добило некакав чудан израз, као лице у болесника који попије отужан лек. Повисок, танак, са уским грудима, и плава, накудрана коса пада по белу, таначку врату, на коме се примећује како некако тужно трепере дамари. Кад се креће, изгледа као да с муком пробија ваздух, те чисто видите како запиње и ногама и рукама, десно раме укоси и подигне, цело се тело гиба и увија с мучним напором. Чим је влажно време, или дуне ветрић, ил’ пропрска летња кишица, Станко би одмах метнуо белу свилену мараму на уста.
Леву руку при ходу умео је елегантно кретати, а на тој руци баш бејаше прстен (са скупоценим каменом) на малом прсту, на коме је Станко напустио нокат да израсте много дужи од осталих, па га лепо и чисто држи и дотерује на шпиц. Као што су многи знатнији људи имали своје навике, тако је и он волео у друштву стругати малим ножићем са седефским корицама свој нокат.
Господско одело на њему подсећа однекуд човека на оне стихове:
Каква ј’ красна Кајица војвода,
у каквом ли госпоцком оделу.
Наравно, његово одело не бејаше оно средњевековно као на Кајици, већ много модерније, и одговарало је њему и његовој појави.
На глави му цилиндер што се сија кано сунце јарко; на плећима жакет са дугим репом, на прсима бели уштиркан прсник, широко разрезан, те се на грудима блиста бела, као снег пеглана кошуља са порупчићима; око врата крагна од румбургерског платна, такође круто упеглана, а повисоко уздигнута, те чисто подупире главу држећи је под брадом, да не би јунаку клонула; преко крагне свилена машна розе боје, елегантно везана, и лепрша од најмањег поветарца, те „казује откуд ветар пуше“. На Станку су дивне панталоне од најфинијег штофа; на ногама лаковане ципеле са шкрипом а преко њих камашне, на руци му брилијантски прстен, пред којим се види писати и читати „у по ноћи кајно и у подне”; под мишицом држи витки штапић са сребрном држаљом и сребром поткован, „што но га је јунак куповао у Иригу у најжешћој болти“; у руци му рукавице од јеленске коже, а о врату виси лорњет од биљура.
Како је необично волео народну поезију, која је на његову младу упечатљиву душу имала много утицаја, то одушевљен песмом о Страхинићу Бану и карактером овог великог, племенитог јунака, изабра најјуначнију црту његову, те и Станко жуђаше још од ране младости да води са собом пса као и Страхинић свога Карамана. И ту је жељу остварио, те набави жуто неко псеташце са кривим ногама, само га не прозва Караман, већ именом омиљеног му песника грчког: Омир. Набави своме Омиру и златан литар и посребрен ланчић, на коме га води кад шета јунак тротоаром, и тада са заносом понавља шапатом оне своје најмилије стихове: „а злат-тан му лит-тар под-дзвецкује“.
Али чудна је игра судбине: уколико Страхинићу бејаше жути хрт Караман од велике помоћи, утолико жуто псеташце Станково Омир бејаше овоме узрок многих зала. Тај поступак и остварење велике идеје да води за собом псетанце са златним литром бејшпе управо трагична кривица нашег племенитог јунака.
Његово псетанце бејаше као и он, сушта благост и кротост; ако не иде та својим господаром, оно би дремало, и „грија се мирно спрама сунца“, а када шеће с господаром по Иригу, увија се и преза од сваког шума. Легне л’ гдегод украј пута псето, или ако што јаче лупи, Станко се нервозно стресе, а Омир задре кривим ножицама и затегне вратић о ланцу, па зацвили као гуја љута. „Жао Станку претила Омира“, па извади путер-кифлицу, те му да да га мало разгали, и пођу даље.
