Једва једном
Стриц ми је био учитељ у селу, а наша кућа крај пута, одмах више школе. Туда пролазе ђаци. Зими им попао снег по оделу, црвене им се образи, уши везане пешкирима, по вуненим чарапицама се на’ватао снег у грудвицама, стоји понеком снежна белега на оделу, где је пао; промичу тако крај нашег прозора, а снег у крупном прамењу пада, пада, тихо, нечујно. Стриц кадшто стоји на басамацима, пуши, и дим из цигаре, измешан с паром, колута се и губи кроз снежно прамење. Ђаци подижу своје капе пролазећи крај њега. Ја наслоним нос на прозор, гледам, гледам, док се прозор не замагли, избришем, па опет наново.
Лети, опет, ма’ом трче туда низбрдицом, беле се кошуљице, одскаче торбица с књигама и треска се торба на леђима, у којој је ’леб и заструг са сиром и скорупом, а стрче из ње пера од лука.
Било ми је тад пет година и држао сам да нема веће среће на свету него бити ђак, па долазити из села (издалека, како сам то замишљао), и носити у торбици јело и књиге. Па још лети, како је то дивно ручати ђачки под великим школским храстом! Прострли по земљи торбице, па се онда удруже по двоје-троје око сваке торбице. Једу, ћеретају, позајмљују један другом соли, ’леба, сиромашнијима дају имућни комадић сира. Они сами располажу, сами оставе остатак јела у торбу, сами све, као велики људи! Права срећа! И плачем и молим мајку да ми да торбицу и да у њу метне онако исто у заструг сира и комад леба, а у крпицу веже соли, па да и ја ручам с ђацима. Одем тако међу њих, а они у смеј. Ручамо, а и ја се трудим да као и они уђем у заједницу, у исте односе.
— Треба ли коме сира, остало ми једно парче — викнем и ја, како сам то од њих слушао, и стрепим да л’ ће се то озбиљно примити. Раздам навлаш свој ’леб, па и ја молим да ми позајме једно парче, или крадом проспем со из крпице, па питам:
— Ко има да ми позајми соли? …
До срца ме је болело кад се томе насмеју.
Играју се испред школе, крадом, кад стриц није ту. И ја се помешам међу њих. Не даду ми никад лопту, а ја у плач. Утеше ме.
— Бежиии! … — повичу.
Ја први бежим и, на крају крајева, оплачем што мене нико не гађа, а баш се често нарочито врзем око онога што гађа. Па ипак, поред свих увреда нисам се могао одвојити од ђака.
Они се плаше да стриц не наиђе, а и ја се једнако бринем и извирујем да ме ко не би затекао немирна.
Стриц ’рупи однекуд и сви уплашено јурну у школу и одмах за књиге, па нададу на глас читати и измешају се најразноврсније реченице из разних предмета, а и ја за њима побегнем и молим најстаријег ђака да ме не тужи.
— Гле, откуд овај?! — вели стриц, па ме помилује по глави, а осталима викне:
— Ко је правио неред?
Настане кажњавање, батине, клечање, плач, молбе: „никад више нећу!“
Мене обузе стид, понижење. Поглед не сме да ми се сукоби са погледом оних кажњених. Много бих радије пристао да ме стриц избије, да и мене рачуна у нешто.
Стриц оде из школе и запрети да нико не сме мрднути из клупе, а и мене поведе. Ја се искрадем, па опет у школу. Скачем толико да ме ноге заболе, дигнем прашину, лупам, шта не чиним, само да ме запишу на табли као немирна. Повукао сам, чак, једног из прве клупе за косу, и он се раздра:
— Дира ме! …
Најстарији ђак записа њега што виче.
— Што мене кад ме он вуче за косу! — заплака онај, па све сузе капљу на буквар. Ја стао изазивачки и гледам најстаријег ђака, па треперим од радости што ме неко тужи и стрепим шта ће рећи редар.
— Како он, он није ђак! — вели овај, а и не погледа ме.
Ја, понижен, изиђем погнуте главе из школе, одем у забран и молим се богу да што пре и ја постанем ђак.
Увече легнем тужан, брижан, и заспим, а сањам како сам ђак, па већ и мене казнили да клечим. Клечим и гледам с презрењем како се Душко и Јова (млађа од мене браћа; Душко рођени, а Јова од стрица) шуњају и трче по школи, а стриц им ништа не ради. Висе им пешкирићи из панталоница, а ја, обучен као велики ђак, и клечећи морам да учим задату лекцију.
Зазвони звонце и ја се тргнем из сна, па чисто скочим, као да и ја морам у школу. Али ту престану снови, а ја увидим да сам оно исто што и јуче. Нисам ни ја ђак, као год ни Душко и Јова.
То ме је јако вређало што сам на тај начин једнак с њима. Чак сам почео и да их се клоним. За живу главу не бих се с њима заиграо.
— ’Ајде, играјте се вас троје док ми дођемо из цркве — рекла ми мајка једне недеље. Умало нисам закукао на сав глас, али сам засузио и набурио се. Та, забога, већ сам пету годину претурио, па с балавчићима да се играм!
— Срам те било, мрзиш браћу! — вели она.
— Ја не могу с њима! — и сузе ме загуше.
— Чекај, док те кажем оцу!
— Оцу — помислим; кажњава ме мајка, отац, стрина — као Душка и Јову, а не стриц у школи, учитељ. Утекнем и сакријем се гдегод иза млекара или кошева.
Нађу ме, и мајка доведе и ону двојицу, па их остави код мене.
Чим она са стрином замакне, а ја ону двојицу малих одјурим. Раскриве се они и ударе у дреку, те због тога често будем бијен.
Због таквих случајева чак их некако почнем мрзети. Чинило ми се да су та двојичица узрок свој мојој невољи.
На сваком кораку сам их исмевао. Чим што кажу ја се о’сечем на њих. Ако ме што питају, ја љутито и набурено одговарам:
— Не знате ви то!
*
Уписали ме у школу. Уозбиљио сам се и понео као да сам постао члан Академије наука, више нешто, нема поређења, елем, добио сам нешто од чега нема ничег почаснијег. Ону двојичицу почео сам водити собом и сматрао се као њихов покровитељ.
У себи кипим од нестрпљења када ће се завршити распуст и лупити звоно школско, а овамо, по угледу на друге, старије ђаке, и ја јадикујем:
— Јао, још мало, па се мора у школу! Нема више игре! …
Кад год стриц прође поред мене, и ја, тек, између остале деце што нису имала ту срећу да их упишу у школу, устанем бојажљиво, ђачки, и скинем капу, па гологлав одстојим док он прође.
Он ми отпоздрави, и смешка се.
— Дира ме! — викну деца и изговоре име и презиме моје а мени у души мило, а овамо се као набурим и љутим се што ме туже.
Мајка ми сашила торбу, јер нисам никако хтео пристати да долазим кући на ручак, пошто сам истински ђак. Торба као остале ђачке, од шарене тканине вунене, и на њој упрте. Купили од Цигана заструг, све, све као и други. Чим останем сам, а ја запртим торбу, пошто у њу метнем све припреме, и огледам се како ми стоји.
Ближи се крај распусту а и нестрпљење моје све веће.
Уочи поласка у школу отац отишао на кулашу да купи буквар, таблицу, писаљку, ’артије, читанчицу, кожни јанџик, и све остало што ђаку треба.
— Јаој, сутра у школу! — жалим се као, и велим како ћу још тај последњи дан да се изиграм, па се претурај трчи, скачи, свађај и удри с децом, па ми мило што ме мајка за сва та недела не кажњава, већ вели:
— А, нећу ја више с тобом ратовати, од сутра ћеш ти у школу, па да видиш како умире тамо! …
Никад се благодарнији према мајци нисам у души осећао, а овамо салетех молити да ме не тужи стрицу — учитељу.
Мало-мало, па тек запиткујем, или сам погађам.
— Е, сад је отац до Песковите пољане. — Не прође пет минута, а ја опет одређујем докле је стигао.
Пало вече, а ја као на иглама. Не знам шта ћу од нестрпљења. Док, тек, лупи реза, чу се топот, м зарза кулаш. Скочих као ван себе, па јурнух на врата. Момак скида с кулаша бисаге, а ја облећем около и стадох претурати то с леве, то с десне стране.
*
Једва сам заспао те ноћи од радости и нестрпљења.
— Устај! — викну ме мајка изјутра.
Ја се пробудио али се не дижем, мада осећам да бих радије, да могу, одлетео до школе, а овамо велим:
— Да спавам још? Спава ми се! — Хоћу само да пробам да ли ме заиста сматрају за ђака.
— Е, да спаваш, а школа? …
Хтедох мајку пољубити од радости, али се направих љут, и као питам:
— Јест, а Душко и Јова спавају?
Питам да се уверим да се заиста створила између мене и њих та дуго жељена разлика.
— Душко и Јова су мали, они нису ђаци.
Осећао сам се пун достојанства, читав човек, имам дужности! А Душко и Јова мали. Хтедо’ скочити да их љубим, тако ми дођоше мили као никад дотле.
Иако до школе нема неколико корака, ипак су ми спремили у торби заструг са сиром и скорупом, лука (и ја наместио да стрче пера из торбе), комад ’леба, соли у крпици. У крпици, разуме се, јер тако и други ђаци раде.
У јанџик сам метнуо све што ми је купљено. Волео сам јанџик али ми због њега нешто било ’ладно око срца, јер други су носили ткане торбице.
Обесио о врат јанџик, упртио торбу, везао запрте на грудима, исто баш као и сви други што везују, пољубио оца, мајку и стрину у руку, и пошао у школу. Само сам још жалио што и наша кућа није негде далеко, далеко. Нико срећнији! Они сви стали на праг, па гледају за мном, Душко и Јова плачу, хоће и они у школу, а мајка виче:
— Какву школу!? Не смете да сметате ђаке! … Ви сте мали! …
Срце ми, чини ми се, порасте од милине кад чух ту реченицу.
„Да сметају ђаке! …“ мислим идући пун поноса. — Разуме се, они су мали, сметали би ђаке.
Оставим торбу у орману ђачком, па се измакох и погледам је да л’ личи на остале торбе. Иста онак’а само нова, али ме утеши мисао да ће се и она испрљати и остарити.
Уђем у школу, мирно, бојажљиво; ђак сам, мора се тако, скинем капу и седнем на место. Окрећем се на све стране поносно и чисто бих очима хтео рећи: „Деде, што сад не питате што сам дошао? Дошао сам, ал’ сад сам истински ђак!“
Почеше ме запиткивати ђаци, а ја не одговарам, бојим се да ме не упишу у немирне.
Али, све ми неверица да сам истински ђак, да се о мени води рачуна да би и мене редар записао на табли где уписује немирне кад бих и ја био немиран. Обузе ме жеља да се уверим, и истрчим из клупе.
— На место! — викну редар. Обрадова ме што је према мени променио тон разговора. Ја послушам, али то још није доста, нисам се уверио потпуно. Гурнем онога до себе.
— Не дирај ме! — дрекну онај.
— Што се дереш као да те дере неко?! — викну редар и записа онога што сам га гурнуо. Завидео сам му. Обузе ме срџба и понижење, те ми чисто дође воља да редару опалим шамар за тако дрску необазривост према мени. То је већ којешта! Изгледаше ми да је пропала цела ствар до које сам, како сам тврдо веровао, с тешком муком дошао, да се са мном само шале, да нисам у ствари ђак! Сузе ми навреше у очима због толиког понижења, једа и муке. Ђипим из клупе и узех тако трчати ио школи и лупати ногама да су ме сви зачуђено гледали. Станем задиркивати час овога, час онога. Најзад, у том праведном гневу, исцепам с једног краја мапу. Некако сам је незгодно закачио руком у трчању. Редар се на то није могао уздржати:
— На место, јер ћу те уписати!
— Нећуууу! … — продерем се што сам могао.
— Е, онда ћеш да видиш! — рече редар и узе креду. Ја се претворих сав у пажњу. Он написа нешто, и остали узеше читати: прочиташе моје име, па чак и презиме. То ми се допало, јер је већ ствар озбиљна, и уз то још: „Немиран и скаче по школи!“
Оригинална илустрација уз приповетку из књиге „Три приче за омладину“ из 1903. године. Аутор непознат.
Стаде ми срце на место; осетих понос. Гледам у таблу пун среће што је моје, али, замислите, моје име и презиме уписано.
— Моли га нека те избрише, моли га, бре, да те не бије учитељ! — саветују ме.
— Нећу да га бришем, нека га бије кад је немиран! — вели редар строго, хладно, и то ми годило.
Осетих и радост и понос и страх, а и паде ми на ум како би ме Душко и Јова дирали што сам био бијен. Не могадох издржати толико смешано осећање. Покрих лице рукама, наслоних се на клупу, и зајецах у плачу.
Оригинална илустрација уз приповетку из књиге „Три приче за омладину“ из 1903. године. Аутор непознат.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Слава
Суморан дан дубоке јесени. Небо застрто једноставним, сивим облацима, магла пала по бреговима, ваздух мутан, магловит, из њега бије хладна измаглица и меша се с досадном, ситном кишицом; крај пута оголела дрвета, чије се гране тужно вију од хладног северца. Све тужно: пут раскаљан, небо као да плаче леденим сузама, а са окислих грана на дрвећу капље вода, па као да и дрвеће с целом природом жали своје зелено лишће, жали пролеће, а ветар као да јауче над пропалом срећом, над бољим данима.
Враћао сам се на коњу из Крагујевца кући у село. Коњ окисао, низ њега цури вода и диже се пара у и иначе тежак ваздух. Ненасут сеоски пут, те коњске ноге клопћу по густом блату. Више моје главе, кроз тежак, влажан ваздух прошуште с времена на време гавранова крила, разлегне се његов гробни грокот, или чавке прелете у јату и падну крај пута на какву ораницу, или крај какве окисле сламе или сена, око кога је увршљано и утапкано. И мене обузела туга тако да бих чисто и сам заплакао тешко за пролећем свога живота, за безбрижним детињством. Коњ иде лагано, ходом, а ја, удубљен у тужне мисли, случајно се загледао у неки лисник зденут на голим гранама једног шумара. С горње стране до пола лисника покисла сува шума, те дошла црна, а доњи се део, заклоњен од кише, жути. Озго на лиснику неколико окислих чавака стоје непомично и кисну заједно с оним лисником, као да су његов саставни део. Одједном, коњ фркну на нос, и уплашен одскочи баш на ону страну где сам ја погледом упро. Једва се уздржах у седлу. Обазрем се, а на другој страни пута, на врљикама, седи дечак од својих осам, девет година, с пребаченом искрпљеном врећом преко главе. Једним раменом се наслонио на дебло једног церића што је баш уза сам чатал врљика. Крај врљика три овчице чупкају оно мало злоневољне траве што се још нашло. На први поглед га не познадох због оне вреће којом се заклонио од кише, али чим боље погледах, познам малог Мијата. Тако се зове дечко. Мијат ме собом подсети да сам већ на атару нашег села.
