Дивна варош!
Београд је, како изгледа, још мало па постао мустра подлости.
Пре новог кабинета пођите улицом, а пред вама је вазда људи, и само шале ради викните:
— Фузионаш, стани часком!
Одједном све живо на улици хитро се окреће и сваки се љубазно смешка.
А сад? Сад, каже ми један, викнух на улици:
— Фузионаш — стој де!
Аја. Нико се не окреће. Напротив, настаде једно дивље бежање да почем случајно не падне на кога сумња.
А само викни:
— Самосталац!
Цела улица се окреће. То је сада у моди.
„Страдија“
22. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Крв је крв
Познао сам га у Дрезди. Млад, свеж, леп и стасит Рус са елегантним манирима. Има тек двадесет и неколико година, а већ емигрант. Наше познанство је било случајно.
У маси света, у силној граји од немачког шпицастог језика у једној ресторацији, где обично долазе сви што посећују дрезденске сликарске галерије, допре ми до ушију силан, енергичан глас руског језика:
— Пси немачки!
Обратим пажњу, а жељан Словена у том мору германштине, решим се да му се приближим. Симпатично, отмено и интелигентно лице, дрзак осмех на крајевима усана и покретљиве нервозне усне, задобише моје симпатије за тога човека. По кретању његовом, по погледу, који чисто презриво гледа масу око себе, одма’ сам закључио да је племић.
Његов узвик на руском и та његова љутња била је због руског новца. Није хтео да промени новац, бацио је руску банкноту, келнерица није хтела то примити, и он је протествовао. На крају објашњења на немачком, додао је на руском оно „пси немачки“.
Пришао сам му и ословио га руски, али веома погрешно, не знајући добро руски језик.
Он ме погледа са сумњом, предомишљајући се некако шта да ми каже.
— Ви сте Рус?! — упита ме с подозрењем и лак, презрив осмех задрхта му на уснама.
— Не, само Србин.
На његовом лицу нестаде сумње, усне се развукоше у пријатан осмех, пун љубазности. Скочи са столице, тапну ме пријатељски по рамену, понуди ме да седнем и рече:
— Хвала, сит сам ове немачке жгадије. Ви, видим, слабо знате руски, а ја никако српски, но не чини ништа. Говорићемо полако, па што не разумемо, допунићемо, по несрећи, немачки. Је ли по вољи да испијемо флашу вина?
Спријатељили смо се као да смо се годинама познавали, и он отвори преда мном, жељан разговора, а пун руског бола, своју широку, племениту словенску душу.
У један мах заћутасмо, заћутасмо што смо ћутањем најјаче могли под истоветним осећањем осећати нас два Словена у германштини, у туђини, опкољени леденим туђим елементима, под туђим небом. То наше ћутање био је говор. Ја сам отприлике нагађао шта он мисли, а у исти мах ја сам мислио о ономе што Толстој вели овако отприлике:
Немаштина је притисла генија нашег словенског ђубретом својим. И словенски геније се бори, напиње, пуцају му кости од напрезања да се дигне, да пробије кроз то ђубре германско, али то још није урадио, још он јадан прикупља снагу, још се спрема, ал’ ће једном морати да стресе то ђубре. Сећао сам се Андрије Болконског из Толстоја, кад пред битком на Бородину пред смрћу својом, лежи у шатору са оним страшним, са болним осећањем словенским.
Истим осећањем био је и он заузет. Наједаред прекине ћутање, нагло, нервозно.
— Ви сте Србин. Ја сам заволео тај народ, па нека цео свет осуђује крваво убиство краља Александра. Трпимо али се не да ни трпети. Ја сам прогнаник, ја морам да оставим земљу мојих дедова, да оставим мајку Русију. Боли то, боли душа мене за небом руским, за степама нашим, за оним добрим и јадним мужицима. А Русијом, што вели Горки, управљају свиње и будале. Сад су се заплели у овај суманути рат и послали магарце да командују добром и храбром руском војнику. Званична Русија, господине, то је легло зликоваца и ниткова. Дај боже да победе Јапанци, јер ће онда званична Русија изгубити; а народ и народне слободе морају добити.
Застаде, зарони главу у руке и ћутећи гледаше преда се. Наједном се исправи, тресну песницом по столу и узвикну:
— Ви сте Срби народ, а ми, ми још трпимо да православном Русијом управљају свиње и будале.
Опет настаде ћутање. Околни столови се заинтересоваше нашим разговором. Једни су шапутали, а једни су за повећим столом гласно говорили, пакосно, за инат овом плахом Русу, о поразу Русије и победи Јапана. Говорили су, како изгледа, баш с намером да Рус чује шта они говоре.
— Јест, радују се нашем страдању ове немачке стенице.
Уздахну и опет зарони главу међу руке.
Немци продужују разговор.
Све више и више настаје смех и најзад смех пакостан германски над поразом Словенства испуни цео локал.
Кроза смех се чује потмуло брујање клавира и лако певање двојице Хајнеовог Лорелаја.