Мало који дан да се не деси тако по какав буран догађај у шетњи Станковој. Знао је Станко увек шта га чека чим се са Омиром појави; знао је он да Ириг никад није миран, већ да ће увек наићи на страшне заседе од разуздане дечурлије са каменицама (деца су уживала да плаше Станка и Омира), или каквих крупних паса, који нападну дивљачки на нежног кривоногог Омира. Знао је он све то, али га то подсећаше на оне заседе кад је од Задра Тодоре проводио сватове кроз морску отоку, која никад није „без хајдука ил’ без мрког вука“. И он је као трагичан јунак ступао отворено и смело својој судбини; све га то, дакле, није могло одвратити од шетње после дугог читања и размишљања о патњама и ропству српског народа.
Види му се мријет му се неће,
Ал’ јест нешто што га напријед креће.
Једног дана шетајући тако сусрете се с г-ђицом Розом, ћерком такође отмених и богатих родитеља. Скиде Станко цилиндер, поклони се дубоко и нежно принесе устима прстиће румене ручице Розине изговорив: „Кис ди ханд, гнедигес фрајлајн!“ Омир леже крај његових ногу и дремаше дакћући с исплаженим језичићем, а Станко подигао рамена, искривио главу у страну, подвукао очима, лице му као после попијена отужна лека, чапка лорњет, цупка левом ногом, коју је мало савио у колену, маше рукавицама, кашљуца покадшто ситно, фино, а при том меће свилену мараму на уста, смешка се и заносно облизује усне језиком, при чем мало зажмури, а г-ђица на сличан начин стоји према њему. Разговор се води нежно, слатко, мило, док одједном груну изненада неки рундов и докопа за врат Омира. Запишта и зацвиле Омир, врисну Роза и покри лице рукама, Станко испусти ланац, па закука. Умешаше се и несрећна дечурлија, те почеше тући псе каменицама, искупи се силество још паса и залајаше са свију страна, направи се читав лом и урнебес. Роза загребе низ пут преплашена. Омир се кукавни у бежању заглавио на једну рупу под неком тарабом. куда „шћаше да утече“, пси га напали са свију страна, а каменице лете на све стране. Пишти Омир као змија љута, а Станко раширио руке, па кука из гласа и виче за помоћ. У једно време, обрван жалошћу за Омиром, хтеде јурнути у борбу и употребити свој онај штапић, али му сену мисао кроз главу да он који се спрема за позив племенита хајдука (та га мисао већ бејаше поодавна обузела) мора бити узвишен у своме осећању над обичном масом, и рука му клону, а сузе сажаљења према Омиру покапаше његове бледе образе, и он стајаше храбро и непомично сред тог бојног окршаја.
„Права моја крв“ — узвикнуо је већ изнемогао од старости отац његов, кад Станко, после многих таквих доживљаја, паде у постељу и мораде ускоро отићи у бању да опорави своје нерве, истрошене у мучној борби његове бурне младости.
(Даље)
Хајдук-Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића (1/5)
I
ПОРЕКЛО И ДЕТИЊСТВО
Чим се каже хајдук, читалац мора и сам помислити да се Станко морао родити негде тако у Бечкереку или Иригу. Тако и јесте. Овај витез из нашег устанка родио се тачно у Иригу (иако, узгред буди речено, не мислим да тиме крњим важност Бечкереку), од врло имућних и угледних родитеља.
Мати Станкова, Емица, бејаше жена оштрије нарави. Горопадно је викала по кући, грдила оца Станкова, правила „фертове“, владала добро оклагијом, којом се вежбала у борењу по леђима свог доброг мужа, а оца Станкова, који бејаше професор (ваљда грчког и латинског језика), и веома је волео јуначке народне песме и науку о језику.
Посигурно се држи да племенити хајдук Станко није наследио ниједну црту од своје опаке и зле матере, која је немилице злостављала и њега и оца му, од кога је по свој прилици и наследио стрпељиви карактер и племенити дух. На срећу његову, а и опште ствари, мати му рано умре, те је његово васпитање у детињству остало само под утицајем његова кротка, блага и побожна оца, а све то имало је и доцније кроз цео Станков живот драгоцених последица.