Оригинална илустрација уз приповетку из књиге „Три приче за омладину“ из 1903. године. Аутор непознат.
— Шта радиш ту, море, на овој киши? — упитам га.
— Чувам овце.
— Колико их имаш?
— Ето то — рече равнодушно и повуче више напред ону искрпљену врећу да га киша не бије у очи.
— Свега три — рекох ја.
— Три. Имали смо пет, па две нана летос продала ’ча-Павлу, те смо платили порез.
— Где ти је онај старији брат, Никола, како ли му оно беше име?
— Милан, није Никола!
— Јес’, богами, Милан! Где је он? Јачи је да седи на киши.
— Он отерао пуну врећу шенице у воденицу да самеље брашно. Имамо још мало пројина брашна, а нана вели за сутра треба да имамо стрмна брашна… Бата (тако зове старијега брата) јуче и ономад је превлачио дрва ча-Павлу из забрана, па му ча-Павле дао волове и двоколице да отера жито у воденицу… И нана је код ’ча-Павла — додаде после мале паузе.
— Шта ради тамо?
— Тамо она свакад помаже ’ча-Павловој Стаменки. Сад јој гребена… Нана најбоље гребена у целој парокији… Има недељу дана како гребена, па вели нана, данас ће да узме од ’ча-Павла пуно оно наше буренце вина… Каже нана: дваес’ ока ’вата наше буре… Однела га нана јутрос кад је пошла, па ће нана да га донесе кад пође кући…
— Што ће јој вино?
— Па за сутра! — рече дечко са изразом чуђења: како сам тако што могао и питати!
— Па шта је сутра?
— Зар не знаш шта је сутра?! — рече с још већим чуђењем и насмеши се презриво.
— Не знам.
— Па сутра ми славимо! … Ђурђиц! … Зар то не знаш! …
— Гле, збиља, а ја још питам! — рекох, као правдајући се за тако страшну погрешку. Малом Мијату би по вољи што ме је тако победио, а, задовољан мојим правдањем, слатко се насмеја и додаде:
— А ја се чудим како да се не сећаш! Још кажем: ’оће нана да узме вино од ’ча-Павла. Каже нана лепо ће да спреми… Имамо и каве и шећера и ракије — све нана спремила, па ће да дођу и код нас гости! … ’Оће да дође и тетка из Саранова, па ће код нас и да руча.
Разговор с малим Мијатом још ме више растужи.
— Збогом, Мијате. Поздрави мајку и, дај боже, да зраво и весело прославите — рекох при поласку.
— А ти питаш шта је сутра! — рече Мијат, и опет се слатко засмеја. Весео детињи смех изгуби се у суморној и намрштеној околини. Ободем коња и потерам касом.
Није ни пет минута прошло како се растадох с Мијатом, а сусретнем Милену, Мијатову нану.
На плећима јој буренце, те главу повила и корача тешко, клизајући се по каљаву путу час лево, час десно. Обучена у искрпљену гуњу, крајеве од ткане, шарене сукње закачила за појас, те се види дугачка дебела кошуља, мокра од кише и укаљана по дну. Боса. Ноге модрикавоцрвене од ’ладноће.
С бурета цури вода, лице јој мокро од кише и зноја. Кад ме угледа, пређе у крај пута, наслони буренце на врљике, те га пажљиво скиде с плећа, а затим откачи сукњу од појаса, те покри кошуљу и упути се мени. Ја сам и иначе, чим сам је спазио, задржао коња да иде лагано, ногу пред ногу, а сад га зауставим. Милена приђе и поздрави се.
— Откуд ти, Милена?
— Од Стаменке Павлове. — Гребенала сам тамо, па данас пођо’ кући мало раније да спремам за сутра. Узела сам и ово мало вина, колико да се прелије колач и напије у славу. Шта ћу?! Тако је то остало од стари’, па ваља и млађима предати.
— Имаш ли гостију?
— Док ми је покојни Петар био жив и долазили су, а сад готово нико.
Милена застаде, уздахну дубоко, па као за се, гледајући у земљу, додаде:
— И да те зовем, адета ради, али знам да нећеш доћи. Твоји иду Милоју. Тамо иду сви бољи и богатији, а код мене ко ће и доћи у јад и сиротињу?! Па и сирома неће сиротоме поћи. Тако и јесте: доста му је и своје невоље, а камоли да и туђу гледа.
— Е, ја ћу ти сутра доћи на ручак и хвала ти на позиву — рекох потресен њеним речима.
Милена ме благодарно погледа, у очима јој засијаше сузе, а загушеним, дрхтавим гласом једва прошапута:
— Хвала и теби, а ја сам спремила, иако сам сирота; нећу се застидети.
Једва сам се уздржао да сузу не пустим. Поздравим се и ободем коња, те пође касом.
*
Милена је пре седам година остала удовица с двоје деце: Миланом, коме је тада било осам година, и Мијатом, који је био још на сиси.
Муж јој, Петар, није био богат, али је имао таман толико да не трпи ни у чему оскудице. Дуго боловање његово и лечење преко две године толико га материјално оштети, да, кад умре, остави само кућицу од брвана и нешто воћњака око куће, што у исто време беше и двориште.
Милена је редак пример жене и матере. Цела околина говори о њој с поштовањем. Радила је неуморно по туђим кућама и зарађивала и за себе и да децу одржи.
*
Сутрадан одржим реч. Дан исти као и прошли. Мутни облаци, магловито; ситна кишица измешана са суснежицом бије у лице, ветар јауче, клопара голо грање на дрвећу. Кад сам ушао у двориште Миленино, обузе ме чудна туга. Мала брвнара, покривена сламом и шашом, на широки димњак куљају густи млазеви црна дима. Неколико окислих кокошака стоје испод стреје на једној нози, а другу подигле. Кудраво неко псето, мокро од кише, с подвијеним репом, изиђе однекуд и залаја, али преко срца, тек као из неке званичне дужности.
Отворише се кућна врата и ја уђох унутра. На средини куће ватриште, на коме пиште сирова дрва, а киша капље кроз оџак, те гаси и оно мало жара. Ветар дува и звижди између брвана и развејава по кући дим што се диже од сирових дрва на ватри. Крај огњишта дрвена, сниска совра, на њој су дрвени чанци с јелом, дрвене кашике, славски колач и на њему трокрака, танка, воштана свећа, савијена у доњем крају у велики котур, на коме и стоји. У једној стакленој боци вино, а крај боце једна велика чаша. За совром су, на троножним столичицама, седели домаћи и „тетка из Саранова”, о којој ми јуче причаше Мијат.
Милену сусретох на вратима, а остали се дигоше кад ја уђох.
Милан и Мијат стукоше у крај куће кад ја уђох.
Милена место да се поздрави са мном приђе Милану, узе га за руке и глас јој задрхта.
— Гости, сине мој, домаћине мајчин…
Глас је издаде. Загрли сина и зајеца, а сузе линуше низ образе и покапаше по коси Милановој.
Оригинална илустрација уз приповетку из књиге „Три приче за омладину“ из 1903. године. Аутор непознат.
Извор: Домановић, Радоје, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд 1905.
Гучов риболов (белешке из сеоске ме’ане)
Недељом је ме’ана у нашем селу до подне увек пуна сељака. Долазе општини, па сврате да се мало, к’о људи, поразговарају ,и дотоиоре о својим пословима, па да се покадшто, од све муке, и нашале и насмеју уз полић ракије.
И ја сам изишао до ме’ане да мало у шали са сељацима прекратим дуго досадно време.
Седео сам на ме’анском доксату с њих неколико.
Из почетка се, као обично, води међу сељацима разговор о порезу, о суши или киши, о кмету и власти док се мало не загреју ракијом, те се заборави мука и пређе на шалу.
— Гле га Гучо! — узвикну мој сусед, Милан, видећи Гучу где прође путем наниже.
— Хајде, Гучо, да ’ватамо рибу — додаде други, и сви се засмејаше.
Гучо, омален, дежмекаст човечић са ниским челом, плавим очицама, буцмастим лицем и плавим брчићима испод прћаста носа. Иде тромо, чисто с неком досадом, повлачећи ногама по земљи. Кад се засмејаше, он застаде и окрете се њима, хтеде нешто рећи, али не рече, већ одмахну љутито руком, окрете се и оде низбрдо, тромо, својски.
Настаде још јачи смех.
— Шта му се смејете? — упитам.
— Ћути, бога ти, ко се не би смејао. Кад се сетим за Гучов риболов, насмејао бих се да ми је све по кући побијено. Лани смо цело лето на раду протерали смејући се њему — рећи ће Милан, једва изговарајући речи од смеха, а затим узе причати:
— Лањске године, на неколико дана пред Св. Илију, окупио Гучо сваки дан причати како му се једе риба, па узео нудити кога год види да пођу једне недеље да ’ватају рибу у виру код Уветића воденице, док се најзад намери на Драгутина Павловог. Договорише се да на Св. Илију пођу у лов. Спремали се два-три дана. Позајмили мрежу, узели од Илије Стевановог коња, те га повели да им замути вир, одсекли дугачке мотке да чарају у чкаље, понели мотике да закопају крај обале рупу где ће метати рибу. Спремили се, не може боље бити, и отишли рано, у зору. Ја сам тога дана имао посла у општини, па свратих још с некима овде до ме’ане да мало поседимо. Кад би тако око ручка, ето ти Гуча. Кошуља му поцепана, гологлав, бос, загрнуо ногавице до преко колена, низ лице му крвава масница, па се слила крв по кошуљи спреда. Кад приђе ближе, погледасмо га, а он се сав надуо, а где год му прсла кошуља, види се на телу модрица од ударца.
— Ко те уби, несретниче? — питам га.
— Драгутин! — отеже он, а једва говори.
— Па зар нисте ’ватали рибу?
— ’Ватали смо!
— Зар се тако ’вата? … Тешко теби, ако ти тако свакад ’ваташ рибу!
— Па он ће да умре! — рече Милисав.
Погледам га, а он се нија на ногама, а у лицу модар као чивит, а очи му помућене. Скочих да га придржим, ал’ он дотле тресну о земљу као завезак. Брзо укошкам волове у моја кола, натоваримо га, и дадох детету да га отера кући да не умре на путу, несретник. Нагађамо ми шта ли је могло бити, док уђе Петар, а њему је кућа, као што знаш, до саме Уветића воденице, па нам узе причати кад га запитасмо.
’Ватали, вели, рибу донекле, па Гучу се досади и каже да је доста, него да поделе и иду кући. Драгутин неће да чује, већ хоће да ’вата и даље. Гучо се наљути, изиђе из вира и обуче се, па узме делити рибу.
— Рибу да ниси дирнуо! — виче онај из вира.
— Ако нећеш да делиш, ја ћу да узмем све! — виче Гучо, и узе трпати рибу у торбицу.
— Остави!
Гучо ћути и купи рибу.
Драгутин скочи из вира, па потрчи њему, а како је Гучо слабији, не смеде га чекати, већ извади пиштољић и запне га, па викне:
— Натраг, пуцам!
Драгутин пође њему, и Гучо окиде. Трешти пиштољ, задими се и замириса барут. Драгутин застаде, и поћута неколико тренутака, а Гучо запе бежати с рибом. Док ти се тек Драгутин прибра, докопа мотику, па за њим. Стиже га и узе ударати мотиком где стигне. Где удари пукне и кошуља и кожа, лепо уби човека. Оте рибу и врати се натраг онако го. Остави рибу где је и била, па продужи даље ’ватати. Ено га још, мислим, у виру.
Зато сад ми Гуча дирамо: „’оћеш Гучо рибе“; а кад му се то помене, теже му је него да га ко удари дланом — заврши причање Милан.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
У сеоској ме’ани (2/2)
Милосав мери и штап и полић, ћути замишљен дуго, налакћен на сто, а главом се наслонио на шаке. Ћути, мисли, а председник слегао раменима и добује прстима по кожним сарама својих чизама, па као да очекује важну пресуду.
— Незгодна ствар, оца му! — узвикну Милосав и удари длан о длан, и озбиљно се замисли.
— Незгодна! — додаде он опет развученим гласом, рашири руке и загледа се у полић, а изразом као да би хтео рећи: Ко му сад може то расплести?
— Кажем ти ја! — вели председник, задовољно се насмеја што је питање и за другог тешко, сркну из полића, па додаде: — Ето ти једно, ево друго. — (Ту дохвати руком прво штап, па полић, затури се на столици и стаде лупкати ногом о ципеле на поду).
Милосав опет зарони главу међу руке, па се уозбиљи и стаде размишљати. Председник га задовољно гледа и чисто се радује што ни Милосав не може да расплете ствар, а само што му очима не вели: „Мозгао сам ја то, мој брате, а ти мислиш тек од шале да решиш тако важно питање.“
Наједаред ее Милосав пљесну дланом по челу и, некако љутит на себе, узвикну:
— Главооо шашава! … Тхх, куд сам се ја део, а ствар проста и јасна као дан.
Председник се понамести на столици, налактио се рукама о сто и нестрпљиво очекиваше решење.
— Проста ствар, молим те! — продужи Милосав. — Пази сад. Капетан, велиш, наређује ово! (Подиже своју дрвену дуванску кутију на страну). Али министар, велиш, ’оће ово! (Подиже председникову шубару, па је опет метну на исто место)… Доброоо!… Е, сад, шта ћеш ти? …
— То и ја питам! — вели председник.
— Чекај, молим те, то ћу и да ти кажем. (Сад опет понови малопрешње, и опет на крају додаде): Е сад лепо, то је така ствар… Сад шта ћеш ти, то је главно… Ти ћеш, господине мој (отклони од себе и шубару и кутију и штап, па као да је пребрисао таблу да на њој почне испочетка, продужи, после малог ћутања, с раширеним рукама и задовољним лицем)… Ништа лакше, ево овако: то је као и у војсци.
