Како се провео Свети Сава у Вишој женској школи (6/6)
Свети Петар устао рано, па шета по Рају са Луком и разговарају о Сави, док тек чуше неки јаук пред рајским вратима, а затим потмуло стењање.
– Ко је тамо? – пита Петар.
– А, јаој!
– Ко је то?
Опет јаук.
Петар отвори врата кад, ал’ има шта видети: пред вратима лежи Сава.
Бедан изгледа, изнурен, малаксао. Глава му увијена ватом, брада почупана, лево око везано неком црном марамом, лице изгребано, виде се трагови од ноктију, испод десног ока велика модрица од ударца.
Петар се пренерази, а Сава лежи пред вратима и стење.
– Шта је, побогу?
– Ето, зло!
– Ко те таквог начини, ако ко бога зна?!
– Оне, брате, оне!
– Које оне, где?
– Оне доле из Више женске школе!
– Па тако почупаше и изгребаше?!
– Ето, тако, а јаој!
– Па сав си поцепан.
– Сав, јаој!
Заиста сав поцепан.
– Па и штап ти сломљен!
– И штап, бранио сам се, али надвладаше.
– О, Господе, чудне напасти?
– Ни ђаво не може с њима изићи на крај, а камоли светац. Утекао би и ђаво и сав би био изгребан као и ја.
– Морам известити Бога.
Лука остаде са Савом, а Петар оде да јави Богу шта се десило.
– Како је смео утећи? – љути се Бог. Морам га казнити.
– Куда ћеш горе, ено га, лежи сав крвав.
– Крвав?
– Изгребале га и почупале наставнице, ено га, лежи.
Бог изиђе да види Саву, па кад га виде онако изгребана, поцепана и крвава, удари у смех, па се лепо добри Бог ухвати за трбу’ од смеја:
– О какав си, у сан те не снио! – једва Бог говори кроза смех.
– Ето! – вели Сава стењући.
– О каквог те начинише! – вели Бог, па се лепо искривио од смеја.
– Деде, оперите га и превијте! – опет ће Бог, па опет удари у смех.
– Опрости, Боже! – вели Сава.
– Праштам, чедо моје. О како те несрећнице нагрдише! А ти се још, веселник, одушевио да просветиш свој народ. О Саво, Саво, какав си!
И добри Бог опет удари у грохотан смех и одјекнуше од тог смеха седмора небеса.
(Крај)
ИСПРАВКА
Од једне ученице В. женске школе добио сам исправку, коју сам по дужности морао штампати. Исправка гласи:
Поштовани господине!
Ви сте у Вашем листу донели извештај са једног часа певања у Вишој женској школи и саопштили сте како нам господин наставник објашњава музичке знаке. Ту сте пропустили да донесете оно што је најглавније, а то је како нам господин просто и једноставно донесе скале, и ма коју ученицу и у сну да запитате: „Кажи ти шта су скале?“, она ће Вам одмах умети да лепо и разговетно објасни од речи до речи онако како нам је то наш добри учитељ испричао. Ево како ми одговарамо на питање:
– Шта су то скале?
– Скале су кад ме мама пошље на таван да донесем грожђа, па се пењем по басамацима и бројим: један, два, три, и онда станем на четврти басамак, кога нема, па опет бројим даље, даље: пет, шест, седам, и онда опет станем на осми басамак, кога нема, и тако продужим даље. Онда узмем грожђа, понесем мами, па кад се скидам, ја опет бројим онако исто као и кад сам се пела.
Упитајте другу ученицу, па ће вам и она тако од речи до речи поновити од почетка до краја.
Скале су кад ме мама пошље на таван да донесем грожђа…!
И тако ће редом испричати све до краја. Нити ће шта додати, нити шта изоставити. А наставник је задовољан нашим успехом у знању и својом вештином да нам ствар објасјни, па се смешка и клима главом у знак одобравања.
Све нам он тако лепо објасни.
Једна је једном погрешила па каже:
– Скале су кад ме тата пошље на таван да донесем шљива!…
– Не ваља, деде ти јој то лепше кажи, рече мени, видећи да дижем руку, а ја одмах исправим, па кажем:
– Није, молим, него кад ме мама пошље на таван да донесем грожђа!
– Тако је, врло добро! – вели наставник задовољан.
Тако је то било у почетку па нека у почетку да нека погреши те место мама каже тата, а место грожђа каже шљиве или орахе, али сада не греши ниједна, сад све знамо тачно.
Молим Вас, Господине Уредниче, да у првом идућем броју Вашег листа штампате ову исправку на основу Закона о штампи, и да примите уверења мога одличног поштовања.
(Место и датум) (Својер. потпис)
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 