Es dunkelt…
Und ruhig fließt der Rhein
Смркнуће се вама, ако бог да, а Рајна ће проносити мртва ваша тела
…fließt der Rhein
…
Ein Märchen…
Чује се непрекидно песма кроз урнебесан смех што га произведе неки шаљивчина представљајући како мали Јапанац бије гломазног Руса.
Рус скочи. Блед, разбарушене косе, играју му ноздрве. Искорачи пред онај сто и викну на немачком:
— Коме се смејете, пси германски. И Јапан и целу германштину тући ће православна Русија. И вас, и вас! Нека изиђе тај који се смеје да видим чему се смеје. Један козак је за двадесет Јапанаца. Нагајку ћемо ми за псе, и за вас и за њих, нагајку (ту реч руски изговара), кнуту, кнуту за псе.
— Нагајки! Ваљај, ваљај! Ваљај! — заврши руски показујући оштро руком како се бије.
Настаде тајац. Он се окрете, одгурну онога од клавира, који беше и иначе прекинуо песму, седе за клавир, удари бурно по диркама и зајеча руска химна силно и снажно потресајући ваздух у целом ресторану, а уз те звуке грмну силан глас, руски достојан заиста да репрезентира силну државу.
Боже, царја храни
силној держави
…
на страх врагам,
на страх врагам!
Грми глас Руса, глас изгнаника руског, а свом снагом удара прстима у дирке клавира, да му и он помогне у гњеву.
Цар православни
царствуј на страни.
Настала је тишина. Немци су с поштовањем посматрали овај увређени национални понос.
„Страдија“
22. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Квантитет
Било је негде у некој земљи две групе људи: једни подли и покварени, а други добри и ваљани. Првих бејаше врло много, а других врло мало.
Први су чинили зла дела, а они други, оно мало поштених, гледало је то с болом у души, и једнога дана, када зло поче хватати дубоког корена, када преврши дара меру, забринуше се веома они добри и почеше озбиљно да размишљају како да земљу спасу беде која јој предстоји.
И саставише се да решавају о томе.
Говорило се лепо и мудро и паметно, дебата је текла бурно. Није то лака ствар спасавати земљу, и то још спасавати је у овом случају где десеторица имају да се боре против хиљаде. Али мука учи људе, па тако и овде. Најзад се нађе један, те изнесе предлог и вели:
— Браћо, овако не иде, али морамо наћи лека овоме злу. Али како? Њих је врло много, а нас је врло мало, и ја држим да је прва наша дужност да и ми бројно ојачамо и да бројем надмашимо противника. Кад то будемо успели, онда ћемо лако однети победу, а дотле се не можемо ничему надати. Да бисмо постигли ово што велим, ми морамо развити најактивнију агитацију за нашу ствар. Кад људе за се придобијемо, кад потпуно ојачамо, онда ћемо ударити на противника силно, свом снагом!
— Живео!
— Тако је!
И би решено да се овај мудри предлог усвоји, и усвојише га. Решише да им девиза буде: што више, то боље!
И јурнуше сви у агитацију. Ушли су прерушени у непријатељски логор и почеше изреда врбовати војнике за свој табор, не питајући никога ко је он и шта је он.
Како тамо не беше много људи од чврста карактера, то су многе вешто умели застрашити како је опасно да остану у табору где су, јер је тај табор слабији и мањи. И кукавице, као кукавице, прилазише у други табор.
И војска је расла, квантитет напредује, а ови се смешкају задовољно како посао напредује.
У оној маси било је и лакомих. Неке подмитише, а некима обећаше.
И лакоми приђоше.
Квантитет расте, војска јача, а вође се задовољно смешкају.
Прођоше дани и месеци, протекоше многе године мучнога рада, и једнога дана поранише вође и војводе. Шетају по табору, прегледају силу свеколику, па им се груди надимају од радости, загледају се, а сваком из очију вири иста мисао: „Куцнуо је час. Нека јекну трубе наше и нека се предузме јуриш на непријатеља.“
Тако и би. Развише се заставе, а трубе јекнуше знак за јуриш.
— Напред, доле са нељудима, победа је наша!
И крете силна војска напред и грмну страховито из хиљада грла:
— Ура! Живело добро!
Упадоше у непријатељски логор. Кад, ал’ тамо нигде никога.
Тражише, прегледаше на све стране, али нигде живе душе.
— Где су? — пита један од вођа.
— Никога!
— Па ми смо освојили.
— Тако је!
Врте се пецива, прелива се румено вино у боцама, трепери жежена ракија, запалише се велике ватре, ударише бубњи и свирале, зазвечаше ситни таламбаси, зајечаше свирке сваколике, настадоше песме и попевке.
Би, дакле, весеље у част, у славу сјајне победе.
Погасише се огњи, угасише се свирке и попевке и безбрижна војска са још безбрижнијим војсковођама леже да спава, и захрка мамурна по весељу.
Наједаред, око поноћи, груну у логор једна мала чета одважних људи, па подвикну:
— Побеђени, предајте се победитељу!
