Tag Archive | Sveti Luka

Како се провео Свети Сава у Вишој женској школи (6/6)

(Претходни део)

Свети Петар устао рано, па шета по Рају са Луком и разговарају о Сави, док тек чуше неки јаук пред рајским вратима, а затим потмуло стењање.

– Ко је тамо? – пита Петар.

– А, јаој!

– Ко је то?

Опет јаук.

Петар отвори врата кад, ал’ има шта видети: пред вратима лежи Сава.

Бедан изгледа, изнурен, малаксао. Глава му увијена ватом, брада почупана, лево око везано неком црном марамом, лице изгребано, виде се трагови од ноктију, испод десног ока велика модрица од ударца.

Петар се пренерази, а Сава лежи пред вратима и стење.

– Шта је, побогу?

– Ето, зло!

– Ко те таквог начини, ако ко бога зна?!

– Оне, брате, оне!

– Које оне, где?

– Оне доле из Више женске школе!

– Па тако почупаше и изгребаше?!

– Ето, тако, а јаој!

– Па сав си поцепан.

– Сав, јаој!

Заиста сав поцепан.

– Па и штап ти сломљен!

– И штап, бранио сам се, али надвладаше.

– О, Господе, чудне напасти?

– Ни ђаво не може с њима изићи на крај, а камоли светац. Утекао би и ђаво и сав би био изгребан као и ја.

– Морам известити Бога.

Лука остаде са Савом, а Петар оде да јави Богу шта се десило.

– Како је смео утећи? – љути се Бог. Морам га казнити.

– Куда ћеш горе, ено га, лежи сав крвав.

– Крвав?

– Изгребале га и почупале наставнице, ено га, лежи.

Бог изиђе да види Саву, па кад га виде онако изгребана, поцепана и крвава, удари у смех, па се лепо добри Бог ухвати за трбу’ од смеја:

– О какав си, у сан те не снио! – једва Бог говори кроза смех.

– Ето! – вели Сава стењући.

– О каквог те начинише! – вели Бог, па се лепо искривио од смеја.

– Деде, оперите га и превијте! – опет ће Бог, па опет удари у смех.

– Опрости, Боже! – вели Сава.

– Праштам, чедо моје. О како те несрећнице нагрдише! А ти се још, веселник, одушевио да просветиш свој народ. О Саво, Саво, какав си!

И добри Бог опет удари у грохотан смех и одјекнуше од тог смеха седмора небеса.

(Крај)

ИСПРАВКА

Од једне ученице В. женске школе добио сам исправку, коју сам по дужности морао штампати. Исправка гласи:

Поштовани господине!

Ви сте у Вашем листу донели извештај са једног часа певања у Вишој женској школи и саопштили сте како нам господин наставник објашњава музичке знаке. Ту сте пропустили да донесете оно што је најглавније, а то је како нам господин просто и једноставно донесе скале, и ма коју ученицу и у сну да запитате: „Кажи ти шта су скале?“, она ће Вам одмах умети да лепо и разговетно објасни од речи до речи онако како нам је то наш добри учитељ испричао. Ево како ми одговарамо на питање:

– Шта су то скале?

Скале су кад ме мама пошље на таван да донесем грожђа, па се пењем по басамацима и бројим: један, два, три, и онда станем на четврти басамак, кога нема, па опет бројим даље, даље: пет, шест, седам, и онда опет станем на осми басамак, кога нема, и тако продужим даље. Онда узмем грожђа, понесем мами, па кад се скидам, ја опет бројим онако исто као и кад сам се пела.

Упитајте другу ученицу, па ће вам и она тако од речи до речи поновити од почетка до краја.

Скале су кад ме мама пошље на таван да донесем грожђа…!

И тако ће редом испричати све до краја. Нити ће шта додати, нити шта изоставити. А наставник је задовољан нашим успехом у знању и својом вештином да нам ствар објасјни, па се смешка и клима главом у знак одобравања.

Све нам он тако лепо објасни.

Једна је једном погрешила па каже:

– Скале су кад ме тата пошље на таван да донесем шљива!…

– Не ваља, деде ти јој то лепше кажи, рече мени, видећи да дижем руку, а ја одмах исправим, па кажем:

– Није, молим, него кад ме мама пошље на таван да донесем грожђа!

– Тако је, врло добро! – вели наставник задовољан.

Тако је то било у почетку па нека у почетку да нека погреши те место мама каже тата, а место грожђа каже шљиве или орахе, али сада не греши ниједна, сад све знамо тачно.