— Није то војска, драги мој. Општина, полиција, еј, главо, разумеј! Кака војска?! — рече злобно председник, сркну опет ракију, искашља се, пљуну далеко од себе и окрете се косо према Милосаву, као оно кад се човек с ким споречка.
— Општина и јесте, слушај ти само… Или, чекај, молим те, ево овако: ти си, рецимо, војник… Лепо! —започе Милосав.
— Нисам ја војник! — обрецну се председник.
— Лепо, молим те, свеједно, то је пример. Добро, ти си, рецимо, наредник; овај овде поручник (показа на једну празну столицу), а ја капетан.
— Ја сам резервни потпоручник. Што да сам наредник? Не можеш ти тек то: „рецимо”.
— Тхи, брате, свеједно је, молим те, то је пример.
— Али, молим ја тебе, не могу ја тако…
— Лепо, молим те: Шта си ти, велиш?
— Потпоручник.
— Добро, ти си, рецимо, потпоручник, онај овде (она столица опет) капетан, а ја мајор… Или овако: Ти си, Димитрије, капетан! Лепо, овај потпуковник, а ја пуковник, или, рецимо, он пуковник, а ја генерал, то је свеједно… Е, сад, лепо! (Ту заглади задовољно бркове, превуче рукама по столу и задовољно предахну као човек који је из честе срећно изашао на чистину)… Шта си ти?
— Ја сам капетан! — вели председник задовољно.
— Добро — рече Милосав и дохвати га руком по рамену — а шта је овај? — додаде и показа ону столицу.
— Пуковник — одговори председник, а Милосав, исто као њега по рамену, дохвати руком столицу.
— А ја? — пита даље Милосав и куцну се прстима о груди.
— Ти си генерал! …
— Е доброоо! … Ти си капетан, овај је пуковник, ја сам генерал! — понови Милосав задовољно као и наставник кога је ученик разумео и лепо поновио његово предавање.
— Е, сад пази: Ово је ракија! (Подиже он председников полић и метну га насред стола).
— Ракија! — понови председник.
— Добро! … Ти, као капетан, узмеш овако ракију да пијеш (принесе полић устима), али овај, као пуковник, дође, па каже: „Димитрије, не смеш да пијеш!“ … Шта ћеш ти?
— Ако наредба старијег није умесна, имам право да се жалим редовним путем! — расрди се председник, и лупи руком по столу.
— У, брате слатки, остави то. Ко те то пита? … Питам ја тебе шта ћеш ти кад теби пуковник каже: „Не смеш да пијеш!“ Нема ту тамо, овамо. То ти мени кажи.
— Ја ћу да кажем: „Разумем, госпо’н пуковниче!“ — продра се председник, пошто стаде мирно и салутира по војнички.
— То је оно: „разумем!“ и ништа више! — узвикну Милосав задовољан.
— Па шта је с тим? — пита председник.
— То је оно што не смеш да пијеш, а стоји ракија овако…
— Знам, брате, ал’ ако наредба.није умесна…
— Остави то, молим те; опет плећеш друге ствари! — узвикну љутито Милосав и отресе рукама. — Главно је, не смеш да пијеш. Лепо. Сад, стојиш ти, стоји овај пуковник (ту помаче столицу која представља пуковника), стоји пред тобом ова ракија, овако (тресну љутито и озбиљно онај полић преда се) али дођем ја као генерал (лупи се у груди шаком), па кажем: „Димитрије!“ — шта ћеш ти.
— Ја ћу да кажем: „Заповедајте, госпо’н’ генерале!“ — вели оштро Димитрије и салутира по војнички, а Милосав стоји и заузео генералско држање.
— Добро! — вели Милосав — а ја ти као генерал кажем: „Димитрије, попиј ову ракију“, и ти, разуме се, узмеш, и (пошто попи ракију из полића, Милосав заглади бркове, пљесну устима, па тек продужи) … попијеш!
— Тако је! — одобрава председник.
— Тако ти је и та твоја ствар: капетан вели ово (подиже опет кутију), а министар гуди ово (показа шубару) … Шта ћеш ти?
— Сад знам — вели председник посрамљено, — старији је старији.
Милосав сад узе понављати испочетка. Напослетку председник би задовољан што је то крупно питање лепо расплетено, поручи веће стакло ракије и две чашице, те исту ствар помоћу испијања чашице стадоше претресати на разне начине.
Радојка им донесе још једном ракије, скува мени „грејаницу“ и однесе расплакано дете, ваљда да га успава.
У сам сумрак уђе поп у ме’ану. Црномањаст, висок човек око тридесет и неколико година. Отресе ноге и капут од снега, растресе косу и браду, по којима је такође снег нападао. Поздрави се с председником и Милосавом. „Шта оно беше јуче?“ — рече председник, и сви се засмејаше. Кад мене угледа, изненади се мојим присуством. Приђе те се поздрави и каза своје име. Учиним то исто. После обичних разговора: „Како сам дошао?“ „Ружно је време данас било, а сад престао ветар, па само пада крупан снег“, итд. — дођоше питања где живим, јесам ли одатле родом, кога имам, познајем ли тога и тога, и вазда других ствари.
— Председниче! — викну га поп.
Председник се окрете.
— Ама, нешто сам заборавио: који беше дан јуче; сећаш ли се? Чини ми се четвртак! — опет ће поп, па се засмеја.
— Памтим ја шта је било јуче! Него, можеш ти, попе, да запамтиш данашњи дан — вели председник.
— Изгубио јуче шест гроша на „таблунету”, па га дирам — објасни ми поп шапатом. — Нек спреми Радојка тамо у соби да те слишам час, па да идем кући — продужи поп, а брзо потом додаде:
— Ако мислиш да изгубим, пусти из апса оног несрећника, па му нареди нек оде мојој кући да уди месо, ил’ да помогне штогод. Боље му је него У апсу.
Председник замоли Милосава да оде и каже пандуру да га пусти и да му нареди да иде поповој кући — да што послуша.
Док су они у соби играли карте. Радојка ми спреми вечеру, постави, те седнем вечерати.
Утом уђе Милосав с још тројицом, кицошки одевеним у оделу сеоскога кроја, али од шајака, украшену скупим гајтанима; о појасима висе им ланци од часовника. Поздравише ме подигнувши капе и климнувши главама, па уђоше у собу где председник и поп играју карата.
Док ја вечерам, Радојка узела игле, стала исто онако крај огњишта како сам је затекао кад дођох.
Чим се у соби разлегне граја, смех, трупкање, пљескање рукама, Радојка већ разуме да је једна игра свршена и одмах иде собњим вратима, одшкрине их, промоли главу унутра и пита:
— На чији рачун сад пијете? Ког су слишали? — и засмеје се као кад кокошка какоће. — Да нису попи очитали горопадну? — закакоће.
Затим улази у собу, изнесе празне полиће и унесе пуне ракијом. Тек тада настане врева и смеј, да уши заглухну. Радојка се врати и продужи плести.
— Долазе ли даљи са села у ме’ану?
— Долазе празником и недељом кад долазе цркви ил’ кад дођу општини, па сврате. Недељом ту не може да се окрене човек. И жене и деца и људи — све то из цркве наврати, па жене пију каву, људи ракију ил’ вино, па око подне нема никог. Па и то који су бољег стања, а сиротнији не пију у — ме’ани, они на казанима. Зими наврате, те се огреју кад иду из чаршије, заноћи понеки даљи, купи марјаш ’леба, попије ракију, па легне ту на клупу, те спава — прича Радојка.
— Слабо радите? — упитам.
— Па прилично. Они овде из комшилука ту су поваздан. Некад се заузму, па по целу ноћ играју карте. С њима седи мој човек. Не може да изиђе из атара. Комшије, па тако воде љубав. Долазе сви. Не знам што га вечерас нема уча. Мора да је отишао негде у село. Много добар човек. Шалџија, да пукне човек од смеја с њим. Има доста комшија: имамо и дућанџију и терзију и, сем тога, опет четири куће.
— Јесу ли сељаци ова тројица што уђоше с Милосавом? — упитам.
— Сељаци, ал’ се тако заузели са овим комшилуком што не ради у пољу, па и они се прогосподили. Долазе и они сваки дан, а приличног су стања. Ноћас су били до неко доба.
Распитам се о постељи, и Радојка ми објасни да је молила госте да иду раније, јер ћу, вели, ја спавати у тој соби где они играју карте, и напомену како ту и господин капетан спава. Кочијаш ће, рече ми, спавати ту на клупи. Ту, вели, спавају и пандури, па им ништа није.
И, заиста, још нисам ни довршио вечеру, а гости са смејом изиђоше.
— ’Оћете да пијете што, господине? — пита поп, па се заведе од смеја.
— Подноси ми кеса, могу и да плаћам! — рече љутито председник и седе за сто где кочијаш вечераше, где је и малопре с Милосавом седео.
— Радојка, донеси свима, нека пије ко шта ’оће!
— Одма’, председниче, сад! — ужурба се Радојка.
Председник баци динар на сто, устаде и без поздрава изиђе на врата, за њим и Милосав.
Поп се засмеја и узе лупати ногама по поду, па се потом поздрави са мном и изиђе. За њим изиђоше и она три кицоша. Подигоше капе и поздравише се при поласку са мном.
Радојка изиђе за њима. Остадосмо ја и кочијаш.
На среди кафане мала лампа виси о таваници, кроз прљаво стакло једва продире светлост. Тиња ватра на огњишту. У плеханој пећи бубње и пуцкају разгорела дрва. Ветар треска прозоре, јер се врло слабо приклапају.
Наједаред се врата с треском нагло отворише. На вратима се указа омален, дежмекаст човек, подбула модрикавоцрвена лица, коса му пала у нереду испод накривљене шубаре. На њему одело раздрљено, у нереду, по коленима и изгужваном раскопчаном зимском капуту виде се трагови од снега, како је негде падао. Ветар духну на отворена врата, стаде се повијати и трнути пламен од лампе, која и иначе слабо светли. Лампа се угаси и светлост још бацају разгорела дрва од пећи кроз отвор на вратима. Трепери пламен из пећи и игра се његова сенка по поду, таваници и зиду, дајући час слабији, час јачи одсјај.
Онај човек, посрћући, коракну неколико пута. Упаде Радојка и заплака.
— Напоље, кујо, напооољеее! — продра се онај и замлатара рукама. — Ја служим госте… Напоље! …
Радојка изиђе.
Он, посрћући, приђе огњишту. Кочијаш уђе у собу, упали свећу и метну је пред мене.
Онај се човек окрете, па, нијајући се, подиже руку капи, рука му клону, и он процеди:
— … б… вешеее! (То је ваљда требало да буде: „Добро вече!“).
Затим поче нешто баратати око огњишта, док се, тек, претури џезва, чвркну вода по врелу пепелу и диже се пурњак.
— Брррр — пу! — учини он и махну рукама по лицу, тресну затим џезву о под, опсова нешто гадно, и с неразговетним, срдитим гунђањем пође посрћући вратима, која при изласку тако залупи да се свећа умало не угаси, а из пећи куљну густ млаз дима.
Мало постоја, па се, тек, из побочне собе зачу тутањ, вика, кршење. Чу се детиња вриска, па онда лупише врата и пред вратима од ме’ане зајаука жена и стаде запомагати, а за њом се скрши неко стакло што удари у врата од ме’ане.
— Знам ја ту будалу! — рече кочијаш и отрча на врата.
Жена, с грдном модрицом више ока, упаде у ме’ану и зацика:
— Помагајте, уби, уби ме! … Јаој! …
Излетим и ја тамо. У соби газда-Тасиној (тако се зове ме’анџија) мрачно, само што се из пећи мало осветљава, али и отуд, због отворених врата, куља више дима него светлости. У једном углу вришти дете, а у другом углу једва се назиру две контуре: кочијаш стегао Тасу преко паса и вуче га у кревет, а овај се отима, млатара и рукама и ногама, псује, грди, прети пушком, док, најзад, промуче — и настаде само кркљање с неразговетним, испрекиданим гласовима. Кочијаш га савлада и баци у постељу. Онај застења, пљесну неколико пута уснама — и захрка.
— Савладаше га куси! — рече кочијаш, узе дете које се већ заценило од плача и унесе га у ме’ану.
— Мааамааа! — завапи дете кад угледа Радојку, и пружи јој руке.
— Јадно моје, кукавче сиње! — зацвили кроз сузе Радојка и узе дете, седе у један крај на клупу, те му даде сисе.
И мајка и дете јецају. Радојка га кроз сузе пољуби, а оно пусти дојку, па јеца и загледа се плавим, уплаканим очицама у матер.
— Зашто то тако ради твој муж? Шта му је?
— Није то њему првина! — рече Радојка и уздахну, а затим додаде: — Сад ћу ја вама спремити постељу, само док дете намирим.
— Да те опет не нападне? — упитам.
— Сад он спава, топове не би чуо! — рече, и однесе дете.
— Не знате ви њега? — рече кочијаш кад она оде.
— Не.
— Знам га ја још из Крагујевца. Тај је упропастио и своје и туђе. Био је и бакалин, па пропао, па после држао пекарницу, па пропао, па дође овамо и узе ту из села ову красну женицу. И сад има свега. Она је као кртица: цепа дрва, носи воду чак оздо с бунара, служи госте, двори њега, пере, плете, шије, никад не стоји. Она је све зарадила. Он иде од куће до куће, пије, дође својој кући, избије жену, па тако из дана у дан.
*
Немирно сам спавао те ноћи, иако сам доцно заспао. Нека туга ме обузела од ових утисака и једва сам чекао да отпутујем сутрадан.
Извор: Домановић, Радоје, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд 1905.
У сеоској ме’ани (1/2)
Зима јака, коњи мога кочијаша слаби, а кола покривена расклиматаним арњевима. Сеоски неутрвен пут; снег нападао преко замрзла чагља, те кола одскачу тако јако да сам држао да ће ми се џигерица откинути. Ветар диже и развејава читаве облаке смрзнута, пршава снега и бије њиме у арњеве, који иначе због неравна пута и ветра посрћу на све стране, тако да сам сваки час очекивао да ми падну на главу. Кроз отворе на арњевима убацује ветар снег и у кола, те ме готово више завејао него да сам на отвореним колима путовао. С једне стране пута дубока и широка јарута, чије је корито обрасло шипрагом, а погдегде стрчи по који високи цер, или граница, а с друге стране се беле њиве под снегом, који је погдегде пресечен саоником што води каквој слами или сену, ограђеном високим врљикама, или преко целца укрштају пртинице и воде кућицама, усред белих шљивара, на чије широке димњаке бију густи млазеви дима. Ретко где се види да по таквој пртиници промакне сељак, повијен под снопом шаше, где корача кошари да положи стоци, а снег завејао и њега и шашу што му је на леђима.