И прену сањива маса. Једни јурнуше у бегство дивље, очајно, а други, што не могоше утећи, завикаше из хиљада грла:
— Живео победитељ, доле с нашим угњетачима!
Остадоше само вође, само они искрени борци, којих је мало, врло мало.
И настаде ново весеље у част победе, и војска, та иста војска весели се слатко и искрено.
То је био квантитет. Агитовали су док нису све увукли у своје редове, не питајући ко је ко, нити шта је и какав је ко. Кад су упали у непријатеље, а непријатеља нема, они су га увукли у себе, у своје редове, а ту је опаснији.
Квантитет је упропастио за трећину и оног старог доброг квалитета!
„Страдија“
22. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Ко је крив?
Једно јутро, пре неки дан, око 5 часова затекнем на чесми једног сељака где из чесме точи воду у суд с млеком, које носи ради продаје.
— Зар тако? — рекох му.
Он се не окрете.
— Еј, ти пријатељу, шта то радиш?
— Видиш шта радим! — рече и упола се према мени окрете, а затим заврте славину на чесми, и спусти суд поред себе.
— Па то је крађа, болан! — рекох да га тронем.
— Вода није за паре, ваљда неће и за њу да уведу монопол, као за дуван?!
— Знам, ал’ ти продајеш и воду по истој цени као млеко.
— Вала нисте ни ви господа бољи — рече равнодушно, окрете се и изиђе на врата.
Остао сам запањен.
Поредио сам од сваке руке и на жалост видим, да је наше чиновништво дугим низом година само себи убило углед.
Нема ваљда народа у коме су створени овако страшни појмови о господи, као што је то у нас.
А то зло има страховитих последица и не треба чекати да се само лечи.
Ово изгледа на први поглед можда и ситница, али ово је један страшан симптом. Сељак продаје воду под видом млека, мирне је савести, тврдог убеђења да „и господа нису бољи, не раде боље!“ А то није он један, то мишљење је у’ватило у нашег сељака јаког корена.
„Страдија“
12. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Узалуд ваша радост
Опет криза.
Имала смисла, немала смисла, али је криза, и то још једна после многих.
Радикална се странка цепка и с разлогом и без разлога, а непријатељи демократије сеире и смешкају се, па к’о веле, то ће њих ослабити, а ми ћемо ојачати. Њима та радост изгледа да је с пуно разлога, али се љуто варају. Они не знају, нити могу знати, нашу радикалску крв. То је чудан сој.
Једном ми је један познаник, либерал по начелу, дивно то карактерисао.
— Чудни сте — вели ми — сој ви радикалци, права напаст. Кад се либерал одметне од своје странке, он улази изјавом у радикале или напредњаке; а ако се напредњак издвоји, иде у либерале или радикале. А ви јок. Кад се радикал покрпа са својима, а он потегне па заставу у ледину за свој рачун као онај Влах Алија, али опет радикал! Брука тако ми бога.
Ово је тачно.
И онда је слаба радост непријатеља демократије.
Сутра нека се пробуди Александар баш на ово „побркано“, како непријатељи веле „пометено“ стање радикалне странке, па ће се одмах видети шта је радикална странка.
Сва крила радикалне странке тог момента, као електризована, угасиће личне свађе и грдње и одједном ће се видети да се сва та силна војска креће на реакцију. Демократска труба трубила би истим гласом кроз целу земљу; труба демократије кад свира узбуну само је једна за све групе радикалске. То је једна једина труба, а једна иста мисао код војсковођа и војника свију радикалских група давала би снаге борцима, а ту би били они борци свију група који су вазда, увек искрено, без личне користи, без помисли на награду, излагали бајонетима своје груди, а из хиљада грла грмело би гласом трубе јерихонске:
— Доле тиранија! Живела слобода! То народ хоће!
А тај глас био је јачи од плотуна жандармерије.
Ту би опет пала свака тиранија, у то не сумњам.
А после?
После би опет дошли симуланти и шићарџије као и увек после рата — да ћаре. А кад се војска поодмори, онда се пређе на дневни ред:
— Е, сад имамо оно мало наших старих рачуна!
И рачуни би се опет претресали.
Смејте се ви непријатељи, али демократија мора да живи, слобода ће увек наћи искрених бораца у свим фракцијама радикалне странке. И бежаће многи, али они не могу као кукавице бити ни озбиљни противници.
Узалуд ваша радост.
„Страдија“
12. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Самосталци и старија браћа
Џиб-џабе људи изгибоше. Нека вичу, нека псују, ништа не вреди.
Запну они по зборовима:
— Пашић је оваки, Пашић онаки, они стари упропастише отаџбину.
Агитују, пекљају, спадну с ногу, а Пашић се смешка, па ко вели:
— Ако, дечице; трчите ви, то је све за мене… Кад се ви позавађате, онда ћете одмах да превичете: „Пустите ове старе нека се истроше“.
Отуд, одовуд, ко ће, шта ће се, Пашић образује кабинет. Пустили га млађи да се истроши.
