Краљевић Марко по други пут међу Србима (2/5)
Јаше Марко лагано и чуди се човек што Срби беже од њега, кад су га толико звали и толико му певали. Не може да се начуди чуду. Најзад помисли да још и не знају ко је он, па кад дознаду, замишља задовољно како ће га дивно дочекати, како ће он искупити све Србе па се кренути на султана. Идући тако угледа крај друма диван хлад од велика храста, па сјаши са Шарца, веза га, скиде тулумину и узе да пије вино. Пио тако и размишљао, па се јунаку мало придрема. И Марко се наслони главом без икаква узглавља и леже да борави сан. Таман га сан поче хватати, док тек Шарац, припазивши неке људе који Марка опкољавају, поче ногом тући о земљу. То беше срески писар с десет жандарма. Скочи Марко као помаман, пригрте ћурак изврнувши га наопако (био га скинуо због врућине), узјаше Шарца, узе у једну руку сабљу, у другу топузину, а дизгин од Шарца држи у зубима, па тако учини јуриш међу жандарме. Ови се препануше, а Марко, онако срдит иза сна, узе једног по једног даривати: ког сабљом, ког буздованом. Није се ни трипут окренуо, а већ свих седам с душом растави. Писар кад виде шта би, заборави на извиђај и параграфе, већ даде плећа па стаде да бежи. Марко се натури за њим и подвикну:
Стани, кујо, незнана делијо,
да те Марко куцне топузином!
То рече па заљуља топузину и пусти за „незнаним делијом“. Мало га дохвати само сапом од топуза, и онај паде као свећа. Звекнуше празне бакрачлије. Марко допаде до њега, али га не хтеде погубити, већ му руке свеза наопако. Затим га обеси своме Шарцу о ункаш и врати се својој тулумини, па кад узе пити, рече оном беднику:
Ходи, кујо, да пијемо вино!
Онај само стење од бола, превија се и праћа онако обешен о ункашу, а то Марку дође нешто за смех, па се узе смејати како онај ситно цвили. „Као маче!“ помисли Марко, па опет у смех; лепо се човек ухватио за трбух од смеха, а све му сузе на очи, крупне као ораси.
Узе онај кроз плач молити да га пусти, а обећава да неће чинити кривични извиђај.
Марку се још више даде на смех, па лепо да пукне човек; и од силног смеха немаде кад да говори десетерцем, већ погреши те ће рећи прозом:
– Па који те враг, јадниче у Бога, нагна амо?
Али ипак је Марко жалостива срца. Ражали се човек па таман да приђе да одреши онога, кад погледа, а друга десеторица са једанаестим, поглавицом, сви исто онако одевени као и они први, опет га опколили.
Марко допаде до Шарца, збаци онога у траву (те се онај некако откотрља низбрдицом у јендек крај друма и зајеча). А Марко узјаха Шарца па онако исто учини јуриш. Опет, док се окрену два-три пута, свих десет жандарма с душом растави, а писар, опет, стаде бежати, те Марко и њега стиже сапом од топузине. Веза га и обеси о ункаш, па онда оде да извади оног првог из јендека. Онај сав каљав и мокар, па се цеди вода с њега. Марко га једва од силна смеха донесе до Шарца па и њега обеси с друге стране о ункаш. Оба се копрцају и стењу, цвиле немоћно и покушавају да се спасу, а Марко све више и више у смех, те чак једном узвикну:
– Е, вала, само због овог смеха не жалим што сам долазио с оног света!
Али где је среће, ту увек има и несреће. Тако и сад. Таман Марко задовољан да се врати тулумини те, као вели, да докусури и онај остатак вина, док се тек из даљине чуше трубе и добоши. Све ближе и ближе. Шарац почне узнемирено фрктати на нос и стрељати ушима.
– По-моооћ! – зацвилише она двојица.
Све ближе и ближе, трубе и добоши све јасније се чују, тутњи земља под тешким топовима, грунуше плотуни пушака. Шарац избечи очи и узе скакати као помаман; закрешташе она двојица и узеше се праћати. Шарац све узнемиренији. Марко се прилично збуни од тог чуда, али се прекрсти, наже леген с вином, искапи, па пође Шарцу говорити:
Давор, Шаро, давор, добро моје,
ево има три стотине лета
како сам се с тобом састануо,
још се никад ниси поплашио!
Бог ће дати, те ће добро бити.
Грунуше топови, презну и сам Марко, Шарац скочи као да побесне. Слетоше она двојица с њега и откотрљаше се у јендек с кукњавом. Марко се од све муке насмеја и једва успе да узјаши Шарца.
Кад се изблиза већ чуше пушке и топови, стушти Шарац преко оног јендека као бесан, па јурну преко њива и усева, преко трња и јаруга. Не може Марко да га заустави. Повио се по коњу, заклонио руком лице да га не изгребе трње; спао му самур-калпак, одскаче сабља од бедара, а Шарац гази све под собом и јури као бесомучан. Таман изиђе на чистину, а кад тамо виде да је опкољен војском. Јече трубе, бију добоши, грувају пушке, грме по околним висовима топови. Пред њим војска, за њим војска, лево, десно, свуда. Шарац се пропе па јурну право; Марко докопа топуз и кидиса у гомилу, која биваше све гушћа око њега. Тераше се више од два сата, док Шарац поче бацати крваву пену, а и Марко се већ уморио ударајући оном тешком топузином. Пушке му не могаху лако додијати јер је на њему оклоп од гвожђа, испод њега панцир-кошуља исплетена од челика, а поврх тога три ката одела, па тек ћурак од курјака. Али које пушке, које топови, које маса удараца, савладаше Марка. Одузеше му коња, одузеше оружје, везаше га и стражарно га поведоше у срез на ислеђење.