— О, Господе Боже, чудне несреће! — рече кочијаш, окренув се мени, мислећи на време.
— Терај до прве ме’ане, па за данас даље нећемо. Сад је већ подне — рекох му, јер сам и сам осећао да се даље не може путовати.
Кочијаш се сваког минута готово окретао мени и чудио се несрећну времену, или је сам за се псовао и снег и ветар и кола и „пут и онога који је пут први измислио“! А највише је грдио и псовао „првог кочијаша на свету, и ко се први сетио да упрегне коње у кола“.
— Боље је да ме мајка родила без руку него да њима држим дизгине (ту опсује, разуме се, и онога што је први измислио дизгине); онако бих, бар, био просјак! — гунђа кочијаш за свој рачун.
Напослетку поче да псује сељаке.
— Стока, као стока: направили меану где нико паметан не би направио! — продужује кочијаш монологе са својим филозофисањем о свету. — Шта им је стало, да ми је само знати, да овде на овој равници направе меану? … Дивно место! … Али они јок, него је скрали доле у думачу! …
После тих лепих размишљања, разљућен кочијаш стаде псовати „првог божјег сељака”.
Како тако, после два часа путовања, управо мучења, стигосмо до ме’ане.
— Ево је, дабогда изгорела! — рече кочијаш срдитијим гласом него дотле, а, већ, прву ме’ану и првог ме’анџију није заборавио да нарочито наружи.
До механе је општинска судница, ограђена прошћем, а на једном јој крају дворишта апсана од брвана, без прозора, с једном само малом баџом уза саму стреју. Из ње се чује страшан људски глас, урла неко као вук, псује кмета и прети како ће му „отворити пенџер на трбуху“! Мало даље је од општине попова кућа, школа, дућанчић; још даље на брегу две-три кућице, а у дољи црквица.
Ме’ана доста пространа. Свуд око зида су широке клупе, углачане дугом употребом, али су свега два дрвена стола: један на једном, други на другом крају ме’ане. У среди је велика плехана пећ. На зиду с леве руке, гледајући при улазу на врата, вазда је излепљено неких слика, повађених из разних календара и слика с колача вашарских. Све то пожутело, заједно с ме’анским правом, које се једва распознаје кроз стакло што су га муве упљувале. Према том зиду, у удубљењу другога, уздигнуто је огњишгге, на њему ватра, уз коју је велика џезва с водом и један земљани лонац у коме се крчка купус. Више огњишта, на прљаву зиду, виси неколико мањих џезава разне величине, и једно дрво величине писаљке, виси о канапу закаченом на ексер. Тим дрвцетом се меша кава, те је све црно.
Уз огњиште стоји ситна, бледа женица, погурених леђа и живих, црних очију. На њој рекла од калмука, поврх ње грудњаче од ћитајке; сукња од калмука, на ногама папуче за шаку дуже него што јој је нога, а подбрадила се жућкастом шамијом. Плете морасте чарапе на неке жуте игле, а крај њених ногу седи чупаво, прљаво дете од две године, плавих очију, и игра се материним клубетом, што је пало на под. Котрља клубе, цичи и млатара ручицама, а, мало-мало па тек стане клубе ћушкати у уста.
Око пећи стоје тројица: раширили руке, те се греју. На њима неке дроњаве памуклије, с којих виси памук, а ћитајка се ретко где и види. Чакшире им искрпљене разноврсним закрпама, па, чак, на једном и неким црним, избледелим ластиком, по чему се види да се често, или ревносно, налазе око сеоске господе. На једноме од њих и неки летњи прслук, препукнут на леђима, без дугмића, али га и поред тога, због гломазне памуклије, не би могао закопчати. Тај исти носи и неки мастан, окљоцан шешир, који му пада на уши, а испод шешира вири неочешљана, прљава коса, што пада у бичевима по челу. Дремљив, суморан израз, с мутним, крмељивим очима, којима и кад гледа, рекли бисте да није будан.
Други од њих мало окретнији, а трећи завио главу неким крпама, а с једне стране од тих крпа, па преко слепог ока и образа, стоји бразда сасушене крви, која се сливала и по врату и по масној, раздрљеној кошуљи.
Кад ја уђох, она женица остави игле и плетиво, па приђе и поздрави се са: „Како сте, шта радите?“ таквим начином као да смо стари познаници, а она тројица стукоше мало натраг, завукоше руке у поцепане ркмаче од чакшира и посматраху ме радознало.
Она женица хитро нађе неки чаршав, метну га по горњем крају једног стола, ману дланом преко седишта једне гломазне дрвене столице и понуди ме, те седнем.
— Зима, убио га бог! … Одакле идете, господине? … Бежите ви одатле, да чарнем вуруну… Зима… Намучили сте се, мислим? … Трчи, донеси, Весо, дрва (заповеди оном дремљивом с прслуком)… А како сте дошли, господине? … Лакше је ако сте на коњу…
Све ово, и још вазда, изговори она џарајући машицама по пећи, уз коју беше чучила, али не чекаше мој одговор на своја питања.
Веса донесе неколико трупчића сирових дрва, по којима се замрзао снег, баци их крај пећи на цигле, које су по поду место патоса, отресе снег с рукава, а рукама поче трљати о ивице пећи. Она жена метну три-четири дрвета у пећ, зачврча снег топећи се, запишташе потом дрва, а ветар врати дим кроз сулундар, те јурну на врата пећи и у густим млазевима стаде се ширити по ме’ани.
— Убио ти Господ и та сирова дрва — викну жена и стаде брисати очи крајем своје кецеље. Затим узе бакраче и крчаге и утрапи их оној здравој двојици да донесу воде а оног с разбијеном главом посла да нацепка сувих дрва.
Уђе и кочијаш и унесе амове. Прими она амове, баци их у крај, па и кочијаша намести да седне крај огњишта.
— Која су ово тројица? — упитам.
— Несрећници. Неће да иду горе у село код домаћина да служе зимус и да зараде бар обућу и одело и да се ис’ране, а траже их људи, но тако се смуцају овуда џаба. Слушају тако час код попа, час код учитеља, час овде по меани; дамо им те једу и попију по коју ракију, па толико.
— А онај један разбио главу?
— Разбио му опет један таки, као и они што су — Драгутин. Слушао попа, па му поп дао ракије, а он се напио, па допаде јуче овамо, довати једну облицу, па оног несрећника Леку по глави што игда може.
— Што га удари?
— Ђаво и’ њин знао. Каже, забашурио му Лека марјаш кад су летос, ту негде у кукурузу, играли карте! … Паде сирома’ Лека као свећа, а онај утече доле низ брдо. Одјутрос га у’ватили код ’ча-Павловог казана — опет мртав пијан.
— Па то је, ваљда, тај што у апсани виче?
— Јес’, он је, ако сте га чули?
— Па шта ће с њим?
— Ништа. Док се истрезни, пустиће га председник, па поеле код њега да одради неколико дана, док се опет напије, па тако. Лани је опет тако ударио ножем, баш овако у груди, овог Весу што оде на воду.
— Што?
— О Светом Николи слушали код попа, преносили му колаче славске из цркве — ко слави, пола поп узме код сече… Они преносили, па им поп дао неколико да поделе, и дао им бардак ракије, што су ваздан слушали, па се тако опили и завадили. Веса њега ударио бардаком посред главе, а он извади нож, па Васу у груди, али га, срећом, потреви у ову кост, те га не прободе.
Она тројица свршише одређени посао, пише ракије, и изиђоше некуд. Кочијаш оде коњима.
Мало после уђоше двојица у ме’ану. Обојица људи око четрдесете. Први плав, одевен у чохану памуклију, а поврх ње чохан јелек, сукнене потуре чакшире и дугачке чизме на ногама. Други у поабаном официрском шињелу, с кога су скинуте еполете, на глави му шешир, а на ногама поцрвенеле чизме. Обојица протрупкаше, те отресоше чизме од снега, климнуше на мене главама у знак поздрава и затим отресоше капе од снега о крај клупе, а за то време им „крчмарица“ принесе столице за онај други сто, те седоше. Прошапута она нешто с њима, они се окретоше те ме погледаше још једном. Онај први, како сам после сазнао, то је председник општине, Димитрије; а онај у шињелу и шеширу, неки, како је он причао, због неправде разрешени поручник, а једни веле да је праведно рашчињен као наредник. То се тачно, што вели механџика, сад не зна, али и она тврди да је мало учио школе, јер га зна израније, пошто је родом из истог села. У ово време живео је ту у селу код своје браће, који су доста слаба стања, и најозбиљније је преговарао с газда-Димитријем председником, да га узме за општинског писара. У селу, где се ради, не воли да седи, већ се махом налази у овом крају где је ме’ана, а где има за се доста залудна друштва.
Председник седи, озбиљно, хладно, с пребаченом ногом преко ноге, а обема се рукама ослонио о свој дебео кукљасти штап. Онај у шињелу, Милосав, налактио се и сав се прегао, управо легао по столу, и унео се у очи председнику. Јагодице му јако испале, поглед жив, нестрпљив, цело лице некако троугласто, а бркови мало проседи и уфитиљени; коса лепо зачешљана, а брада обријана.
Продужују разговор што су га, ваљда, још у судници почели.
— Знам, брате, али ти не знаш ове ствари… Дај, Радојка, полић ракије… Ти знаш војничке ствари.
— Администрација је, господине мој, администрација… Акт је акт… Фасцикула фасцикула. Нема ту друго ништа . . . Пише капетан општини. Лепо! Ја превијем табак, па кажем: „Суду општине те и те част је уз повратак овога акта одговорити …” — и даље већ што иде — говори одсечно Милосав, и показује руком по столу као кад се пише.
Радојка опет стала на своје место да плете, пошто умири дете, које се беше расплакало, а ја се правим као да и не обраћам пажњу на њихов разговор.
Председник узе лупкати руком по столу, и као да се нешто смишља. Подуже тако ћуташе док ће тек председник важно:
— Ђаволске ствари! Није то, брате мој, лак посао! Ето, ја сам толике године које кмет, које председник општине, па ми дође понешто, па му не знам крсна имена… Сад имам једну ствар, па се и сам чудим шта да радим.
— Ево како ти је то! — поче Милосав.
— Откуд знаш ти, кад ти нисам ни казао.
— Знам, брате, молим те, за онај пут!
— Уха, какви те пут нашао?! То зна и моја стрина! Него друга ствар! — рече председник и задовољно се насмеја, сркну мало из полића, па продужи:
— Чудим се, кажем ти, и сам шта да радим. Мислио сам, мислио — аја, не иде никако! (Остави штап на сто и намести прсте као човек који хоће нешто да набраја). Пази само несрећне ствари: капетан ми данас наређује једно, а распис господина министра полиције од октобра вели друго. (Та два гледишта представи полићем и штапом). Лепо! Послушаш министра, а капетан те мучи, послушаш капетана, а онај озго загуди, па де сад. Ево ти једно (подиже штап и лупи њиме о сто), ево, ти, опет, друго што вели! (Подиже полић, па и њиме лупи о сто и с раширеним рукама, у знак чуђења, проматра ћутећи и штап и полић)… Деде, сад шта да радиш? ’Оћеш ово (показа штап као капетанову наредбу), загуди овај (показа на полић као на министров распис)… Кажеш лако… Тешка је ова наша служба, мој брате; није то војска: лево, десно, напред марш! … Стој… Строј с’ улево полулеево! … То је друго, ал’ ово је чвор. Ту ми кажи: шта да радим?
(Даље)
Браћа (4/4)
Него ја се удаљих мало, јер, кад сам већ поменуо очево мишљење о мачкама и кокошима, ред је да испричам нешто што ми од свих сличних случајева остаде у најживљем сећању.
Једаред тако седи отац с једним сељаком те разговарају о куповини једне њиве, а тек уђе у кућу једна кокош из дворишта, па диже главу и заврљује, као нешто разгледа.
— Иш, викну мајка, а кокош подскочи, па се тек протресе и опет негде глупо запиљи и закакоћа.
— Та шта ми кречиш уз уши — викну отац љутито што му прекиде разговор и потегне ногом, те је лупи; кокош крекну, па јурну у један ћошак, где забоде главу.
— Иш, брљо — дрекну отац још љући, а кокош јурну из ћошка па на огњиште, мачак се поплаши, па скочи на прозор пун неких судова; кокош се разлети, закрешти по кући као да је побеснела, па на сто где су тањири. Сад настаје урнебес. Отац затвори врата, а нас изјури напоље.
Мајка излазећи тек процеди кроза зубе: ,,Ништа ли ти нема горе од луда човека!“ У кући лом, као да се двадесет туку: крше се тањири, бакрачи, тепсије, вика, крештање, маукање, док се тек отворе врата, а отац сав изгребан носи мачку па је тресне о басамаке; док се она истеже, ето ти оца натраг па тресне и кокош о басамаке, а она само зене.
— Тако славу ти твоју — викну он излазећи и шмукну некуд из куће.
Уђемо у кућу, а оно прави хаос. Све изразбијано и излупано, а по кући се дигла прашина, пепео, тако да задави човека, а по ваздуху лете перја и длаке од мачка.
— Тешко теби лудом — шапуће мајка купећи чапара и загледајући улупљене бакраче и тепсије — не кући се тако кућа.
Отац онако изгребан, љут, стао иза куће па виче како ће, колико сутра, побити из пушке све кокоши и мачке.
Мало постоја, а тек загрми низа сокак стричев глас. Погурио се онако крупан, у рукама му штап, па трчи са оним гломазним чизмама, а пред њим струже Миша низ брдо. Виче стриц да се разлежу јаруге: „Рекао сам ја теби сто пута да ми не везујеш псе за калеме… ’Оћу да те умлатим као пса…“
Стрина полако пристаје за њима, иде изнемогло, пресавијена, хуче очајно вичући: „Куку, де ми упропасти дете. ’Оће дете да се разболи од стра.“
— Шта се дере она матора будала по сокацима — викну отац љутито — не може човек да има у својој кући мира од њега.