Он се троши и влада, а ови се јачају и опет по њима.
Баталите, млађа браћо, ћорава посла. Не вреди вама ни Одјек, ни агитација, ни трчање, опет ће Пашић владати док је жив.
Запните из петних жила па доби[j]те све посланике, нека су у Скупштини све сами овејани самосталци, сем једног јединог, па опет ништа.
Какви сте, ви ћете одмах направити више фракција нег’ што то данас Одјека и одјекчића имате. Држаћете лонџе и конференције, па ће тек неко једва на једване јаде наћи „мудар политички резон“, неку нову моду на стари глас, па ће рећи:
— Браћо, ми морамо бити лукави, ми не можемо још да се примимо власти, ми треба још да јачамо и да се спремамо, а засада виши државни разлози и политички такт захтевају да пустимо нека владају стари док се потпуно не истроше, а затим ћемо доћи ми на чисту ситуацију.
Сасвим. Троше се.
И стари се троше, просто људи изгибоше трошећи се.
Чим млађи превичу:
— Пустите старе нека се истроше, — а ови се као мрште и одговарају:
— О, брате, шта ви хоћете од нас, ето, па радите мало и ви, ми смо уморни.
А млађи онда мисле:
— А, то ли је, видиш како им подвалисмо и доведосмо их у шкрипац, — па своју одлуку пуну такта опет оснаже и сутра опет подвикну:
— Ви владајте, а ми ћемо бити критичари рада.
А стари се промешкоље, па тек ће као мрзовољно рећи:
— Па, најзад, хајде и да владамо, шта ћемо кад нема ко други!
Узалуд муке, самосталци, док једног траје од старије браће, ви ћете га пуштати да се истроши…
„Страдија“
8. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Основ подозрења
Гадне су жеље! Бранко пева да су му жеље да има крила. Враг би га знао шта ће му крила. Ја сам желео да будем жандарм.
Није то шала.
Жандарм, и то пре него министар. Желим да ’апсим.
Кога?
— Кога, кога. Сваког! Само је ли Србин!
Бити Србин, то је отежавајућа околност.
Ах, што немам власти!
Што?
Прође ми живот, а немам права никог да у’апсим. И да имам власти, ја бих све по’апсио.
Питаш га:
— Ко си?
— Тај и тај!
— Јеси Србин?
— Јесам.
— А, е то је већ основ подозрења.
— Колико ти је година?
— 50.
— 50. То је страшно, Србин, а 50 година. То је знак да је на све готов.
— Е, кад је тако, ’ајд’ пријатељу у ’апс.
— Што?
— Зато што си Србин.
— Немам кривице.
— Како да немаш, кривица ти је што си Србин, а чим си то, имаш диспозиције за сва зла.
Уби[j] Србина чим напуни 30 година, јер кад свет позна, постаће нитков.
Ово је тачније него оно Гетеово:
— Распни сањалицу… (итд.)
„Страдија“
5. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Коста Таушановић
Ко је злокера, свуд га оно тера. За живота је био рђаве среће, а после смрти исто тако. Некаки Пешић, ко ли, изложио бисту његову. Дугме је погођено, крагна испеглана, а Коста? Јадни Коста! Коса као резанци, брада и бркови тако исто, а што је најлепше, уста изрецкана, имају чарк као динари. Уметник ваљда хоће да бар нису уста компромитована.
Ми смо куражан сој, али за ово је требало нарочите куражи и цинизма, па да се сме овако нешто изнети пред публику.
Најлепша оцена овога вајног уметничког дела је оцена г. Ђорђевића, сина д-ра Владана.
Наврати случајно, погледа, насмеја се и упита:
— Да ли је ово мој отац или Коста Таушановић?
„Страдија“
5. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Више од 110 година касније Владан Ђорђевић и Коста Таушановић познати су само историчарима, тако да ова новинска белешка савременом читаоцу не значи много. Стога посетиоцима Пројекта „Радоје Домановић“ омогућавамо да сами упореде:
Лево: биста Косте Таушановића на Калемегдану. Десно горе: Коста Таушановић. Десно доле: Владан Ђорђевић. Фотографије преузете с Интернета.
Наш женски свет
Ко смо и шта смо ми?
Ми смо сиротиња, сиротиња пука.
Госпође милостивне, можда ћете се смејати овоме кад се каже сиротиња пука.
Сиротиња, сиротиња, па макар на себе метнули хиљаде свилених сукања.
Откуд те сукње?
Не познајем по оделу која је жена практикантова, а која министрова.
Страшно, ум се мути кад погледа шта ради наш женски свет.
Знам вас, знам!
Свилу носите, пасуљ једете!
Знам, знам Српкиње, њих бар знам добро.
Био сам на Калемегдану, посматрао. Ретко идем тамо, јер не могу бол да поднесем, не могу да гледам мајмуне, не могу да гледам волове гигерлски обучене, ни краве у свили.