Молим Вас, Господине Уредниче, да у првом идућем броју Вашег листа штампате ову исправку на основу Закона о штампи, и да примите уверења мога одличног поштовања.

(Место и датум)                                           (Својер. потпис)

Како се провео Свети Сава у Вишој женској школи (1/6)

Ову ствар нисам ја измислио. Читао сам некад, ваљда још дететом, о некој занимљивој Вишој женској школи, али да би ствар била разумљивија, ближа нама, узећемо да је то Виша женска школа.

У тој школи из давних времена све сами женски учевњаци. да их види какав наш наивни сељак како су метнули преда се дебелу књижурину, прекрстили  ногу преко ноге, метнули и наочари женски учевњаци, пуше и намрштено студирају, би се човек лепо претурио од смеја. Причао би то сигурно свуд по селу, али му не би нико веровао, као оно Црногорци Драшку војводи кад се вратио из Млетака.

Даклем, студирају, баве се науком, свађају се као и све женске, живи су, брате, створови; оговарају се повише, кад се раздраже, плачу; некад без разлога певају; елем, укупно узевши све то, врше узвишену просветну мисију.

Али не може све добро да буде. Управа у тој школи никако није ваљала. Мењало се сваки час. Управљале су женске, управљали мушки, али не иде. Чим нов управитељ, узрујају се женски учевњаци као пчеле, и дан, два, па одмах оспи грдњу:

– Не ваља, не ваља, пропаде школа!

Тако је то текло из године у годину, па се и самоме Богу додијало. И добри Бог се реши да учини крај тој невољи, реши се да сам он пошље из раја управитеља који ће благо, мудро, рајски управљати да би се женски научници бавили што плоднијим научним радом.

И Бог оде у свој кабинет за примање и зовне начелника св. Петра.

Уђе Петар с пером за уветом и с неким актима.

– Шта је то?

– На потпис, Господе! – рече и поклони се дубоко.

Бог разгледа акта, па се горко осмехну. Св. Петар је прегледао нова документа и исправе нових особа које су дошле у рај и међу њима нађе да су тројица ушли у рај са лажним исправама и под туђим именом. Сва тројица Срби.

– Ко им је дао ово? – пита Бог љутито.

– Српски попови, Господе, муку с њима имам, грдно подваљују. Е превариће док трепнеш…

– Добро. Остави то сад… Најзад, изгледа ми да тај сталеж у Србији треба укинути или променити митрополита! – рече Бог као за се и одгурну акта, па настави: – Него ја сам тебе за другу једну ствар звао.

Петар се дубоко поклони.

– Видиш, Петре, Виша женска школа у Србији врло рђаво стоји. Ја више не могу да подносим грају и дреку и да слушам жалбе на управу те школе. Ја сам се решио да пошљем одавде једну рајску душу, те ваљда ће им дати џевапа и ваљда ће се моћи повратити мир и ред. Него, деде ми кандидуј неког Србина овде из раја да га пошљем тамо за управитеља.

– У последње време, Господе, Срби иду у пакао, а и оно што наиђе овамо, то су стари, прости и неписмени људи. Министри, владике и попови су у паклу. Него, ја мислим, Господе, да пошљемо преподобну Параскеву.

– Врло добро, она ће моћи са женскима, него добро би било да се споразумемо и са референтом за православне ствари, Св. Луком.

Дође Лука и поклони се дубоко, па ће први:

– Ја сам баш сад и мислио да дођем до тебе, Господе!

– Нужда нека?

– Нужда, Господе, да ми овериш квиту за аконто.

– Зар опет? Па ономад си узео. А, ја ћу забранити да се у рају пије ракија! … Засад ти праштам, него слушај! Кога ћемо да пошљемо из раја за управитеља Више женске школе у Србији?

– Е, то је тешко.

– Петар вели Параскеву.

– Параскева може – сагласи се Лука и врати квиту у рукама. Бог зазвони громом, севнуше муње, потресоше се седмора небеса и Параскева пред њега, чак са шестог неба. Тамо је вршила дужност неке „милосрдне сестре“.

– Кћери Параскева, ми смо се сагласили да ти идеш у Србију и тамо будеш управитељка Више женске школе.

Заплака и завапи преподобна Параскева:

– Господе, ако скривих што имену твојему, боље ме у пакао гони, ја са женскима не могу изићи на крај.

Сажали се господу. Неће на силу да је поставља, а и није ни по уставу небеском, који се много боље поштје него код нас у Србији. Шта је могао да чини, већ нареди Параскеви да иде.