Пред њим десет војника, за њим десет, и тако исто с обе стране по десет с пуним пушкама и бајонетима на њима. Руке му везане наопако, па ударене лисице; на ноге метнули тешке окове од ше’сет ока. Као главна стража је батаљон војника напред, пук гура позади, а за пуком грува дивизија, коју завршује дивизијар опкољен генералштабом, а са стране отуд и отуд тутње дивизиони артиљерије по висовима. Све то спремно као у ратно доба. Шарца воде дванаест војника, по шест са сваке стране, а и њему метнули јаке ћустеке и мрежу на уста да кога не уједе. Марко се намрштио, у образима дошао сетан, невесео, опустио бркове те пали по раменима. Сваки му брк колико јагње од по године, а брада до појаса, као јагње годишњаче. Успут куд га спроводе, пење се светина по врљикама, плотовима и дрвећу само да би га видела, а он и иначе све оне око себе за читаву главу, и више, надвисио.
Доведоше га у среску кућу. У својој канцеларији седи срески начелник, мали журав човечић упалих груди, тупа погледа, кашљуца при говору, а руке му као штапићи. С леве и десне стране стола његова по шест пандура са запетим пиштољима.
Изведоше окована Марка преда њ.
Капетан се уплаши од окована Марка, дршће као у грозници, избечио очи па не може да проговори. Једва се прибра и кашљуцајући поче промуклим гласом питати:
– Како се зовете?
– Марко Краљевић! – јекну гласина, и капетан се стресе и испусти перо. Они пандури стукоше назад, а светина заглави врата.
– Молим вас, говорите тише јер стојите пред влашћу! Ја нисам глух! Кад сте рођени?
– 1321.
– Одакле сте?
– Из Прилепа, града бијелога.
– Чиме се занимате?
Марко се нађе у чуду кад га ово упита.
– Питам: јесте ли чиновник, трговац, или радите земљу?
– Није мени ни бабо орао, пак је мене хљебом отхранио!
– Каквим сте послом дошли онда?
– Како: каквим послом? Па зовете ме из дана у дан већ пет стотина година. Једнако ме певате у песмама и кукате: „Где си, Марко? Дођи, Марко! Куку, Косово!“ па ми се већ у гробу додијало, и замолих Бога да ме пусти да дођем овамо.
– О, брате слатки, глупо си урадио! Којешта, та то се само тако пева. На песму, да си био паметан, не би ни полагао, нити бисмо сад имали толику невољу и ми с тобом и ти с нама. Да си званично, позивом, позват, е то је већ друго. А овако немаш олакшавајуће околности… Којешта, каква посла ти овде можеш имати… – заврши капетан нервозно, а у себи помисли: „Иди доврага и ти и песма! Измотавају се људи те певају којешта, па сад мене овде хвата грозница!“
Ој давори, то Косово равно,
шта ли си ме дочекало тужно,
послије нашег честитога кнеза
да цар турски сад по теби суди!
– говори Марко за свој рачун, а затим се обрати начелнику среском:
Ја ћу поћи, ако нико неће,
хоћу поћи макар доћи нећу,
отићи ћу граду Цариграду,
погубит ћу цара од Стамбола…
Капетан поскочи с места.
– Доста, то је нова кривица. Ви нам тиме чините грдну несрећу јер сад је наша земља у пријатељским односима с турском царевином.
Марко зину од чуда. Кад чу то, умало не паде у несвест. „У пријатељству с Турцима!… Па кога ме врага зивкају?“ мисли у себи и не може да се прибере од чуда.
– Него молим вас, ви сте починили силне кривице, за које сте оптужени:
1. 20. овог месеца извршили сте грозно убијство над Петром Томићем, трговцем који се шетао на велосипеду. Убијство сте извршили с предумишљајем, што сведоче наведени у тужби: Милан Костић, Сима Симић, Аврам Срећковић и други. Покојног Петра сте, према тачном увиђају и лекарском прегледу, убили тупим, тешким оруђем, а затим сте мртвацу одсекли главу. Хоћете ли да вам прочитам тужбу?
2. Напали сте истог дана на Марка Ђорђевића, механџију из В…, у намери да га по својој свирепој природи убијете, али је он срећно умакао. Томе уваженом грађанину, који је био и посланик народни, избили сте три здрава зуба. Према лекарском уверењу то је тешка повреда. Он је поднео тужбу и тражи да се казните по закону и да му платите одштету, дангубу и све парничне трошкове.
3. Извршили сте убијство над двадесет жандарма и тешко сте ранили два среска писара.
4. Има преко педесет тужби за покушаје убијства.
Марко не уме да проговори од чуда.
– Ми ћемо овде ствар иследити, а дотле ћете бити у затвору овде, па ћемо ствар после спровести суду. Тада можете узети кога адвоката да вас брани.
Марко се сети побратима Обилића па помисли како би га он тек бранио! Дође му нешто тешко, проли сузе од очију и јекну:
А мој побро, Обилић Милошу
зар не видиш ил’ не хајеш за ме,
у какве сам јаде запануо,
хоћу русу изгубити главу,
а на правди бога истинога!
– Водите га сад у затвор! – рече капетан бојажљиво и промукло се накашља.
(Даље)
Радоје Домановић 