Укинуо механику

Вредно је прибележити. Болесне прилике нашега друштва виде се на све стране. И у цркви, и у касарни, и на улици, и у школи. Гледајте с које год хоћете стране, видите ровитост, несређеност, изопачене појмове, разроке погледе. Па хајде, најзад, што се то дешава у селу крај казанице, хајде да не водимо рачуна о глупостима каквог сељачког попа, или да не рачунамо у велике грехе испаде некаквог сеоског уче. Али кад се виде чудни, недозрели, наопаки појмови код бивших професора Велике школе, а сада, на жалост, универзитетских, то већ није ситно.

Није изабрат г. Мијалко Ћирић. Добро! Управо, што рекао Профаца, то и није добро, али, рецимо, добро! У другом свету такав би професор ћутао, радио, штампао своја научна дела и доказао радом да је учињена погрешка у избору.

Шта ради г. Мијалко?

Господин Мијалко распалио некакву изјавицу преко Вечерњих новости, као да је пропао на избору за општинског ћату и пита:

„Како сте смели укидати рационалну механику?”

Та јесте ли при себи, гоаподине Мијалко, што се брукате са тако високим положајем. Ко је могао, и ко ће још моћи, укинути механику. То бисте ви морали чекати на какву сулуду Владанову скупштину, која би могла тако што пљеснути у својој одлуци.

Укинути сте ви, бог вам судио, а не механика.

По тој логици би требао професор Лујо Адамовић да викне:

— Како сте, бре, смели укинути биљке?!

Милан Недељковић је био сретнији с изјавом, али је и она његова изјава могла комотно изостати. Ако не би школа добила, не би изгубила.

„Страдија“
20. март 1905. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.