— Ћути, ћути, браћа сте. Једна крв, изговори мајка јетко, изишав и она из куће.
— Ја бар имам за шта да вичем, а он поби децу због пашчића и калема. ’Оћу да се наљутим, па све оне трице да му посечем. Шта ми ту урла по сокацима. ’Оћу у кући да имам мира.
Стриц отрча тромо, спотичући се низ брдо и што му Миша више измиче, он прети све горе. Кад протрча поред великог дуда у дну школскога дворишта, пренуше кокоши и закречаше квочке, а из трњака с лева јурну Спирина крмача, грокну уплашена, а и стриц презну, па одадра крмачу штапом. Крмача сукну поред општинског грма. Скочи преплашен Тоза пандур иза сна бунован, са пругицама од траве на образима и закрвављеним очима, па се стаде у чуду окретати око себе, а кад стриц промаче, он слеже раменима и одмахну главом, чешући се по затиљку, као да би хтео рећи: „Будибокснама. Шта ме сад снађе.“ Затим леже опет и продужи сан на мекој трави.
— Удри, жи’ми, г. попо, право имаш, шта ће по трње — вели Спира стојећи пред ме’аном, а у доксату меанском Лека дућанџија и два-три сељака, па пажљиво посматрају како попа јури дете, извијајући главама час тамо, час тамо, као да посматрају кошију. И отац изишао с муком пред нашу капију, па гледа и крсти се као чудећи се шта ради човек.
Стриц потече даље, заклапараше његове чизме, перја дуга коса и мантија, повио се у леђима па прави крупне кораке. Испод бреста, крај стазе што води цркви, расплашише се овце и пренуше куд која, збише се опет у буљук, зазвеча звоно и затутња земља; испод њихових ногу диже се облак прашине, коју ветар пови право на стрица. Он застаде и хукну, отресе љутито рукама, јер му овај облак прашине заклони Мишу, те га изгуби из вида.
Отац се крсти, крсти, па тек љутито изговори:
— Пази лудака шта чини. Изгази људима стоку по путу… Поп! … Да бог сачува и саклони.
— Ти се не мешај у његове ствари. Знаш да после испадне читава свађа… доста и било ваше кавге и то све тако почнете из ничега — рече му мајка.
— Како да се не мешам кад видиш лудака где хтеде да ми изгази пилиће.
Утом стиже до наше капије и стрина. Пресомитила се, па немоћно склапа и расклапа руке и вели очајно, запињући више но обично, а још тише:
— Баш ми дете упропасти. Тако га ономад чвокну штапом по глави, а оно тек само помодре, па се зацену. Дете је ка’ ћуре, чвокни га, а оно само заковрне.
— Вала њиног чуда нигде нема — додаје мајка, замишљена, као да се сећа нечег.
— Луд човек, зар ви не видите? Размлатарао се с оним штапом по сокаку као год да је утекао из луднице… Погази људима стоку по путу; хтеде да убије и крмачу…
— Но, виш истина, ја се уплаши убиће крмачу, па да плаћамо! Зар је мало трошкова, све се потроши на проклете коњине… И све страујем тако да не навуче неку глобу, па после плаћај довека…
— Море немам ни ја мира ту у својој кући… ’Оће да убије дете за калем! … Мени само док дођу моје лутке па доватим сикирче, па упаднем горе, па оне његове патрљке по авлији: фике, фике, фике, па ајт. Шта ми ту урла око куће… Изгази ми пилиће и квочке по путу.
— Марко, немој за бога… Немој викати… Чуће… Опет може изићи на велико… Браћа сте, за име бога… Мајчин глас трепери, говори шапатом, ухвати оца за руку да га уведе у авлију…
Стриц се враћа уз брдо, прашљив, знојав. Чуо је очеву вику, па ће љутито:
— Тако, тако! … Само се ти плећи у мој посао, па после Тодор крив! … Што је досад било, било, и свађали смо се и мирили, а што сад први задеваш. Да посечеш калеме… И то у твојој авлији ја сам калемио! … Да посечеш! … Пробај.
Пред механом се већ скупило још неколико на сеир.
— А ти моје пилиће смеш да газиш по путу?
— Не задевај ме. Немој да се кајеш… Мени и онако сад мало треба… ја теби ништа не говорим…
— А мени још мање треба… Млатараш се са том штапином као луд низ брдо… Изгази људма стоку! … Поп! … Замењује Христа на земљи да гази туђе пилиће и стоку и да бије Спирину крмачу.
— Што се тебе тиче за туђу крмачу?
— Не тиче ме се за крмаче, но не могу да спавам од будале у својој рођеној авлији! Направио човек толику узбуну за два-три сува патрљка!
— Ја чувам богами, а теби на женином имању исекоше грмове.
— Вала моје грмове нек секу, а ја ћу твоје калеме фике, фике, фике, па мирна крајина.
— Пробај ако смеш, па да видиш после: фике, фике… Пробај! … Излетео би главачке из авлије.
— Е, ја сам онај што не смем?
Стрина се грува у груди и куне час кад се родила и довела у луду фамилију, а мајци помодреле танке усне, а у лицу као крпа бледа. Моли кроз плач час једног, час другог да се оставе, да свет не гледа бруку… Не слуша је ниједан, само је одбаце од себе руком па продужују.
— Изгините, изгините, ајде узмите пушке, да се и ја барем смирим — изговори мајка кроз плач љутито, а сва цепти. — Ајде дете кући, а они ако су луди, нека изгину. Што сам ја луда да ме гура у ребра један по један — Мајка уђе у двориште и ја за њом. Она оде у кућу, а ја стадох те гледам кроз тарабу.
Они продужују:
— Пробај само да приђеш у авлију, а камоли да сечеш.
— Море, смео сам, синко кисели, да ударим капетану длан пред општином код толиког света, а не смем поп-Тодорове калеме да посечем.
— Не смеш дирнути као очи.
Отац јурну у авлију и на друга врата излете са сикиром, па право стричевој авлији у највећем трку.
Стриц стао па гледа запрепашћено за њим. Дојурише и они људи испред меане са Спиром, па се окупише на улици између наше и стричеве куће. Стрина куне и закука у глас. Мајка дотрча до врата од дворишта, али не изиђе на улицу. „Изгините!“ — изговори јетко; ударише јој сузе на очи; врати се опет у кућу.
— Море шали се, неће ваљда. Жалос’ је, брате, посећи струк кукуруза, а камоли ’вако подигнуте калеме — вели један од сељака озбиљно, развлачећи речи. Шуле, наш момак, скаче од радости у нашој авлији и подврискује задовољно и говори за се: „Ако, шес’ му гроша; оде господин да посече; извукао сам и ја много шамара због тих калема попових кад сам служио код њега.“
— Баш ће све да посече ама до једног — резонује други сељак.
Стриц се прибра од чуда, па се окрете и погледа по људима и рече:
— Е сад сте видели сви. Мени не доликује да се циганчим и бијем — глас му мек, некако смалаксао.
Отац се врати и опет пројури поред нас и упаде у двориште, баци сикиру, хукну као да се свршио важан, озбиљан посао.
— Тако! — изговори као човек који се ослободио неке муке што га давно тишти. Потом изиђе те седе на праг од капије и узе завијати дуван. Руке му се тресаху, дуван се просипа, а он се прави миран, прибран.
— Све су видели ови људи — вели стриц лагано.
— Што да не виде, нису слепци као ти! …
— Јеси чуо, Вићо, — обрати се стриц своме црквењаку. Вића, мали, црн, ситан човечић са масним фешчетом на врх главе, а кошуље носи краће него ико у околини. Забленуо се некуд, отворио по обичају уста, а тешко дише кроз нос.
— Е, нађе човека као и ти што си! Нека Вића мени остави још једанпут школску капију да ми изиђе теле, па ће он истина да чује и да се чуди како пуца длан.
— Не знам ја ваша посла — изговори Вића, а говори као да му је залогај у устима, па се обрте и оде низ брдо отресајући рукама од чуда…
Сад опет се свађа заоштри и то много горе него дотле. Пало је најгорих речи и с једне и друге стране и напослетку се једва разиђоше, али је сваки у својој авлији псовао и грдио до неко доба ноћи.
Сутрадан је већ Васа седећи с оцем под растом пијући ракију препричавао како се Вића уплашио кад му попретио отац дланом па „само чини пу, па… а…“ а не уме, вели, ни речи да каже. Отац се заведе од смеја, а мајка у кујни љутито тек процеди:
— Баш ме и од овог Васе увати нека мука кад узме да шулепа којешта.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Браћа (3/4)
III
Стриц је много волео псе домаће, а отац ловачке. Неки пут се код нас смуцају по дворишту по неколико керова: ваде месо из лонаца, претурају судове, једу јаја с полога, узнемире насађене квочке, а нико не сме ударити ни једнога, па да му је звезда на челу. Код стрица опет тако покадшто пуно двориште домаћих паса. Нарочито му доносе мале, готово тек оштењене. Кад год погледам, чини ми се, а Куштра носи у џаку по једно псеташце.
Одемо једном тако стричевој кући. У хладу под брестом, на великој столици од растовине седи стриц с бројаницама. О ексеру што је закуцан повисоко о дебло брестово виси велики кључ од црквених врата, а у ракљевима истог дрвета стоји шарена марама, у којој су часловац и друге најпотребније ствари; о грани опет окачен његов бели, кукљасти штап, а крај ногу му стоји отворен онај пожутели амрел. На троножној столичици, мало подаље, седи стрина, окрећући дружицу; сељаци што су дошли послом седе на широкој, растовој клупи што је намештена уз филаретице којима се ограђује баштица, у којој су трмке, испокриване неким старим, поцепаним мантијама, реклама, сукњама и другим дроњцима. Миша, мој брат од стрица (бејаше за неколико година старији од мене), седи на једном трупчићу уз мајку, вуче је за скут и плачући прича како га боли трбу. Седимо тако сви унаколо, а у среди кудраво, пресукано псеташце што је тек донето; накострешило се, глође некакву кост и режи на кокоши што салећу около. Један петлић подскочи и, место да кљуцне кост, кљуну псеташце по њушци.
Зацвиле оно и запишта, па стаде шапицом трљати њушчицу.
— Ух, ух, ух, зло ли је! — чуди се Миша и рашири обе руке, заборавив да га боли трбух.
— Трупни де, трупни на њега — вели ми стриц.
Ја трупнем, а оно зарежи и загна се на мене.
— Е, мани га, човече, вредеће колико неки во — виче стриц задовољно — шта велиш Васо? — пита једног сељака што је дошао њему послом.
— Дао би, вала, дукат од све сиротиње за њега. Неће нико смети да превири у авлију.
— Трупни-де, трупни — виче опет стриц.
— Ух, побогу, зла брава! Знам му и мајку, зла је ка’ рис један. Исто ће ’онако да буде — додаје сељак а направио лице као да се чуди некој нечувеној реткости.
— Ама није, човече!? — пита стриц задовољно.
— Оће, ене како је њему длака ка’ у јежа — опет ће сељак са оним истим изразом лица, а руком растреса знојаву кошуљу што се прилепила за тело.
Стрицу ниси могао боље поласкати него му похвалити пашчад и коње. Отиде одмах да донесе ракије.
Куштра кад год донесе пашче у џаку, прича како целим путем режи и од зла глође џак, или како му умало није руку откинуло кад га је метао у џак. То исприча и у овој прилици.
Стриц се заведе од смеја, задовољан, а Куштра с важним лицем стане описивати мајку тог пашчета и осталу родбину.
— Ама је л’ то она кучка Степанова? — упитао би отац.
— Нô, она; зла је као зоља. Мањ пушком да је убијеш, друкче се не одбрани.
— Зар од оне џундре? — викне отац — ево у живот, ако ја не упаднем у Степанову авлију, па кучку све дланом, дланом, док убијем.
— Маркова посла! — рекао би стриц љутито.
— За тебе већ тако страшљива и миш је опасан! — додаде отац…
Куштра добије чарапе за труд кад год донесе пашче, а стрина ће тек доћи мајци, па најпре дуго очајно хуче, као да је све покопала, и онда тек:
— Све што се заради оде на ту несретну пашчад — изговара она запињући, а ипак шапатом, као што обично говори.
*
У коњима је био такође несрећан. Мало-мало, па тек погледаш, а пред његовом капијом на улици крш од народа. Упрегнут у кола новокупљени стричев коњ, о коме је причао већ месец дана пре него што га је купио. Седне Ваја, његов момак, узме бич, прекрсти се и викне лагано: „Ајт.“ Коњ само учуљи уши. „Ајт“ — понови Ваја јаче и шине га амовима. Отац стоји пред нашом капијом, крсти се и гунђа: „Боже, луда света и још луђа попа!“ Стриц опружи шију, па потегли напред, као да би он повукао. Стрина по обичају метула руке под појас, облеће около, моли сваког да се склони „да се коњ не уџапи“, и шапуће очајно како је то „неко проклетство“.
— Де… е… е — викне Ваја. Коњ скочи у месту и тресне главом.
— Баш неко проклетство и, ништа друго! — опет ће стрина.
— Љут, богами јес’, љут коњ! — хвали га као Спира ме’анџија и крадом намигне на кога.
Ваја се скине, пошашоли га мало: „пш, пшшш“ па се опет прекрсти и попне у кола.
— Шта се крстиш, лудаче, но узми мотку, па удри ту кураду — викне отац и сав запенио од љутине, а додаде лакше, као за себе: — И онај лудак место да узме мотку да бије коња, а он отеже шију! — Напослетку се прекрсти неколико пута и пљуну од муке, ал’ некако гласно.
— Ајт — понови Ваја тихо, као дух.
— Склоните се, склоните се — развиче се стриц — искупи се толико чудо па ми сваког коња уаруме.
Сви се уклоне позади.
— Пази шта је деце по врљикама! А чекај мрсак вам ваш — викне стриц па окупи штапом јурити.
Опет Ваја удари коња, а он удари натраг, па узме бацати чифтета.
Стрина се крсти и шапуће очајно: „Оће да погине човек, па да одговарамо и за то!“
— Удри, удри! — превичу са свију страна. Неко маје рукама, неко узео грану, неко дрво: „Ајт, деее, ајт, ајт, ха ајд сааад!“ Коњ све натрашке док кола не ударе у врљике. Почну сви да бију и вичу толико да уши заглуну.