Звали су Магдалену, звали Благу Марију, звали Огњену Марију, свака од њих одговори као и Параскева. Хтео је св. Кату, ал’ она је Шокица. Мука жива. Замисли се добри Бог шта ће и како ће. Наједаред, присети се Лука, па ће рећи:

– Знаш шта, Господе? Пошљи Саву, српског просветитеља, он ће најбољи бити за то место.

Зовнуше Саву.

Уђе Сава смирено, благо, поклони се и стаде у један крај Божијег кабинета.

– Приђи ближе, чедо моје Саво, рече Бог, и Сава се приближи и клече на колена пред Богом.

– Ти ћеш, Саво, ићи наново у Србију да тамо будеш управитељ Више женске школе. Ако пристајеш, ја ћу одмах написати указ и наредити да ти се изда путни трошак.

Сава, просветитељ наш, заплака од силне радости, заплака, као што се заплакао кад му је отац Немања умро, подиже се и целива скут хаљине Божје, па рече:

– Ово, ми је, Господе, најсрећнији дан у моме животу. Ја ћу сад моћи да продужим онде где сам пре толико векова стао.

Обрадова се Бог што се тако лепо свршило, загрли Саву и пољуби га у чело, а затим написа указ:

             Ми
Бог Господ Саваот
по милости својој и вољи својој
Господар
свију простора и  свих васељена, свих небеса, ствари и душа, постављамо:

за управитеља Више женске школе у Београду

Саву-Растка Немањића

С А В А О Т, с. р.

Свети Петар удари рајски печат на указ и потписа према Божијем пропису:

„Видео и ставио печат, чувар рајског печата, Петар с.р.“.

Лука му написа спроводно писмо за наше Министарство просвете, дадоше му пасош, и Бог нареди да се из „Фонда за српску просвету“ изда Сави путни трошак.

– Та је партија утрошена, Господе!

– На шта?

– Па, нешто узе св. Илија, те утрошио за барут; пуцао! Нешто опет узели референти књига, нешто просветне комисије, а оно друго смо издали неким Црногорцима. Њих увек протежира владика Његош.

– А и томе Илији до пуцања, као да проба Шкодине топове. Млати се као луд овде по небесима! – рече Бог прекорно, па извади новац из свог џепа, те даде Сави за пут, па кад се Сава крете, рече му:

– Чујеш, Саво, кад идеш за планету Земљу, сврати на Месец, тамо има има живих Срба, ако још нису „спали с Месеца“. Тамо има неколико чланова Академије наука, тамо је и Главни просветни савет, а тамо је на Месецу и велики филозоф Бранислав Петронијевић. Он је толико отео маха да ми почиње и конкурисати. Поздрави ми много тог највећег човека планете Земље.

Сава завеза чвор на епитрахиљу да не заборави поруке Саваотове, па се крете облацима пут Месеца.

Мало се св. Сава бавио на Месецу. Потражио је оне Србе што му Господ рече, али они су грешници већ били „спали с Месеца“. Одмори се мало светац, разгледа околину, сними неке интересантније пределе својим „момент-апаратом“, посла неколико анзист-карти с Месеца својим пријатељима у рају, и онда, шта је могао друго, већ да продужи пут за Земљу.

Кад је стигао у Београд, поноћ је давно била превалила. На Саборној цркви искуцавало је већ један час по поноћи. Саву је интересовало да прође мало улицама београдским. Нигде живе душе. Само погдегде стоји патролџија шћућурен уза зид на каквом ћошку. Једино што су ноћне меане отворене. Дрече неки промукли гласови неку одвратну песму, меанџија дрема уз келнерај, а дремљиви Цигани шкрипе досадно у своје ћемане. Светац није могао лако издржати да гледа овако одвратне сцене, те пође даље. Кад наједном угледа на Теразијама осветљена два прозора на једној двоспратној згради.

– Ко ли је ово још једини будан? – помисли и упита ноћног стражара.

– То је Министарство! – рече му стражар.

– А ко је у оној осветљеној соби на доњем боју?

– То је господин статистичар, врло вредан, управо највреднији чиновник у Србији. Увек он ту седи више од пола ноћи.

– Па шта ради унутра?

– Каже момак да чита неке романе и ради неке своје послове, пише приче, шта ли? Сви о њему веле у Београду да је највреднији чиновник.

– А он седи ту да уштеди код куће дрва! – помисли добри светац и оде даље.

(Даље)