Тражио сам да видим жену, да видим мајку, али то на јавном, калемегданском шеталишту нисам видео. Видео сам раскош, раскош у нас Срба, раскош у нас сиротиње, злато и скупоцене шешире носе и оне које треба да иду у цицу.
Откуд то злато?
Или су им мужеви лопови, или су жене курве!
Овај други случај много је чешћи.
Па зашто је све то?
Зашто? — Зато што је наш женски свет сулуд, брљив, суманут.
Краве, краве, а не жене.
Враћам се у прошлост, у народ.
Мајка уморна, копала жена, пре тога је устала пре зоре и спремила ручак радницима, наредила децу, донела јело на обрамници, и онда радила на њиви, а уз све то носила је иа леђима дете, сисанче, а уз дете толики терет.
Долази с копања знојава и уморна, дете у љуљашци везаној за два дрвета, доји га, једе лука у води са сирћетом и срећна је, дете јој напредније и њој поред свега терета остаје да свом детету пева што народски, да му у душу улије идеале, оно што се никад брљивим школским програмима не брише.
То су мајке, то су жене, то диже покољења.
Ја имам неписмену мајку, сељанку. Дала ми је живот и не знајући ништа друго дала ми је и поезију народну, њом ме је задахнула, и ја ћу вечно, можда и по смрти осећати тај дах, дах снажан и силан. Школа ме је ломила годинама, сметала, али није могла покидати оно што се с млеком мајчиним усисало.
Бол! Бола има наша поезија, радости и весеља, свега има, и то видимо само ми које је васпитавала сељанка, проста жена, жена без свиле и кадиве, жена мученица, жена што рађа децу, врлину рађа, добро и благослов кући рађа, жена, жена, права жена!
Никао сам с народом, у њему сам одрастао, другови моји из школе ору, они се муче, ја знам и бол и патњу њину, али ја знам и задовољство, ја познајем радост што та патња, бол и рад доноси.
Слушајте, слушајте мене, ви београдске пезе и каћиперке, слушајте, ви курве јавне и приватне, слушајте, јер је ретка искрена реч.
Тешка је искрена реч, јер је реч искрена и скупа и тешка, а ви жене знате шта то кошта, јер дате пре невиност своју него искреност.
Дакле, однегова ме сељанка, проста жена, однегова ме песмом народном. Ја сам у кући гледао дроњке, сиромах ћу и умрети, али сам вечно био окружен блеском, сјајем, поезијом коју ми је певала мајка сељанка. Песма ме је будила, песма ме је успављивала.
О, мајко, све добро моје, ти која не знаш ни клавир, ни француски, ти која си само знала народну песму, теби хвала, ил’ нехвала.
Поред имућна оца мога, ја нисам знао за гувернанте, нисам ударао у клавир нити сам цитирао француске писце. Мучио сам се, невољисао, али сам гледао, посматрао, и нисам добро видео, већ бол и јад.
И док београдске даме перу сапуном кучиће, перу их пажљивије него децу, дотле сељанка која је донела ужину на обрамници и дете на леђима у пртеној љуљци, пева, пева, те сој крепи:
У башти ми зумбул цввта,
Ја га не берем,
На зумбулу булбул пјева
Ја га не слушам.
Пусти пути затворени
Од Руменлије,
Скендер-бег их заточио,
’Оће да роби.
Паша роби, куга мори,
Туго голема!
Ето то пева неписмена сељанка, а шта радите ви, жене београдске? Ево, ово је мене васпитало и дигло, ово је моје образовање што га школа, и то наша луда, брбљива школа, није била у стању да скрши.
Није ово што пишем спрдња. Бол је ово. Бол, појмите и разумите, јер сам гледао и вас, а знам себе.
Ја не ваљам, нека ме нико не оговара, нека нико не каже рђав. Ја сам све знам, али ћу продужити овај разговор с вама женама, ма се на кози орало.
Жене, жене!
Ви жене земљу држите, али пазите шта чините! Ово је увод што сада пишем, а јаком долази оно што је главно. Имате ви да чујете много штошта, имаћете прилике да вам кажем!
Ђубрета!
Не љутите се, јер неке сте такве да је и ђубре боље од вас.
Београдске девојке жале се што тешко иде с удајом, измишљају како су мушкарци саможиви, без идеала, ћифте и материјалисте. Међутим, оне неће да виде своје властите мане и погрешке.
У Немачкој је обична ствар да чиновничке жене зарађују себи, раде. Чиновник отац, има плату 300 марака месечно и нико се не чуди кад чује да је његова ћерка књиговођа у некој радњи. Ради, спремна је за живот, спрема себи и мираз, нађе према себи обичну прилику, удаје се па и даље ради и она и муж, а децу васпитавају у истом правцу.
А код нас? у Београду!?
Брука од света!