Престану. Коњ цепти, а кола се зарила у трњак уз врљике, Ваја сав узнојен, па се издува и опет прекрсти.
— Та шта му се крстиш, славу му киселу, викне отац — па све у трку дојури до кола, пљесну Ваји длан, збаци га с кола и додаде:
— Скидај се доле, лудаче, па да видиш како се тера — дохвати штап, па седе у кола.
Стриц стане псовати што се он меша у његов посао, те му тако исквари све коње.
— Удри — викне отац и не слушајући шта стриц говори, па почне тући. Почну сви ударати и опет се нада граја, док тек кљусе стушти уз пут. Одзврје кола у највећем трку, а сви стоје и чекају повратак.
— Баш му није суђено да од Бога умре као други људи! — прошапута мајка љутито.
— Сатариће коња!… Ионако се и црно испод нокта даде на коње! … — прошапута стрина на свој начин и опет стаде хукати кршећи руке очајно.
IV
Отац је необично мрзео мачке и кокоши. Кад зими ручамо у кући, седећи на троножним столичицама или превијеним јастуцима око ниске совре, он држи штап те брани да се која од мачака не привуче испред совре, одакле скривене вребају од кога ће докопати шапом комад меса из руку. Ја сам обично бивао жртва њихова плена, те ме још и отац казни за непажњу, па се тек онда разрачунава с мачкама.
— А шта тучеш ту стару, она је најбоља ловица? Појели би нас мишеви без ње — рекла би често мајка.
— Ловица из шерпе! … Брани од мишева… Шта ме брани кад ме она поједе! — виче отац и додаје како ће да затре све мачке, а почеће нарочито да пати мишеве, па објашњава како је луд свет те због мишева који „не праве никаку штету“ држи мачке, од којих нема горе животиње на свету.
На кокоши се највише љутио лети кад ручамо под храстом напољу, седећи опет за софром. Тад обично држи грану и он и мајка и ја, те се бранимо. Ту је читав ратни план између кокошију и нас. Читава војска нас од њих опколи, па салећу са свију страна. Мајка се као прави да не види кад се каква кока или петлић примиче, те га пусти да приђе ближе и онда га лупи гранчицом, али благо пажљиво, пиле одскочи и прсне сва пилеж па се тек опет почну примицати и вребати згодну прилику да бар довате коју мрву око совре. Докопа једно по комадић леба и за њим се нада читава војска пилежи и кокошака у потеру. За тили часак улучи прилику који петлић те дрско скочи и на саму софру и растера ногама и тањире и виљушке и јело.
— Е овај је свршио. У шерпу ћеш и скочити, синко кисели, огледаћу ти ја кошчице још вечерас, викну отац тако једном приликом једном петлићу, кога је био одредио за запат, јер је пропевао и то још понајбоље од свију осталих.
— Немој њега, он пева најлепше. Чујем га ја изјутра кад пева с ове вишњице до прозора, а скоро сирома и пропевао — брани га мајка.
— Е да ми га више не запева! Џаба му његово кречање кад ’оће очи да ми истера о ручку. Море, заклао би’ га кад ме наљути па да је окружни начелник, а камоли петлић — додаје отац.
Таквом приликом, а то је редовно сваког дана преко целог лета, прети отац како ће поклати све кокоши и како их више неће патити, па ипак их је сваког јутра ранио сам лично и уживао како на глас: „пило, пило, пило…“ што се разлегаше пред сваком кућом сваког јутра, готово у исто време јури пилеж (иначе је све то измешано по шуми и воћњацима) са свију страна и одваја се свако те трчи својој кући опуштених крила и отворена кљуна од умора.
Ко зна да ли би се и задржавао оволико при причању на овим ситницама, иако оне често испуњавају половину живота (ако не цео) многих људи, да овакве ситнице често не утичу на крупније догађаје.
И отац и стриц Тодор су неколико били чудне, пргаве нарави, тек се повазда разлеже околина од њихове вике, па ако се тако љути сусретну на улици, онда је готова свађа.
Отац не само што није штедљив већ пре раскошан, па ипак је довољно да се само разбије шоља у кући па да виче по читав сат.
— Ћути бога ти шта би опет радио онај што прави шоље! — умирује га мајка.
— А зар ја да му кућим кућу? … — виче отац и стане псовати тога неког што му прави шоље као да је пред њим.
У таквом случају доста је да дотрчи Миша од стричеве куће, па да каже мајци како су га послали за шећер, или каву, или ма шта тако да узме на зајам.
— Каку каву? … Не дај, разуми, не дај ништа! Мој брат оглоби свет, толике паре диже од света, па опет никад не купи шта треба кући… купи шећер па затвори у сандук и чува, а они сваки час код мене: дај ово, дај оно… не дам брате, нећу ја за њега да радим — стане грдити отац.
Миша оде и тек мало па се чује вика од стричеве куће и његов крупан глас.
— Нећу ја да раскућавам као он. Лепи Циганину дукате на чело, а на свакој свадби ил’ кум ил’ стари сват. Донела му жена имање, ал’ ће он да га утуцка. Ономад код цркве откупио од колачара све колаче па викну свету да граби оно што хоће, те умало људи не изгибоше… А овамо ларма како га ја упропастих са неколико парчића шећера. Срам га било! … Убило га моје добро! …
(Даље)
Браћа (2/4)
II
Слабо се сећам да је зими отац ишао у школу, али се живо сећам полазака његових у лов са нашим суседима готово сваког јутра.
Пробудим се често пре зоре. Кроз отворе на великој, бронзаној пећи простире се светлост и трепери, осветљавајући час слабије, час јаче овде-онде неке предмете по соби, а неки се једва назиру у сенци. На вратима од кујне светли се кроз кључаоницу; отуд допире жагор од разговора и лепо се чује како отац и мајка срчу каву или врућу ракију. Потом се пред спољним вратима чује тапкање. То Никола, Стева и Васа отресају ноге од снега.
Изиђем и ја полако у кујну. Отац и суседи седе на малим троножним столицама крај великог огњишта на коме горе и пуцкају велике, церове гламње. Васи, Стеви и Николи се ухватио снег по опанцима и чарапама, па се топи и светлуца у капљицама крај јаке ватре. Пушке се светле прислоњене у углу код врата. Срчу врућу ракију и пара, измешана са дуванским димом, диже се толико да им главе изгледају као у облаку. Мајка потлеће какве чарапе и кроз нос тихо, једва чујно певуши неку песмицу. Велика ватра огледа се на прозору од кујне, те изгледа као да гори у дворишту. Наш петао са седала лупа крилима и кукурече, одговара му по неколико петлова из комшилука. Кукурекање све јаче, а пламен што се види на прозорима све блеђи и блеђи, док се потпуно не изгуби, а место њега се забеласа снег на крову од млекара и качаре, угледа се и храст пун иња и остало дрвеће. Петлови још певају, исток руди, а поред прозора промиче снег у крупном прамењу. Керови скиче и гребу шапама о врата; са седала слећу кокоши и по имелама на храсту падају дроздови; зацвркућу силно и јуре један другог, прелећући с имеле на имелу, те пада снег са гранчица којих се додирну.
Тако, пред полазак у лов, мајка би увек нашла какав јак разлог и узрок да треба доћи кући раније, као на пример:
— Бога ти, Марко, дођи раније да видимо шта ћемо с оном крмачом што јој пребили ногу. Куња неки ђаво; стра’ ме липсаће — рекла би једном кад они пођоше.
— Нека липше, ако јој се липсује, ја је не метух у недра — одсече се отац љутито — шта имам да је гледам ка’ да ћу да је просим.
— А-хи, јаој, брате — смеје се Васа слежући раменима. — Боље да ми печемо ћевапе од сакате крмаче… а-хм… хи… хи… нег’ да јуримо зечеве.
— Ајде, бога ти, не шулапи вазда — укори га Никола.
Чим они оду, не постоји дуго, а почну ђаци долазити у школу. Промичу пртиницом крај прозора, беле се од снега, а уши им увијене шалчићима или пешкирима везаним преко капа.
Искупе се и одмах забруји цело двориште од вике и ларме.
— Мииирааан! … Бије ме Тома Тасић! — продере се тек нечији глас да уши заглуну.
— А јаооој, убоде ме пером Петар Петровић — опет се продере други гласно да би се могло чути у „господиновој соби“ мислећи да је отац код куће.
— О господ их не убио, где ће ми крст изести док се он врати — прогунђа мајка љутито.
Мало постоји, па се опет неко продере и она докопа прут па оде у школу да „расправи ствар“, а мене понајчешће одреди да пазим да млеко не покипи.
— Само их држи овде џабе да ме једу сваки дан — прогунђа опет мајка кад се врати натрат.
Малочас, па тек упадне најстарији ђак са хартицом у руци, где му је списак немирних и списак оних што нису научили.
— Петар Томић, госпа, једнако скаче по школи и није знао земљопис — реферише он важно.
— Пошљи га овамо!
Петар дође и стане уз врата.
— Ајде, Петре, благо мени, отрчи на извор те донеси воде, кад не учиш већ скачеш по школи.
Он оде, а ето га други и изјави како је послат да слуша што није научио о Хајдук-Вељку.
— Е, ајде онда ти, Ајдук-Вељко, благо мени, очупај ово пиле — рекла би мајка и утрапи ђаку пиле у шаке.
Око десет часова би јавио најстарији ђак да је све слишао и реферише који нису знали.
— Пошљи оне што нису знали да ми нацепају дрва и донесу са Шулом (тако смо звали школског момка) кукуруз свињама, пресуди мајка.
*
Ако отац није у лову, те седи код куће прекодан, онда је у нашој кући пуно сељака: једни оду, други дођу; пије се вино, ракија, кава, мезети се, а већ ређе кад, у таквом случају, сами ручамо.
*
Зими увече врло често се дешавало да отац дође врло доцно кући. Софра постављена, вечера измакнута украј великог огњишта, Шуле се мува некуд по дворишту са лојаном свећом, или тимари коња у штали; жути мачак дрема у дну огњишта и само му се глава пуна пепела види иза црепуље, што ту стоји прислоњена. Чује се из штале лупарање копита. Шуле звижди задовољно, а ако нема дувана, онда псује и виче и на свиње и на коња и краве, све му није право. Мајка седи уз огњиште забринута и обично окрене оштрицу од ножа усницама, па тако свируцка неку арију. Мало-мало па тек погледа у округли сат на дувару и промрмља за се: ,,Баш ме изеде то чекање.“ Ја јој окупим причати вазда неких детињарија, а она само клима главом и свируцка у нож, па тек се с часа на час дигне и оде до врата, одшкрине их и изговори за се: „Још га нема. Прст се пред око не види… Опет иде ноћу, а зна да има толике злотворе!“
Шуле сврши посла, па се врати у кућу. Угаси лојаницу и дигне се млаз дима непријатна задаха, пљуне у прсте и стегне фитиљ, остави свећу на сточић, узме тестију и заклокоће пијући, па онда стане уз врата, трљне руке и заглади бркове, пљескајући уснама, као да би хтео рећи: е сад да је још ракије и дувана.
— Нема господина? — изговори он и као погледа у сат, а никад није могао научити да зна време по сату.
— Нема — одговори мајка забринуто, па опет приђе вратима, отвори их, изиђе пред кућу и, за се изговори љутито: — Да ми је сад знати шта чека? … Мрак као тесто.
— Ама сад негде пију све великом — опет би Шуле и зацери се, као да тиме мајку разгали.
Мајка му да ракије и дувана, а њему лице засија од радости. Завије цигару, па је лижуће као какву посластицу, мете за шајкачу, па по мајчиној наредби оде да зовне оца. Чим изиђе на врата, подскочи и уврисне се задовољно, па се тек захори путнички: „… која гора разговора нема“. Отпева један стих, па се тек опет чује како подврисне и подскочи у трку.
— Ајде, дете, спавај бар ти — изговори мајка љутито, па опет изиђе пред врата и за се говори:
— Као тесто помрчина, убио је Господ! … Зна да му раде о глави и као да га нису већ трипут ранили… Е… кад човек не уме да се чува… То ће ме чекање у гроб отерати…
Тек око неко доба ноћи разбуди ме вика и ларма у соби. Провирим испод покривача, а оно отац и Васа, најобичније (а често и још неколико сељака) вечерају, пију вино и разговарају о некој свађи, па вичу као да је онај пред њима.
— И он прети ножем. Какав нож кад он умро код њега — виче отац.
— Јаој, брате, каки га нож нашао… Хи, хи, хи… — прсне Васа у смех и чеше се по затиљку, а лице начини тако као да би хтео рећи: „Не дао ми бог да те ја чекам кад се наљутиш, па ма ми и пушка била у рукама.“
— Кад му ја фисну длан, а он заплака код ножа као дете…
Васа се загушио од смеја, ухватио се за трбу и виче:
— Ама ћути, брате, пуко од смеја кад се тог сетим…
— Ух, што учини човек јунаштво — промрмља мајка из угла за се, јетко, а усне јој дрхте од љутине.
— Тако моја баба-Мирјана, викаше како ће да се закоље — продужи Васа кроз смех.
— Каква твоја баба-Мирјана, шта сад то мешаш, ово је друга ствар — наљути се отац и стане викати.
Шуле стоји на отвореним вратима, зинуо те дише на уста а раменом се наслонио на довратник, па пиљи у сваку чашу што се испије, а када се прича како је неко извукао шамар или кога ударили коцем, а он се зацери задовољно и кроз смех тек изговори „ух, шес’ му гроша“ (то је била његова узречица).
— Шуле, оћеш малко млека — рекао би отац, па се засмеје.
Васа прсне у смех, па све вино из принете чаше растера по столу, а Шуле се сниходљиво искриви и почне се клибити.
Мајка хукне из угла, одмахне зловољно главом, а лице јој дође као да је попила отужан лек, пљуцне суву пљувачку и промрмља за се:
— О, што ме свака мука једе! …
Отац отпочне причати како је некад Шуле био љут па није хтео јести млеко, а он дохвати сабљу, па му наднесе над главом и викне: „Једи.“ Ту опет у причању употреби сабљу (а већ у соби где смо спавали, на оној страни дувара где је очев кревет, било је толико оружја да би се чета наоружала) и нагна Шулу да заузме исту онаку позитуру да ту сцену верно представи Васи, ваљда и по стоти пут.