Станко је дететом био слабачак, бледуњав, сув, протегљаст дечко, са прозрачним ушима, плавом, увек набренованом, свиластом косицом и као небо нежним плавим очима, које вас увек гледе са неком сетом. Покрета је био кротких, тихих, кад иде кроз кућу (нарочито кад папа чита какву стару књигу), па бисте рекли да је Станко са оном својом вижљастом, прозрачном појавом пре дух него дете. Е, али и класично васпитање оца његова, држим, доста је томе фином кретању помагало.
Једним словом, дете без замерке: кротко као јагњешце и мирно, мирно, Боже, што но реч, као бубица.
Друга се неваљала деца јуре улицама, кад се пусте из школе, гађају каменицама, туку, и каква још не чине чуда и покоре. Станко брижљиво покупи своје књижице, пољуби свога доброг учитеља у руку (он га је много волео и увек би га нежно помиловао по плавој косици), па тихо, кротко, ногу пред ногу, гледећи преда се, право својој кући. Права очина крв: ако би у путу угледао мравића или бубицу (а као послушно дете гледао је преда се: да се не спотакне), он ће је пажљиво обићи, слишавајући се узгред и шапућући смирено: „Nulla salus sine virtute, nulla virtus sine labore.“ Код куће остави пажљиво своје књижице, и седне за јаузн, што бејаше парче милхброда с млеком или кифлица са маџуном од шипака. (Никад кад једе не измрви.) После јаузна узме своје књижице, и затрепери његов меки, нежни гласић, којим прочитаваше лекције. После дневних лекција, из јуначких народних песама најрадије понављаше стих:
„А зла-тан му ли-тар под-дзвецкује“… (како он то изговараше).
„Права моја крв!“ — изговорио би сав срећан отац његов, гледајући сина, и с поносом мислећи сигурно како се у њему развија будући витез.
Наравно да је овако нежно, фино дете морало много пропатити од разуздане дечурлије.
Једаред неко у школи од другова, знајући Станка и његову „упечатљиву душу“ (како је отац о њему говорио), донесе у школу миша завијена у неку мрежу од танке жице, па га баци пред Станка. Станкови танани (што рекао неки) нерви не могаху издржати тај грозни варварски и изненадни препад, и он дрекну и паде, онесвешћен, као свећа. Полише га водом, трљаше сирћетом, и кад га једва мало опоравише, однеше га кући. И сам је учитељ лично отишао и испричао оцу Станкову овај немили догађај.
— Да, да, упечатљиво дете, нежна душа — шапуташе отац с поносом. Учитељ то потврди.
— А, тај ће вам то одболовати! То је велики потрес за овако осетљиву природу… Да, да, тај ће одболовати… Ни мање ни више: права моја крв, права моја крв! — заврши отац Станков поносито, и помилова синчића по бледу челу.
То је био један од многих немилих догађаја из детињства хајдук-Станкова. И заиста, одболовао је он ту варварску, свирепу шалу свога друга, управо недруга.
А и како би поднео тако што! И јесте он права очева крв, јер и један и други окретаху главу кад би момак клао пиле за ручак и стресу се нервозно од главе до пете. А већ пуцањ из пушке могао је имати тежих последица за танане нерве старог класика и његова сина, те мекане, племените душице.
Што је главно, Станко је показивао врло велика дара и наклоности за учење класичних језика. Још док су другови његови срицали букваре, он је већ знао изузетке за трећу деклинацију, а у томе је ваљда први зачетак идеје да се доцније одметне у хајдуке.
Учитељи су га хвалили због одлична учења и примерна владања, добијао је и награде на крају школске године, а отац се поносио.
*
Растао је тако мали Станко под нежним старањем свога доброг оца у богатој кући, пуној изобиља, васпитаван за велики позив племенита јунака. У образовању ништа му не сметаше што га је често мучио његов нежни стомачић кад би се прејео мушкацона или палачинки, што врло радо јеђаше.
(Даље)
Радоје Домановић 