Ем не раде, ем су раскошне, ем кад се удају мисле на крупне партије. „Знате, њено образовање није за паланку.“ Зна мало клавира, а то је отежавајућа околност, јер свира тако да човек у свет бежи, зна да избрбља неколико фраза француских, нема гроша, нема честите кошуље и мисли то је довољно, па да је за љубав то мало реченица француских, за љубав то мало лупања по клавиру задужила човечанство и заслужила да се, у крајњем случају, кад је већ руски цар ожењен, уда за српског министра, посланика на страни, или по несрећи за обичног професора Универзитета.
Ја знам случајева где одбија сирота девојка из Београда руку једног доктора.
— Сељачки доктор! Зар је то за мене?
Ето, то је то наше шашаво васпитање.
Видите девојку. Елегантна, лепа, могла би бити и паметна да јој луда мамица није још од детињства уселила много бубица у главу. Ћерка чиновника, који једва везује крај с крајем, или има десетак хиљада мирашчета, и погледај како се то размеће, и то пред ким, пред нашим младићима, пред нама сиротињом.
А ко смо ми?
Ако смо чиновници, имамо менице; ако смо трговци, опет нас само кредит држи. Наша је земља млада, ми немамо старих кућа, оџаковића, но сви мање више почињемо од себе, тек стварамо, тек се зачињу куће.
Погледајте трговце. Махом сваки тек оснива и почиње дом, а чиновници су гладни ђаци, који су једва дочекали да кујну Димче пиљара замене са кујном у Касини и Коларцу.
И сад кад тако бедно и јадно стојимо, и ако се лажемо, лажемо често сами себе, зар онда није суманутост овако понашање наших Београђанки. Понашају се тако као да су окружене све самим великим кнежевима, ерцхерцезима, графовима и маркизима, па се утркују која ће да изгледа раскошнија.
Погледајте је само на улици. Лепа, мила, могла би се допасти. Коме да се допадне? Младом, добром чиновничићу који има платице једва за ’леб и нешто мало уз ’леб. Али кад је он грешник погледа, шта види? — На њој шешир, управо то и није шешир него јој на глави цела практикантска плата, цела целцита, још ако не премаши који грош. Погледа човек хаљину, промерка два-три пута, шацује цену и види, на жалост, да би му требала цела његова плата па да купи такву хаљину.
То би народском песмом било речено:
Док изнутра удрио поставу,
Мјесечну је утрошио плату,
А с лица му ни хесапа нема.
Док остале дрангулије купи,
До гуше се јунак задужио
И мјенице многе учинио.
Куд год скита за жиранте пита
Да направи жени тоалету.
И заиста тако је.
Ко сме, ако ко бога зна, да се потхвати, па да узме такву жену. Кад види човек да му само за шешир треба цела његова платица, а за остало да мора витлати жиранте, онда се љубав хлади, онда ту више престаје и симпатија и жеља за браком. Какав брак, какви бакрачи!
Па још нешто горе озго.
Сматрају за врлину нерад. Рад им је луцкасто брбљање о неким бајаги литерарним, уметничким стварима.
— Јесте ли гледали Коклена?
— Не, госпођице!
— Којешта! То је страшно! То не видети! Ах, какав уметник!
Луда мода. А она је све то разумела колико и крава латински, али свет отмени виче: Коклен, Коклен, па је ред да и наша наивна Београђанка узвикне:
— Ох, Коклен, дивота!
Тиме, и оним вечитим шетањем, баш онда кад цео свет жури на ручак и на одмор после рада, мисле да чине себи добро, а оне тиме још товаре на себе отежавајуће околности.
Који паметан то сме узети за жену? А ко узме треба само приложити венчаницу као доказ да је луд и спровести га у луду кућу. Лекар га сигурно, кад види тако страшан доказ, не би ни прегледао.
Јадне су оне! Много би боље оне импонирале и јаче симпатије стварале за се да баш место књиге крај прозора што држе, место што рђаво ударају у клавир, да наместе корито, па да што пропирају да младићи виде да ће бити домаћице. А то би таман одговарало њиховом имовном стању.
„Страдија“
5. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Не можу слухатися
Настала пора мені служити у війську, але ніхто не викликав мене. Я весь пройнявся патріотичними почуттями, і вони не дають мені спокою ні вдень ні вночі. Іду вулицею — стискаю кулаки, побачу якого іноземця — скрегочу зубами, а часом так і пориває мене кинутися на якусь людину й дати їй ляпаса. Ляжу спати — всю ніч сниться, що я ріжу ворогів, проливаю кров за свій народ і мщуся за Косове поле. Чекаю нетерпляче повістки, а її все нема й нема.
Бачу, як багатьох хапають за ко.мір і тягнуть до казарми, та й заздрю їм.
Якось прийшла повістка старому дідові, що звався випадково так само, як я. Йому суворо наказували негайно як дезертирові з’явитися до комендатури.
— Який я дезертир, — запротестував дід, — яв трьох війнах був, маю поранення, шрами й досі ношу!
— Усе це добре, але наказ є наказ, і його треба виконувати.
Пішов дід до коменданта, а той вигнав його геть.
— Хто тебе кликав сюди, шкапо стара?— гарикнув комендант і мало не відлупцював діда.