— Вала ће ме то Шулино млеко отерати у свет — опет ће мајка, а лице јој опет као од отужна лека.
— Нека те отера — викне отац.
Шуле тапка ногама и клиби се па додаје: „Ух, шес’ му гроша, још ми овуд ладно!“ — па покаже на врат и зацери се.
Васа и отац ударе у смех, па им све сузе на очи.
— Затвори, Шуле, та врата па спавај бар ти, ухвати ме и од тебе нека мука — изговори мајка кроза зубе, одмахне исто онако главом и опет пљуцне суву пљувачку и хукне.
*
Крајем априла месеца почињао је отац рад у школи. Он лешкари на ћилимима у школском дворишту, под великом липом у хладу и пуши, а мати седи крај њега на превијеном жутом јастучету и крпи по штошта, или плете певушећи на свој начин какву песмицу. Свуд око нас ђаци, размештени у гомилице по хладовима од ораха или другог ког дрвећа у дворишту. Једна гомилица клечи крај плота од школског дворишта, а једна опет гомилица стоји на сунцу, без хлада, на калдрми пред школским басамацима. А они остали под хладовима, размештени по предметима учења, читају наглас, управо више певају; неко седи, неко лежи потрбушке, заклонили лица књигама, а испод ока погледају шта ради учитељ. Најстарији ђак крстари с хартицом и оловком у руци и орловским оком мотри на свачији покрет, а оно само бруји и ври двориште од разних реченица: „У Србији је највећа река Морава. Она извире…“ „Коњ… коњ је наша домаћа…“ „Ова корисна биљчица…“ „Кишо мати благодати…“ „Цепао човек дрва, гледао га мајмун с дрвета…“ „Турци нагрну са свију страна, али их Срби…“
— А јаоој, убоде ме у ногу! — продере се неко и надмаши гласом осталу грају. Сад настане батинање и из једне од оних гомилица окрњи се један и оде уз плот да клечи. Двориште пуно живине: ћурке, кокоши, пилеж, петлови. Ту је каукање, кукурекање, какотање, пијукање, квоцање. Једна кокош нашла неко парче леба, носи га у кљуну и бежи, а за њом се натурила читава војска остале живине. Ћурани се шепуре и пућкају, па се често између њих и петлова отвори прави бој. Ђаци подигну главе и почну гледати, док тек отац не викне својим крупним гласом: „Не зверај, но учи.“ Све то опет прионе и двориште забруји од оних испреплетаних, разних реченица, а отац и мајка поематрају борбу петла са ћураном и гласно разговарају о томе.
— Нек дође један од вас што клечите — викне отац, а они се сви сјуре око њега.
— Ајде, ти Танасије, донеси у овај крчажић ладне воде, али само брзо.
Остали се врате уз плот да клече, а онај до’вати крчажић и земља затутњи под ногама.
Деца што не иду у школу искупе се крај плота па задиркују оне што клече.
Док тек лупи реза на стричевој капији и прво се појави бели, већ пожутео, стари сунцобран, па тек гломазне чизме, које носаше и лети и зими, па тек он, урастао у дугу, густу црну, али већ проседу браду и косу. Од чите му стоји црвен круг преко чела а још чешће вире испод чите расечене киселе паприке којима облаже чело и слепе очи због главобоље; мантији задигао крајеве, те се виде и саре од чизама, које су у врху рапаве и жуте, никад неовиксане, а оне ушице од жутог дебелог платна увек стрче и висе. Кад купи нове панталоне (тако отац вели) он дигне мантију толико да се и оне виде. И отац је имао црну браду, коју је делио на средину у два крака, и оштрији поглед (мало је растом био мањи), али смо се сви стрица више страшили, зар зато што је у поповским хаљинама, а и по годинама много старији од оца. Као да га сада гледам пред собом како корача лагано, застајкујући на сваком кораку те нешто разгледа, или се накашљује, тек онако, колико да се чује да иде старији, па извади чешаљ од „вилдиша“ те рашчешља браду. О томе је чувеном чешљу стрина већ сваком живом причала како је скуп, додајући: „Права пропаст!“
Дође до школског дворишта, па још није врата отворио, а он викне јачим гласом но кад пева у цркви: „Гледај, где магарци опет одломили грану од ове вишњице што сам је ја калемио.“ Уђе у двориште и стане са свију страна загледати вишњицу и прети како ће једно од деце обесити. Ђаци поскачу и потрче руци, а он само отреса рукама и гледа по дрвећу, а понекад одалами кога од ђака штапом.
Мајка се дигне кад он приђе ближе, па би, пошто стриц наново извиче све што је и пред вишњицом викао (иако је ова свега неколико корака од мајке), додала као забринуто: „Баш све поломише.“ После тога тек дође поздрав.
Отац се дигне у таквом случају, па се тек шмурне некуд, а ако пуши, склони цигару. Отац је био много млађи од стрица и никад није волео с њим да разговара, осем кад је оран за свађу, а склањање цигаре је заостало још из младости.
Мени се опет, чим бих видео стрица, одмах некако учини да гутам кинин у води. Кад не бих хтео узимати ту горчину, мајка би одмах зовнула њега, ако се ускоро пре тога није с оцем што споречкао. Он је у том давању прашка деци био необичан мајстор: ухвати за уши, ако већ не бих на леп начин узео, ја се раскривим, а он ми ћушне кашику с кинином у уста, па стегне за нос тако да ми, чини ми се, све светлаци ударе на очи. Сем тога, био је вешт око болесника. Умео је сирћетом истрљати врат и цело тело тако јако, да би се мртав разабрао, па онда накваси руку сирћетом и стеже за нос да се дете не занесе у грозници.
Стрина ми остаде у најживљем сећању због оног провођења од пса и због смеха, који је био отприлике такав као кад ћурка кауче. Сем тако значајна смеха, умела је правити жути мелем од зове, који се за свашта употребљавао. Ма шта кога заболело, а она тек згучила лонче с мелемом под своју реклу од жућкастог калмука, па ето је у помоћ, ако оно стричево стезање за нос не помогне. Себе је опет готово од сваке бољке лечила врућим црепом. Мало кад да јој под појасом није комад црепа завијен у платнену крпу, те је зато, ваљда, често и руке метала под појас да види како јој цреп стоји.
(Даље)
Браћа (1/4)
Пре неколико година поставетују ме лекари да због слаба здравља проведем лето на селу. Неки мој добар пријатељ и школски друг, Милорад, понуди ме да с њиме проведем лето у гостима код његових родитеља у селу, које је и место његова рођења.
Тада сам први пут познао личности о којима се говори у овој причи, управо, он ће сам причати, а ја ћу бити само посредник између вас, читалаца, и њега.
I
Наша кућа у селу била је, како се сећам, лепша него остале сеоске куће. Велико двориште, ограђено високом тарабом, а за улаз су двоја врата, обојена плаво и покривена кровом са ћерамидом. Ти кровови од капија служили су и као голубињаци. Бејаше ми необично мила забава да се успузам уз једно кисело дрво, око кога се увијао бршљан и прелазио на тарабу и на кров од капије, те да одатле гледам како се вркоче под кровом гаћасти голубови. С једне стране куће била је башта, опет за се ограђена зеленим филаретама, али у њу није смео нико улазити сем оца. Чак ни мати сама није смела откинути ни цветића. Сваки дан готово, преко целог лета, било је ларме око баште. Уђе нечије теле или свиња, и онда отац виче на све по кући, а момци се витлају за несрећном животињом по целој мали. Јуре тако једном момци стричево теле моткама, а отац стоји на вратима од дворишта, па виче што га грло доноси: „Уби на моју одговорност, па чије је да је и што год уђе у башту: прасе, јуне, теле, коња, човека, попа, светог Петра! …“ Због тога је, наравно, било између оца и стрица свађе. Заћутали два-три дана па ништа, опет све по старом. — С друге стране куће, с наличја, је неколико воћака, поломљених калемова, и у средини велики, гранат храст, који ми остаде у најживљем сећању због једне своје велике шупљине, у којој су се легли стршљени, те ми, ваљда због тога, и сам храст улеваше неко страхопоштовање. Стриц Тодор, кад год дође нашој кући, дигне главу и, пошто разгледа храст са свију страна, рекао би: ,,Е, ко разуме, вреди овако дрво уз кућу више но најбоља кућа.“ Мајка обично лети седи на прагу, те плете, и кад би стриц наишао, она се подигне, клубе јој се откотрља с крила, а за њим се нада у потеру читава поворка пилића, па би на његове речи увек додала: „Истина је то живот човеку, ја баш свакад велим; но суши се неки ђаво.“ Ту и она почне да загледа грм као да га никад није видела. Отац би на то излазећи из куће викнуо, као да се с ким свађа: „Какав живот, какви бакрачи, то ћу ја да посечем колико сутра!“ Стриц тек на то шмикне на нос, слегне раменима, одмахне главом и дода: „Маркова посла, од кмета и беседа.“
Сем тога, на тој су страни дворишта: кошеви, амбар, млекар и друге неке стаје. Под тремом од коша је мајка насађивала квочке, а ту је везиван и стари, велики, црни пас — Муса. Кад које од деце у игри протрчи поред трема, квочке се накостреше и закрече, па се узбуни и сва остала пилеж по дворишту, а Муса скочи иза сна са закрвављеним очима; зазвечи дебели ланац, а он закркља и залаје пропињући се. Све је кркљао више но што је лајао, а мајка је причала да је то због тога што је некад прогутао иглу у ’лебу, што му је подбацио неко из ината. Децу је плашило више него ишта то његово кркљање и историја о прогутаној игли, из чега су се у нашем, дечијем друштву испредале читаве страшне бајке, које ја и данас памтим. И за њега би стриц, сећам се, често говорио кад дође: „Е, брате, штета за оваког пса да пропадне.“ Мајка би на то обично додала: „И ја то свакад велим.“ Отац би тек на то из кујне или друге собе (како је кад случај, јер он обично, чим би видео да ко долази — а најчешће кад стриц долази — ако је у дворишту, уђе у кујну, а ако и онај уђе у кујну, он пре тога уђе у собу, па седи сам, или се нађе у каквом послу, па се тек наједном умеша у разговор појавив се на вратима): „Две паре не вреди та џундура! Каква штета? То ћу ја да платим неком да убије колико сутра.“ То изговори вичући, па опет уђе у собу и седи сам, пушећи, докле га опет што не изазове да се умеша у разговор.
До наше куће, на тридесет до четрдесет корака, била је стричева кућа. И она такође ограђена високом тарабом. Врата што воде у двориште иста као и наша, покривена кровом и ћерамидом, само су, чини ми се, била необојена (ал’ то је већ споредна ствар). У дворишту је било више воћака него у нас. Зграде су око куће исте онаке, само кош његов није имао трем, а у дну шљивара имао је казанџиницу. Код стрица је на сваком углу дворишта везан по један домаћи пас, а најжешћи од њих, рундави неки пас — Мурга, лежи увек пред својом кочиницом, покривеном шашом, одмах крај главног улаза на вратнице, тако да је само требало да је ланац којим га везују за један пед дужи, па би ме могао дохватити кад пролазим. Зато сам увек страховао и са зебњом у срцу пролазио туда кад би ме мајка послала за какву ствар. Станем код вратница, гледам, проматрам, па таман да приђем, а Мурга подигне главу и зарежи, а мени се одсеку ноге, па ни маћи преко прага. Чекам док се појави стрина са дружицом или окрећући кануру на мотовилу (без тога је ни данас не могу да замислим). Отвори ми врата, а ја се шћућурим њој за сукњу и трептим од страха да ме Мурга не примети. Можда је било и важнијих ствари, али се ја тога најживље опомињем. Кад год ме стрина проводи, увек би ми рекла, гласом као да запиње а ипак готово шапатом (она је увек тако говорила, ваљда из неке опрезности, која је урођена њеној природи): „Вичи ти, жи’ми, свакад: куче је ђаво, ћапи за ногу, па оста сакат целог века!“ Ово њено страшно мишљење толико је утицаја имало, да и данас, кад прођем и поред најмањег пса, а оно ме тек нешто текне у срце и осетим како ми забриди лист на нози.
Преко пута наше куће је велико школско двориште пуно липа и ораха. Двориште ограђено плотом, који је већ на местима обаљен или се искривио. Школа је ниска, бело окречена зграда са великом стрехом. Више школе стан за учитеља.
До моје девете године отац је био учитељ, али смо ипак више седели у нашој кући него у школском стану. Испод наше куће општина, излупана и неокречена кућица, ничим неограђена. Више ње је апсана од брвана, покривена шашом. У њој често урла неки Лука, кога апсе кад се опије у механи и побије се с ким. Пред општином је велики грм, а под њим лети спава пандур Таса, лежећи на леђима и са отвореним устима. Недељом је ту под грмом пуно сељака. Вичу, мире се, свађају се, некад се и потуку.
На неколико стотина корака идући низбрдицом кроз шуму на једном заравњу биле су куће наших најближих суседа. Од наше куће води низбрдицом уска стаза, од које, с леве стране, одваја путања поред једног брежуљка и води сеоској механи, која није даља од наше куће од триста корака, а десно друга стазица, која води на чисту пољаницу која је као подножје једног овећег брега. Низбрдицом, право идући, силази се цркви, која је као у клисури између два шумовита брега. Црква је ограђена великим каменим зидом а једва се примети где трепери позлаћен крст кроз лишће великих гранатих ораха, који надвишују висину саме цркве, и поклапају цело црквено двориште. С једне стране зид је управо утесан у каменитој падини брега, а с друге стране је равније и тек за неколико корака од зида је извор, над којим се шире велики брестови и липе, па тек иза извора, на триестину корака, црни се дубока и широка јаруга обрасла шумом, а једна јој се страна корита, с оне друге стране, продужава у брег. На равни пред црквом између оба брега понамештани су на кољу столови и клупе од дебелих, равних, церових дасака, где седе сељани о годетима. С једне и друге стране те мале равни, која не захвата ни неколико ари, направљене су и неке стаје од дасака, које сељаци зову црквене ћелије, а служе парохијанима за склониште од рђава времена.
