Објава

Седела је у својој укусно намештеној соби на мекој наслоњачи. Са лица јој се чита јака досада и зловоља: види се да је некакве тешке мисли море.

По неколико би минута гледала у какав предмет пред собом, а како је била занета својим мислима, изгледа да није знала у шта гледа. Час по час устане, огледне се у огледалу, намести хаљину на себи или заглади косу; хода по соби; приђе прозору, гледа на све стране по улици, па се опет поврати и седне за сто. Снужденим погледом гледала је кроз прозор на улицу, а кад на великом часовнику искуца шест часова по подне, трже се и погледа у часовник да види колико је искуцало.

— Већ шест, то је скоро мрак, а још никога нема! — промрмља полугласно, приђе прозору, отвори га, и још зловољније стаде гледати на улицу, са које допираше јака врева и вика, те је то још више разљути и раздражи.

— Шта ми се ту кога врага врте око прозора залудни — гунђала је — а да тражим кога, нико ми не би овуда прошао.

Утом прођоше баш испод прозора кола, чије је тандарање врло неповољно утицало на нервозну госпу, те готово гласно изговори:

— Е, ово је већ преко мере! — А затим затвори љутито прозор и седе за сто, те поче од досаде претурати слике у албуму. Претурала је лист по лист, а ли мучно да је обраћала пажњу на слике, већ је била занета другим мислима.

Дуго је била у том положају. Мачка, која је дотле спавала на другој наслоњачи, диже се, скочи па под, протегли се, олиза редом шапе, а затим приђе госпи, скочи јој на крило, те је поче трљати главом, теглити се и махати репом, којим дохваташе госпу по руци.

— Е, још ми ти требаш! — викну млада удовица и љутито удари мачку, а затим опет оде до огледала, огледну се са свих страна, а после приђе дивану и леже, продуживши своје мисли.

„Боже мој, па можда нико неће ни доћи? … Ја ћу чекати дан за даном, па никад ништа! … Не, то није могуће! … И ја опет као какво дете, као да то може бити за неколико дана! … Јеца је чекала толико времена док је како треба издала стан, а ја изгубила наду за тако кратко време? — упита сама себе, и слутња је наново обузе. — Јест, али Јеца је била учинила погрешку: метнула на кућу објаву, а није назначила ,,3а самца“. Код мене лепо стоји: „У овој кући издаје се удобан стан са намештајем и послугом за самца“… Све је лепо удешено. Не може бити да нико не дође. Она двојица што су долазили врло су глупи и неотесани, а ја нисам луда да примим тек кога било, као да сам нека простакиња (ту устаде и огледну се на огледалу још једанпут). Бираћу их као гњиле крушке; досадиће ми долазећи.“

Дуго се занимала таквим мислима те и не осети кад се смрче.

„Сутра, до ово доба, може бити да ће већ когод доћи, па још ако буде млад и леп“ — помисли она и срце јој поче куцати радосније.

Али је јако нестрпљење поче обузимати што мора тако дуго чекати, јер зна да ноћу нико не тражи стан. Желела је да ноћ прође за један тренут ока и да одмах сване. Прође неколико пута с краја на крај собе — уздахну, и, запаливши свећу, погледа на часовник.

— Тек прошло осам! — промрмља полугласно, а затим продужи мислити у себи: „И ово несрећно време, отегло се, као да се сваки минут претворио у годину.“

Дође јој жеља да што пре заспи, па да не осети кад прође ноћ. Не зна шта да ради од дуга времена: хода по соби, гледа сваког минута у часовник, седа за сто, леже у постељу, али од свега тога слабе помоћи.

Није могла ни вечерати. Куварици је казала да вечера, изговарајући се да њу боли глава.

— Како би било да што лепо читам? — упита се после неког времена. Та јој се мисао допаде, узе једну свеску романа „Лов на милионе“, мислећи да ће јој читање нагнати сан на очи.

Не иде ни то: чита, чита, али је тек мисли и нехотице занесу на другу страну. Замишља како ће сутра неко изненада лупнути на вратима, како ће она рећи: „Извол’те напред“, како ће потом угледати пред собом лепа млада човека у господском оделу, који ће јој се поклонити и поздравити је, а она му отпоздравити и понудити га да седне. Ту је сад у памети испредала читаве лепе и нежне разговоре, који ће се између њих водити. Узимала је затим на се улогу тога младог непознатог господина и самој себи постављала питања, на која се трудила да што лепше одговори… Снови је понеше за собом, а да су они били слатки, видело се по свему изразу лица, које је сијало задовољством и — чежњом…

Остави књигу која јој се сада учини несносна и бљутава, јер у њој није било тако лепих и слатких мисли, те поче ходати по соби.

После неког времена уврне лампу, и леже у постељу, па је, гледајући у слаб плави пламичак, сањала и даље своје слатке снове.

У соби је тишина. Само што изретка пламичак у лампи почне једва чујно пуцкати и часовник на зиду тихо куца. Млада удовица лежећи гледа свуда по соби, а најчешће у пламичак, и мисли о сутрашњем дану. Покаткад је тргне из тако тихих и топлих мисли тандарање кола на улици и вика пијаних људи, те љута и нервозна почне их у себи грдити и клети, а затим се мисли опет поврате у свој првашњи ток.

Сан је тек поново пред зору свлада и сутрадан се доцне пробуди. Одмах дозове куварицу и запита да ли је когод долазио. Одговор да није нико, исто толико је баци у бригу колико је утеши.

Тако је проводила дане млада удовица, са врло малим, ситним изменама докле год је са лица њене куће стајала прилепљена објава са речима:

„У овој кући издаје се удобан стан за самца, са услугом и намештајем.“

Захваљујући добрим и милостивим људима у престоници она се брзо ослободила мука, јер је објава ускоро скинута.

Јарушице, септембра 1893.

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.