Зрештою, якби старого не витурили так безпардонно з комендатури, я зі своїм ентузіазмом і великою любов’ю до казарми вже ладен був подумати, що він має там якусь протекцію.
Моє сильне хотіння змінилося нараз відчаєм. Даремно я, проходячи вулицею повз офіцерів, гатив ногами об землю, аж у п’ятах мені стріляло, сподіваючись, що такого старанного вояка неодмінно запримітять і покличуть до війська. Не кликали.
Усе це допекло мені, і одного чудового дня я сів та й написав командуванню прохання, щоб забрали мене до війська. У ньому я вилив усі свої патріотичні почуття і наприкінці написав таке:
«Ах, пане коменданте, якби ви знали, як б’ється в грудях моє серце і в жилах клекоче моя кров, дожидаючись тої давно омріяної хвилини, коли я нарешті зможу називатися захисником корони й вітчизни, оборонцем свободи й сербського вівтаря, коли я стану в ряди косовських месників!»
Оздобивши таким чином свою заяву, наче любовний лист, я відчув себе на сьомому небі, впевнений, що все буде гаразд.
Окрилений надією, я встав і подався просто до комендатури.
— Чи можу я пройти до пана коменданта?— запитав я солдата, що стояв коло дверей.
— Не знаю, — відповів той спроквола, знизавши плечима.
— Запитай його, скажи, прийшов тут один, хоче служити у війську! — кажу йому, наївно гадаючи, що солдат, лише почувши таке, всміхнеться до мене й стрімголов кинеться до коменданта доповісти про прихід новобранця, а комендант вибіжить мені назустріч аж до дверей, поплеще мене по плечу й вигукне: «Добре, соколе; ходімо зі мною!»
Але, замість усього цього, солдат подивився на мене співчутливо, ніби хотів сказати: «Ех, дурню, дурню, куди ти рвешся! Таж каятися будеш!»
Я тоді ще не розумів цього погляду, через те мені й дивно було, чого солдат так дивиться на мене.
Довго я чекав під дверима. Ходив сюди-туди, курив, сідав, плював, заглядав у вікна, позіхав, розмовляв з якимись селянами, що теж прийшли до коменданта, і чого тільки не робив, аби згаяти час.
У всіх кабінетах кипить робота, чується гомін, лайка. Безперестанку звучать команди, а вслід за ними лунають вигуки: «Слухаюсь!» — це означає, що наказ від найвищого чином дійшов до найнижчого — і коридором біжить солдат з одного кабінету в інший. Тепер уже в цьому кабінеті зчиняється галас, кілька разів різними голосами лунає «Слухаюсь!» — і знову вибігає солдат — мчить в іншу частину.
Задзеленчав дзвоник у комендантському кабінеті.
До кабінету увійшов солдат. Почулося якесь глухе буркотіння, потім солдат гукнув: «Слухаюсь!» — і вибіг розпашілий, мов рак, і полегшено зітхнув, що все так щасливо минулося.
— Заходьте, кому треба до пана коменданта, — сказав солдат, витираючи піт із лоба.
Я увійшов перший.
Комендант сидів за столом і курив цигарку в бурштиновому мундштуку.
— Добрий день! — привітався я.
— Що треба? — гарикнув він таким голосом, що в мене підігнулися ноги.
— Чого ви кричите, пане?! — сказав я, трохи оговтавшись.
— Ти ще будеш учити мене!? Геть звідси! — загорлав він ще страшніше й тупнув ногою.
Я відчув, що в мене по спині поповзли мурашки, а мій патріотичний запал ніби хто водою полив, але я ще не втрачав надії, що все зміниться, коли я розповім йому про мету свого приходу.
— Я прийшов, щоб служити у війську! — промовив я, сповнений гордості, виструнчившись і дивлячись йому у вічі.
— А-а, дезертир! Почекай-но хвилинку, саме таких ми й шукаємо! — зловтішно мовив він і теленькнув дзвоником.
Відчинилися двері ліворуч від його стола й до кабінету увійшов старший сержант. Виструнчився, задер голову, вирячив очі, руки притис до стегон і посунув на коменданта, ударяючи ногами так, що аж у вухах задзвеніло, став перед ним, пристукнув ногою і, скам’янівши, як велить статут, голосно проказав:
— Слухаюсь, пане полковнику.
— Ось цього негайно забрати, обстригти, вдягти й посадити на гауптвахту.
— Слухаюсь!
— Ось моє прохання, будь ласка!.. Я не дезертир, я хочу служити у війську, — пояснюю йому і весь тремчу.
— Не дезертир? То чого ж ти хочеш?
— Хочу бути воїном.
Він відхилився трохи назад, примружив одне око й промовив уїдливо:
— Ти диви, він хоче, щоб його взяли до війська!.. Гм, та-а-ак!.. Із вулиці просто в казарму, трах-бах — і відслужив, ніби йому тут перегони якісь!..
— Мені строк настав служити.
— Не знаю тебе і слухати не хочу… — почав було комендант, але саме до кабінету увійшов офіцер з якимись паперами.
