Фузија

Кад човек говори о овој грешној и комичној фузији, која се упиње да постане вечити Јуда, кад се помисли на безброј криза, које трају непрестано, још од почетка до данас, и кад се још зна да све те кризе имају у себи више разлога него што је чак потребно за распадање ове наказе, мора сваком пасти на ум ова анегдотица:

Дотерао Ера сир у Београд на велики пијац и прода једну чабрицу некој госпођи. Кад је унео чабрицу са сиром у госпођино двориште, уђе с њим и његов велики овчарски пас. Госпођу би страх од пса, те почне бојажљиво пуцкати прстима и викати: „пс, пс, пс, пс“ да би на тај начин истерала пса из дворишта.

Гледа Ера, па са чуђењем запита:

— Ама шта ћеш ти то, сна’о?

— Да га истерам!

— А, то ’оћеш? … Отвор’де та врата!

Госпођа отвори врата, а Ера докопа своју мочугу, узвикне добро планински:

— Уа! — и потегне пса што игда може мотком.

Пас стушти и загреба из дворишта на три ноге, скачући од бола.

— Тако ти њега! — рече Ера равнодушно — не зна ти тај за то фино ћеретање.

„Одјек“
7. октобар 1902. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.