Умало не заборавих да кажем коју и о сеоској ме’ани. И она је била некако чисто утесана под једним оголелим обрешком, тако да јој је јужна страна била висока као каква двокатница и на истој страни је имала доксат, који се држао на дирецима, а около ограђен дрвеном оградом; северна страна, опет, тако ниска да је кров падао готово до саме земље. Пред ме’аном, као и пред сваком кућом, види се буњиште пуно пепела, ђубрета, вазда разбијених судова, старих излупаних џезава без дна, зарђалих послужавника, поцепаних опанака и обојака, и чега још нема. По буњиштима чепркају, или се прпушкају, кокоши и врапци, ако их ми деца не узнемиравамо, када као „трговци“ и „дућанџије“, јашећи на штаповима, дођемо да сортирамо туна „еспап“ из оних чапара и бачених ствари. О доксату ме’анском увек висе изврнуте јагњеће коже, непријатно задишу и клопарају једна о другу кад дува ветар. Под доксатом је, управо на том доњем боју, дућанић, коме су врата и капци на прозорима од беле, испуцане чамовине.
Пред дућаном о дирецима увек висе велике кануре вуне, разно обојене, а на њима увезени рабоши.
У то време кад је отац још био учитељ у овом нашем заселку, који се зове Подгорац, сем наше, стричеве куће, школе, цркве, ме’ане и дућана било је свега још четири куће. Две куће, једна до друге, браће Поповића: Стеве и Николе. Отац им је био свештеник у истом селу пре мога стрица и оставио после себе велико имање и две-три путничке механе на најживљим друмовима у нашој околини. Они су умели наћи начина да готово половину имања потроше и задуже и пре него што су као пунолетни примили наслеђе. И они су носили гуњ и чакшире, али је то било лепше, удесније, богатије израђено него у осталих сељака. Ту разлику још је више чинило то што су носили ципеле и астраханске шубаре зими, а лети беле шешире од панамске сламе. Јашили су увек коње са богатом опремом. Трећа кућа је неког Василија, коме је отац био капетан у нашем срезу. О великом господству капетана и његова синчића Васе слушао сам читаве бајке. Веле да га отац одевао ове у кадиву, а за њим увек ишао пандур. Ја се у то време сећам да се Васа добро одевао, носио чак и шлофијанку испод кошуље, а гуњ је умео пребацити преко рамена лепше но ико. Није ни он ништа радио као ни Поповићи. Седи повазда с оцем и прича увек неке смешне ствари. Отац му купује дувана и даје покоји грош. Само што он никад не вели да то узима онако, већ на зајам: „Дајде паре детету да ми купи дувана; заборавих код куће кесу!“ Знам да се једном наљутио што му је отац купио гори дуван него за себе, то није читав месец дана долазио нашој кући. Кад год је ишао у град, увек је тражио коња, јер пешке није хтео ићи, нарочито у град, где га толика господа познају и зову га: Капетановићу. Тамо седи с господом, те им прича разне шале, а они га часте пивом.
Четврта кућа, или управо кућерак, покривен шашом, то је стан неког Јове што су га звали Куштра. Он је имао жену и пет синова. Синови му се разиђу тако по скитњи и служби, па се тек окупе после неколико месеци, па их опет некуд нестаде. Жена његова је прела и плела другим женама, а умела је и да баје, гаси угљевље и диже врат кад се смаши, а Куштра је обично носио с бунара воду кад се насипа цеђ и доносио стрицу из парохије вуну, ракију, јечам или шта већ буде добио, те тако заради толико за дуван и ракију. Био је већ стар. Увек ћути и иде лагано ногу пред ногу, с џаком на леђима, јагњетом, или већ какав терет било носи. Ретко сам га кад видео без товара на леђима, те ми се чинило кад га без тога видим да нисам видео целог ’ча-Јову, некако изгледа непотпун.
И тако он је био једини радник у овом крају. Па ни он не воли да запне мотиком, но тако се нађе да што донесе из села; тамо седне те попије коју, па онда и овамо кад донесе. На славама и свадбама окреће јагње кад се пече, подстакне ватру, одсече ражањ, донесе бакраче воде — и онда наравно да има права, кад већ слуша, и да окуша.
И жене су слабо шта радиле у овом крају. То јест, раде, али не раде у пољу, већ у кући, а рад у ’ладовини у селу се не сматра ни за какав рад. И оне носе папуче и беле „фусекле с рамфлом“ радним даном, а празником штифлетне, чак често и клазиране; опанке никада, а то се већ у селу рачуна у господу, исто као што му некако на то личи и она Васина шлофијанка.
Кад код мајке долазе жене на село, вичу најпре с капије да их ко проведе од паса, а тако исто и код стрине. Лети дођу у белим реклама, штикованим црвеним фулом и у папучама. Мирјана Спирина, вредна, мала, жгољава женица са буљавим очима, што се кикоће за свашта тако гласно да се чује у свима кућама овог краја, воли да прави масне шале, а носи листерску зелену реклу, која јој на леђима стоји као торба, и увек, лети, беле чарапе на ногама и кожне папуче обично за шаку дуже нег што јој је нога. Кад је за то дирају, Спира додаје: „Млада је, расте, богами јес! …“
(Даље)
Због љубави
Велика је разлика између рада у њиви сиромаха и богата човека. Гледате малу њивицу и у њој се, на сунчаној припеци, повило двоје — муж и жена. Лица мршава, мрачна, препланула, изразом напомињу многу патњу живота. Бију мотикама тврду ледину. Ћуте, ништа не говоре. Прође по сат-два да се и не погледају. Одело прљаво, поцепано, кошуље улепљене знојем и прашином, боси, ноге црне, испуцале, прљаве. О каквој крушци, украј њивице, виси љуљка. У њој плаче дете. Мушкарчић, прљава тела, гологлав, само у дроњавој кошуљици, држи комад црна леба једном руком, а другом љуља љуљку. Седну за ужину. Умачу лук у со, што је у дрвеном сланику, једу онај црн леб и ћуте, чак се и не гледају. Богзна да ли ће проговорити коју или не. Тако је о копању, тако пролазе сиромаху и остали пољски радови.
У њиви богатога радови иду другојачије. Ту се мучан рад претвара у забаву. Ако је жетва, ту су мобе. Трешти песма из здравих груди запурених девојака, подскочице, задиркивање, смех, шала. Рад се не осећа, а по свршеном раду тело не клоне, не тражи одмора, већ двоје и двоје загрљено — девојке напред са забаченим крајевима од мараме на глави и срповима на рамену, момци за њима са пребаченим гуњићима преко рамена и срповима закаченим о појасу — певају наизменце и оду домаћиновој кући на вечеру, а тамо већ чекају и Цигани са бубњем и ћеманима. Па и сиромах, кад ради тако, заборави свој рад, па и он запева и удари у шалу.
То је надметање измеђ момака и девојака ко ће пре дожњети до краја. Момак често жање и девојци да би заједно измакли напред. Тако су се на једној моби заволели Зорка Петрова и Влајко Милин. Зорка јединица у оца, а лепше је не беше у околини.
Али није само Влајку запело око за Зорку. Њу је волео и Стеван Николин, здрав и снажан младић, а јединац у оца. Без њега није нигде могла проћи кавга и битка по саборима. Познавала га је цела околина као убојицу и кавгаџију. Многе су девојке баш због тога лудовале за Стеваном, али он је, уколико Зорка није више марила за њега, све више и више за њом жудео, а Влајка све више и више мрзео. Мржња према Влајку и љубав према Зорки расла је упоредо у души његовој, и једно друго је подстицало да се јаче и јаче развије. Зорки је пратио сваки покрет, а није било прилике где би се с Влајком сусрео да не изазове кавгу, и чак битку.
Зорки је отац умро пре близу годину дана и само се чекало да се изда, по реду и обичају година, скине црна марама, па да се испроси за Влајка. Зорка је живела с мајком код стрица, који је био одељен имањем, а она је била једина наследница целе очевине.
Овај пут је и Зорка дошла на комишање с братом од стрица Миком (дечак од четрнаест година), а при седању гледала је да заузме место до заручника Влајка.
Марко Богдановић је најбогатији у нашој околини, те се мобе и комишања његова очекују као какви велики годети и сабори, ако не радије.
Овај пут је комишање код Марка. Још и раније су сви знали да ће клати јуне и свињу и не знам шта још, да је звао гајдаша, да ће Миљко, Маринко и још неки од момака свирати у свирале. Иако је свако од оних што долазе на комишање вас дан радио, ипак радо иде да и ноћ проведе у раду. Радије се иде готово него на свадбу.
Јесења, дивна, месечна ноћ. Крцкају путем натоварена кола, бију меденице, плачу двојнице, а прати их песма:
Тамна ноћи, пуна ти си мрака,
Срце моје још пуније јада,
Јад јадујем, ником не казујем.
све тише и тише, и изгуби се у даљини.
Под великим ’растом, пред тргом Марковим велика гомила кукуруза у виду дуге, протегнуте елипсе. С једне стране поседали радници, преко глава бацају шаш, а с оне друге стране, преко гомиле бацају окомишано корење. У врху седе по старештву старији људи, па до њих момчадија, па онда девојке и покоја млађа жена. Старији у врху воде разговоре домаћинске, одмерено, тихо, а момци се задиркују с девојкама, гађају комушкама и ћеретају. Велики бардак кружи од руке до руке. Девојке ћућоре, уврискују се, гађају кришом и оне момке.
Језик се све више дреши. Укрсте се досетке и задиркивања. Испрва се почне гађање зрневљем, мањим одломцима, па све више и више, док не пређе на највеће комушке.
Девојке запеваше:
Сјај месече, сјај ладе,
Сјајни…
— А јаој! — прекиде се песма. Стева гађао Влајка Милиног, па прелете корен те удари Милицу Лукину.
— Ако ја потегнем штапом, неће га мајци јести више леба кога ударим.
Настаде тајац. Умуче и песма и шала и смех.
— Само ако кога опазим да се потегне, одмах ћу га одјурити. Овде код мене то нећу да трпим! — запрети домаћин.
— Знам ја ко је, ал’ ће му пресести. Мени је намењен тај ударац — викну Влајко — ал’ сад нећу због ’ча-Марка да замећем свађу.
Поче опет рад. С почетка се жагори тихо, па све јаче, јаче, док се опет не поврати весеље.
Таман у највећем јеку песма, док тек Влајка тресну корен по глави. Не јаукну, већ извади нож и ђипи на ноге.
— Ко гађа? — викну страховито.
Наста тајац.
— Ко гађа? — понови силније.
Нико не одговара.
— Деде нек се јави, ако је мушко? — понови
Опет сви ћуте.
Влајко метну нож у корице, ма’ну главом и седе.
Таман се разговор поче повраћати док тресну корен Зорку у груди.
— Ко ме удари? — јаукну она.
Стева скочи бесно, па јекну колико га снага доноси:
— Нек се јави ко гађа, ил’ ће га наћи проштац по глави!
Настаде страшна тишина. Сви су знали Стеву као убојицу, а знали су да воли Зорку.
Влајка је до срца заболело што Стева да устане и брани Зорку. Његову заручницу да брани његов крвни непријатељ! Не могаше се уздржати. Устаде. Сви га погледаше.
— Ја гађам! — рече и удари се руком по гру- дима.
Нико да се макне с места.
— Кога си гађао?
— Зорку! Шта ’оћеш?
— Нећеш никог више! — И Стева јурну штапом на Влајка.
Дрекнуше поплашене девојке, закука и заплака Зорка, скочише људи да га задрже, али утом већ и штап тресну Влајка по глави, и у истом тренутку му Влајко вратио ударац ножем.
Стева се преви од бола и клону на гомилу кукуруза.
*
Нису се тужили. Преболели су ударце и један и други.
— ’Оћеш га тужити? — питају Влајка.
— Нек тужи он мене — одговара.
А на тако питање Стева вели:
— Тужиће мајка за њим!
*
Те исте јесени нађу се обојица на казану код неког Алексе. Ту се заваде, и опет ножевима јурну један на другог, али их разваде. Стева оде кући, а Влајка задрже.
Прође више од два сата, па и Влајко пође. На раскршћу, кад хтеде савити поред забрана, путем својој кући, искочи преко врљика Стева.
— Стој!
Влајко стаде.
— Куда ћеш сад?
— Натраг од мене!
Стева кидиса ножем. Влајко одскочи натраг и извади револвер:
— Натраг!
Стева јурну да ухвати за цев. Пуче револвер, и Стева се без јаука стропошта.
Влајко се обазре око себе, учини му се као да иије на јави. Приђе Стеви. Очи отворене, страшно гледају, глава крвава. Пуши се врела крв на ’ладној ноћи. Хуји ветар по голом грању. Чавке и гаврани шуште крилима кроз влажан ваздух и гракћу страшно, злокобно.
Влајко се стресе од страха. Стоји нем, непомичан, као камен. Осећа дим и мирис барута, па га то гуши, дави. Зује му уши, у глави хаос. Осећа како га ноге издају. Лице му дошло блеђе него мртвацу пред њим.
Дуго је тако стајао, док се одједном окрете, обазре око себе, обузе га неисказани страх, осети да му треба бежати далеко, далеко некуд, куд било, само што даље, на крај света, где нема људи, никог, никог.
*
О Ускрсу, у порти код наше цркве, видео сам Зорку. Старији људи седели су за соврама. Једу, пију, певају. Младеж весела игра у колу. Свире свирале, трескају ноге, подврискују момци. Девојке ћућоре у буљуцима. Румени образи, бујне, набрекле груди, чисто одело, широки рукави од танка платна, кроз које се виде једре руке. Смеју се, кикоћу, договарају се где ће се ухватити у коло.
Велики празник, па све весело, све сија радошћу, па и природа томе помаже. И сунце весело, и гора млада пуна живота. Не примећује се јад људски. Све то чисто, ошишано, подбријано, беле се кошуље, одсјајује срма на јелецима.
Зорка је с мајком била у једном углу порте црквене. Не може је човек познати. Груди упале, образи бледи, уплакане, црвене очи; убрађена црном марамом, а у црној рекли.
— Шта радиш, Зорка?
— Ето, ништа.
— Влајка осудише?
Место одговора она прогута пљувачку, а очи јој засузише.
— Судбина њена и моја! — прихвати мајка њена. — Као да смо се на бога камењем бацале… Е, ех!
Зорку загушише сузе.
Мене обузе силна туга, те не могох даље питати. Одем од њих без збогом.
Свак се туге клони. Осташе усамљене, тужне сред општег весеља.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 