— Подивіться в рекрутському списку, куди отой записаний! — сказав комендант офіцерові, кивнувши на мене, потім запитав: — Як звати?
Я простяг своє прохання.
— Навіщо мені твої каракулі! — крикнув він і вибив мені з руки заяву; вона впала на підлогу.
«Ух, а я ж так складав!» — подумав я, забувши з досади, що треба назвати своє ім’я.
— Як звати, чому не відповідаєш?! —ревнув комендант.
— Радисав Радисавлевич.
— Подивіться в рекрутському списку! — наказав він офіцерові.
— Слухаюсь! — відповів той і, подавшись у свій кабінет, наказав молодшому офіцерові: — Подивіться в рекрутському списку, чи нема там якогось Радисава.
— Слухаюсь! — вигукнув молодший офіцер, вийшов у коридор, покликав старшого сержанта й наказав йому те саме.
— Слухаюсь! — відлупилося коридором.
Старший сержант наказав сержантові, той єфрейторові, а єфрейтор солдатові.
Тільки й чути, як гупають кроки, як зупиняються один перед одним начальники й підлеглі і все кінчається отим «Слухаюсь!».
— Список, спи-и-исок! —покотилося по всіх кабінетах, знявся в повітря пил, забухкали тюки паперів на підлогу. Шелестять аркуші, починаються ревні пошуки.
А я тим часом стою в кутку комендантового кабінету, не сміючи навіть дихати: такий страх охопив мене. Комендант сидів і курив, гортаючи записник.
У такому ж порядку, як було спущено наказ, повернулася й відповідь, тільки тепер вона йшла від нижчого чином і дійшла до старшого сержанта.
Старший сержант з’явився перед начальником.
— Честь маю доповісти вам, пане полковнику, що той солдат, якого ми шукали в списку, — помер.
Я отетерів і з переляку ладен був навіть у це повірити.
— Той солдат помер!.. — сказав комендант.
— Але я живий! — вигукнув я перестрашено, ніби й справді виривався з пазурів смерті.
— Іди собі! Для мене ти мертвий, тебе нема на світі, поки громада не направить тебе сюди!
— Повірте мені, я той самий… Я живий, ви ж бачите!
— Геть з очей, у списку сказано «помер», а ти мені голову морочиш!..
Мені не лишалося нічого іншого, як вийти.
—
Приплентав я додому (жив я в іншому місті) і кілька днів не міг отямитися. Писати нову заяву мені перехотілося.
Не минуло й трьох місяців з того часу, аж у наше місто прийшло розпорядження, щоб громада протягом двадцяти чотирьох годин відправила мене до комендатури.
— Ти дезертир, — сказав мені капітан, до якого привів мене солдат.
Я розповів йому все, як було і що сталося, коли я приходив до коменданта.
— Гаразд, іди, — розберемося.
Я пішов.
Щойно я повернувся у своє місто, як приходить виклик з якоїсь іншої комендатури. Кличуть мене до себе, щоб я негайно з’явився до своєї комендатури, бо я, виявляється, потрапив у їхні списки.
Пішов я до своєї комендатури й кажу, що мене викликають в М-ську комендатуру, аби повідомити, що я повинен з’явитися до вас.
— Так чого ж ти прийшов сюди?
— А чого я піду до них, коли вони все одно переправляють мене сюди… — і став доводити, як нерозумно було б іти до тамтешньої комендатури.
— Ти прийшов тут пояснювати?! Так не можна; порядок є порядок!..
Що робити? Мусив я плентати з К. до М., аби там мені повідомили, що я маю прибути до К.
З’явився я до тамтешньої комендатури.
Знову — накази, тупіт ніг, «слухаюсь!» — і врешті мені сказали, що мене ніхто не викликав…
Повернувся я додому. Щойно зітхнув полегшено, як знову приходить виклик із М., а в ньому написано, що це вже повторний виклик і що в разі неявки у визначений час мене буде доставлено під конвоєм і покарано.
Помчав я щодуху. Вручили повістку.
Ось так я потрапив до казарми й відслужив дворічний строк.
—
Минуло з того часу п’ять років. Я вже майже забув про свою службу у війську.
Одного дня мене викликали в громадську управу.
Зайшов туди, а там лежить ціла купа паперів з комендатури. Попідшивано, поприколювано все один до одного — зібралось аж дві товстелезні папки.
— Мені наказано відправити вас до комендатури, — сказав староста.
— Знову?! — зойкнув я від здивування.
Узяв я ці папери. На них тисячі підписів, резолюцій, пояснень, звинувачень, відповідей, печаток церковних, поліцейських, повітових, шкільних, громадських і ще хтозна-яких. Переглядаю і бачу: офіційно встановлено, що я живий, і мені наказується негайно з’явитися для проходження обов’язкового строку військової служби.
Джерело: Доманович, Радоє, Страдія. Подарунок королю, Дніпро, Київ 1978. (Пер. Іван Ющук)
Радоје Домановић 